Август Форел:Глава XIX

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

почетна страна

АВГУСТ ФОРЕЛ: ПОЛНО ПИТАЊЕ


ГЛАВА XIX: ПОГЛЕД НА ПРОШЛОСТ И БУДУЋНОСТ

Утопија и остварљиви идеал.[уреди]

Утопијом ce може назвати сваки идеални пројект друштвене будућности, који, саграђен маштом једног човека, нема здраве и стварне основе, који ce судара с људском природом и с резултатима искуства, и који, према томе, нема изгледа на успех. Али конзервативни и буржоаских духови, који живе од предрасуда и вере y ауторитет, радо називају утопијом и сваки идеал, који није био узакоњен и озваничен временом, навиком, обичајима или каквим ауторитетом. То je дубока заблуда, која би, кад би увек владала, препречила пут сваком друштвеном напретку.
Што ce тиче идеала, будућност ће бити y стању, да учини много напредака, које прошлост није познала. У том погледу Бен Акиба није имо права да каже да „ништа под небом нема новог". Међународни саобраћај, општи поштански савез, укидање робовања y образованим земљама, вештачко хр-њење новорођене деце, асептична хирургија, телефон, безжична телеграфија, ваздухопловство, сумарени итд. представљају остварене напретке, који ce некада нису ни помолили на видику човечанства, и који би давали тада утисак неостварљивих маштања тј. утопија. Зашто би на пр. општа употреба међународног говора и укидање рата између образованих земаља, биле утопије ? Најразличније расе говоре већ енглески, a све би могле да науче есперанто. У унутрашњости великих земаља, као y Немачкој, Француској итд. месни или покрајински ратови између феудалних господара (у малој Швајцарској чак и између кантона) престали су већ одавно. Зашто би све међународнији савез између људи био немогућ?! Само je предрасуда y стању да то јогунство подржава.
Зашто би, y друштвеној области, забрани извесних наркотичних субстанци (уколико су средство за уживање), a које полако трују читаве нације као алкохол, опијум, хашиш, — била утопија ! Зашто би то исто било и са економском реформом, коју траже социјалисте тј. с праведнои поделом надница, помоћу, на пример, кооперативног система или помоћу свођења приватног капитала на најмању количину! Не видим разлога, да je то немогућно.

То су све ствари, које су, саме по себи, сасвим могућне човеку, a чак неопходне природном и напредном развићу човечанства. Само предрасуда старих обичаја, ослоњена на конзервативну упорност осећања, опире ce таквим предлозима и покушава да их исмеје, називајући их утопијама. У својој кратковидости та предрасуда не види промену, која ce извршила y друштвеним односима људи на земљиној лопти или не оцењује ту промену по прзвом досегу: она није y стању да ce одвоји од својих старих идола.
Зашто би, најзад, разумне реформе y полној области биле утопије, теже да ce остваре него вештачко храњење — тако добро подешено данас — новорођене деце, које њихове мајке не могу да доје, теже, него садашњи триумфи хируршких операција, теже, него серотерапија, предохрано калемљење итд.?
Исто онако као што кратковиди и далековиди носе наочаре илн као што ce онај, који нема зуба служи вештачким, исто тако болесни и наследно оптерећени људи могу савршено употребљавати y обљуби презерватив, како би ce избегло рађање рђавог потомства. Иста средства ce могу употребљавати да би ce женама дало времена да између сваког порођај]а приберу изгубљену снагу.

Кратак преглед књиге. — Изнесимо y неколико речи 18 глава ове књиге:

  • а) У главама I—V упознали смо природну повестицу, анатомију и функције полних органа, као и психологију полног живота.
  • б) У глави VI изнели смо, највише према Вестермарку, кратак гфеглед етнографије и повсснице полних односа код разних људских народа.
  • в) У глави VII покушали смо, да, с једне стране, прикажемо зоолошко развиће полних живота, кроз лозу наших животињских предака, a, c друге, да укратко опишемо лично ра-виће или ток људског полног живота од рођења до смрти. Тиме смо желели да покажемо читаоцу две врсте извора из кога, сваког тренутка нашег живота, избијају наша полна осећања и осећаји: наследни или филогенетички извори, и стечени или прилагођени извори.
  • г) У глави VIII описали смо болесне изданке полног живота, јер ce они много дубље, но што ce мисли, мешају y наше друштвене односе
  • д) У главама IX—XVIII објаснили смо, најзад, односе полног живота са најважнијим областима човечјег осећања и интереса: однос полног живота са сугестијом, новцем и својином, са спољашњим погодбама живота, с вером, с правом, с медицином, с моралом, с политиком, с политичком економијом, с педагогијом и са уметношћу. Узгредно, бацили смо поглед на друштвене установе и обичаје, који зависе од тих односа.

Ако укратко изнесемо добивене резултате, y стању смо, да из тога извучемо један низ закључака, које ћемо поделити y две групе.

А. НЕГАТИВНИ ЗАДАЦИ.[уреди]

Укидање посредних и непосредних узрока полних преступа и зла, и узрока друштвених насапрамних недостатака[уреди]

Корупција.[уреди]

Корупција, y коју je полуобразованост гурнула човечанство, олакшавајући јој средства за задовољавање њене безумне страсти уживања, — одржавана je баш том страшћу. Иа крају крајева, неограничено одавање јединке уживању и наслади не може ce сложити са добром и напретком друштва. У томе лежи сва тешкоћа. Потребно je да боље друштвено устројство вештачки укочи ту страст насладе, подижући истовремено друштвену вредност људи тј. њихов алтруизам или друштвени нагон (њихова етичка осећања). Само ce први од та два циља може одмах постићи. Али смо видели, да je човек y стању, да други припреми y будућности, јер се ваља чувати занемаривања ма ког од чиниоца друштвеног спасења.
Познали смо најглавније корене полне дегенерације, коју нам je полуобразованост, о којој смо говорили, донела y уздарје. Кажемо полуобразованост, јер je наша садања култура y ствари још много непотпуна: само ce поврцио дотакла народне масе.
Људи више културе много су боље поднели болести младости цивилизације него масе без васпитања. Баш та истина треба да нам удахне храбрости и поверења y будућност, y којој права виша култура духа треба да буде ужитак свих. Корени дегенерације, онакви какве смо ми приказали, удружени су, било посредно или непосредно, с полним животом. Дужкност нам je, да им објавимо истребљивачки рат, a да ту борбу не прекинемо све док их не сведемо бар на природну и првобитну најмању меру. Ваља, дакле, тражити пре свега ове друштвене борбе, како би ce постигле наспрамне реформе:

Борба против новчаног култа.[уреди]

Познали смо, колико y глави VI, толико и y глави X, прве изворе дегенерације y историјском развићу човечанства и његовог полног живота. Ти ce извори састоје y искоришћавању човека човеком, y жељи за поседом великог богатства и моћи, који постају опет извор брака отмицом или куповином, извор проституције и свих савремених пречишћености, помоћу којих ce гаји страст полне насладе, захваљујући моћи новца.
Свештеници и присталице Мамона лажу кад говоре, да је златно теле, њихов бог, најмоћнији подстрек рада и битни покретач сваке културе. Кад мало изближе погледамо, видимо, да јо то супротно. Генијални научници, мислиоци, проналазачи, уметници раде гоњени својим нзследним нагоном тј. истинитом амбициозном потребом за идеалом и сазнањем. Мамонове ученике може човек онда видети, намештене y заседи позади својих бусија, како пожудно вребају проналаске и творевине људи, како им постављају замке и како им отимају не само плод њихова рада да би ce обогатили, него често част и име, како би ce могли испрсити нз њиховом месту захваљујући гадним сплеткама. Умна крађа и плагијат придружују ce новчаној крађи. Ето славних подвига „мамонизма"! Треба га изблиза видети на делу да би ce упознала препреденост с којом он ради! И то би, говоре нам, био једини подстрекач људског рада, a тиме и културе!! Ми y то не верујемо. Необуздано надметање за зарадом нагони, несумњиво, људе на грозничаву делатност. Ta врста марљивости, готово увек удружена са страшћу за насладом и влашћу, ради да би једино постигла средства да ce та страст задовољи. То je нездрави „аривизам". Потребно je, да друге покретачке снаге ступе y дело, како би ce подстакао људски рад. На нашу срећу, те снаге постоје. Tpteбa их само тражити и покренути, јер без рада, признајемо, не може постојати ни културе ни друштвеног напретка, ни среће.

Култ златног телета, употребљавање нагомиланог блага као средства да ce искористи туђи рад y саможивом и користољубивом циљу, — представља први и главни корен друштвене дегерације, браки куповином и брака због новца, први и главни корен проституције и целокупне њине одвратне поворке. Ако човечанство не уништи тај корен, никада неће успети да очисти и излечи своје полне односе. Борба против савремених и претераних права, које je закон дао приватном капиталу и против злоупотреба, које из тога произилазе, представља један од првих и главних неопходних задатака да би ce посредно постигло асенирање полних односа. Нек ce погледа само докле je мамонизам довео Америчке Сједињене Државе: до гадне корупције, трустова, милијардера и дегенерације.

Борба против употребе опојних пића.[уреди]

Навика употребе наркотичних отрова, a пре свега алкохола одводи, као што смо видели y главама I, VIII, X и XI, до озбиљне телесне и моралне дегенерације људи, која не само што сналази оне, који пију, него и њихове клице, a тиме и њихове потомке. Ту дегенерацију смо назвали бластофторијом. По својој природи, бластофторија je присно везана за полне феномене. Захваљујући њој, разорно дејство отрова, који прибављају насладу, може ce проширити на многобројне генерације.
Један једини коренити лек, могао би ce лако применити, када људи не би били толико робови својих навика и предрасуда, као и капитала и страсти за уживањем. Сви наркотични отрови, a на првом месту дистилисана и преврела пића, требало би, да ce искључе из средстава за уживање и да ce ставе y апотеку, где би још могли да ce употребљавају као лекови, са извесном обазривошћу. Осем тога, алкохол ce може задржати и y индустрији.

Наука je доказала, да мождана узетост (парализа) последична алкохолном опијању, — чак и y најпристојнијем облику и y најумеренијем степену „тек што одвеже језик" — поремећује већ здруживање мисли, распарчајући их и чинећи их површнијим. Особа, која ce опија, то и не примећује. Ta лака мождана узетост ствара y човеку тренутно, пријатно и весело осећање, на које ce он брзо навикава. Тако ce у њему ствара час слабија, час јача потреба за поновном употребом пића, што га y његовој слабости и несвесности, нагони да стално понавља, често повећавајући дозу. Већина наркотика, a нарочито алкохол, дистилирани или преврео, имају за својственост да пре свега надраже полни прохтев на животињски начин и да тиме натерују на најбесмисленије и најодвратније преступе, ма да ослабљују стварну полну моћ. Пролазна наслада, коју прибављају те супстанце, није ни од какве стварне и трајне користи, док као последицу доноси најстрашније личне и друштвене беде.
Установе тако званог потпуног уздржавања (апстиненције) од сваког алкохолног пића, предузеле су истребљивачки рат против свих отрова, који служе као средства за уживање, y колико je искуство доказало њихову друштвену опасност. Надајмо ce, да ће те установе успети y току времена, да однесу победу за победом, као што су то већ постигле y извесним северним земљама. Исланд je већ на целокупном свом земљишту забранио продају и увоз сваког дистилисаног или преврелог пића, a Северна Америка тек што то није учинила. Онда ће и други главни корен дегенерације полног прохтева и живота бити уништен.

Еманципација жене.[уреди]

Трећи извор полних аномалија има за узрок, неједнакост права полова. Само потпуна еманципација жене може га уништити. Ни код једне животиње женка није предмет мужјаковог искључивог поседа. Нигде y природи не срећемо ропски закон, који силом подвргава један пол другом. Чак код мрава, где je мужјак због свог умног инферијоритета, необично зависан од радница, оне га ничим не присиљавају, те je он y стању да ce еманципује, чим то пожели. Уосталом, раније смо побили аргуменат, који ce оснива на умној потчињености жене човеку (види крај глави III).
Еманципација неће да претвори жене y људе, него просто жели, да им врати њихова људска права, рекао би чак њихова природна животињска права. Она не жели никако, да одузме женама рад или да их од њега одвикне. Бесмислено би било исто тако одгајивати жене као размажену децу, као што би било сурово и неправедно, да ce c њима грубо поступа као са товарном стоком. Дужност нам je, да им вратимо независан положај, са свима правима, дужностима и одговорностима, које одговарају њиховом нормалном положају у друштву.

Њихова полна улога нарочито je важна, па чак и y толикој превази, да им даје право на највише претензије y тој области. Не желимо да понављамо оно, што смо рекли y глави XIII, него желимо просто, да одлучно изјавимо, оснивајући ce на најочевиднијим фактима, да ће и трећи главни корен садашњих полних злоупотреба бити уништен, чим жене буду стекле y друштву једнака права и дужносги с човечјим (разуме ce према полним разликама) тј. чим буду y стању да, слободно, на свој начин, према свом женском генију, исто онолико одлучно колико и људи, — утичу на судбину заједнице. Потпуна еманципација жене сачињава наш трећи главни постулат. У томе смо потпуно y сагласности с Вестермарком, с филозофом Ш. Секретаном и с другим угледним личностима. Срећом, захтев који je формулисан много раније (1905 год). пре светског рата, данас ce (1919 г.) нагло остварује y целом свету.
Разлика, која постоји између полова не представља никакву разумну победу, да би човек приграбио себи сва друштвена и политичка права. Спољашњи свет и ближњи од којих и за које живимо и телом, и душом, истоветни су и за човека и за жену. На тај начин, чак и тамо, где je мисаоност једног пола виша од мисаоности другог пола, тај пол не може из тога да извуче право спречавања слободе живота и рада другом полу према његовчм личвом генију.

Извесно je, да су оба пола с много гледишта различни. Свако законско, па према томе и вештачко насиље једног према другом, има као последицу: кочење слободног развића оба пола. Сваки од природе има право да посматра и да асимилира свет, према свом духу. На тај начин, свако ће бити y стању, да своју личност развија тако, да ce она не угаси и не закржља као личност какве домаће животиње y обору. Само право јачег, обучавано и неговано несвесном и ограниченом предрасудом, може да занемарује и да пориче ту истину. Законска спутавања, која намећемо жени, њеној мисаоности, целокупном њеном, a нарочито брачном животу, ма да нас она не повређује нити дира, немају ничег заједничког са оправданим спутавањем које, закон мора да предвиђа против повреда, од сгране појединачног егоизма, који повређује, туђа мли друштвена права.

Борба против предрасуде и ауторитета предања.[уреди]

Други један непријатељ ce још опире свакој предложеној реформи. По несрећи, он je тако дубоко укорењен и уврежен y људској природи, да ce његово поступно слабљење може очекивати само од лаганог побољшавања људске каквоће.
Хоћу да говорим о поворци предрасуда, традиционалних обичаја, мистичних празноверица, верских догми, моде итд. Требало би нам много страна моралне придике, кад бисмо хтели да набројимо и да сузбијемо све мане, које су непрекидно стваране и одржаване бедном тежњом људског духа, да озваничи све, што je од старе традиције и да га сматра као непоколебљивим. Као сведока узимамо немачког песника Шилера, који ово ставља y уста Валенштајну (Валенштајнова смрт чин I, иојава V):
„Бојим ce невидљивог непријатеља, скривеног y дну човечјег срца и који ми, страшан само због своје полне стрепње, даје отпора. Не бојим ce живог и снажног непријатеља, већ оног ниског и гадног увек минулог духа, који сад нестане да ce опет врати: који ће сутра бити закон, јер je то данас био. Човек je саграђен од маленкости, a навика му je дадиља. Тешко оном, који ce усуди да дирне y његове старе споне, y наслеђе предака, које му je тако драго! Година има на њега снагу, која све благосиља. Све што седи, за њега je божанско. Буди власник и бићеш y своме праву; гомила ће те сачувати као свету реликвију!"

Предрасуда, вера y ауторитет, вечно право свега оног, што je минуло, мистицизам, итд. стављају ce сa свесним или несвесним лицемерством, a помоћу мање више провидних софизама, y службу најнижих људских страсти, y службу злобе, мржње, таштине, тврдичлука, похоте, оговарања, властољубља, лености и свега осталог, и покривају све то светим и пречасним огртачем старих навика, како би што боље озваничили њихову гадост, ослањајући ce на ауторитет оног, што je прошло. Нема бестидности која на тај начин није оправдана, слављена, па чак и обожавана.
Никада нећу заборавити дискусију, коју сам неколико дана водио на једном прекоокеанском броду са неколико личности из француског католичког племства. Ta cy господа почела y мом присуству да бране најодвратније преступе и злоупотребе, да подражавају најневероватније парадоксе и бесмислице и то са упорношћу, којој нема равне. Слушалац без прелрасуда, могао ce озбиљно питати, да ли ce не шале. Не. То je било њихово дубоко, озбиљно мишљење и они су га бранили са онолико исто убеђења са колико присталице двобоја бране, њихов, такозвани закон части, па ма како он био бесмислен.
Убеђен сам, да ће једино увођење научничког духа, индуктивне и филозофске мисли y школе и y опште y народне масе, бити способно да постепено и успешто сузбија бесмислено и папагајско понављање, које ce рађа y обожавању ауторитативних доктрина и предрасуда, основаних на светости онога, што je старинско.

Разуме ce, да ми не смемо пасти y супротну крајност и примити, без контроле, све што ce хвали као реформа или новина. Научничка оштроумност састоји ce y непристрасном одабирању правог од лажног, y задржавању првог, a y одбацивању другог, па било да ce тиче нових или старинских ствари.
Довољно смо већ говорили о предрасудама и застарелим обичајима, које треба прво да сузбијамо y полној области. На то ce више не враћам. Целокупна категорија тих узрока зла, категорија, која игра велику улогу и y другим областима људског живота, може ce сузбити само помоћу оружја праве науке, удруженог са оружјем темељитог и слободног васпитања омладинског карактера.

Хтео сам да још једанпут овде нагласим апсолутну потребу огорчене борбе на овом земљишту. Због тога, потребно je, даг научници с времена на време изиђу из свог кабинета и да блесну својом светлошћу y мрачном вртлогу људског друштва. Треба да суделују y друштвеној борби, ако не због чег другог, a оно због тога, да не би изгубили, затварајући ce све више y искључиву ерудицију специјалисте, сваки додир и свако разумевање оног, што ће вечно бити људско.

Наредни захтеви ce односе на делимичније лутање и опасности.

Борба против порнографије.[уреди]

У главама V, X и XVIII говорили смо о порнографији, a y глави XVIII о њеној великој опасности по развитак нормалног полног живота код омладине. Ma да порнографија, великим делом, дугује своје порекло и свој развитак мамцу y виду ћара, не треба ипак занемарити да мушки еротизам пружа руку трговачком интересу, како би потпомогао порнографију. Дужност je друштва да сузбија порнографске производе нездравог еротизма, не наносећи ипак ни најмање вреда правој уметности. Полни прохтев човека je y средњу руку снажан; може ce чак рећи, да je и сувише снажан y поређењу са друштвеним потребама расплођавања. Сасвим je излишно, да ce он вештачки голица, да му ce пружа нарочито одгајивање и да ce на хиљаду начина појачава. Борбу против порнографије, треба, дакле, уздићи на степен друштвене дужности.
Не заборавимо, ипак, да ће ce порнографија успешније сузбијати, ако испунимо четири ранија захтева и ако уздигнемо уметнички идеал и осећања човека, него помоћу непосредно насилних мера.
Употреба тих мера треба да буде ограничена на неопходност тј. на најпоквареније и најбестидније производе порнографа.

Политика и полни живот.[уреди]

Спомињем овде, сећања ради, мешања политике y полни живот, a нарочито утицај полних чинилаца на политику. Разуме ce, да треба сузбијати свако непотребно мешање државе y полни живот појединаца помоћу неоправданих закона и прописа, као и сваку интервенцију јавне силе y природним полним потребама човека, y брак итд. тамо где ни један лични или друштвени интерес није повређен. Много je теже спречити притисак полних симпатија и антипатија, a нарочито притисак љубавних страсти, на политику, администрацију итд.

Борба против венеричних болести.[уреди]

Огорчена борба треба да ce поведе против венеричних болести и против болесног изопачења полног прохтева. Све што je y томе потребно рекли смо y глави VII, XIII и VIX. С полним зликовцима треба да ce поступа по патологији полног прохтева, a слично као и са первертирцима, јер ce ту готово увек тиче неправилности људског мозга, које ce не могу поправити, ни одстранити казнама, нити другим казненим мерама.
Засада једини су могућни лек заштитне мере колико лекарске толико и административне, које предузима друштво од опасних особа, дегенерисаних y полној обласги. Насупрот, треба ce y будућносги потрудити, да ce таквим особама спречи расплођавање и да ce помоћу нашег другог захтева избегну узроци бластофгорије, која ствара све нове сличне јединке.

Борба људских раса.[уреди]

Остаје нам најзад и последњи необично озбиљан и шкакљив захтев, о коме смо већ говорили y два, три маха. Како ће наша аријска раса и њена образованост избећи опасност преплављања и истребљивања невероватном плодношћу других људских раса? Треба бити слеп, па не видети ту опасност. Да би ce оиа по правој мери оценила, није довољно метнути на једну страну „дивљаке" и „варваре", a на другу „цивилизоване". Питање je много сложеније. Многи дивљи или полудивљи народи брзо ce гace због просечне неплодности. Европљани су им донели толико алкохола, венеричних болести и других рана, које их pазједају, да необично нагло нестају, немајући кад ни да ce приберу, ни да даду отпора. Такав je случај с Ведима, с Тодима, с Црвено-кожцима Северне Америке. са Аустралијанцима, чак и с Малајцима и с многим другим.
Ствар стоји сасвим друкчије с Црнцима, који су необични отпорни, врло плодни и који ce прилагођавају и обучавају свугде образованим обичајима. Они, који мисле да су црнци способни да сами собом стекну или само да сачувају неку вишу цивилизацију, не претрпевши филогенетички мождани преображај, могу ce сматрати за утописте. Изгледа ми, да je сувише очевидно, да би требало да су Црнци, од кад су већ под утицајем европске културе, сто пута показали способност да ту културу приме и да ју независно, према свом сопственом генију, развију, кад би њихов мозак био за то способан. Уместо тога Црнци из унутрашњости острва Хајити, које je Француска некада цивилизовала, па их опет оставила, поново су пали изузев неколико мелеза, y потпуно варварство, па су чак варваризовали француски језик, па чак и хришћанство, које им je било подарено. Нека нам ce не показује као супротан пример Booker Washington који je био мелез.
Упоредимо брзину, са којом један цивилизован или народ способан за цивилизацију, оснивајући ce на садашњим енергијама својих клица, прима нашу културу y хришћанству или ван њега! У том погледу довољно нам je, да видимо оно, што ce већ скоро 40. год. догађа y Јапану и шта чине, ма да ce много мање генија (а за исто, ако не и за дуже време), хришћански народи Балканског полуострва, ослобођени једни за другим фаталистичког и тешког турског јарма на пр.: Срби, Румуни, Бугари и Грци. И сами реформисани Турци потпадају под Ислам.
Вредност дрвета ce познаје по његовим плодовима. Јапанци су способан и цивилизован народ, те тако треба да буду и сматрани. Црнци, напротив, то нису, тј. способни су само за сасвим ниску цивилизацију, a вештачко обучавање им je пре само спољашни изглед цивилизације, прелама их и уздиже појединачно до наших обичаја.
До које ce тачке монголска, па чак и јеврејска раса могу помешати са нашим Аријским или Индогерманским расама, a да их не истисну постепено и да их y миру не униште? То je питање, које могу само да поставим, али на које не могу да дам одговора. Кад би ce тицало Јапанаца, не би било озбиљних тешкоћа, a асимилација би била добра дошла. Али Кинези и неки други монголски народи представљају за опстанак наше беле расе очигледну опасност, коју само слепац може да не види. Ти људи једу два или три пута мање него ми, задовољавају ce за становање три, четир пута мањом запремином ваздуха од запремине, која нас већ гуши, a уз пркос томе рађају бар два пута више потомака него ми, a радећи исто толико колико и ми. Није тешко да ce разуме однос тог питања са полним и економским питањем.
Можда ћемо моћи да на време склопимо уговор с Монголима, a нарочито с Кинезима, по коме би обе расе могле да живе без узајамног уништавања на истој земљиној лопти. Брзина, с којом Кинези примају данас нашу културу, можда ће и повећати њихове погребе, a смањити њихову плодност. Већ одавна, познаваоци Далеког Истока прорекли су, да ће земља на послетку постати Кинеска. Caveant consules!


почетна страна