Утопија науке

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Хтети усавршити науку, и затим увођењем научне контроле усаврпшти друштвени поредак на оцртани начин, — то је утопистичка мисао. Такав утопистички свет насликао нам је Бекон у свом фрагментарно кратком и последњем делу Нова Атлантида, које је изишло две године пре његове смрти. Велс држи да је Беконова »највећа заслуга за науку то што је он, мада само у скици, развио слику једнога друштва у којем науке као управљачи ствари добијају напослетку оно место које им припада; овим краљевским делом своје имагинације он је за три столећа поставио циљ великој армији бораца у борби сазнавања и изумевања против незнања и беде. Овде, у ових неколико страница, налази се суштина и »облик« Фрање Бекона, закон његова бића и његова живота, тајна и непрестана чежња његове душе.

Платон је у Тимеју изнео стару легенду о Атлантиди, потонулом континенту у западним морима. Бекон и други нову Америку Колумбову и Кабоову сматрали су за стару Атлантиду; није потонуо стари континент, него је нестало храбрости људи да плове по морима. Како је ова стара Атлантида била позната, и њени становници показивали додуше довољно животне снаге али опет нису били сасвим онакви као бриљантни становници Утопије у Беконовој машти, то Бекон измисли нову Атлантиду, једно острво у далеком Тихом Океану, којим су тада уздуж и попреко пловили само Драке и Магелан, а то острво лежало је од Европе и тадањега знања довољно далеко да утопистичкој имагинацији да издашан простор за игру.
Његово причање почиње на исти веома уметничко-природни начин као велике приповетке Дефоа и Свифта. »Ми смо пловили од Перуа (где смо провели читаву годину) према Китају и Јапану Јужним Морем«. Настала је дуга тишина, и галије су на бескрајном океану мирно лежале као мале мрље на огледалу, а готовина пустолова смањивала се. А потом су јаки ветрови немилосрдно гонили галије према северу, непрестано према северу, од југа који је посејан острвима у бескрајну морску пустињу. Оброци су били смањивани, и опет смањивани, и опет смањивани; и болест обузе момчад. Напослетку, кад се она предала смрти, угледа, чисто не верујући, лепо острво које се појављивало у даљини испод неба. Кад су се галије приближиле обали, пустолови не угледаше на обали дивљаке, него просте па ипак лепо обучене, чисте људе, с очевидно развијеном интелигенцијом. Смели су да изиђу на копно; али, саопштено им је да влада острва странцима ускраћује сталан боравак. Ну, како су неки из посаде болесни, могу сви да остану док им болесници оздраве.
За време опорављања путници су постепено одгонетали тајну Нове Атлантиде. »Отприлике пре деветнаест стотина година (причао је један од урођеника) владао је на овом острву један краљ о коме спомен поштујемо изнад свега. Он се звао Соломона, и ми се сећамо њега као законодавца нашега народа. Овај краљ имао је велико срце... и тежио је само за тим да усрећи краљевство и свој народ.« Међу изванредним делима овога краља једно се нарочито одликовало. То је било стварање или оснивање Реда, или Друштва, који се зове Соломонов дом; овај дом ми сматрамо за најплеменитију установу света и за буктињу овога краљевства.«
Затим следује описивање Соломонова дома, сувише сложено да би се могло цитирати, али довољно речито да непријатељском Меколеју измами суд да »ни у једном људском спису нема места које би се дубином и озбиљном мудрошћу више одликовало« него баш ово. Соломонов дом, на Новој Атлантиди, заузима место као Парламентски дом у Лондону; то је седшпте владе острва. Али, у њему нема никаквих политичара, никаквих обесних »одабраних људи«, никаквог »националног брбљања«, као што би рекао Карлајл; никаквих странака, изборних и партиских скупштина, састанака, кампања, знамења, плаката, уводних чланака, говора, лажи и избора. Ови становници Нове Атлантиде као да никада нису ни мислили на могућност да државне положаје освајају помоћу таквих драматичких метода. Али, пут ка висинама научне славе свима је отворен, и само они који су овим путем закорачили смеју да долазе у седнице државнога савета. То је влада народа и за народ, и у њој су најбољи које је народ изабрао; влада техничара, архитеката, астронома, геолога, биолога, лекара, хемичара, економиста, социолога, психолога и философа. Доста сложена; али, замислите владу без политичара!
Уствари, у Новој Атлантиди уопште се мало влада, јер они што владају више се занимају надзирањем природе него ли управљањем људи. »Циљ наше установе јесте сазнаањ узрока и скривених кретања ствари, и проширивање граница људске моћи, ради произвођења свих могућих ствари.«1 То је основна мисао књиге, и Фрање Бекона. Владаре налазимо где врше тако недостојан посао као што је проматрање звезда, где се труде да снагу воде која пада искористе у индустриске циљеве, где развијају гасове ради исцељивања различних болести, где праве експерименте на животињама ради прибирања хируршких знања, где укрштањем запаћају нове варијације биљака и животиња, и т. д. »Ми подражавамо лет птица и можемо да у ваздуху мало летимо. Имамо бродова и чамце за подморске циљеве.« Води се спољна трговина, али на необичан начин; острво производи оно што троши, и троши оно што производи; оно не предузима никаквих ратова да освоји нове пијаце. »Ми водимо трговину, али не златом, сребром, или драгим камењем, ни свилом, ни зачинима, нити икаквом другом робом, него само првим оним што је Бог створио, а то је светлост; ми желимо да светлост напретка донесемо из свих крајева света.«1 Ови »трговцн еветлости« јесу чланови Соломонова дома, и њих сваких дванаест година шаљу у свет да живе међу страним народима свих цивилизованих делова земље, да науче њихове језике и проуче њихове науке, индустрију и књижевност; и после дванаест година да се врате, да управи Соломонова дома поднесу извештај о својим налазима; а њихова места у страном свету заузима нова група научних истраживача. На тај начин оно што је најбоље у свему свету долази наскоро у Нову Атлантиду.

Ма како да је ово цртање кратко, опет у њему видимо нацрт сваке философиске утопије: — народ којим у миру и у скромном добром ставњу управљају његови најмудрији. Сан свакога мислиоца јесте замењивање политичара научницима; али, због чега се поред тако многих инкарнација остало само код пустога сна? Можда стога што је мислилац био сувише у духу и сну да би ступао на арену истинских ствари и појмове о њима преображавао у стварност? Зато што ће безобзирна пожуда голих среброљубивих душа вечно потискивати племените и обазриве аспирације философа и светаца? Или можда зато што наука још није постигла своју зрелост и самосвесну моћ? — И зато што тек у наше дане физичари и хемичари и техничари почињу опажати да све већа важност науке за индустрију и рат њима даје стожерни положај у социјалној тактици, и наговешћује времена у којима ће њихова организована моћ можда приморати свет да их позове за вође? Можда наука још досада није заслужила да буде вођ свету; али, можда ће то заслужити већ ускоро.