Politička karijera Franje Bekona

Bekon se rodio 22. januara 1561. u Kući Jork u Londonu, boravištu svoga oca, sera Nikole Bekona, koji je u prvih dvadeset godina Jelisavetine vladavine bio Čuvar velikoga pečata. »Slavu očevu (kaže Mekolej) zasenila je slava sina. Ali, ser Nikola nije bio običan čovek«. To nas dalje ne iznenađuje, jer genije pretstavlja vrhunac do kojeg se jedna porodica uspinje preko talenta, i odakle se preko talenta genijevih potomaka po novo spušta do osrednjosti. Bekonova majka bila je ledi Ana Kuk, svastika sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio Jelisavetin Lord Rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac bio je glavni učitelj kralja Edvarda VI; ona sama bila je lingvist i teolog, i bez ikakve teškoće korespondirala je s vladikama na grčkom jeziku. Ona je sama poučavala svoga sina, i nije štedela nikakva napora u njegovu vaspitanju. Ali, stvarna majka veličine Bekonove bila je jelisavetska Engleska, najveći vek najmoćnijeg modernog naroda. Otkriće Amerike «skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog Mora na Atlantski Okean, i atlantske zemlje — Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku — dovelo je do one trgovačke i finansiske nadmoćnosti koju je uživala Italija kad je polovina Evrope odabrala njene luke za uvozna mesta istočne trgovine. S ovom promenom preselio se Preporođaj iz Florencije, Rima, Milana i Venecije u Madrid, Pariz, Amsterdam i London. Posle uništenja španske pomoreke moći god. 1588. raširila se engleska trgovina po svima morima, u engleskim gradovima cvala je domaća industrija, engleski pomorci plovili su oko cele zemlje, i engleski kapetani zauzeli su Ameriku. Engleska literatura procvala je u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Šekspir, Marlo, Ben Džonson i stotina drugih snažnih pesnika. U takvoj zemlji i u takvom vremenu morao je da se razvije svako ko je u. sebi nosio i neznatne sposobnosti.
Kad je Bekon navršio dvanaest godina, poslali su ga u Koledž Sv. Trojice u Kembridžu. Tu je proboravio tri godine, i ostavio je koledž s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela, i rešio je da filosofiju svrati na plodniji put, i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje i umnožavanje ljudskih dobara. Mada je još bio šesnaestogodipgnji mladić, ponuđen mu je položaj u pratnji engleskoga ambasadora u Francuskoj; i posle brižljivog ispitivanja svih za i protiv, on ga je prihvatio. U uvodu u Tumačenje prirode, govori on o toj sudbinski teškoj odluci koja ga je od filosofije odvela u politiku. To je mesto koje se ne može mimoići.
»Kako sam mislio da sam rođen za službu čovečanstvu, i u staranju za zajedničko dobro gledao jedan od zadataka koji stvaraju pravo javnosti i svakome stoje na raspoloženju kao mora i vazduh, pitao sam se šta bi najviše pomoglo čovečanstvu, i za kakve je zadatke priroda mene stvorila. Ali, kad sam o tome razmišljao, našao sam da nijedno delo ne donosi veću korist nego li otkrivanje i razvijanje veština i izuma koji obrazuju civilizaciju ljudskoga života ... Pre svega, ako bi kome čoveku pošlo za rukom ne samo da nešto naročito izume - ma kako korisno — nego da u prirodi zapali buktinju koja bi, u početku svoga svetlenja, bacala nešto svetlosti na sadanje granice i ograde ljudskih otkrića, i koja bi docnije, ako bi se još više rasplamtela, jasno pokazivala svaki ugao i svako skrovište tame, onda bi, čini mi se, ovaj otkrivač zaslužio da ga zovu pravim proširivačem čovekove vlasti nad svetom, junakom ljudske slobode i oslobodiocem od pritiska koji čoveka danas drži u okovima. Osim toga, ja sam našao da je moja sopstvena priroda naročito udešena za posmatranje istine. Jer moj duh bio je isto tako dovoljno pokretljiv za onaj najvažniji predmet — mislim za opažanje sličnosti — kao i dovoljno pouzdan i koncentrisan za posmatranje finih nijansa razlike. Ja sam raspolagao ispitivačkom strašću, sposobnošću da svoj sud strpljivo odlažem, da razmišljam s uživanjem, da odobravam s obazrivošću, da sa gotovošću ispravljam lažne utiske, i da svoje misli uređujem sa skrupuloznom brižljivošću. Ja nisam imao nikakvu žudnju za novinama i nikakvo slepo čuđenje za starinu. Prevara ma u kojem vidu bila mi je iz osnova mrska. Na osnovu svih tih razloga mislio sam da su moja priroda i moje dispozicije pokazivade, tako reći, neku vrstu srodstva i veze sa istinom. Ali, moje poreklo, moje vaspitanje i obrazovanje nisu me upućivali na filosofiju nego na politiku; ja sam od detinjstva bio, tako reći, natopljen politikom. I kao što se to često dešava mladim ljudima, moj duh su ponekad potresala tuđa mišljenja. Verovao sam.i to da moja dužnost prema mojoj otadžbini ima na me specijalna prava kojih ne bi imala u drugim životnim dužnostima. Naposletku, obzirom na moje planove, u meni se razvila nada da bih za svoje radove mogao da dobijem pouzdanu pomoć i potporu ako bih obavljao kakvu visoku službu u državi. Na osnovu ovih motiva okrenuo sam se politici.«
Ser Nikola Bekon iznenada umre 1579. godine. On je imao nameru za Franju snabde kakvim imanjem; ali, smrt poremeti njegove planove, i mladi diplomat, pozvan brzo natrag u London, osta tu bez oca i bez sredstava. On se bio navikao na raskošan život svoga vremena, i teško mu je bilo što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Bio je primoran da se oda pravnim poslovima, i stao se obraćati svojoj uticajnoj rodbini mnogobrojnim molbama da mu osigura kakav državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga. Njegova ponizna i skoro servilna pisma, pored sve dopadljivosti i snage svoga stila, i pored očevidne obdarenosti njihova autora, imala su malo uspeha. Možda je Berli otkazivao traženu potporu baš stoga što Bekon nije potcenjivao svoje sposobnosti, i što je na svoje postavljanje gledao kao na svoje preimućstvo; a možda su ta pisma naglašavala i suvšpe prošlu, sadanju i buduću vernost prema uzvšpenom lordu: u politici, kao i u ljubavi, nije dobro kad se čovek sav predaje; trebalo bi uvek davati, ali nikada sve. Zahvalnost se hrani očekivanjem.
Naposletku, Bekon se ipak uspinjao, bez potpore odozgo; ali, svaki korak stajao ga je mnogo godina. Godine 1583. bio je izabran u Parlamenat kao poslanik grada Tontona, i njegovi birači bili su njime toliko zadovoljni da su ga nekoliko puta ponovo birali u Parlamenat. On je raspolagao pregnantnom i živom rečitošću, i bio je besednik bez besedništva. »Niko (kaže Ben Conson) nije nikad čistije, zbijenije i sadržajnije govorio nego li on, i niko nije manje podnosio praznine i uzaludnost u govoru. Nije bilo nijedne reči u njegovom govoru koja ne bi bila bez sopstvene draži. Njegovi slušaoci nisu mogli kašljucati ili na stranu gledati a da nešto ne izgube. Njegov govor bio je naređenje ... Niko nije imao jaču vlast nad dušama drugih. Svako ko ga je slušao bojao se da ne prestane«. Besednik dostojan zavisti!
Jedan moćan prijatelj bio je darežljiv prema njemu — onaj lepi grof Eseks koga je Jelisaveta nesrećno volela, pa se naučila da ga mrzi. Godine 1595. poklonio je Eseks Bekonu imanje Tvikenham da bi ga utešio, jer pokušaj da Bekonu pribavi kakvu državnu službu nije uspeo. To je bio sjajan poklon, i čovek je mogao verovati da će to Bekona zauvek vezati za Eseksa; ali, to se nije dogodilo. Nekoliko godina docnije organizovao je Eseks neku zaveru koja je htela Jelisavetu zatvoriti i odabrati naslednika za presto. Bekon je pisao jedno pismo za drugim svome dobrotvoru protestujući protiv te izdaje; i kad je Eseks produžio prevratnički rad, opomenuo ga je Bekon da će on vernost prema kraljici pretpostaviti blagodarnosti prema prijatelju. Eseks je pokušao svoju sreću, ali je preduzeće propalo, i on bude bačen u tamnicu. Bekon ga je pred kraljicom tako neumorno branio da mu je ona naposletku zapovedila »da govori o kom drugom predmetu.« Kad je Eseks, za neko vreme oslobođen, skupio oružanu snagu, umarširao u London i pokušao da stanovništvo gradsko izazove na revoluciju, Bekon se srdito okrenuo protiv njega. Međutim, on je bio dobio jedno mesto u državnom pravobranioštvu, i kad je Eseks, ponovo zatvoren, izišao pred sud zbog izdaje, Bekon je aktivno učestvovao u optužbi protiv čoveka koji je bio njegov darežljivi prijatelj.
Nesrećni plemić bude osuđen i pogubljen. Zbog svog učešća u procesu Bekon je za neko vreme izgubio popularnost, i bio je otada okružen neprijateljima, koji su samo čekali priliku da ga unšpte. Njegovo nezasitno častoljublje nije mu davalo mira; bio je večito nezadovoljan, i u svojim rashodima uvek za jednu godinu napred ili još više ispred svojih prihoda. U svom trošenju bio je rasipan; raskošnost je bila sredstvo njegove diplomatije. Kad mu je bilo četrdeset i pet godina, oženio se, i pompezna i skupa ceremonija napravila je duboku rupu u mirazu koji je bio jedna od privlačnih strana njegove odabranice. Godine 1598. bude zbog svojih dugova zatvoren. Ali, ipak je neprestano išao napred. Njegove mnogostrane sposobnosti i njegovo skoro bezgranično znanje podigli su ga do utlednog člana svih važnnh komisija; postepeno je ulazio u više službe: 1606. postao je Solicitor-General (glavni državni pravobranilac), 1613. Attorney-General (glavni državni tužilac), i naposletku 1618., kad mu je bilo pedeset i Pet godiva, Lord Kancelar.