Кнез Иво од Семберије (либрето)

Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Викизворник.

Молимо Вас, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

Либрети опера

Опера у једном чину Исидора Бајића, српског композитора, према истоименој драми Бранислава Нушића. Опера је праизведена 19./6. јануара 1911. године у Београду у Народном позоришту.

Ликови[уреди]

Кнез Иво	баритон
Кулин-бег	тенор
Мајка кнеза Иве	мецосопран
Турски гласник	баритон
Мујезин	тенор
Свештеник	бас

робиња Станка – Слуга кнеза Иве – Стари фрулаш – народ – робље – јањичари – Кулин-бегова пратња

Место и време[уреди]

Радња се одиграва у селу Попово у Бијељинској нахији кнежевине Семберије на Ивандан (7. јул) 1806. године.

Либрето[уреди]

Сцена: I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII

Сцена I[уреди]

Романтични крајолик са расутим кућама. Са десне стране је улаз у цркву, а са леве су конаци кнеза Иве. У даљини се види гласник који журно долази. Народ и Иво су у цркви на служби. Из цркве се чује појање.

Народ (из цркве)
Амин. Амин.

(Гласник стигне до конака из којих изађе слуга)

Гласник (слуги)
(говори)
Иди у цркву и зови ми кнеза Иву. Посланик Кулинов га тражи.

Слуга
[говори]
Разумем, господару!
(оде у цркву)

Народ (из цркве)
Амин.
Хвалите.
Амин.

Гласник
Нерадо слушам звуке те.

Народ (из цркве)
Амин.

Гласник
Страшни су звуци ти.

Мујезин (иза сцене)
/ Алах! Алах! И-ла-и-ле-лах!
| Гласник [говори]
\ Како је моћан овај глас!

Народ (из цркве)
/ Тебе појем...
| Мујезин (иза сцене)
| Алах!
| Гласник [говори]
\ Две се вере овде боре!

Мујезин (иза сцене)
/ Алах!
| Народ (из цркве)
\ ...Тебе благословим, Господи!

Гласник
/ Алах је силан!
| Народ (из цркве)
\ Амин!

Гласник
Алах је силан!

(Иво излази из цркве)

Иво (гласнику)
Звао си ме ти?

Гласник
Проклет нек' је свак'
ко у веру сумња Алаха!

Мујезин (иза сцене)
Алах! Алах! И-ла-и-ле-лах!

(чују се звона која обележавају крај службе)

Иво (гласнику)
Уђи у мој дом.

Гласник
Служби већ је крај,
хајдемо, Кнеже!
(Уђу у Ивине конаке)

Народ (из цркве)
Буди имја Господње
благословено от ниње и до вјека.
Амин.

Сцена II[уреди]

(Народ излази из цркве. Игра и пева.)

Народ
Ај, сад је крај, сад је крај,
служби божијој крај.
Ај!
Ко воли свету веру знај,
срећан је тај,
том је живот увек рај.

(Свештеник излази из цркве)

Ево и свештеник стиже међ' нас.
Свети оче, благослови нас.

Свештеник
Благословени да сте сви.
Отслужисмо литургију свету.
Хај'те сложно сви.

Народ
Шта то?

Свештеник
Данас је Ивов дан.

Народ
Ивов дан?

Свештеник
Па у славу тога дана певајте!

Народ
Певајмо сложно сви у глас! Да!

(Сви постепено седају на земљу.)

Један сељак (фрулашу)
Хајде, стари, засвирај!

(Фрулаш извади фрулу из појаса и засвира.)

Народ
Певајмо сложно сви!
Еј, ко ти купи?
Еј, ко ти купи то фустанче,
еј, ко ти купи фустанче?
Купио ми криворечки
комшијата мој.
Ој, ој, комшијата мој, ој.

Еј, ко ти купи то јелече,
еј, ко ти купи јелече?
Купио ми криворечки
комшијата мој.
Ој, ој, комшијата мој, ој.
Еј, ко ти купи?

У коло хај, у коло хај,
у коло вито, хај!

Ој, Српкињо буд' орна,
као што си узорна,
кажи нек' се разгласи,
шта те тако краси?
Бело грло и лице,
чарне очи, милице,
ил' ружице усана,
или коса врана?
Кажи нам наш крине,
да нам жеља баш мине,
кажи нам сад одмах,
кажи нек' се зна.
Шта ти знам одговорит', брале,
кад ме срам твоје дичне хвале.
Хвалите онај цвет
што га има цео свет,
дична сам само ја
јер сам Српкиња.
Српкиња сам ја!

Сцена III[уреди]

(Иво и гласник излазе из конака. Народ поздравља Иву.)

Народ
Слава ти Иво!

Иво
Хвала вам, браћо,
на поздраву том.

Народ
Срећни смо с тобом сви.

Иво
Душа ми је пуна миља због тог,
што веселе видим вас

Народ
Срећни смо с тобом сви.

Иво
О, камо лепе среће,
да и ја с вама могу бити радостан.

Народ
Срећни смо с тобом сви.

Иво
Ал' вест тужну носим вам ја.

Народ
Тужну вест? Какву тужну вест?

Иво
Е, па чујте сад.
Данас нам стиже глас
да је Кулин поробио
Подриње и Јадар.
Прегазио њиве,
ливаде, долине,
одвео је силно робље,
попалио све.
О, чујте ме браћо,
о, чујте ме сестре,
о, чујте ме ви!
То робље, ти бедници,
дал' знате ко су то?
Браћа све су то,
сестре наше све су то!
Да, браћа, сестре све.

Народ
Не говори тако, срце боли нас!

Иво
Е, па чујте шта све каже
гласоноша клети:
да Кулин води триста роба
овуд' поред нас.
И за који час, јадно робље то
стићи ће амо.
Кроз Семберију,
крај мојих конака,
проћи ће робље,
зар ја да гледам то?
Зар подноси, браћо,
светли образ ваш,
народ наш да прође,
као робље ту?
Не, не, не дајте робље то!

Народ
Кроз Семберију,
крај наших конака,
проћи ће робље,
да, јадно робље то!
Поштен образ светли
зар да подноси то?
Зар да гледамо браћу
као робље ту?
Не, не, не дамо робље ми!

Иво
Повео је Кулин
све младо и здраво,
продаће их крвник скупо
све у далек' свет.
Нашу ће продати крв,
браћу и сестре наше,
продаће их,
гурнути у беду народ наш.

Народ
Не, то не дамо ми,
спашћемо их ми!
Откупићемо робље то
и спашћемо њих!

Иво
Дивни народе мој,
робљу ћеш знати ти
да донесеш спас.

Народ
Спашћемо их ми,
откупићемо их ми,
та неће Кулин
продат' робље то?

Иво
А сад чујте
шта све тражи Кулин!

Гласник [говори]
Кулин иште три хиљаде рушпија за три стотине и три роба!

Народ
Шта, зар тол'ко
тражи нам Кулин?
Да дамо и последњу пару?
Не може се саставити откуп тај!

Гласник[говори]
Шта, не може?

Иво
Шта, зар о последњој
пари да размишљамо?
Ја иштем више нег'
последњу пару.
Оци су нам за род
и живот радо дали,
а ми о последњој
пари да размишљамо?
Не тако, браћо!
Ми их спасти морамо!

Народ
Чуј нас Иво, чуј наш глас,
големо је наше браће зло.
Јадни смо и ми, о, јадни.
Ако тражиш ти,
тад даћемо ти све.
Шта ћемо постићи
том жртвом ми?
Спасли смо јадно робље,
а заробили себе, знај.

Иво
Не, ја нећу да заборавим на вас,
већ хоћу да вас спасем срамоте и стида.
Хај'те, браћо, сетите се Бога,
Он вас никад заборавит' неће.
Дајте, дајте, милосрдно дајте,
да спасемо бедно робље ми.

Робље (иза сцене)
Вапај душе наше раздире сад.

Иво
Чујете ли вапај браће,
дајте шта ко може.

Робље (иза сцене)
/ Слободу сад,
| дајте нама ви.
| Народ
| Шта ко може,
| радо ће дати.
\ Бедни смо ми.

Робље (иза сцене)
Слободу сад,
дајте нама ви.

Иво
Чујете ли?
Скоро ће стићи ту.
Зар нема никог,
већи да прилог дâ.
То све је мало.
Спасти то не може њих.

Народ
Бедни смо ми.

Иво
Узмите натраг новац тај!

Народ
Нећемо ми!

Иво
Ал' то не може
бедном робљу да донесе спас.
Ево натраг новац тај,
јадни народе мој.
Видим да хоћеш, ал' узаман!

Народ
Спашћемо их ми,
откупићемо их ми,
та неће Кулин
продат' робље то?

Иво
Поворка робља стиже.

Сцена IV[уреди]

(Поворка робља пролази задњим делом сцене.)

Робље
Вапај душе наше раздире сад.

Народ
Какав страшан јад.

Робље
Слободу сад, дајте нама ви.

Народ
/ То не дамо ми.
| О, не плачи тужно робље ти.
| О, не плачи, спашћемо те ми.
| Робље
\ Спас'те, браћо, спас'те нас ви.

Иво
/ О, не плачи јадно робље ти.
| Спашћемо те ми.
| Робље
\Слободу сад, дајте нама ви.
Вапај душе наше раздире сад.
Слободу сад, дајте нама ви.
Спас'те, браћо, спас'те нас ви.

Сцена V[уреди]

(Свечани улазак Кулин-бега. Кулин улази на коњу, а народ га поздравља.)

Гласник [говори]
Поздравите Кулин-бега за добродошлицу!

Народ
Добро до'шо, славни беже,
турске земље славо!
Добро до'шо, славни беже,
добро до'шо у наш дивни крај,
турске земље славо!
Добро до'шо нам!

Сцена VI[уреди]

(нема сцена)
(Кулин сјаше, па позове једног српског сељака да му одведе коња. Иво ово не дозволи, већ покаже на турског гласника да он то уради. Кулин уз осмех пристане и достојанствено седне на место припремљено за њега. Народ се окупи око њега и диви се његовој одећи. За то време му донесу кафу и чибук. Кулин попије кафу, пљесне рукама и позове на игру:)

Кулин [говори]
Игру дај! Чочек!

Гласник [говори]
Чочек!

Сцена VII[уреди]

(Чочечка игра)

Сцена VIII[уреди]

Иво
Доста је, беже!
Зар сад, кад кнежевину моју
сузама квасе браћа и сестре моје,
када ту к'о робље цвиле,
зар ту да гледамо
веселе игре пир?
Кулине, престани
и збори шта тражиш
да пустиш јадно робље.

Народ
Кулине,
збори шта тражиш
да пустиш јадно робље.

Гласник[говори]
Кулин иште три хиљаде рушпија
за три стотине и три роба!

Народ
Много иштеш,
таквога блага немамо ми.

Кулин
Двадесет изгубих људи,
јунака храбрих,
све дичних бораца мојих,
двадесет најбољих људи,
убише Срби,
па треба њихова крв
сад да се плати.
Дед' дај и ти, Иво,
што више можеш,
нек' види народ твој,
па притегни боље,
притисни јаче,
даће народ више.

Иво
Ти још сумњаш, веруј, беже,
последњу пару, даје народ мој.

(Иво уђе у конаке.)

Народ
Бедни ми смо, беже, чуј.
Бедни смо и јадни,
голотиња смо тешка.
Све што наше беше,
дадосмо ти све.
Јадни смо ти ми, знај,
несрећници клети.
Јадни смо, беже, јадни ми.

(Из конака излази Иво носећи три кесе златника, водећи своју мајку.)

Жене
Ево и старице мајке.

Мајка
Куд' носиш благо, сине мој?

Иво
Видећеш, мајко.
Ево све благо,
богатство све моје,
што бабо ми стек'о
са старицом мајком.
(Баца кесе пред Кулина.)
Ево ти прва,
ево ти друга,
ево ти последња, беже.
Све што сам имао, теби сам дао,
у кући ми не оста ни паре.
А, осим тога што даде ти народ,
о, јадни народ мој,
јел' ти доста, беже?

Кулин
Дал' знаш какво робље
са собом водим ја?
Робље је здраво и младо.
Ах, да видиш Станку,
робињу дивну,
сваки би харем,
за њу више дао.
(гласнику)
Иди, доведи, Станку,
дивну Станку.

Иво
Гле, и последњу пару дадох.

Народ
Ти знаш да ми смо бедни,
да ми смо несрећни,
ал'све ти свако од нас дао,
баш све ти дао, све.

Мајка
Пусти ме, сине,
и ја ћу нешто да додам.
Овде ми остало
осам низа рушпија златних,
беже, светиња ми беху,
драге ниске те.
Чувала сам, ту на груд'ма,
страхујућ' као мајка.
Дар сам хтела да невести дам,
невести Иве, сина мог.
Узми их, беже,
злато све и рушпије зар вреде,
народ мој кад ланци стежу,
мучи удес клет'.

Кулин
Не, не!

Мајка
Чувала сам, ту на груд'ма,
страхујућ' као мајка.
Дар сам хтела да невести дам,
невести Иве, сина мог.

(Гласник доводи везану Станку.)

Кулин
Погледај, Иво, Станку, дивну Станку!

Иво
Станко дивна, и тебе ћу избавити ја.
Беже, да л' видиш ову кућу
и све около ње?
Стотине су година,
како су Кнежевићи
ту савили гнездо.
Ту су се деди моји,
и прадеди рађали.
Изми их, беже,
конаке узми, твоји су!

Народ
Шта то чиниш, Иво?
Помисли на мајку!
Ти ћеш спасти робље,
уништићеш себе!
Кулине, имај срца,
и пусти робље!

Кулин
Хајд', пуштам све на слободу,
зар нисам вама добар ја?
Све робље ти откупи, Иво,
ал' Станка оста мени плен.

Народ
Зар нећеш д пустиш Станку?
Оружјем светлим
Станку спашћемо ми!

Иво Не, браћо, не дам Станку ја!
(Извади мач и кубуру из поајаса, пољуби их и пружа их Кулину.)
Тај мач за јунака
светиња је славна,
и њега дајем за браћу нашу.
Прими сада ову моју тешку жртву,
пусти Станку дивну из окова сад ти.
Опет зар ћутиш,
зар ти је мало, мало све?

Кулин
Мало!

Иво
Узми и рухо везено златом!

Кулин
Мало!

Народ
Душман Кулин не да њих,
узмимо их силом.

Иво
Станите, чујте мој глас!
Даћу нешто још, последњу жртву.

(Утрчи у конаке. Народ се, узнемирен, хвата оружја, а мајка их смирује.)

Мајка
Станите, забога, чекајте Иву мог.
Признај, беже, дао ти је све.
Жртвовао све што има, све.
Ах, шта тражиш, нема више шта.
Кућу, рухо, оружје ти даде,
само живот не.
Чуј ме, беже, срце сломи своје,
смилуј се, услиши молбу моју!

Народ
Зашто да га молиш,
душман је то страшни,
нека умре силник,
нека умре он!

(Крену да нападну Кулина, али их мајка заустави.)

Мајка
Не! Забога, браћо!
Дал' још имаш своју стару мајку?
Знаш ли шта су сузе старе мајке?
Ах, и сузе материнске дајем,
плачем, молим, преклињем те,
беже, дај нам дивну Станку,
дај слободу њој!
(Иво излази из конака носећи породичну икону и сребрно кандило. Када га мајка види, уплашено и гануто викне:)
Шта то радиш, Иво!?

(Иво целива икону и кандило и пружа их Кулину.)

Иво
Узми, беже, сребрно кандило и икону златом оковану.

(Мајка у крајњем очајању викне:)

Мајка
Шта учини, Иво?!

(и падне мртва. Народ се брзо окупи око ње и каже:)

Народ
Она је мртва!

(Иво клекне крај мајке и окрене се Кулину.)

I верзија завршетка

Иво[говори]
Беже, дајем ти и своје највеће благо, живот своје мајке, али желим и твој!

(Извади нож и убије Кулина.)

II верзија завршетка

Иво [говори]
Беже, дајем ти и своје највеће благо, живот своје мајке.

Кулин (скрене поглед) [говори]
Води је! Станка је твоја!

Интервики линкови[уреди]

Опера „Кнез Иво од Семберије” на српској Википедији

Напомена[уреди]

Напомена - стихови уоквирени на следећи начин:
/
|
\
представљају истовремено певане деонице