Za početnike

Računari za početnike

• Uvod u računare
• Šta je računar?
• Generacije računara
• Kako računar funkcioniše
• Upoznavanje sa Vindous operativnim sistemom
• Rad sa prostijim procesima
• Kontrolisanje rada

Kome je ovaj tekst namenjen?

Ovaj tekst je namenjen svim početnicima koji se prvi put susreću sa računarom ili koji znaju samo površno o svakom računarskom elementu.

Šta je računar?

Računar (eng. computer) je dobio ime po tome što su se prvi mašinski strojevi slični današnjim računarima koristili za računanje. Isto to znači i reč computer koju smo preuzeli iz engleskog jezika. Računar je dakle, elektronski i mašinski stroj, povezan tako da odrađuje operacije koje mu korisnik zada korišćenjem binarnog koda ili jezika računara (skup jedinica i nula). Računare možemo podeliti u šest generacija, prema njihovom razvoju. Prateći shemu razvoja računara, uočićete da su, kako su se razvijali, računari počeli koristiti drugačije elektronske komponente od svojih prethodnika i tako zagarantovali;

• manju potrošnju energije
• brži rad
• veću količinu dobijenih i obrađenih podataka (memorija)

Generacije računara

• Prva generacija (1951-1958) računari su koristili elektronske (vakumske) cevi. Cevi su bile velike, trošile mnogo energije i oslobađale dosta toplote. Među prvima je to bio ENIAC koji je bio težak 30 tona i trošio je oko 174 kWh. Za skladištenje programa i podataka koristile su se različite memorije (magnetne trake i doboši). Za pisanje programa koristio se mašinski jezik.
• Druga generacija (1959-1963) katodne cevi su zamenili tranzistori. Ovi kompjuteri su bili dosta jeftiniji i trošili su manje energije. Najpoznatiji računari ove generacije bili su Philco Transac S-2000i IBM 1401. Pored unapređenja hardvera, razvili su se prvi programski jezici; Cobol, Fortran, Algol i Lisp.
• Treća generacija (1964-1970) stvorena su elektronska kola koja su korišćena unutar kompjutera. Potrošnja je bila mnogo manja, pouzdanost ogromna, te je ovo otvorilo mogućnost za razvitak prvih mini računara. Za operacije i upravljanje su se razvili prvi operativni sistemi, a za pisanje programa koristili su se unapređeni jezici , ali isti kao i na kompjuterima druge generacije.
• Četvrta generacija (1971-1987) ovi računari su znatno brže obavljali podatke nego prethodnici. Razvila se periferna memorija, a uz to, operativni sistemi su bili u svom jeku, značajno je povećana prodaja računara, a novi programski jezici doneli su mogućnost za stvaranje prvih većih aplikacija koje će se dalje koristiti i uticati na samo društvo.
• Peta generacija (od 1990 ) karakteriše je paralelna arhitektura koja omogućava povezivanje više kompjutera (baze podataka).
• Šesta generacija princip neurona ljudskog mozga (obrađivanje podataka korišćenjem na hiljade procesora).

Kako računar funkcioniše

Današnji računari funkcionišu po Fon Nojmanovoj arhitekturi. To znači da bi se svaki podatak dobiven od strane korisnika mogao iskoristiti pomoću centralne procesorske jedinice koja obrađuje podatke i prenosi ih u drugom obliku. Računari sa ovom arhitekturom nisu više bili fiksni kao ranije.

Primer fiksnog računara je stolni kalkulator koji može odrađivati proste matematičke funkcije , ali ih ne može skladišititi i izmenjivati po potrebi. Razvitkom računara sa Fon Nojmanovom arhitekturom, bilo je moguće pisati niz funkcija koje bi računar izvršavao i te funkcije po potrebi menjati. Računar bi tako mogao da lako menja program koji izvršava.

Binarni sistem

Binarni sistem je brojčani sistem u kome se zapis sastoji samo od cifara 0 i 1. Ovo je pozicioni brojčani sistem, sa osnovom 2. Svaki broj se može predstaviti kao zbir eksponenata dvojke. Zbog jednostavnosti primene u elektronskim kolima, binarni sistem koriste praktično svi moderni računari.

Koncept binarnog sistema omogućen je tek sa uvođenjem koncepta nule u sistemu arapskih cifara.

Primer binarnog zapisa: 101₂ = 1·2² + 0·2¹ + 1·2⁰, 101 u binarnom sistemu je ekvivalent broju 5 u dekadnom sistemu.

Cifre bianrnog sistema (1 i 0) su se koristile jako davno za izradu programa na tadašnjim računarima. Pisanje ovih programa je bilo vrlo kompleksno te su stvoreni prvi programski jezici - asembleri.

Primer koda u Asembleru

.model tiny

CSEG segment para public use16 'CODE' org 100h ; DOS tako ucitava .com aplikacije (na ofset 100h) start:

   mov dx, offset Zdravo
   mov ah, 9
   int 21h

exit_to_dos:

   mov ax, 4c00h
   int 21h

Zdravo:

   db 10, 13, 'Zdravo...', 10, 13, '$'  ; kako koristimo DOS servis rutinu 
   ; za ispis teksta, moramo da stavimo znak '$' koji kaze DOS-u da se
   ; tekst tu zavrsava

CSEG ends end start

Kao što vidite, pisanje asemblerskog koda je dosta teško i naporno, te je zato bilo potrebno stvoriti neke programske jezike koji bi olakšali pisanje koda. Ti programski jezici se nazivaju viši programski jezici i koriste se i danas od strane programera širom sveta.