Razvoj društvenog života
Geografski smeštaj i reljef
[uredi]Bosanski geografski reljef i smeštaj od glavnih prirodnih puteva, održali su do danas znatne tragove naturalnog gospodarstva, i to u onom obliku u kome je promet dobara ograničen na minimum, jer većinu potreba svako gospodarstvo podmiruje iz vlastite ekonomije. Prirodna je posledica toga: nedovoljno komuniciranje stanovnika između sebe, i nedovoljno razvijen pojam da čovek teško živi sam. Kao i svugde, grad je stvorio poseban mentalitet, radi svog naročitog života. U našem slučaju konačno odlepljivanje gradskoga društva od seoske etičke i etničke podloge izvršilo se baš za potonjih 50 godina, i to u tolikoj meri, da su se u nekim slučajevima pogubile sve veze, što, na primer, u Srbiji nikako nije slučaj. Za poslednjih 50 godina grad se, od vlastelinskog gnezda i esnafske čaršije pretvorio u centar novog kapitalističkog poretka i vrlo brzo postao sličan u društvenim odnosima ma kojoj parvenijskoj kapitalističkoj sredini.
Kod Bosanca je, radi pomanjkanja šireg društvenog kontakta, slabo razvijena podloga za širu društvenost, slabije nego i kod jednog Slovena, i ako su baš radi nekomuniciranja sve druge karakteristične slovenske osobine odlično sačuvane. Njega nije sunce i lagodan život učinilo na onaj način društvenim kakav je Italijan i Provansalac, niti su ga elementarne i istorijske nevolje zbile u zajednicu plemensku ili klasnu, kako je kod ratnika u u Crnoj Gori i pomorca u Primorju, nego je društvena veza dugo bila samo spiritualne, gotovo sentimentalne, prirode. On nije organizovan ni plemenski ni klasno, pa ni sama crkva nema karakter jedne društvene organizacije. Jedina čvrsta društvena organizacija bosanskog sela jeste porodična zadruga. U ogromnom delu Bosne čak ne postoje ni sela nego usamljena majurska naselja bez naročitog međusobnog saobraćaja.
Pravo vlasništva je princip koji se najstrože poštuje (na drugome se mestu upoređenjem statistike krađa u Bosni i u Austriji to jasno vidi.). Njive su ograđene i zabeležene makar ne bile veće od guvna. Kolektivni posed je gotovo uvek u nazatku, zapušten i obrušen, pa makar vlasnici bili bliski srodnici. U gradu se za ruševno imanje veli da je: kao miraščijsko.
Isto se tako poštuje princip pravednosti, pa se po poimanju Bosanaca svrha države poklapa sa platonovom: »Država je zato da ostvari pravednost«.
Mistika ekonomske kooperative
[uredi]Ekonomska kooperativa ipak po stoji, ali je njena osnova više moralna nego utilatarna, pa je postala gotovo ritualna. Mobe inokosnih, na oranje, kosidbu ili žetvu isto su dobro posećene, mada se od inokosnih ne očekuje vraćanje zajma. Na mobe se ide u prazničnom odelu, osobito na žetvene, i radi uz pesmu i neminovno provođenje svih formalnosti, koje su uobičajene u jednom takvom poslu. Nećemo tvrditi da je moba samo svečanost žetve; ali moramo opaziti, da se za sve društvene čine traži etički povod, pa i za one kod kojih je cilj stvarna korist, makar to bilo na štetu samoga cilja. Moralni su razlozi uvek jači od utilitarnih, zato se poslednji uvek i podupiru prvim.
Bosanac poštuje tuđu ličnost, tuđi ponos i prava, jer čuva svoj obraz i svoje pravo. Baš tu on izjednačuje sebe sa ma kojim čovekom, jer dočekuje jednako predusretljivo i ceremonijalno putnika namernika, kome ni imena ne zna, kao i svoga spahiju. Za vreme duge tuđinske vladavine bio je teško tlačen i ponižavan, ali je uvek ostajao moralno slobodan, ništa nije moglo ugušiti njegovu nacionalnu, religioznu i čovečansku savest. Živeo je intenzivnije nematerijalnim životom, zato je, bio bogumil, pesnik i filozof, zato se povukao u nematerijalni život gde ga u slobodi nije mogao niko da skuči. Za njega se može reći da se privoleo carstvu nebeskome.
Mentalitet građanske slobode
[uredi]Samo skučavanje materijalne slobode pod Turcima je bilo dosta ograničeno. Njihova egzekutiva nije daleko išla preko granica gradova. U sela je dopirala već znatno razvodnjena, jer je Bosna bila puna šuma, klanaca i pećina, a ove su bile pune hajduka i uskoka. Tek se u gradu razvijao pravi neslobodni tip, premda su njegovi stanovnici po srednjovekovnom shvatanju slobodni ljudi. Danas je jedino grad dao rebela, oslobođena roba, i pored gradskih slobodnjačkih ili čak aristokratskih tradicija. Ovom trdnjom, da bosanski seljak nije imao ropsku ćud, ne želi se umanjiti značaj nacionalnog i klasnog oslobođenja, naprotiv u tome stanju je ropstvo bilo mnogo nesnosnije, a ipak, ono što je gonilo bosanskog seljaka da se diže, nije bila pobuda gladna i istučena kmeta.
Ne sme se izgubiti iz vida, da bosanski srednji vek nije prestao u 15. stoleću, nego tek nekidan, da mu još i danas na svakom koraku srećemo žive tragove, pa ćemo tako razumeti zašto lenost, koja se pripisuje bosanskom seljaku nije ništa drugo do srednjevjekovna inercija i konzervativnost, jer je prava lenost slabost, pomanjkanje energije, živolaznosti, a to niko ne veli za bosanskog seljaka. Šta više svi vele da je pun skrivene životne energije i da ga samo treba naterati da je izda. Apsurdnost tvrdnje o lenosti je očita, jer nema ni fiziološke ni istorijske podloge, pošto su svi leni narodi u stvari fizički slabi.
Povod ove krilatice o lenosti je dojučerašnji nezdravi ekonomski odnos između produktivnog sela i neproduktivnog grada. Grad, koji je živeo od sela, nastojao je uvek da što više dobara od sela uzme. Za njega je seljak bio i lopov, kada je nastojao da što jeftinije prođe, i len, kada nije bio u stanju da podmiri velike prohteve grada. Seljak, međutim, još i danas, kada je i grad postao u znatnoj meri produktivan, vidi u gradu eksploatatora i neradnika. Njegovo nepoverenje prema gradu je samo strah čoveka koji se jedanput na vatri opržio. Predostrožnost je posedica toga a nipošto lukavost, kako se u literaturi akceptovalo, ili čak lopovluk, kako je to čaršija prevela.
Odnos sela i grada
[uredi]Ambis, koji je i pre postojao između grada i sela, zadnjih 50 godina je civilizacijom i kulturom grada još većma produbljen. Jer dok grad živi, manje više, životom zapadnoevropskim, selo se još nije uspelo potpuno rešiti srednjeg veka. Svoj urođeni antagonizam prema gradu seljak podgrejava na zapadnoevropskim ustanovama grada; na svemu tome, što je u gradu izraz jedne parvenijske nadriprosvećenosti, neosobene i seljaku beskrajno daleke i neshvatljive. Seljak u grad dolazi samo poslom. Grad za njega nema posebne privlačnosti. Grad nije žarište prosvete, pa je i njegova seoska periferija isto toliko nepismena koliko i daleka pozadina. Ni veliki prosvetni i civilizacioni vakuum, koji se oko grada prostire, nije u stalju da išta dobro posrče iz grada. Ono što grad, a naročito naši industrijski centri koji više iscrpljuju narod nego mu koriste, pruža svojoj najbližoj okolini toliko je izopačeno, da u njemu ne možete prepoznati prosvećenost i civilizaciju. Pristizavanjem prosvećene omladine sa visokih škola stvara se početkom 20-veka jedna nova gradska sredina, koja zapaža zle strane ovih odnosa i nastoji ih otkloniti organizacijom privatne inicijative.
Shvatanje države
[uredi]Shvatanje je države kako smo pre rekli platonsko, idealističko. Osnov je toga shvatanja i u Bosni nemanjićka državna misao, donekle prilagođena osobenom mentalitetu Bosanca. Nju su doneli nemanjićki doseljenici posle propasti Srpske države, pa je prožela Bosnu tek u doba ropstva i stradanja. Bosanska je istorija osim retkih izuzetaka zaboravljena. U senci starih gradova bosanskih kraljeva sačuvale su se čak do detalja tradicije jedne druge, daleko narodskije i herojskije, države. Kada je Austrija htela uskrsnuti bosanstvo kao nacionalnu i državnu misao, naišla je na takav otpor da se morala brzo povući i dopustiti iredentističko srbohrvatstvo.
Kao državljanin i podanik, Bosanac je bio u ropstvu ispravan u granicama svoga socijalnog shvatanja. Sve žrte što država traži radi izvršavanja svoga cilja podnosi Bosanac dosta lako i bez protesta. On ne izbegava služenje u vojsci 1), plaćanje poreza i izvršenje naredaba koje se ne kose sa njegovim ukorenjenim shvatanjem. Prema statističkim podatcima Austougarske, od svih njenih zemalja u Bosni je bilo relativno najmanje prestupa i zločina protiv prava vlasništva, ubistva s predumišljajem, razbojstva, prevare, dok Bosna jedino prednjači u običnim ubistvima i telesnim povredama u svađi i pijanom stanju 2). U nekim se krajevima potrza nož za sitnicu, koja na drugom mestu nebi izazvala na svađu. (Visoko, Fojnica, Kreševo i Bijeljina). Dok su međutim prekršaji šumskih, policijskih, veterinarskih i sličnih propisa dosta česti, jer po mišljenju bosanskog seljaka nemaju etičkog osnova 3). Kada na primer kod državnog šumskog gospodarenja on danomice vidi; kako se pustoše od velikih eksploatacionih preduzeća čitavi kompleksi šuma i kako se bez milosrđa ogole čitave planine pred očima vlasti, zašto onda da se i seljak ustručava useći u šumi, koju je doskora smatrao božijom i svojom, nove rogove za kuću ili lisnik za prehranu stoke? Isti je slučaj i sa prekršajima ostalih propisa.
Kult ličnosti
[uredi]Bosanac manje veruje u rezultate rada korporacije nego rada pojedinaca. U narodnoj poeziji pa i u najnovijoj istoriji on je sva velika dela pripisao zasluzi pojedinaca, okružujući ih u svojoj fantaziji oreolom mističnosti. Veliki ljudi iz narodne istorije postaju vremenom mitska lica. Od anegdota se dugim prepričavanjem stvori mitologija idealizovanih ličnosti. Zasluženo poštovanje pretvara se u kult preko koga se dolazi u kalendar nacionalnih svetaca. Po shvatanju Bosanca: car Dušan, kralj Petar, Nikola Pašić, vojvoda Stepa, Stjepan Radić i t. d. su ljudi koji stvaraju istoriju, pa su samo takvi ljudi, ljudi velikih sposobnosti i srca, u stanju zadobiti njegovo puno poverenje. On je jedino u zajednici koju vodi ličnost njegovog poverenja i disciplinovan, kao socijalista, i fanatičan borac kao individualista 4).
Zato on traži da izvršioci vlasti budu besprekorni u izvršavanju dužnosti i u svom privatnom životu. U tome slučaju je bosanski seljak idealno lojalan građanin.
Stav prema demokratiji
[uredi]Kako se jedared razočarao u zapadno-evropskoj civilizaciji, čiji je nosilac bila Austrija, on sa skepsom gleda u novu za njega stvar, u demokratiju. Pristupa joj sa nepoverenjem pa dobivena prava dosta apatično izvršuje.
Kooperativa
[uredi]I pored slabe vere u vrednost udruživanja, ako to čine prosečni ljudi, kooperacija je postojala. Samo što treba razlikovati oblike ekonomske kooperative, koja od vajkada postoji na bosanskom selu, od kooperative u nacionalno-ekonomskom smislu. Pojam bosanske t. z. kućne zadruge nije ništa drugo nego izraz za širu porodicu. Kućna zadruga, koje u ostalom vrlo brzo nestaje, samo je u tolkko kooperativna organizalija, koliko je to porodica uopšte. Podloga te kooperacije je mnogo viša mentalna nego ekonomska, pa se brzo raspada sa slabljenjem rodbinskih veza, makar ekonomski razlog i dalje postojao. Njenom nestajanju je uzrok i današnji veći pravni poredak i lična sigurnost, pa je otpala potreba jakog bratstva. Dalji je uzrok prelazak iz naturalnog gospodarstva novčanom jer je time otpala potreba sabijanja u veće skupine radi podmirivanja svih potreba.
Glavni tipovi kooperative u Bosni retko imaju kolektivni cilj, obično je svrha kooperacije korist svakog pojedinca posebice. Rad u zamenu, moba, nije ništa drugo nego rad za platu u naturi, ili rad za ljubav, ili za božiju platu. Bosanski seljaci vrlo retko zajednički prave put kroz svoj džemat 5); most na reci; dovode vodu za piće i natapanje; zajednički čuvaju stoku i t. d. Ako je nešta učinjeno za opštu stvar to je najčešće delo duševna pojedinca. Jedna obzidana česma ili zasađena voćka pored puta nije delo kooperative premda je namenjena zajednici. U krajevima Bosne koji obiluju brzo tekućom vodom ima skoro svaka kuća svoju malu drvenu vodenicu, premda bi jedna veća bila dovoljna za čitavo selo. Čitava sela prelaze brvnima potoke i drže alaše konja, jer se kola ne mogu upotrebiti radi pomanjkanja dobrih puteva, ali nikome ne pada na um da se zadrugarski izgradi cesta, most ili vodenica. Šta više ako i dođe inicijativa sa strane koga dobro namerna pojedinca o nekom zadružnom poslu, nailazi na beskonačne zapreke, koje leže u mentalitetu bosanskog seljaka.
Društveni rad prosvećene omladine
[uredi]Zadnjih 50 godina učinjeni su ogromni napori od strane školovane i svesne mlađe generacije, da se ideja modernog zadrugarstva provede u delo. Rezultati postoje i nisu maleni, ali je sve tojoš vrlo daleko od onoga što se od zadrugarstva očekuje. Dovoljno je samo da pritisak i potpora organizatora za izvesno vreme prestane, pa da se sve vrati na staro. Koliko je samo zadruga osnovano, koje danas ili ne postoje nikako, ili su samo na papiru.
Prva i najveća pogreška i uzrok kompromitovanja ideje zadrugarstva ležala je i leži baš u gorljivosti dobronamernika oko osnivanja zadruga. Zadruge su osnizane često bez prethodnih primera inicijatora i prethodnog prepariranja sredine, radi koje se zadruga osniva. One su često nastajale preko noći gotovo kao pevačka društva. Danas su naravno od strane zadružnih saveza i prosvećenih pojedinaca učinjene korekture i radi se obazrivije i stručnije iako sa manje elana.
U poslovima, gde je država zadrugarsku ideju potkrepila svojim autoritetom i prisilnom organizacijom, te ako su koristi od kooperative bile ubedljivo očite, bilo je zadrugarstvo prilično afirmisano.
Posle takvih pogrešaka i posle smetnja, kojih je bilo dosta, sa strane vlasti, posao danas ide laganim tempom, sa povremenim depresijama ipak napred i ići će do konca pobede ideje zadrugarstva u seljakovom shvatanju.
Organizacije državne inicijative
[uredi]Organizacije, koje nisu imale privatan karakter osnivalaje zemaljska vlada direktno preko upravnih vlasti ili preko poverljivih i odanih lica. Organizacija poljoprivrednog kredita t. zv. »Kotarske pripomoćne zaklade« nastala je god. 1886. u gatačkom srezu posle nekolike uzastopne nerodne godine. Da bi se rešila stalnoga delenja pomoći gladnima, Zemaljska vlada, votira te godine kredit od 5.000 for., obećavši kroz pet godina davati istu svotu i naredi da se isto toliko ima sakupiti od seljaka toga sreza, Ta godina, bila je rodna, kotarski predstojnik sakupi od seljaka 1.000 tovara ječma. Iz tih je fondova podeljivan zajam seljacima uz kamatnjak od 4—6%. Već god. 1906. svi bosanski srezovi imaju osnovane ove ustanove. Na više mesta pokušala je tadanja uprava organizovati zadruge za melioraciju zemljišta ili u drugu svrhu, ali većinom bez uspeha. Razlog je neuspehu na prvom mestu mentalitet bosanskog čoveka i savršena neupućenost u korist od kooperative, kao i spomenuta antipatija prema svakoj inicijativi tadanje vlasti 6). Seljaci ne samo što nisu hteli pomagati te poslove nego su ih često i smetali pasivnom rezistencijom ili čak i kvarenjem objekata. Sve što je učinjeno u ovome pravcu učinjeno je silom ili sretstvima same uprave. Mnogo više je uspeha imala uprava u sličnim organizacijama u gradu, preko organizovanih općina ili preko specialnih ustanova; fabrika i radionica. (Organizovanje kućne industrije tkanja ćilima i beza i industrije veza). Preko stotinu općina sa godišnjim budžetom od preko 5 mil. kruna, organizovanih nesamoupravno, činili su ono što naređuje Zemaljska uprava. Sasvim je razumljivo zašto takove opštine nisu mogle stvoriti neku komunalnu svest kod građana, nego naprotiv kod većine izazvati krajnje neinteresovanje za opšte poslove. U svemu postoje dva fronta: uprava i malobrojni oportunisti s jedne strane i narod s druge strane toga fronta.
Muslimani su bili još više netrpeljivi u pitanjima vere, ili bar u stvarima koje su po njihovom verovanju nosile karakter verski. Stara groblja nisu se smela dirati 7). U tim je pitanjima Austrija bila do skrajnjih granica popustljiva i tolerantna, ali je, na primer, znala naći zgodan način da od groblja pravi parkove i slično.
Nacionalno-prosvetna i humana koorpativa
[uredi]Do početka akcije prosvećene omladine god. 1900., mali čovek u borbama za narodnu stvar nije imao skoro nikakve uloge. Karakteristika nove borbene epohe, u kojoj se brzo razvija društvenost, jeste demokratsko shvatanje i podela rada. Sasvim neovisno od sistema vladavine obrazuje se preko raznovrsnih uduženja demokratska i parlamentarna organizacija narodnih snaga. Taj novi sistem borbe, zaveden od mlade generacije, značio je mobilizaciju čitavoga naroda:sa ratnim planom; sa generalnim štabom; komorom i muzikom 8). Preko »Prosvete» se vršilo osnivanje srpskkh novčanih zavoda; zemljoradničkih, zanatskih i kreditnih zadruga; čitaonica, knjižnica i pevačkih društava; sokolskih i trezvenjačkih. Preko nje se vršila organizacija Narodne Odbrane i ništa se pije događalo u društvenom životu srpskoga dela naroda bez njezinoga sudelovanja. Ona podiže kadar prosvećenih radnika i za nepunu desetinu godina svoga rada pokazuje ogromne rezultate.
Iz zabeleški i korespondencije pok. dr. Đorđa Đokića može se rekonstrunsati istorija postanka Prosvete. Početkom aprila god. 1899. dr. Đokić, nameravajući izdati svoju knjigu »Istorija umnog razvića«, piše iz Banja Luke, gde se tada nalazio, pismo svome prijatelju medecinaru Lazaru Dimitrijeviću u Beč. Dr. Đokić se tada bavio mišlju da stvori organizaciju, koja će izdavanjem knjiga, poput Matice Srpske, kulturno delovati. Plan za tu organizaciju bio je gotov, ali odgovor drugova iz Beča preko Dimitrijevića, skloni Đokića da privremeno zabaci misao o osnivanju izdavačkog društva. Dovoljno je citirati neke stavove iz tih pisama, da se vidi kako se iz misli o osnivanju izdavačkog društva stvorila misao o društvu za pomaganje Srba đaka. U pismu od 21. aprila 1899. stoji: »Ideja kojom se ti baviš, vrlo mi se sviđa i niko joj pametan ne može prigovoriti«; ali u drugom pismu već: »Ono je naše stalo sada malo drukčije. Mi imamo pred očima samo svrhu: Mi hoćemo da učinimo ono što će biti od koristi narodu u B. i X. — Naša je namera, da bude što više školovanih Srba, pravoobrazovanih u svakom pogledu. Što više i što prije... I to sve da bude odgojeno u nacionalnome duhu, u borbi za nacionalne ideale istrajno i bezobzirno«. Uverivši se i sam da je svaka kulturna akcija bez većeg broja intelektualaca nemoguća, dr. Đokić napušta misao o izdavačkom društvu. Početkom maja t. g. piše g. Šćepanu Grđiću u Mostar i tuži se da kod Sarajlija ne nailazi na razumevanje, jer oni misle da treba forsirati glavnu stvar, t.j. autonomnu borbu 9). Iste godine piše student Tanasije Dakić iz Graca dru. Đokiću o bednom stanju Bosanaca studenata u Gracu. Iz toga vremena (maj 1899.) je Đokićeva redakcija prvoga proglasa koji je trebao biti upućen srpskom narodu radi osnivanja društva za pomoć đaka 10). Tada se u Zagrebu pripremala pedesetgodišnjica Zmajeva književnog rada, pa su se sa svih strana Srpstva pripremali darovi pesniku. U tome se proglasu među ostalim veli: »Braćo Bosanci i Hercegovci! Mi bismo mogli Zmaju, još za života mu, podići najlepši spomenik osnivanjem društva za pomaganje Srba đaka iz Bosne i Hercegovine a u slavu njegove pedesetgodišnjice... itd». Međutim ovaj proglas nije publikovan iako je u prepisu bio poznat studentima u Beču i Gracu. Iz početka je sve išlo putem prepiske dra Đokića i prijatelja a prvi je sastanak održan u leto 1899. u Sarajevu, u kući oca dra Đokića u Magudi ulici. Tek tri godine posle toga sastanka Prosveta je počela javno da živi. Te je godine bio štrajk u vladinom domu studenata Bosanaca u Beču posle koga su mnogi isterani, što je svakako ubrzalo rad oko osnivanja društva.
Dugo i mučno rađenje Prosvete odlično ilustruje bosansko gradsko društvo i velike poteškoće i zapreke, koje su se imale otkloniti prije nego se moglo preći na stvarni rad. (Podrobnije o osivanju Prosvete u članku g. B. Kebeljića, Kalendar Prosveta za 1928.) Brzo posle osnivanja dr. Đokić se bolešću prisiljen povlači iz akcije i umire.
Uporedo sa radom na revolucionisanju masa, čime se najviše bavi štampa i socijalističke organizacije, kreće se organizacija konstruktivnog rada. Prosveta brzo posle svoga osnivanja proširuje svoju delatnost i na organizaciju ekonomnog pravca. Tendencija se društava, koja se posle godine 1905. osnivaju, menja iz temelja: godine 1904. Srbi u B. i X. imaju 43 društva od tih: 21 pevačko, 6 čitaonica, 9 Odbora Prosvete, 4 dobrotvorna i po jedno zanatsko, trezvenjačko i gimnastičko drštvo. Osam godina kasnije broj je drštava 337, od čega su 76 Odbori Prosvete; 47 sokolskih društava 11); 46 trezvenjačkih i 87 zemljoradničkih zadruga. Do osnivanja Prosvete sva su društva lokalnog karaktera: pevačka, dobrotvorna i čitaonice, bez čvršće veze i centralne organizacije. Godine 1912. već 256 (72%) društava ima svoje centrale, preko kojih su indirektno povezana i ostala — pevačka, dobrotvorna i gimnastička — društva 12).
Bosanske žene u svome društvu
[uredi]Prosveta se prvih godina bavi najviše pomaganjem visokoškolaca. Brigu o srednoškolcima vodi u Sarajevu Dobrotvorna Zadruga Srpkinja U đačkoj trpezi zadruginoj hrani se velika većina Srba srednjoškolaca iz provincije. Radi se sa najvećim požrtvovanjem. Gospođe iz odbora same kuvaju i dele jelo đacima. Za Sarajevom su se povela i druga mesta, pa pred Rat u Bosni , gotovo nije bilo mesta bez Zadruge Srpkinja. Njihov je rad u stvari bio više realan a manje politički. One su hranile saromašne đake, i sirotinju; za vreme Balkanskog rata šile rublje za ranjenike i pomagale svojim sudelovanjem sva ostala društva.
Za vreme Rata ako je uopšte bilo neke društvene akcije vodile su je žene. (Pomoć gladnim i kolonizacija dece iz gladnih krajeva u bogate.) Sa istim se elanom sprovodi koncentracija nacionalnog kapitala u štedionicama i bankama. Samo u mesecu junu 1905. godine osnivaju se četiri srpska novčana zavoda u Bosni: u Foči, Bosanskoj Gradiški, Gacku i Nevesinju. »Srpska Riječ«, čiji je prvi urednik Vasilj Grđić, forsira i komentariše ovaj rad. U januaru 1905. štampa Mlad. Đ. {verovatno pseudonim) veliki članak o privrednoj organizaciji, a u junu Šćepan Grđić studiju; »Zemljoradničke zadruge«. Oba pokreta, zadrugarski i štedionički imaju čvrst oslonac u sličnim organizacijama Srba iz preka, čiji je centar tada bio Zagreb (Srpska Banka, Zemlj. Zadr.).
Porodični život
[uredi]Forma zatvorenog porodičnog života bila je, pored verskih, velika zapreka široj društvenoshi. Zatvoren kroz generacije u uske krugove mahalske, esnafske i porodične društveni je život tinjao. Dobra strana ove zatvorenosti je visok porodični i seksualni moral. Kako je osnov svakoga društvenog morala porodični i ovaj je bio visok. Sa slabljenjem porodičnih veza menja se dosta brzo i porodični i društveni ustav prema novim prilikama. Stari je moral na umoru a novi još nije formiran pa se već sada događaju monstruozni prestupci, koji su karakteristični za ovo vreme prelaska. Na primer bilo se proširilo kao moralna norma mišljenje da se u politici i u odnosima sa materijalnom jezgrom ne treba držati nikakva morala.
Bosanac kao kapitalista
[uredi]Sa malim kapitalima, koji u drugoj sredini ne bi značili ništa, klasa kapitalista bosanskog gradskog društva, nije u stanju da kao novčana aristokratija drugih zemalja, podigne svojim učešćem u onoj meri produkciju i uopšte društvenu delatnost, kako je to u drugim narodima slučaj. Stara kapitalistička klasa, osobito posle posleratnih reforma ustupa lagano poslove, po sposobnostima i mentalitetu, novim ljudima. Agrarna je reforma oslobodila znatan deo vezanih kapitala gradskoj privredi i učinila da se smanji broj neradnika. U ovoj grupi, pored stranog kapitala, koji je u velikim preduzećima ostao do danas dominantan, igra važnu ulogu židovska konfesijska grupa. Urbanizirani već hiljade godina, Židovi su često svemogući u ekonomijama mnogih gradova, jer kod njkh nije nikada bilo gospodskih tradicija, radi čega je gotovanstvo i neradinost kod njih retka pojava. Židovi drže u Bosni znatan deo gradskih kapitala u svojim rukama i plasirajući ih rentabilno u poslove tako donekle daju satisfakciju radnome narodu, koji je te kapitale stvorio. Dve velike mane, sa stanovišta socijalnog, ortodoksnost i verska ekskluzivnost, onemogućuju ovoj konfesijskoj grupi da dođe u krvnu i etničku vezu sa jezgrom naroda — sa radnikom i seljakom. Njihovo je prisustvo i pored toga od koristi bosanskoj gradskoj sredini, jer su u stanju da formiraju najmanje rđavu kapitalističku klasu.
Negativni društveni tipovi
[uredi]Na koncu da spomenemo kao zapreku društvenog delovanja u gradovima Bosne neke negativne društvene tipove, čije je prisustvo otežavalo svaki društveni rad. Takvi su:
Gotovani, koji imaju i danas još veliki uticaj, i koji drže još veliki deo društvenog poverenja u svojim rukuma. Drže kapitale, relativno vrlo male i grickaju ih, ili se bave poslovima »ko od bede«. Ako im se prevrne čanak umeju i da rade. Inače ne misle mnogo, često puta ni toliko koliko je potrebno da sačuvaju svoje pozicije. Dok su živi gotovo ih je nemoguće angažovati za društvenu akciju ili žrtvu. Obično im je najsocijalniji akt njihova telesna smrt, jer imanja naravno, ne mogu sa sobom poneti nego ih ostavljaju drugima, neretko i zajednicu.
Gotovane svuda verno prate s l u g a n i. Da njihovo poltronstvo donekle ne pravda sama struktura društva, oni bi bili samo dostojni prezrenja. Gotovanima nose skute i pomažu ih da se održe na položajima. Oni su partijski korteši; oni su ljudi na položajima, koje svojim kvalifikacijama ne zaslužuju. Njihov je rad u osnovi neproduktivan — lakajski. Kao društeni talog, oni su grudina, na kojoj može svašta da nikne.
Nebrige su tipovi, koje u bosanskom gradu često sretamo. Oni snose odgovornost za rđavo stanje, ali mu nisu direktan uzrok. Žive u miljeu aščinice i berbernice. Rade svoje poslove, ali zaludniče se svojim slobodnim vremenom. Oni su publika periferijskih kavanica i birtija. Dadu, se oduševiti za društvenu akciju, ali nakratko, jer to oduševljenje brzo izlapi. Danas su nebrige zaostatak razbijene vojske nacionalnih društvenih radnika, pa ih nije teško uvući u redove radnika na podizanju društva.
Budale pijanci i kriminalci dolaze u zajedničku rubriku, jer se srećom radi maloga broja za pojedine posebna ne može otvoriti.
Budale ne dolaze nikada u bolnicu za duševne bolesti, oni su pre moralno bolesna stvorenja bez merila za moralno i lepo. Njih je stvorio mentalitet gotovana, slugama i nebriga. Nalaze se svuda, pa i na visokim položajima, da pomenute nasmeju i da ogade onima iz kulturnih radničkih klasa rad u njihovoj sredini. Oni su, moglo bi se reći, zaštitni smrad gore nabrojenih redova.
Pijanci su većinom ljudi dobra srca strastima odlepljeni od idealne podlote. Kao društveni bolesnici, oni u trezvenijim momentima daju lepe društvene gestove. Kriminalci su na sreću retki i podobni svome društvu ostalih svetskih gradova.
Nesvestan radnik i apatičan intelektualac sačinjavaju brojnu grupu. Često rade i protiv vlastitih interesa apsolutnom pasivnom rezistencijom od svih društvenih poslova. Tu su i oni intelektualci za koje je seljak len i lopov a svaka im društvena akcija izgleda nezahvalna i bez rezultata.
Raditi u Bosni na poslu društvenosti radi svih nebrojenih zapreka bilo je teško. Po našem mišljenju je ipak najveća zapreka zajedničkom društvenom napretku velika provalija između dva društva, seoskog i gradskog. Pa je najpreči zadatak novih naraštaja društvenih radnika da ove odnose normalizuju.
Srđa Đokić, izdanje Oblasnog odbora narodne odbrane u Sarajevu 1929 g.
Komentari
[uredi]1) Bosanci su bili uvek dobri vojnici. Sudbina je htela da stanovnici ovih pokrajina nekoliko puta u istoriji sačinjavaju najbolju vojsku svojih ugnjetača: Ilirske legije u Rimu; Janjičarske u Stambulu i u najamničkim evropskim vojskama, pa i bosanske regimente u Beču.
2) Po jednoj austro-ugarskoj statistici od 1908. godine na 10.000 stanovnika dolazi osuđenih: za krađu u Bosni 3.34 a u Austriji 5.74, premda je bosanskk kazneni zakon mnoga krivična dela koja su po austro-ugarskom kaznenom zakonu kvalifikovana kao prestupci, kvalifikovao kao zločine, (prema primedbi samoga izveštača; Bosanske zemaljske vlade) što je svakako povećalo broj osuda. Isto je tako i sa brojem osuda: radi prevare: u Bosni 0.34, u Austriji 1.19; razbojstva: u Bosni 0.02, u Austriji 0.03 a u Ugarskoj 0.07; paleža: u Bosni 0.03, u Austriji 0.06, u Ugarskoj 0.04; javnog nasilja u Bosni 0.81, u Austriji 2.84, u Ugarskoj 1.34; krivotvorenja: u Bosni ni jedan slučaj, u Austriji 0.01, u Ugarskoj 007; smetanja verozakona: u Bosni ni jedan slučaj, u Austriji 0.009; uvrede veličanstva: u Bosni 0.03, u Austriji 0.09; pometnuća: u Bosni ni jedan slučaj. u Austrije 0.04, u Ugarskoj 0,05. Ukupan broj kriminalnih osuda na 10.000 bio je u Bosni 10.71 u Austriji 13.10. Međutim teška telesna ozleda je u austrijskim zemljama (1.77) mnogo ređa nego u Bosni (4.37), kao i obično ubistvo (bez predumišljaja) u Bosni 0.67 a u Austriji 0.08.
3) U godini 1909. ubrala je zemaljska uprava u Bosni šumskih šteta i globa 731.569 Kruna.
4) U novijoj je istoriji nastao kult umnoga Kneza Mihajla, čija je nenadna smrt izazvala veliku pometnju i žalost, a u najnovijoj legendarnog Petra Mrkonjića, Kralja Petra i Njegovih sinova. Sinonim državničke mudrosti i nepogrešivosti je za Bosanca bio pokojni Nikola Pašić, a junaštva, ljudi kakav je bio vojvoda Vuk, čija se junaštvo pored kosovskih već uz gusle pominju. Gornja Hercegovina, kao kraj najepskijeg mentaliteta, najviše je sklona prepričavanju i anegdotisanju kao i Crna Gora.
5) Puteve nisu pravili i zato da se reše čestih spahijskih poseta.
6) Sve što je dolazilo od strane uprave, narod je primao sa velikom rezervom. Radi podizanja crkve u Blažuju skupljaju se po starom običaju prilozi. Ima mnogo priložnika iz Rusije među kojima je i ruski Car sa velikim prilogom, koji je omogućio podizanje crkve. Da bi preduhitrila podizanje crkve novcem ruskog Cara, bosanska vlada na brzu ruku podiže crkvu u Blažuju svojim novcem i to veću i lepšu nego što su blažujski srpski opštinari nameravali. Seljaci u ovaku crkvu nisu hteli ući, pa je nekoliko godina ostala bez pastve. Kada se uprava počela da meša u crkvene stvari Srbi su počeli da bojkotuju godinama crkvu i da ostavljaju decu nekrštenu.
7) U Sarajevu u centrumu grada, čak i na samim ulicama još i danas postoje groblja, pa čak i pojedini grobovi, ograđeni na sred ulice. (Na Nadkovačima i u Prestolonaslednika Petra ulici).