Kritika

I kako treba da se ceni filosofija Franje Bekona? Sadrži li ona što novo? Makolej misli da je indukcija kako je Bekon opisuje veoma staromodna stvar, koja ne zaslužuje da joj se* mnogo pažnje poklanja, ili da joj se čak spomenik podiže. »Indukciju je praktikovalo od jutra do mraka svako ljudsko biće od početka sveta. Čovek koji zaključuje da ne podnosi paštete od mesa zato što se razboleo pošto ih je jeo, a bio zdrav ukoliko ih nije uzimao, i veoma bolestan ako ih je mnogo jeo, a manje bolestan ako ih je manje jeo, taj je, nesvesno ali dovoljno, primenio ove table Novoga organona.«. Ali, Džon Smit jedva bi tako tačno primenio svoju »tablu stepena«, nego bi verovatno i dalje jeo paštete od mesa i pored seizmičkih nemira njegovih dubljih regiona, I kad bi Džon Smit bio dovoljno mudar, ne bi to smanjilo Bekonovu zaslugu, jer šta logika vrši drugo do formulaciju iskustava i metoda mudrih ljudi? Čine li nauke što drugo nego što pokušavaju da veštinu malobroj-nih ljudi preobraze u nauku koju mogu svi da nauče?

Nu, da li je formulisanje Bekonova svojina? Nije li sokratska metoda induktivna? Nije li Aristotelova biologija induktivna? Nije li Rodžer Bekon i praktikovao i učio induktivnu metodu koju Franja Bekon samo propoveda? Nije li Galileji bolje formulisao proceduru koju je nauka primenila u praksi? To važi za Rodžera Bekona, manje za Galileja, još manje za Aristotela, a najmanje za Sokrata. Galileji je dao nacrt više cilja nego li metode nauka, i za naslednike postavio je kao cilj matematičku i kvantitativnu formulaciju svih iskustava i odnosa. Aristotelo je indukciju praktikovao onde gde inače ne bi mogao ništa početi, i gde mu materijal nije davao nikakvu priliku da zadovolji svoje naklonosti da iz veličanstveno opštih pretpostavaka deducira specifične zaključke. I Sokrat je manje praktikovao indukciju — sabiranje činjenica — nego li analizu — definisanje i razlikovanje reči i pojmova. Bekon ne ističe nikakvo pravo na partenogenetičnu originalnost; kao Šekspir, on gospodski uzima od drugih, i u njegovu odbranu čovek može reći da on svojim dodirom sve oblagorođava. Svaki čovek ima svoja vrela, kao svaki organizam svoju hranu; ono što njemu pripada to je način na koji on hranu svaruje i preobražava je u krv i meso. Kao što Roli kaže, Bekon »nije prezirao opažanja nijednoga čoveka, nego je svoju buktinju palio na plamičku svakoga čoveka.« Ali, Bekon priznaje svoj dug. On govori o »onoj korisnoj metodi Hipokratovoj« — i time nas u isti mah upućuje na pravi izvor induktivne logike u grčkoj filosofiji; i »Platon — piše on (gde mi manje tačno pišemo »Sokrat«) — daje dobre primere induktivnoga i na pojedine činjenice upravljenoga ispitivanja, mada na način koji nema snage i koji je neplodno letimičan.« On bi smatrao za nedostojno da osporava svoje obaveze prema prethodnicima; smatrajmo i mi za nedostojno da ih suviše uvećavamo.

Nu, da li je Bekonova metoda pravilna? Da li je to ona metoda koja se kao najplodnija pokazala u modernoj nauci? Ne: uošpte, nauka je primenjivala, sa najboljim uspehom, ne nagomilavanje činjenica (»prirodna istorija«) i njihovo obrađivanje prema složenim tabelama Novoga organona, nego prostiju metodu hipoteze, dedukcije i eksperimenta. Tako je Darvin, čitajući Maltusov Ogled o populaciji, došao na misao da na sve organizme primeni Maltusovu hipotezu da stanovništvo naginje bržem priraštaju nego li sredstva za egzistenciju; iz ove hipoteze on je izveo verovatan zaključak da se pritisak stanovništva na sredstva za ishranu završava u jednoj borbi za život koju nadživljuju oni što su za život najsposobniji, i u kojoj svaka generacija svake specije doživljuje promene u postepenom prilagođavanju svojoj okolini; i najposle (pošto je hipotezom i dedukcijom ograničio svoj zadatak i svoju oblast opažanja) on se obratio »neuvelom licu prirode« i dvadeset godina strpljivo je vršio induktivno ispitivanje činjenica. Zatim, i Ajnštajn je stvorio, ili uzeo od Njutna, hipotezu da se svetlost širi u savijenim, ne u pravim linijama; iz nje je izveo zaključak da zvezde za koje se čini (na osnovu teorije o pravoj liniji) da se nahode u određenom položaju na nebu — leže ustvari malo dalje od toga položaja; naposletku, on se dao na promatranje i eksperimenat da ispita svoj zaključak. Očevidno je da je funkcija hipoteze i imaginacije veća nego što je Bekon uzimao; i da je procedura nauke neposrednija i ograničenija nego li u Bekonovoj shemi. Bekon sam unapred je video da će njegova metoda zastareti; on je znao da se u aktualnoj praksi nauka mogu da izrade bolji načini istraživanja nego li u slobodnim časovima jednoga državnika. »Ove stvari iziskuju nekoliko vekova ljudskih da sazru«.
Ali, i prijatelj Bekonova duha mora dopustiti da je veliki kancelar, dok je osnivao naučne zakone, propustio da prati nauku svoga vremena. On je odbacio Kopernika i nije ništa znao o Kepleru i Tiho Brahe-u; potcenjivao je Gilberta i kao da ništa nije zvao o Harvi-u. Ustvari, on je više voleo da piše rasprave nego da vrši proučavanja; ili možda nije imao ni vremena za teška izučavanja. Koliko je on dao filosofiskih i prirodnjačkih radova, ostavio ih je u času smrti u fragmentima i u haosu, pune ponavljanja, protivrečnosti, golih želja i uvoda. Ars longa, vita brevis — umetnost je duga, život kratak: to je tragika svake velike duše.

Jednom tako preopterećenom čoveku, koji je svoje napore oko obnovljenja filosofije koncentrisao u ono malo slobodnih trenutaka što mu je preostajalo od njegove nadražljive i teške političke karijere, pripisivati još i velika i složena stvaranja Šekspnrova znači vreme istraživača trošiti na salonske razgovore dokonih teoretičara. Šekspiru nedostaje baš ono što odlikuje otmenoga kancelara: učenost i filosofija. Šekspir ima impresivno ali površno poznavanje mnogih nauka, ali ne vlada nijednom; o svima njima govori on rečitošću amatera. On akceptuje astrologiju: »Ova džinovska država... kojoj biće zvezde tajanstveno tumače.« Njemu se neprestano potkradaju pogreške kakve učeni Bekon nikako ne bi mogao da učini: njegov Hektor citira Aristotela, i njegov Koriolan pravi aluzije na Katona; on misli da su »lupercalia« neki brežuljak; i Cezara shvata otprilike onako duboko kao što je Cezara shvatio X. C. Vels (N. G. Wells). On čini neizbrojne aluzije na sopstvenu mladost i na svoje bračne nevolje. On pravi vulgarnosti, opscenitete i prostačke kalambure kakvi su pristajali blagorodnom torokaču koji nikad nije mogao da savlada u sebi stratfordskoga vetrogonju i kasapskoga sina, ali koji bi se jedva mogli da pripišu hladnom i mirnom filosofu. Karlajl zove Šekspira najvećim duhom; ali, pre će biti da je u njega najveća fantazija i da ima najoštrije oči. On je pouzdan psiholog, a nikakav filosof; njegovo mišljenje nema nikakvoga oblika kome bi jedinstvo davalo neki cilj za njegov sopstveni život i za život čovečanstva; On se zadubljuje u ljubav i njene probleme, a na filosofiju, kao što kaže Montenj, misli samo onda kad mu srce puca. Inače on dovoljno veselo prima svet; ne razdiru ga rekonstruktivne vizije koje su oplemenjavale Platona, ili Bekona, ili Ničea.

Veličina i slabost Bekonova ležale su baš u toj strasti za jedinstvom, u njegovoj žudnji da krila svoga koordinativnoga genija raširi nad svima naukama. On je težio da bude kao Platon, »uzvišen duh, koji stvari posmatra kao sa kakve uzdignute stene«. On se srušio pod teretom zadataka što ih je na se uzeo; njegov neuspeh može mu se oprostiti zato što je veoma mnogo toga preduzeo. Nije mogao da zakorači u hvaljenu zemlju nauke; ali, mogao je, kao što kaže epitaf Kaulijev, da stoji bar na njenoj granici i ukazuje na njenu udaljenu lepotu.
Njegovo delo nije se smanjilo time što je bilo indirektno. Njegova filosofiska dela, mada se danas malo čitaju, »pokretala su duhove koji pokreću svet«.

Bekon je postao rečiti glas optimizma i samouverenosti Preporođaja. Nikada pre nijedan čovek nije drugim misliocima dao tako mnogo potsticaja. Istina, kralj Jakov je odbio njegovu sugestiju za potporu nauka, i za Novi organon rekao je: »To je kao mir božji koji prevazilazi svaki razum«. Ali, mudriji ljudi, koji su, 1662. god., osnovali Kraljevsku akademiju, da se razvije najveće naučno društvo u svetu, nazvali su Bekona svojim obrascem i svojim nadahnućem; oni su se nadali da će ova organizacija engleskih naučnika dovesti do onoga udruženja koje bi se raširilo po celoj Evropi i za kojim su žudau izazvali Napreci ugenosti. I kad su se najveći duhovi francuske prosvećenosti latili majstorskoga dela duhovnoga preduzimalaštva, Enciklopedije, posvetili su ga Franji Bekonu. »Ako smo mi (piše Didro u uvodu) s uspehom savladali rad, najviše smo zahvalni kancelaru Bekonu, koji je razvio plan universalnoga rečnika nauka i umetnosti, i to u vreme kada, tako reći, nije bilo ni umetnosti ni nauka. Ovaj izvanredni genije, kad »još nije bilo mogućno pisati istoriju onoga što se zna, napisao je istoriju onoga što bi se nužno moralo da zna«. D'Alanber je nazvao Bekona »najvećim, najuniversalnijim, i najrečitijim od filosofa«. Konvenat je izdao Bekonova dela na državni trošak. Osnovno raspoloženje i razvitak engleskoga mišljenja sasvim su uslovljeni Bekonovom filosofijom. Njegova naklonost da svet zamišlja u pojmovima demokritovske mehanike dala je ljegovom sekretaru Hobsu polaznu tačku za njegov puni materijalizam; njegova induktivna metoda dovela je C. Loka na misao empiriske psihologije, vezane za posmatranje, ali oslobođene od teologije i metafizike; i važnost koju je on pridavao »koristima« i plodovima našla je formulaciju u Bentamovoj identifikaciji korisnog sa dobrim.

Gde god je duh gospodarenja održao pobedu nad duhom odricanja, tu se pokazao Bekonov uticaj. On je glas onih Evropljana koji su svoj kontinenat iz pustinje preobrazili u riznicu umetnosti i nauke, i svoje malo poluostrvo napravili središtem sveta. »Ljudi nisu životinje koje uspravno hode (kaže Bekon) nego besmrtni bogovi. Tvorac nam je dao duše koje su velike kao ceo svet, pa opet ih ceo svet ne može da zasiti«. Čoveku je sve moguće. Mi stojimo tek na početku svoga puta, ali neka nam se dade nekoliko kratkih vekova, i mi ćemo sve savladati i sve stvari iznova stvoriti. Možda ćemo naposletku naučiti najblagorodniju lekciju, da ne treba da čovek ratuje protiv čoveka, nego samo protiv prepona što ih priroda stavlja na put slavlju čovekovu. »Neće biti neumesno (piše Bekon na jednom od najlepših mesta u svojim delima) ako razlikujemo tri vrste i, tako reći, stepena ljudskoga teženja. U prvu vrstu idu oni ljudi koji žele da svoju moć rašire u svome zavičaju; ljudi te vrste su vulgarni i degenerisani. U drugu vrstu idu oni koji teže da moć i vlast svoje otadžbine rašire među ljudima; ovi imaju više dostojanstva, ali ne manje lakomosti. Ali, ako neko teži da zasnuje moć i vlast samoga čovečanstva i da je raširi po celom svetu, njegova težnja je nesumnjivo spasonosnija i blagorodnija od težnje ljudi prve i druge vrste.« Bekonova sudbina beše da ga raznesu te neprijateljske težnje koje su se otimale o njegovu dušu.