Аристотело као природњак
Из Викикњиге
Животи и мишљења великих философа | [Аристотело и грчка наука]
<< Организација науке: Грчка наука пре Аристотела | Организација науке: Аристотело као природњак | Организација науке: Заснивање биологије >>
Кад бисмо почели хронолошки, са Физиком, онда бисмо це разочарали, јер бисмо морали утврдити да је ова расправа нека метафизика, тешко разумљива анализа материје, кретања, простора, времена, бескрајности, узрока, и других сличних »последњих појмова«. Једно од живљих места садржи напад на »празан простор« Демокритов. У природи не може бити никаквог празног простора или вакуума, каже Аристотело, јер би y вакууму сва тела једнаком брзином падала; како је то немогућно, »тобожњи празни простор излази одиста као нешто што ништа не садржи«, што је празан појам, — знак за Аристотелову праву пригодну досетку, за његову наклоност према несмотреним претпоставкама, и за његову тенденцију да куди своје претходнике y философији. Наш философ имао је обичај да своја дела снабдева историским уводима који су описивали раније радове y области коју обрађyје, и који су сваки такав рад обарали и уништавали. »Аристотело је (каже Бекон) мислио на отомански начин: он безбедно може да влада тек пошто сву своју браћу поубија.« Али, овом братоубилачком беснилу захваљујемо за велик део нашега познавања до-сократовскога мишљења.
Из разлога који су већ наведени, Аристотелова астрономија претставља само мален напредак према њеним претходницама. Он одбацује учење Питагорино, по којем је сунце средиште нашег система, и ту част радије додељује земљи. Али, његова мала расправа о метеорологији пуна је бриљантних запажања, и чак њен спекулативни део отвара блиставе светлости. Космичко збивање тече y циклусима, каже наш философ; сунце преображава море y пару, исушује реке и изворе, и напослетку од бескрајних океана прави голе стене; према томе, влага која це пење y висине купи це y облаке, пада на земљу и освежава реке и мора. Свагде це врши мењање, невидљиво али ефективно. Египат је »дело Нилово«, резултат његових слагаља кроз тисуће столећа. Овде море продире y копно, онде це копно плашљиво отискује y море; нови континенти и нови океани настају, стари океани и континенти ишчезавају, и цело лице земљино мења це и поново це мења y великој систоли и диастоли растења и растурања. Понекад це ови големи преображаји јављају изненада, и разарају геолошке и материјалне основе културе и самога живота. Велике природне катастрофе периодично су лишавале земљу сваке културе и бацале човека натраг y његове прве почетке; као Сизиф, и култура це често пута примицала своме врхунцу, али само зато да би натраг пала y варварство и почела да цапо свој узбрдни посао. Отуда долази готово »вечно враћање« изума и откровења y поворци култура, исти »тамни« периоди полаганог економског и културног скупљања, исти препорођаји изучавања и науке и уметности. Несумњиво је да су неки народни митови расплинуте традиције које су нам остале сачуване из ранијих култура. Тако це историја човекова креће y неком безутешном кругу, зато што човек још не влада земљом која га носи.
<< Организација науке: Грчка наука пре Аристотела | Организација науке: Аристотело као природњак | Организација науке: Заснивање биологије >>
