Lovački priručnik

Lovna etika

Reč etika potiče od grčke reči „etikos”, što znači moralan, smeran i obuhvata načela, kriterijume, merila i pravila koja postavlja neka zajednica, grupa ili stalež. Lovna etika obuhvata skup (uglavnom nepisanih) načela i pravila koja se postavljaju pred lovce kao posebnu i specifičnu grupu ljudi koji su se dobrovoljno udružili u organizaciju, čiji je glavni cilj, pre svega gajenje i zaštita divljači, a zatim i lov kao deo racionalnog i planskog lovnog gazdovanja. Još je mudri Sokrat primetio da vrline zavise od znanja da bi Aristotel tome dodao da je osim znanja potrebna i volja.

Lov danas predstavlja u prvom redu, vid rekreacije i relaksacije, kroz zadovoljenje jedne vrste hobija, čije upražnjavanje nije ni malo jednostavno ali je intenzivno i zabavno. Da bi se sve to ostvarivalo lovac se mora pridržavati naizgled ne tako bitnih pravila, čije bi neprimenjivanje moglo da utiče na raspoloženje i osećanja drugih lovaca ili učesnika u lovu.

Pristojan lovac će na poziv u lov odgovoriti i potvrditi dolazak ili će ga odbiti i zahvaliti organizatoru. Ako je prihvatio poziv, trudiće se da na zakazano mesto za početak lova stigne na vreme. Isto tako, lovac će ako lovi sa svojom grupom ili društvom, na vreme doći na mesto odakle redovno polaze u lov, kako ga drugovi ne bi čekali.

U lov se ide ispavan i trezan. Neispavanost i mamurluk mogu biti uzrok nesreće u lovu, a sigurno dovode do lošijih rezultata, pa time i do nezadovoljstva, kako samog lovca tako i drugih učesnika. Pred polazak u lov i za vreme lova ne piju se alkoholna pića, jer mogu biti izvor mnogih neprijatnosti i nezgoda. Organizator lova ili lovnik, ili vođa grupe, ne bi smeli da dozvole pijanom lovcu da učestvuje u lovu, jer će i sami snositi odgovornost za eventualne nesreće koje bi se mogle dogoditi. Pijanog lovca će lovnik ili neko drugo odgovorno lice odstraniti iz lovišta, a njegovo oružje isprazniti i staviti u futrolu.

Lovac se za vreme užine ili doručka u toku lova, ako je doneo hranu za sebe, neće odvajati i jesti sam. Ostali učesnici u lovu će u takvom slučaju o njemu steći sliku sebičnjaka ili osobenjaka. Lov je drugarski izlet u prirodu pa se tako treba i ponašati.

Pre odmora za jelo lovac će svog psa odvojiti u stranu, vezati ga, nahraniti i napojiti, kako ne bi smetao ostalima da se odmore i uživaju u međusobnim kontaktima. Treba se kloniti neumesnih priča, hvalisanja i gordosti zbog eventualnog uspeha u lovu. Lovac koji se tako ponaša neće biti primljen dobro od ostalih lovaca.

Lovac početnik ne bi trebao u prvo vreme da ide u lov sa većim brojem učesnika. Neophodno je da prvo stekne iskustvo loveći sa svojim mentorom i dva tri starija lovca, koji će ga obučiti ne samo lovu već i ponašanju, kako u toku lova, tako i u vreme pre i posle lova. Tek kada oni daju povoljno mišljenje o lovcu početniku, može se i on uključiti u veće društvene lovove.

Uredno plaćanje članarine i ispunjavanje ostalih materijalnih i radnih obaveza prema lovačkoj organizaciji - pitanje je lovačke časti. Neispunjavanje obaveza može da ugrozi pojedine akcije društva na unapređenju lovišta i na uzgoju divljači. Osim toga, takve postupke će ostali lovci vrlo loše oceniti i takav lovac neće biti omiljen među njima.

Društvena zajednica dajući lovcu dozvolu za lov, očekuju od njega da će se uvek i u svakoj prilici ponašati kao čuvar divljači i prirode u kojoj ona živi; očekuje se da će se lovac angažovati u borbi za očuvanje prirodnih uslova za život divljači. Zato će on, ako primeti da neko čini štetu prirodi ili divljači upotrebom nedozvoljenih sredstava za lov, ili upotrebom takvih sredstava u hemijskom ili nekom drugom štetnom obliku pri radu u šumi, ili polju prijaviti svojoj organizaciji ili odgovarajućim organima, kako bi se štetočine sprečile a šteta otklonila. Isto tako, ako lovac primeti lovokrađu, ili uginuće, ili bolest divljači, zagađenje terena ili neke druge negativne pojave, to treba da prijavi organizaciji koja gazduje lovištem. Na taj način će se sprečiti osiromašenje lovišta i doprineti zaštiti prirode i divljači u njoj.

U toku lova ili družeći se van lova, lovci će međusobno razmenjivati informacije i saznanja o lovištu i divljači. Svoja iskustva prenosiće na druge, a naročito mlađe lovce. Pri tome će izbegavati da svoja saznanja proglašavaju jedino važećim i jedino prihvatljivim.

Za uspešno bavljanje lovom, zaštitom i uzgojem divljači, lovcu su neophodna osnovna saznanja o savremenim stečenim i naučnim dostignućima iz oblasti lova. Do tih saznanja dolaziće čitanjem lovačkih glasila i druge literature, posećivanjem predavanja, seminara i izložbi o lovstvu, zaštiti prirode i divljači.

O oružju, municiji i drugim sredstvima za lov takođe ima dovoljno literature, čime se ponajviše bavi lovačka štampa. Lovac će zato, kada mu je moguće čitajući ova štiva, proširivati svoja saznanja, kako bi se što uspešnije bavio lovom i zaštitom prirode i divljači. Ukoliko u tome bude imao bolje rezultate i njegovo zadovoljstvo će biti veće i potpunije. Pripadnost lovačkoj organizaciji lovac će izražavati raznim znacima i značkama, odećom i drugim obeležjima koja se utvrđuju pravilima ili su deo nepisanih lovačkih običaja.

Kako u lovu tako i van lova, na lovačkim priredbama lovac ima i pravo i dužnost da takva obeležja javno nosi i na taj način iskazuje svoju pripadnost lovačkoj organizaciji.

Ponašanje i kodeks lovaca

Lovac i priroda

Lov u užem smislu ponajviše predstavlja sport, rekreaciju, hobi i razonodu savremenog čoveka otuđenog od prirode; čoveka koga još uvek podstiču nagoni i osećanje da se, koliko je to moguće, vrati prirodi, u stvari, da se vrati samom sebi. Lov omogućava čoveku da se bar privremeno skloni iz svakodnevice opterećen brigama, radom, saobraćajem, smogom, sukobima sa sobom i bližnjima. Za vreme lova, ma koliko on bio naporan, lovac se odmara uživajući u lepoti prirode i divljači i u druženju sa drugim lovcima različitih zanimanja i socijalnih statusa.

Družeći se u prirodi i sa prirodom, uviđajući svu lepotu biljnog i životinjskog sveta, čovek se oplemenjuje i obogaćuje svoja osećanja i svoj odnos, kako prema prirodi, tako i prema sebi i drugima koji ga okružuju. Pravi lovac sve to doživljava utoliko više i dublje jer je i izvan lovne sezone u kontaktu sa divljači; brine se o njoj, hrani je i čuva od grabljivaca i štetočina, nevremena i gladi. To što lovac odgajivač za vrema lovne sezone lovi divljač, koju inače uzgaja i čuva, ne umanjuje vrednost njegove intervencije u prirodne odnose divljači i njene životne sredine. Plansko i racionalno korišćenje divljači kroz lov sastavni je deo savremenog lovnog gazdovanja.

Savremeni ekološki uslovi, izgradnja sobraćajnica, naselja i industrije i intenzivna poljoprivedna proizvodnja smanjuju prostorne, prehrambene i druge pogodnosti za opstanak divljači. Lovac je tu da svojom aktivnošću ublaži uticaj tih promena koje nagativno utiču na život i razmnožavanje divljači. Ako dođe do naglog smanjenja brojnosti pa i nestanka nekih vrsta divljači, čovek se mora ozbiljno zabrinuti i za svoj život, svoju sudbinu i budućnost generacija koje dolaze. Čovek, naime, živi u istoj sredini u kojoj živi i divljač, jede istu hranu, ili hranu poreklom iz istog staništa, pije istu vodu i diše isti vazduh. Ono što se dešava divljči u pogoršanim ekološkim uslovima, čeka i čoveka u bližoj ili daljoj budućnosti. Otuda je neophodno da se ne samo lovci već svi ljubitelji i zaštitnici prirode, bore za poboljšanje uslova života životinjskog sveta i njegovo očuvanje i unapređivanje. Svakog lovca treba da raduje kada umesto „mrtve prirode” vidi da život buja u njegovoj okolini, da pored njega u prirodi ima i drugih živih stvorenja, da su ona zdrava i da se razmnožavaju. Radost je utoliko veća ukoliko je sam lovac tome doprineo svojim radom i sopstvenim sredstvima.

Stalno nastojanje društva da se ublaže i poprave veoma poremećeni prirodni uslovi životne sredine, ustvari je put da mu se omogući biološki opstanak. Kada se radi o divljači i njenim staništima, uloga lovca je skoro nezamenljiva. Otuda se čovek koji se opredeli za lov, koji želi da postane lovac suočava sa velikom sopstvenom odgovornošću za uzgoj, zaštitu i racionalno korišćenje divljači. Dužnost lovca je pre svega da zajedno sa ostalim segmentima društva doprinese da se prirodna bogatsva, pa i divljač kao njihov sastavni deo planski i racionalno koriste.

Lov divljači je ostatak praiskonskog nagona, atavističko nasleđe od predaka, koji su od lova živeli. Loveći divljač, hraneći se njenim mesom i odevajući se krznom, čovek je u istoriji preživeo mnoge kataklizme, pa je sadašnji lovac koji se bavi lovom, pre svega iz sporta, dužan da se o divljači brine da na taj način ispoljava svoju zahvalnost prirodi i divljači za sve što su mu pružili kroz vekove bitisanja.

Divljač nije samo predmet sporta i zabave lovca, već predstavlja i veliko ekonomsko bogatstvo, koje se koristi ne samo zbog mesa i krzna već i putem lovnog turizma. Zato je pre prijema budućeg mladog lovca potrebno proveriti kakvi su njegovi pogledi na izneta pitanja i odnose, pa tek onda odlučiti da li je pogodan da postane lovac, sa svim pravima i dužnostima.

Kodeks lovaca

Divljač zauzima značajno mesto u ukupnim odnosima društva prema prirodi. Savremene društveno političke ili administrativne zajednice u najvećem broju zamalja, ove odnose reguliše zakonom, podzakonskim aktima, uredbama i naredbama. Lovačke organizacije koje organizovano deluju u ovoj oblasti, svojim aktima (statutima i pravilnicima) takođe uređuju veliki deo ove materije. Međutim, postoje složene situacije i prilike koje se ne mogu regulisati zakonima ili pravnim aktima sa imperativnom snagom. Ovo se odnosi pre svega, na odnos lovca prema divljači, na držanje lovca u lovu, na kontakte lovaca između sebe, kao i na druga pitanja iz ove oblasti. Dakle, tamo gde prestaje zakon, deluju društvene norme zasnovane na svesti i savesti, na tradicijama i običajima. Kodeks lovaca upravo o tome govori.

Dobar lovac će se starati da i sam, a i njegova lovačka organizacija, u lovište uvek više unese, nego što iz lovišta uzima, i to na način i u periodu kada se populacijama divljači nanosi najmanja šteta.

Lovac će zato loviti samo onu divljač čiji je odstrel dozvoljen u određeno vreme i u određenom broju. Neće dizati pušku na zaštićenu divljač (privremeno ili trajno) a odustaće da puca na sasvim mladu divljač i podmladak, bez obzira na to da li je lovna sezona ili ne.

Pravi lovac nikada ne puca na zeca u logi ili na ptice na zemlji, na grani ili na vodi. To je nelovački, neetički. Ne puca se, takođe, oko naselja, salaša pa ni u polju ili šumi, ako su tamo prisutni radnici koji obavljaju svoj redovan posao.

Nikada se ne puca u divljač koja se ne prepoznaje, ili se ne vidi dobro, jer sa druge strane može biti čovek, ili se može dogoditi da bude odstreljena divljač čiji je lov trajno ili privremeno zabranjen, ili nije predviđeno da se lovi u tom lovu, ili njen ulov nije uopšte planiran. U lovu se puca samo onda kada je divljač na puškometu i kada je lovac siguran da će divljač pogoditi tako da je usmrti na mestu i spreči da se ona muči ranjena. Nije lovački radovati se i onda kada je meta pogođena, ali ne smrtno, pa nastavi da trči i leti.

Nikada se ne puca iz velike blizine, jer će divljač ili promašiti ili oštetiti i učiniti neupotrebljivom. Sačmaricom se ne puca na udaljenosti većoj od 50, a kuglarom na 150 metara, jer je mogućnost ranjavanja veoma velika a pogodka slučajna.

Ako se u lovu naiđe na ranjenu divljač treba pucati i prekratiti joj muke. Kada je sitna divljač pogođena, lovac će upamtiti mesto gde je pala, pronaći je i uzeti je. Ranjena divljač se najbolje traži dobro obučenim psom. Kada pas pronađe i donese, divljač može da uzme samo vlasnik ili vodič pasa. On će je predati lovcu koji je odstrelio.

U lov se ne vodi pas koji nema ispit u radu, ili kuja u žaru.

Na divljač se puca samo odgovarajućom sačmom ili kuglom.

Pre polaska u lov treba proveriti ispravnost oružja. Poneti dovoljno metaka i ne tražiti od drugih lovaca na zajam.

Dobar lovac će biti smirenog i uzdržljivog ponašanja, disciplinovan i skroman.

Ako je lovac loše sreće ili nije imao ulova neće stavljati zamerke lovniku, domaćinu ili drugovima, već se radovati lovačkoj sreći ostalih.

Ako je grupni lov, lovac neće protestvovati zbog mesta koje mu je odredio lovnik, neće se samovoljno pomerati sa mesta koje mu je određeno, ili menjati pravac kojim se učesnici lova kreću, zastajkivati i praviti džep ako je lov pogonom, prigonom ili u kružnom lovu.

U toku lova obavezno je pridržavati se uputa lovnika, znakova roga, pištaljke ili trube kojim se označava početak lova, zatvaranje kruga ili kraj lova. Ako se lovi kružno, posle određenog znaka nesme se pucati u krug, već samo kada divljač izađe iz kruga; ne sme se kleknuti ili leći, jer je gađanje iz takvog položaja opasno za druge lovce i od drugih lovaca za onoga koji se tako ponaša. U toku lova se ne puca na divljač koja ida ka drugom lovcu, prolazi ili leti bliže njemu. Ne objašnjavati se oko toga ko je pogodio divljač, ako je na divljač pucalo dva ili više lovca. To će odrediti lovnik na osnovu pravila da je sitna divljač odstreljena od lovca koji je zadnji pucao na nju, a ako se radi o visokoj divljači onda se smatra da ju je odstrelio onaj koji je prvi pucao, osim toga u grupnom lovu to nema nikakvog značaja, čak je bolje da više lovaca misli da su oborili divljač. Sebičnost nije osobina dobrog lovca, jer, u lov se ne ide samo da bi se divljač prisvojila, nego pre svega iz zadovoljstva, da bi se razonodili i uživali u čistom vazduhu, lepoj prirodi i prijatnom društvu.

Dobar lovac neće sam sebe pozivati u lov, ili tražiti da dobije poziv, ako se u lov ide po pozivu, a takođe na kraju lova, ako je bio grupni lov, neće sam birati ulov, već sačekati da mu ulov preda lovnik ili drugi organizator lova. Pri tome neće protestovati što je dobio lošiju lovinu od drugih.

U toku lova i lovac i progoniči vodiće računa da ne prave štetu u lovištu na usevima, zasadima, vinogradima ili objektima. Ako je moguće u lovu na sitnu divljač treba zaobići površinu na kojima se može napraviti šteta gaženjem ili pucanjem.

Sa puškom lovac mora biti predostrožan. Puška je, govorili su stari lovci, i munja i grom, pa se tako sa njom treba i ponašati. Neophodno je da se strogo poštuju pravila bezbednosti sa oružjem i u lovu i van njega. Biti krajnje oprezan u rukovanju oružjem - to je pravilo koje uvek važi. Prema statistikama od sto nesrećnih slučajeva sa oružjem, samo četiri nastaju usled nepredviđenih okolnosti, a svi ostali su posledica neopreznosti i nepoštovanja pravila.

Prilikom dolaska u lovište, kao i pri povratku kući, bilo da se putuje automobilom, autobusom ili vozom, puška se drži rastavljena u futroli. Puška se sklapa i puni tek kad se stigne do mesta gda počinje lov i to neposredno pred polazak. Ona se prazni i puni uvek okrenuta ka zemlji i u stranu od drugih lovaca i ljudi ili okrenuta u vis. Za vreme lova, puška prelamača je uvek otvorena i drži se preko ruke, a sklapa se tek pred pucanje. Ostale puške se nose tako da im je cev uvek okrenuta prema zemlji ili u vis.

Posle povratka iz lova oružje se očisti, spakuje i ostavi zajedno sa municijom na bezbedno mesto, kako bi bilo nedostupno ukućanima a naročito deci. Poznato je da je u mnogim slučajevima uzrok nesreće bio što je oružje bilo dostupno nepozvanim osobama.

Nikada, baš nikada, ni u najnevinijoj šali puška se ne sme uperiti na čoveka, jer je uverenje da je takva situacija bezopasna ako je puška prazna, dovelo do mnogih nesreća.

Ukoliko nastanu opravdani razlozi da lovac mora da napusti lov, on to može učiniti tek pošto obavesti ostale učesnike lova. U protivnom oni će pomisliti da se lovcu nešto desilo i tražiće ga da bi mu pružili pomoć. Time se stvaraju velike neprijatnosti i organizatoru, a i učesnicima u lovu.

Običaji i tradicija

Uloga lova kao ljudske delatnosti menjala se kroz istoriju, zavisno od promena u načinu života čoveka. U današnje vreme na lov se gleda samo kroz dioptriju pravih lovaca. Za laike to je uništavanje i ubijanje divljači. Neki lovci lov smatraju samo izvorom svog zadovoljstva, takmičenjem sa drugim lovcima, razonodom i sportom. Za strastvene lovce to je neka vrsta kulta i religije, ali i nauke o životu životinja-divljači, njenom uzgoju, čuvanju i zaštiti.

Ovde ćemo govoriti o kultu lova, o lovu kao jednoj vrsti religije moglo bi se reći, jer se zasniva na kultnom poštovanju trofeja i ulovljene divljači. Taj kult se ispoljava, a neki njegovi oblici na to i liče, kao ostaci paganskog kulta, negovanjem mnogih običaja i obreda nastalih tokom vekovne tradicije lova.

Iskazivanje poštovanja ulovljenoj divljači ogleda se u raznim ceremonijama pre početka, u toku i pri završetku lova. Početak grupnog lova na sitnu divljač se u mnogim krajevima najavljuje fanfarama, lovačkim rogovima, trubama. Tok lova se takođe prati zvucima ovih instrumenata, a na kraju lova se ulovljenoj divljači odaje posebna počast.

Evo kako se u jednoj publikaciji opisuje takva ceremonija u krajevima gde je ona uobičajena: Sva divljač ulovljena u kolektivnom lovu slaže se na grančice ili travu i to u određenom redu. Divljač se po vrstama (zec, fazan itd.) slaže u redove tako da se svaki deseti primerak izvuče iz reda do polovine. U prvim redovima se slaže četvoronožna divljač, a u ostalim pernata. Rezultati lova se saopštavaju u prisustvu svih učesnika lova. Ako je veče onda se okolo pale vatre.

Rukovodsvo lova stoji sa strane najvrednije divljači. Onda dolazi lovnik, pa lovci. Postrojavaju se okrenuti licem prema divljači.

Sa druge strane divljači, opet okrenuti licem prema njoj, stoje u redu lovci sa psima, trubači, osoblje lovišta, a u redu iza njih su pogoniči.

Posle signala „pažnja” koji odsviraju fanfare, duvači u rog ili trube, rulovodilac lova prima izveštaj lovnika. Zatim se zahvaljuje organizatorima lova, gostima i pogoničima. Posle odsvirane prigodne melodije svi izgovaraju: „čast lovu” pa se ceremonija time i završava.

U tradicionalne običaje u lovu na krupnu divljač se ubraja i predaja grančice umočene u krv divljači, lovcu koji ju je odstrelio. Pri tome postoje pravila kojih se u mnogim lovištima pridržavaju. Divljač se polaže na desni bok, a u usta stavlja grančica koja je odlomljena, a ne odsečena. Na grudi divljači stavlja se grančica kao znak da je pravilno odstrejena. Kraj na kojem je grančica odlomljena okreće se prema glavi divljači. U samu ranu stavlja se još jedna grančica, a na grudima divljači stoji grančica koja se daje lovcu.

U toku ceremonije lovac stoji sa strane leđa divljači, a lovnik i ostali učesnici nasuprot njemu. Kada se trubom ili drugim instumentom da znak „pažnja”, lovci učesnici lova odaju poštu mrtvoj divljači skidajući šešir ili kapu, stojeći gologlavi. Lovnik zatim uzima grančicu sa grudi divljači, umače je u ranu i predaje, uz pozdravni govor lovcu. Zvučnim signalima ili odgovarajućom melodijom svečanost se završava.

Grančica se dodeljuje lovcu za sve vrste divljači papkara, zatim za medveda, vuka, risa, tetreba, kao i za neke druge vrste visoke divljači.

U nekim krajevima običaj je da se kao trofej dodeljuje lovcu i čekinja sa vrata divlje svinje, ili jelena, kao i neki drugi delovi divljači, ili perje.

Bilo bi veoma lepo i poželjno da se svi ovi stari običaji i ceremonije uvedu u praksu u većni lovnih organizacija, jer bi to doprinelo boljem raspoloženju lovca i u njima pobudilo plemenita osećanja.

Posle završetka lova svi učesnici odlaze na „poslednji pogon”. Obično se u lovačkom domu priređije zajedničko veselje, u toku kojeg se priređuju dve vrste završnih ceremonija, koje međusobno ne treba mešati jer su one veoma različite namene i različitog sadržaja.

Svečana ceremonija je unapređivanje lovaca koji su prvi put ulovili neku divljač. To je „krštenje” lovca.

Lovac koji se unapređuje jer je prvi put ulovio neku vrstu divljači, klekne na kolena, a lovnik ili neki drugi stariji lovac mu čestita krštenje i tri puta ga dodirne lovačkim nožem po levom ramenu, nakon čega se unapređeni lovac zahvali lovniku i lovcima na drugarskom činu.

Drugi obred se bitno razlikuje od prvog i po motivu i po sadržaju i ima više pedagoški i zabavni karakter. On se izvodi onda, kada je u toku lova uočen neki prekršaj pravila lova ili kodeksa lovaca. U tom slučaju po utvrđenoj proceduri otvara se suđenje krivcu.

Za suđenje prekršitelju prisutni lovci biraju lovački sud, tužioca i izvršitelje kazne, a optuženi sam bira branioca. Celo suđenje teče po uobičajenoj sudskoj proceduri. Tužilac najpre čita optužnicu pa se daje reč braniocu i okrivljenom. Svi ovi govori su po pravilu duhovito ismevanje samog prekršaja kako bi se delovalo poučno na ostale lovce, ali kako bi se i svi zabavili. Nakon što sud donese presudu, a ona obično glasi: nekoliko udaraca štapom po zadnjici, izvršitelj kazne, negde ga zovu „kum”, izvršava presudu tako što krivac legne preko lovine, dok kum ne izvrši kaznu. U nekim krajevima se ovo lovačko suđenje, ili „krštenje” obavlja i u slučaju kada lovac prvi put ulovi neku vrstu divljači.

Uspeh ove ceremonije zavisi od duhovitosti tužioca, branioca i sudija, pa je to često veoma lep završetak lova, koga pamte svi učesnici lova i zabave, a naročito onaj koji je dobio batine. Od svih običaja, tradicija, ceremonija i rituala treba razlikovati pojave sujeverja, kojih je bilo i još uvek ih ima u lovstvu, kao i o svakom drugom obliku društvenog života. Njih je bilo znatno više u predhodnim periodima, kada je ljudska kultura bila na znatno nižem stepenu i kada su razna verovanja bila uopšte više rasprostranjena. Uzroci neuspeha u lovu traženi su u raznim pojavama koje nisu imale nikakve veza sa stvarnošću. Tako je, na primer, među lovcima još uvek rasprostrajeno verovanje da će izostati uspeh u lovu ako sretne nekoga koji ga upita „gde ideš”, ili mu poželi „srećan lov”. Naravno, sve to je bez uticaja na ishod lova i na stvarnost, ali, verovanja su verovanja. U svakom slučaju najbolje je lovcima kad polaze u lov poželeti dobar pogled, jer će se tako bar sprečiti neraspoloženje lovca, ako ne i nepovoljan tok lova i eventualno očuvati „lovačka sreća”.

Prihranjivanje divljači

Zagovornici zimskog prihranjivanja srneće divljači daju nove i nove podatke koji ukazuju na značaj zimskog prihranjivanja na održavanje i porast populacije. Zagovornici zimskog prihranjivanja smatraju da je do porasta brojnosti ove divljači širom Evrope kao i poboljšanja vrednosti trofeja došlo, između ostalog, i zbog zimskog prihranjivanja.

Slabo hranjene košute donose slabije mladunce na svet, zbog čega čak 34% mladunaca ugine u prvoj godini. Kod dobro uhranjenih srna gubitak mladunaca se kreće oko 11%.

Razlike se ne ispoljavaju samo u broju odhranjenih mladih, već je dobra kondicija srna važna u svim fazama razmnožavanja. Dobro razvijene srne i u dobroj kondiciji, ranije bivaju oplođene te se u proleće ranije tele. I broj mladih kod dobro hranjenih srna je veći. Srne u dobroj kondiciji imaju po dva pa i tri laneta. Zapaženo je da i odnos polova kod potomaka zavisi od kondicije majke. Kod dobro hranjenih srna odnos je 3:1 u korist ženki, dok je kod srna sa slabom kondicijom odnos suprotan. Ako među podmlatkom ima više srna porast populacije je brži.

Zagovornici zimskog prihranjivanja čak smatraju, da bi zbog drastičnih promena u prirodi mnoge vrste već nestale iz Evrope bez prihrane tokom zimskog perioda. U zimskim mesecima, samo zimsko prihranjivanje može da ublaži promene do kojih je došlo u prirodi.

Kako izbeći nesreću

• NIKADA ne okrećite cev puške prema ljudima, čak ni kada dobro znate da je prazna.
• NIKADA ne stavljajte prst na obarač dok niste nanišanili metu, a dok se krećete po šumi šakom obujmite okvir obarača kako ga neka grana ne bi povukla.
• NIKADA ne pucajte dok niste sigurni u šta pucate i ne tolerišite nikakvu bahatost sa oružjem.
• NIKADA ne pijte alkohol za vreme lova, ne trčite za ranjenim zecom i ne pucajte na divlljač u liniji ostalih lovaca.
• NIKADA ne lovite neispravnom puškom.
• NIKADA ne eksperimentišite sa municijom i nemojte se ustručavati da na to upozorite i sve ostale učesnike u lovu.
• UVEK proverite oružje pre lova, ispraznite i prelomite dvocevku tokom transporta, doručka, odmora, prelaženja iz parcele u parcelu, itd.
• UVEK pogledajte kroz cev pre nego što ubacite metak u nju.
• UVEK vodite računa o bezbednosti kolega, čak i po cenu gubljenja „trofeja života” i u svojim postupcima dajte primer i iskusnijima od sebe.
• Najzad, NIKADA ne gubite iz vida da vam je u rukama smrtonosno oružje koje UBIJA i UVEK se ponašajte u skladu sa tim.

Prva pomoć

Osnovno je izbeći paniku, što je lako napisati a u praksi se gubi glava u šoku, dok unesrećenog od smrti dele sekunde i minuti. Zaustavljanje krvarenja je najpreča stvar, posle čega na red dolazi ono što je najteže uraditi: što brži transport unesrećenog do adekvatne zdravstvene ustanove. Upravo zbog nemogućnosti da se ranjeni kolega u kratkom roku preveze do bolnice (u nedostatku prevoznog sredstva u lovištu) dolazi do često tragičnih posledica, čak i kada ozlede nisu potencialno smrtonosne.

Iako decenijama unazad nije bilo lovačke sezone, koja je prošla bez ranjavanja lovačkim oružjem, skloni smo da razmišljamo kako se to uvek dešava „drugima”. Odgovorite na sledeće pitanje i znaćete da li je tako: imate li u svom rancu pribor za prvu pomoć? Znajte da bi ozbiljno razmišljanje o ovoj temi već za koju nedelju moglo da spasi život nekome.