Бели лук

Употреба белог лука у народној медицини

»Против колере и тифуса добро је сваки дан јести бели лук« — тврди стари П. Смиљанић из Каћа. »Кад сам ја био солдат у Првом светском рату, увек ми је моја баба слала сланине и белог лука на Пијаву, на фронт, и никад нисам био болестан. Бели лук је добар против сваке болести. Нарочито га је добро јести изјутра на гладно срце заједно са киселим млеком: у овчије кисело млеко натуца се белог лука и то једе с лебом. Лети код нас у ритовима било је много трбобоље и грознице и деца су много умирала од те рђаве воде. Годинама сам пио воду из Дунава, из бара, јендека и ритских јама, чувајући као дете туђе овце и свиње. Да није било белог лука и сланине, не би мене данас после осамдесет и толико година сунце грејало...« »Нема тог пролива и срдобоље који се не могу излечити белим луком и храстовом кором. Млада храстова кора се цео дан кува у води у новом лонцу, оцеди и пије заједно с млеком ...«, тврде наши планинци и брђани.

Y сремској Посавини, која је често плављена и због тога има много мочвара и нездравих бунара, готово сви становници тих крајева тврде да је добро јести бели лук као превентивно средство против маларије, барске грознице, тифуса и свих других болести које се јављају као последица поплаве и нездраве воде.

Лечење органа за дисање

Чим се је у нашег народа појавила нека зараза, одмах се по скуповима много осећао мирис белог лука. Бели лук употребљавају и за лечење органа за дисање. Чим неко почне кијати и кашљати, увек ће се наћи неко од старијих и искуснијих да му препоручи да једе бели лук: стуцан бели лук се помеша са сирћетом или с медом; та смеса се ставља болеснику на табане и често мења, чим лук изгуби мирис. Неки дају болеснику да поједе мало од те смесе.

Лечење оболелог срца и крвних судова (артериосклерозе)

У градовима знају за употребу белог лука за лечење оболелог срца и крвних судова. Употребљавају га на разне начине, почев од разних сосова, спанаћа и других јела с много белог лука, па све до потапања исецканог белог лука у ракију или у алкохол. Ту се држи десетак дана и пије у облику капљица, баш као прави лек (тинктура) купљен у апотеци на лекарски рецепт. Маслинов лист, рутвица, имела и бели лук су данас у многим нашим градовима народни лекови против артериосклерозе, несвестице, нервозе срца, лупања срца итд.

Лечење живчаних болест, главобоље, несвестице, итд.

И неке живчане болести лече белим луком. Против главобоље, несвестице, муке, гађења (трудних жена) и сипње употребљавао се овај лек: утуца се доста белог лука и жеже (листа коприве) и помеша с благим сирћетом. Ово је добро да се мирише, да се њим трљају слепоочнице, вратне жиле, рамена, врат и цело тело, да се ставља на главу, табане и дланове. Кад неко много назебе, на њиви прокисне, па га боли глава и цело тело, онда га том »шпецијом« целог треба дотле снажно трљати док му кожа не поцрвени, а онда га по целом телу намазати финим зејтином, добро утоплити и дати му пола литра куваног топлог црног вина с бибером да се у постељи презноји. Y шајкашким Селима у Бачкој овако се лечи главобоља и несвестица: две шаке белог лука утуцати и помешати с довољном количином благог винског сирћета. Y то се умачу чисте беле крпе и стављају болеснику на теме и чело, а добро је том смесом протрљати слепоочнице и врат и стављати је под нос да је болесник дубоко удише.

Лечење органа за варење

Белим луком лече органе за варење. Још више се бели лук сматра као превентивно средство за јачање трбушних органа. Добар апетит се враћа употребом белог лука. Бели лук употребљавају и против неуредне столице. Чобани, пастири, субаше (пољски чувари) и пољски радници, нарочито за време великих летњих жега сматрају салату од краставаца с белим луком и киселим млеком за најздравију храну. »Ништа није горе него кад се за време жетве неко превари па се наједе шунке или ужежене сланине. Нико га не може напојити. Мора једно чељаде по васцели дан да му вуче воду за пиће. За дан-два сви ти људи добију такве проливе да постају потпуно неспособни за рад...«, кажу пољски радници.

Употреба белог лука против цревних паразита

Бели лук, сам или заједно с другим народним лековима, употребљава се против цревних паразита. То и школска медицина с успехом примењује за лечење дечјих глиста (оксиура). Y разним селима у Шајкашкој овај лек се различито справља и употребљава: изаберу се три најлепше, најкрупније и најједрије главице белог лука (или девет најситнијих главица, дакле, тројство, три или три пута три; тако мора бити да би било лека). Што је лук љући, тим је бољи. Лук се ољушти и истуца у туцанику. Затим се две пуне шаке бундевиног семена ољушти и исто тако ситно истуца. Једно с другим се помеша, прелије чистим винским сирћетом и куповним зејтином и изјутра одједанпут на гладно срце све поједе. Ако је оболели гадљив, треба му одмах дати чашицу вина или ракије да не би лек повратио. После пола сата се попије што више расола. Ако глава пантљичаре не изађе, исти лек на исти начин треба поновити кроз два до три дана. Деци се дају мање количине овог лека.

Овај начин је веома близак употреби антхелминтика у научној медицини. Бундевино семе је народни лек против цревних паразита, лек који почиње да признаје и научна медицина. Бундевино семе је једини наш антхелминтик који није отрован за човека и домаће животиње. Расо је одлично, безболно и врло пријатно средство за чишћење. И научна медицина даје после антхелминтика горку со или, евентуално, рицинусово уље за чишћење, али је расо много пријатнији.

Лечење кожних болести, коспопада и устобоље

Белим луком, у заједници с неким другим народним лековима, лече и разне кожне болести. Ситно се утуца доста белог лука и помеша са сирћетом од црног вина. Пре тога се у том сирћету раствори парче плавог камена. Красте се пажљиво оперу водом у којој је искувана орахова љуска, на сунцу или поред ватре осуше и затим перу оном смесом од белог лука, плавог камена и винског сирћета, па се опет суше на исти начин и намажу уљем или машћу. После неколико дана красте почну опадати, нове се не јављају, а на местима где су биле красте јавља се млада лепа кожа. Овај лек помаже онима који се лети окраставе, као што је најчешћи случај с децом на селу и с људима који раде у прашини, а не купају се: мехур пукне, изађе жута вода, роси и шири се, па се ухвати краста (веро-ватно је то импетиго). »Косопад сам зауставио и излечио мажући белим луком неколико дана, по неколико пута дневно место на глави са које ми је коса почела нагло опадати, а никакав други лек ми није могао помоћи« — тврди један инжењер.

»Устобољу на људима и на домаћим животињама лечили смо белим луком у сирћету и плавим каменом. Кад год пођемо у волију у рит, ми понесемо боцу тог лека и сваком волу добро натрљамо целу њушку тим леком« -- вели један стари Бачванин. То исто, са или без плавог камена, радили су и у оним местима где је некад било много пашњака и рогате стоке. Другог лека за њих на селу није било.

Лечење болесне џигерице

Болесну џигерицу овако лече: болесник треба сваки дан изјутра, увече и у подне да једе помало белог лука и сланине. Да му то не би досадило и да му се јело не огади, болеснику треба давати и киселог млека. Лети му давати салату од младих краставаца с киселим млеком и белим луком; уместо воде да пије чај од хајдучке траве. То болеснику отвара апетит, боље једе и брже оздрави.

Y Жабљу и у околним селима, да не би живина липсавала, дају јој да пије сирће у коме има мало белог лука и плавог камена. Ако неће да пије, онда се та смеша загуши мекињама и да живини да једе. Наши људи у заробљеништву највише су тражили да им се шаље сланина и бели лук, јер су веровали да ће их то сачувати од болештина и да ће се вратити својим домовима.

Употреба у научној медицини

Бели лук се све више и разноврсније употребљава у научној медицини. Осим галенских, израђују се и препарати у фармацеутској индустрији . Употреба у научној медицини углавном се поклапа са применом у народној. Улази у састав разних препарата за изазивање апетита, за јачање, као стимуланс живчаног система (у САД), против високог крвног притиска, артериосклерозе и дечјих глиста, као ефикасно антисептично превентивно средство против разних заразних болести (тифус, грип, дифтерија, колера), против хроничног бронхитиса, великог и обичног кашља као експекторанс, у облику кашице за лечење чирева и убоја, а за време II светског рата и за спречавање загнојавања рана, против перути и опадања косе и др.

Лекови израђени у апотеци и фармацевтској индустрији

Лекови од белог лука узимају се пре јела.

• Тинктура је 20%-ни алкохолни екстракт. Двеста грама ољуштеног и исецканог белог лука се држи десет дана у 1.000 грама 60 °/о-ног алкохола. После тога се исцеди и филтрује. Добија се течност жута као ћилибар, мириса на бели лук. (Пропис Француске фармакопеје од 1937. године, стр. 1023.)
• Мацерат. — Двеста грама осушеног истуцаног белог лука прелије се 1 литром 90 о/о-ног алкохола и после 20 дана, уз чешће мешање, одлије се и профилтрује.
• Сирће. — Педесет грама белог лука се иситни и мацерује 10 дана у 100 g сирћета.
• Етарско уље, јаког мириса на бели лук, добија се дестилацијом помоћу водене паре из свежих главица белог лука.
• Сируп. — Очишћен и исецкан бели лук се помеша с једнаком количином алкохола и остави да се мацерира 8 дана. Затим се исцеди и филтрује. Пет грама ове тинктуре помешане са 95 g обичног сирупа даје добар и постојан препарат.

Сируп се може справити и на овај начин: 80 g смрвљеног белог лука греје се 1 сат у запушеној боци са 650 g воде на 36—38° С, одлије се, дода 1.300 g шећера или 1.500 g меда и процеди кроз фланелско платно. Лековитији сируп се добија ако се уместо алкохола или воде употреби сирће (око 6 % сирћетне киселине), јер се алицин боље сачува у киселој средини.

• Прашак. — Очишћен, исецкан и на благој топлоти (до 50° С) осушен бели лук се самеље у прах и одмах херметички запакује, пошто је хигро-скопан (привлачи влагу), па чим се овлажи, губи лековитост.
• Шећерлема. — Педесет грама белог лука се ситно стуца и затим добро помеша са 100 g шећера у праху, осуши на благој топлоти до 40° С и чува на хладном месту у добро затвореној посуди.
• Алкохолатура. — Из земље извађена, свежа биљка (200 g) y авану се здроби и сок исцеди, па се тај сок помеша са 1 литром 90 %-ног алкохола.
• Ализатин је специјалитет швајцарске фабрике лекова »Сандоз«. По наводима те фабрике, препарат садржи све лековите састојке белог лука везане на активни угаљ. Предност му је у томе што нема непријатан мирис и укус. По препорукама саме творнице ализатин умирује црева, уништава цревне отрове и чисти цревну флору. Индикадије: [[акутни катар црева настао услед хране, заразе, токсина; хронични катар црева са свим последицама које услед тога произлазе: немање апетита, надимање услед гасова, а нарочито у случајевима дизентерије и прекомерног пушења кад настану поремећаји у цревима. Даје се у облику дражеја (таблета обложених шећером), и то за лечење цревно-желудачних обољења по две дражеје, 3—5 пута дневно; за лечење артериосклерозе из почетка се узима 10—12 дражеја дневно, а после неколико дана по 6 комада дневно, па се после месец дана прекине, не узима се недељу дана и опет настави као први пут. За лечење оксиура (дечјих глиста) даје се у току три недеље деци 3—4 пута дневно по 1 таблета, а старијима по 2 таблете. После сваких седам дана узимања даје се горка со на чишћење. После месец дана кура се понавља, .ако после прве не би дошло до излечења.
• Алиокапс је етарско уље белог лука које под тим патентираним именом продаје творница биљних лекова »Мадаус« из Дрездена. Даје се у желати-нозним капсулама због непријатног мириса и укуса.

Дозе белог лука

• По 20—30 капи тинктуре, сирћета, мацерата или алкохолатуре 2—3 пута дневно.
• По 20 g сока двапут дневно.
• Свежег лука или прашка 4—6 g.
• Скуван за клистирање 7—30 g.
• По 30 g y облику инфуза, сирупа или шећерлеме.
• По 30 капи екстракта трипут дневно.

Узима се са мало сирупа од вишања или рибизла или са млеком.

Наш народ и народни лекари: свеж лук уз свако јело сваки дан, најчешће стуцан у сирћету. Ово је сасвим оправдано, јер се у сирћету алицин најбоље држи, па је такав лек и најактивнији.

Научна ветерина: — Бели лук се даје против цревних паразита у облику клистира, за лакше и боље преживање преживара, против врења при акутном надимању говеда, против наступа и пролива коња, против смрдљивог бронхитиса и плућне гангрене. Бели лук долази у фармаколошку групу лекова који изазивају дражење коже. То су средства која проузрокују, кад се ставе на кожу, црвенило и упалу. Јачина те надражљиве реакције зависи од количине, врсте, времена колико се на једном месту држи, од врсте животиње и узраста, од њене осетљивости. На тај начин, бели лук, као и слачица и друга слична средства која имају сумпорна етарска уља, као производи хидролизе сумпорних гликозида, могу према јачини деловати као рубефацијенција, тј. изазвати црвенило на кожи, а у јачој дози и ако се дуже држе, деловаће као везиканција, тј. изазваће на кожи пликове и најзад као пустуланција, тј. изазваће ране и загнојавање, некрозу ткива.