ИДИОТ

Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Викизворник. Молимо Вас, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ ИДИОТ РОМАН У ЧЕТИРИ ДЕЛА

ПРВИ ДЕО

I

Једног дана крајем новембра, кад је мало ојужило, око девет часова изјутра, варшавски воз се пуном паром приближавао Петрограду. Било је тако влажно и магловито да је једва свануло; на десет корака лево и десно од железничке пруге било је тешко ишта распознати кроз прозоре вагона. Међу путницима било је и оних који су се враћали из иностранства; али у одељењима треће класе било је више света, и то већином ситних радних људи који не долазе издалека. Сви беху, као обично, уморни; свима беху очи отежале, свима је хладноћа ушла у кости, сва су лица била бледожута као магла.

У једном вагону треће класе, одмах до прозора, нађоше се, у свануће, један спрам другог два путника, обојица млади људи, обојица без пртљага, скромно одевени. У обојице беху лица упадљива и обојица зажелеше најзад да ступе у разговор један с другим. Да су њих двојица знали један о другом због чега су у овај мах тако необични, они би се, наравно, веома зачудили што их је случај тако чудновато посадио једног према другом у вагону треће класе варшавског воза. Један беше онижег раста, од двадесет седам-осам година, кудраве и скоро црне косе, сивих, малених али ватрених очију. Нос му је пошири, мало спљоштен, јагодице на образима истакнуте. Танке усне су се непрестано развлачиле у некако дрзовит, подсмешљив, па чак и љутит осмех. Но чело му беше високо и лепо уобличено, те је улепшавало грубље развијен доњи део лица.

Нарочито се на том лицу истицала мртвачка бледоћа која свој физиономији овог младог човека даваше изнурен изглед, иако је иначе био човек јаче грађе, а у исти мах нешто страствено, скоро болно, што се није слагало са дрзовитим и грубим осмехом и са продорним, само¬задовољним погледом. Он беше топло обучен: на њему простран црн јагњећи кожух, одозго сукном пошивен, те ноћас није зебао, док је његов сусед морао да издржи на својим прозеблим л еђима сву милину влажне, новембарске руске ноћи, за коју се, очевидно, није спремио. На њему беше доста широк и дебео огртач без рукава и са огромном капуљачом

— онакав какав зими носе путници далеко од Русије, негде у Швајцарској и ли, рецимо, у северној Италији — наравно, не рачунајући на тако далек пут као што је пруга од Ајткунена до Петрограда. Но што је било згодно и што је потпуно одговарало потребама у Италији показало се као недовољно подесно у Русији...

Сопственик огртача са капуљачом био је младић, опет, тако од својих двадесет шест-седам година, раста нешто вишег од средњег, веома плав, са густом косом, упалих образа и са меком, шиљастом, скоро сасвим белом брадицом. Очи су му биле крупне, плаве, и помно су гледале у човека; у њиховом погледу било је нешто благо, али тешко, нешто пуно оног чудног израза по коме човек већ на први поглед код неке личности уочи падавицу. Иначе је лице тог младића било пријатно, фино и мршаво, али безбојно, а сад је чак помодрело од хладноће. У рукама је имао некакав мршав завежљај од старе олињале свиле, у којој су се, изгледа, налазиле његове путничке ствари. На ногама је имао ципеле са дебелим доновима и камашне — све страно, неруски. Његов црномањасти сусед у топлом постављеном кожуху све је то, делом из дуга времена, био уочио, па га најзад запита — са оним неделикатним подсмехом у коме неки пут тако грубо и немарно избија људско задовољство кад човек примети тежак положај свога ближњега:

— Је ли хладно? — и стресе раменима.

— Врло хладно — одговори сусед са необичном предусретљивошћу — и помислите само: ово данас је топлије. А шта би тек било да је мраз! Нисам ни мислио да је код нас таква зима. Одвикао сам се.

— Долазите, јамачно, из иностранства?

— Да, из Швајцарске.

— Фју! Пази га!

Црнокоси звизну и прсну у смех.

Заподену се разговор. Готовост плавог младог човека у швајцарском огртачу да одговара на сва питања свог црномањастог суседа беше необична и без најмање сумње у потпуну немарност, неумесност и залудност тих питања. Одговарајући му, он рече, између осталога, да збиља већ одавно није био у Русији, скоро више од четири године; да је раније упућен у иностранство због болести, због неке чудне живчане болести, налик на падавицу или на Витов плес — некакво дрхтање и грчење. Слушајући га, онај црномањасти се неколико пута осмехну; нарочито се засмеја када му на питање: »Па шта, јесу ли вас излечили?« овај плави одговори: »Не, нису.«

— Хе! Па то сте им ви грдан новац узалуд надавали; а ми им овде још верујемо — заједљиво примети црномањасти.

— Право кажете! — умеша се у разговор један господин у похабаном оделу, који је седео до њих, нешто налик на чиновника који је окорео по канцеларијама. То беше човек од својих четрдесет година, јака састава, црвена носа и бубуљичава лица. — Право кажете — рече он

— само забадава одвлаче онамо све руске снаге!

— О, како се ви варате у овоме мом случају — прихвати швајцарски пацијент тихим и помирљивим гласом наравно, не могу да кажем јер не знам све, али мој лекар је мени сад од свог последњег новца дао за пут до Русије, и скоро две године ме је о свом трошку издржавао.

— Сто, ваљда, није имао ко да му плати? — запита црномањасти.

— Да, господин Павлишчев, који ме је тамо издржавао, умро је пре две године. Ја сам после писао овамо генералици Јепанчиној, мојој далекој рођаки, али нисам добио одговора. Због тога сам и дошао.

— А куда идете?

— Ви мислите где ћу одсести? ... То, богами, још ни сам не знам ... тако ...

— Још се нисте одлучили?

I оба слушаоца поново прснуше у смех.

— То вам је, ваљда, све што имате у томе завежљају? — запита га црномањасти.

— Кладим се у шта хоћете да је тако — прихвати са необично задовољим изразом л ица чиновник црвеног носа — и да он неког другог пртљага у фургону нема, премда сиротиња није грех, што, такође, опет, морамо признати.

Показа се да је и то било тачно: плави младић признаде одмах, и то необично брзо.

— Него, ваш завежљај ипак има неку вредност — настави чиновник када се сити исмејаше (занимљиво је да се и сопственик завежљаја стаде најзад смејати, гледајући на њих, што још повећа њихово весело расположење) — иако би се човек могао кладити да у њему нема златних иностраних фишека са наполеондорима и фридрихсдорима, нити, пак, са холандским гулденима, што се може закључити већ и по тим камашнама које су преко ваших иностраних ципела, али... Кад се уз тај ваш завежљај дода таква, као што рекосте, рођака каква је, рецимо, генералица Јепанчина, онда и тај завежљај добија некакав други значај, наравно, само у том случају ако вам је генералица збиља род, ако се, то јест, ви не варате, из расејаности, што је веома својствено човеку, а можда... и одвећ живахне уобразиље.

— Ви сте и ту погодили — прихвати плави младић — јер ја се доиста скоро варам, то јест скоро да ми и није рођака; и то у толикој мери да се заиста ни најмање нисам зачудио кад ми на писмо није одговорила. Ја сам то скоро и очекивао.

— Само сте узалуд бацили паре за марке. Хм... него сте бар простодушни и искрени, а то је похвално! Да, а генерала Јепанчина знамо, нарочито стога што је то човек општепознат, а знамо и покојног господина Павлишчева што вас је у швајцарској издржавао, ако је само то био Николај Андрејевич Павлишчев, јер их има два брата од стрица. Онај други је још и сад на Криму, а Николај Андрејевич, покојник, био је човек уважен и са везама и имао је у своје време четири хиљаде сељака кметова.

— Сасвим је тако: он се звао Николај Андрејевич Павлишчев.

"Одговоривши то, младић пажљиво и испитивачки одмери погледом господина свезналицу. Та свезнала господа налазе се често у извесном друштвеном слоју. Они вам све знају, сва немирна радозналост њиховог ума и способности незадрживо теже на једну страну, дабогме стога што они немају важнијих животних интереса и погледа, као што би то данашњи мислилац рекао. А под речју »знају све« треба, уосталом, разумети доста ограничено поље — они зна¬ју: у каквој је тај и тај служби, с ким се познаје, колико му је имање, где је био губернатор, киме је ожењен, колико му је жена донела, ко му је брат од рођеног стрица, а ко од нерођеног, итд. итд. — већином такве ствари. Те свезналице иду већином подераних лактова, а месечна им је плата седамнаест рубаља... Људи о којима они знају све до ситница не би се, наравно, никад могли сетити зашто их све то интересује; а међутим, многи од њих имају задовољство од тог свог знања, које је равно читавој науци, стичу на тај начин самопоштовање, па чак и више духовно задовољство. А та наука и јесте саблажњива. Ја сам познавао научнике, књижевнике, песнике, политичке раднике који су тражили и налазили у тој науци своје више задовољење и сврхе, и који су, несумњиво, само тиме и створили себи каријеру. У току целог тог разговора црномањасти младић зеваше, гледаше без циља кроз прозор и с нестрпљењем очекиваше крај путовања. Он је био некако расејан, врло расејан, скоро узнемирен, чак је постајао некако чудан: понеки пут је и слушао и није, гледао и није, смејао се, и ни сам није знао нити се сећао због чега се смејао.

— А дозволите, с ким имам част... — обрати се наједаред бубуљичави господин плавоме младићу са завежљајем.

— Кнез Лав Николајевич Мишкин — одговори овај са потпуном и незадржаном готовошћу.

— Кнез Мишкин? Лав Николајевич? Не знам. Цак никад ни чуо нисам — одговори чиновник замишљено — то јест, ја не мислим презиме, презиме је историјско, у Карамзиновој се историји може и мора наћи, него ја говорим о личности: кнежева Мишкиних сад некако већ и нема нигде, то име се данас више и не чује.

— Па, наравно! — одговори одмах кнез — кнежева Мишкиних сад и нема више, осим мене једног; ја сам, изгледа, последњи. А што се тиче очева и дедова, они су остајали без имања и без сељака кметова... Мој је отац, уосталом, био армијски потпоручник, са војном школом. Него, ето не знам на какав то начин и генералица Јепанчина испаде да је по рођењу кнегињица Мишкина, опет последња у својој лози... —Хе-хе-хе! Последња у својој лози! Хе-хе! Како ви то окренусте — закикота се чиновник. Осмехну се и онај црномањасти. Плави се као малко зачуди што му пође за руком да избаци тај иначе доста рђав каламбур. — А замислите: ја сам то рекао сасвим нехотично — објасни он, најзад, зачуђено. — Та, дабогме, дабогме — весело потврђиваше чиновник. — А ви, кнеже, јесте ли тамо код свог професора и науке учили? — запита га наједном црномањасти. — Да ... учио сам ... — А ја, видите ли, никад ништа нисам учио! — Па и ја сам само онако... понешто... — додаде кнез скоро као да се извињава. — Налазили су да ја због своје болести нисам за систематско учење. — А Рогожине познајете? — одједном га запита црномањасти. — Не, не знам. Ја уопште у Русији мало кога знам. Да нисте ви Рогожин? — Да, ја сам Рогожин, Партен. — Партен? Ама да не буде то баш од оних Рогожиних... — поче са већом важношћу чиновник. — Да, од оних, баш од оних — прекиде га брзо и са неучтивом нестрпљивошћу црномањасти, који се никако, уосталом, и не обраћаше бубуљичавом чиновнику, него је од самог почетка говорио само кнезу.

— Ама... како то? — запрепасти се и умало што очи не избечи чиновник, на чијем се лицу очас почеше показивати знаци неког страхопоштовања и дубоке понизности, па чак и страха — је 1' то од оног баш Семјона Партеновича Рогожина, наследног почасног грађанина, који је пре једно месец дана умро и оставио два и по милиона капитала?

— А кад брже ти дознаде да је он баш два и по милиона капитала оставио? — прекиде га црномањасти не удостојавајући га ни овог пута свог погледа — гле, молим те (намигну он на њ кнезу). — I каква им је корист од тога што се одмах лепе за човека као улизице? Него, то је истина да је, ето, мој родитељ умро, а ја данас после месец дана само што бос не идем из Пскова кући. Ни брат, несрећник, ни мати ништа ми не послаше, ни новаца, ни гласа! Као псету! У грозници сам у Пскову читав месец прележао! — А сад имате да примите читав милиончић, бар толико, о, Господе! — пљесну рукама чиновник. — Ама, због чега он то, реците ми, молим вас! — озлојеђено и љутито махну опет главом Рогожин на чиновника — та ја нећу теби ни кршене паре дати, па макар ти на глави ишао! — Ићи ћу, ићи ћу, и на глави ћу ићи! — Гледај га, молим те! Ама, нећу ти дати па да десет дана играш. — Не дај, не дај! Тако ми и треба, не дај! А ја ћу ипак да играм, жену ћу и ситну децу оставити, па ћу пред тобом да играм. Учини ми то задовољство. — Их, ђаво да те носи! — отпљуну црномањасти. Пре пет недеља сам баш тако, као ви сад — обрати се он кнезу — побегао од родитеља само с једним завежљајем у Псков, тетки. Али тамо паднем у врућицу, а он без мене премину ... Капља га згодила... вечна му памјат, покојнику, али мене тада умало не премлати! Верујете ли ми, кнеже, тако ми бога! Да не побегох тада, сигурно би ме убио! — Ваљда сте га разљутили? — одазва се кнез с неким нарочитим љубопитством, разгледајући тог милионара у кожуху. Но, ако је и могло бити нешто занимљиво у милиону и у добијању наследства, кнеза је зачудило и заинтересовало још и нешто друго; а и Рогожин је однекуд и сам врло радо пристајао на разговор са кнезом, мада се видело да је њему сад друштво за разговор било потребно више механички него душевно; некако више због расејаности него из добродушне дружевности; због страховања од нечега и због великог узбуђења — колико тек да има да гледа у некога и да му језик не стоји залудан. Изгледаше да је још и сад у врућици, или бар у грозници. Сто се тиче оног чиновника, тај просто као да се прилепио за Рогожина. Он се не усуђиваше да дахне, хватао му је и мерио сваку реч, као да купи брилијанте.

— Па, разљутио се, дабогме да се разљутио, а можда је имао и рашта — одговори Рогожин — али је мени највише мој брат хака дошао. О мајци немам шта да кажем: стара је жена, вечито чита житија светаца, седи са својим бакама-богомољкама, па шта брат Сењка одлучи, онако ће и да буде. Али што ми бар он није јавио на време? Разумемо! Оно, истина, ја сам тада био без свести. Него, кажу да су послали некакав телеграм. I тај телеграм збиља је и дошао тетки. А она тамо већ тридесет година удовује... од јутра до мрака седи са оним својим божијашима. Да кажем да је монахиња, није, него нешто још горе од тога... Од телеграма се уплашила па га онако неотвореног однела у полициј'у, те тако тамо и до данас остаде. Срећом, Коњев, Василије Василич, поможе: о свему ме је обавестио... Са златотканог покрова на очевом сандуку брат ноћу поодсецао кићанке од тешког злата: »Ово«, вели, »грдних пара кошта.« Ама он само због тога може Сибир да напипа, само да ја хоћу, јер то је светотатство. Еј, ти, пољско страшило! — обрати се он чиновнику. — Како је по закону: Је л' му то дође светотатство?

— Светотатство! Светотатство! — потврди брже чиновник. — Је л' у Сибир за то? — У Сибир, у Сибир! Право у Сибир! — Он све мисли да сам ја још болестан — настали Рогожин кнезу — а ја ти, без иједне речи, полако, још овако болестан, седнем у вагон и путујем; Отварај врата брате, Семјоне Семјоничу! Он је против мене свашта покојном родитељу наговорио, знам ја. А да сам доиста због Настасје Филиповне тада родитеља наљутио, то је истина. Ту сам већ ја сам крив. Грех ме из памети извео! — Због Настасје Филиповне? — рече чиновник ропски се улагујући и као нешто премишљајући. — Ама не знаш ти њу! — викну на њ нестрпљиво Рогожин. — А баш знам! — одговори чиновник ликујући. — Гледај га, молим те! Зар је једна Настасја Филиповна! I какво си ти дрско, да ти кажем, створење! I просто сам знао да ће ми се некаква таква налепа одмах обиснути о врат! — настави он обративши се кнезу.

— А, можда, баш и знам! — кидао се чиновник — зна Лебедев! Ви мене, ваша светлости, изволевате грдити, а шта ћемо ако вам ја и докажем? Па то вам је баш она иста Настасја Филиповна због које је ваш родитељ хтео да вас дреновом палицом накара, а Настасја Филиповна је Барашков... Она је, могло би се рећи, чак и велика госпођа, па, у неку руку, чак и кнегињица, и зна се са некаквим Тоцким, с Атанасијем Ивановичем, и то само и искључиво с њиме, спахијом и трулим газдом, чланом разних компанија и друштава и који, тога ради, води велико пријатељство и са генералом Јепанчином...

— Охооо, тако ли ти! — доиста се зачуди најзад Рогожин — до ђавола, па овај збиља све зна! — Све зна! Све зна Лебедев! Ја сам, ваша светлости, и са Лихачовим Алексашком два месеца путовао, опет тако после смрти родитељеве, па све, то јест, све буџаке и ћорсокаке знам, и најпосле дошло је дотле да се без Лебедева ни маћи није могао. Он је сад у суду, у одељењу за наплату дугова, а тада је имао прилику да се упозна и са Коралијом и с Армансом, и са кнегињом Пацком, и са Настасјом Филиповном, и много шта је тада имао прилике да види и упозна. — Са Настасјом Филиповном? А зар је она с Лихачовим... — љутито га погледа Рогожин, па му и уста побледеше и задрхташе. — Не, брате! Н-н-ништа ту није било! Ама ништа! — трже се и брже се узврпољи чиновник — то јест, Лихачов је н-никаквим парама није могао купити... Не, Настасја није као Арманса ... Тоцки, и нико више! Увече седи у својој ложи у Великом или Француском театру. Официри свашта причају међу собом, али ни они не могу ништа доказати. »Ето«, веле, »то је она Настасја Филиповна!« и то је све; а да кажете друго шта, баш ништа! Јер ништа и нема. — Све то тако и јесте, у ствари — мрачно и натмурено потврди Рогожин — исто ми је то и Заљожев једном причао. Ја сам тада, кнеже, у старој очевој бунди претрчао преко Невског, а она излази из дућана, па ће да седне у кола. Е, ту ме нешто свега прострели. Сретнем се са Заљожевим, тај није као ја, носи се као берберски калфа, ставља монокл на око, а ми смо тада код нашег родитеља постан купус кусали и лојем намазаним чизмама се галантирали. То, вели, није твоје друштво; то је, вели, кнегиња... Зове се Настасја Филиповна, презименом Барашкова, и живи с Тоцким, а Тоцки не зна како ће да је скине с врата, јер ти је сад он, тако рећи, у најбољим годинама, има му педесет пет, па хоће да се ожени првом лепотицом у Петрограду. ... I ту ми напуни главу: данас је, вели, можеш видети у Великом театру, на балету: седеће, вели, у сво¬јој ложи у партеру. А код нас, код мог родитеља, нек покуша само неко да оде на балет; један му је суд: ребра ће му поломити! Него, ја ипак кришом тркнух на балет, па опет видех Настасју Филиповну; сву ту ноћ ока нисам склопио. Сутрадан даје ми покојни отац две петпроцентне државне обвезнице, пет хиљада свака. »Иди«, вели, »па то размени, па седам хиљада пет стотина однеси Андрејевима у биро, а што ти остане од десет хиљада, не сврћи никуд, него мени да донесеш; чекаћу те.« Ја оне обвезнице продам, новац узмем, али Андрејевима у биро не одох, него свратих, не гледајући ни тамо ни амо, право у енглески дућан, па за сав онај новац изаберем пар минђуша, у свакој по један брилијантић, мало ако су били мањи од ораха, и још им четири стотине рубаља остадох дужан; рекох им ко сам: повероваше ми. Те ти ја с оним минђушама к Заљожеву: таква и таква ствар, рекох, хајдемо, брате, Настасји Филиповној. ... Пођосмо. Како сам пошао, куда сам пролазио, где сам дошао, ништа вам ја то сад не знам и не сећам се. Уђосмо право у салу, а она пред нас. Ја се, то јест, тада не казах да сам ја баш тај; него, »ово вам је«, вели, »од Партена Рогожина«, говори Заљожев, »као успомена на виђење јучерашњег дана; изволите примити.« Она отвори, погледа, осмехну се: »Реците«, вели, »хвала вашем пријатељу господину Рогожину на његовој љубазној пажњи«, поклони нам се па оде. Е, што нисам одмах онде умро! А што сам тада и пошао, то је само стога што сам мислио: »свеједно, жив се нећу вратити!« ... А најгоре ми је било то што је она хуља Заљожев извео као да је све то од његове стране. Ја сам био мален растом, и обучен као слуга, укрутио се онде пред њом, ћутим, бечим очи на њу, јер ме стид, а он сав по моди, напомађен и накудрављен, румен, машна карирана... па се разбацује, клања, и знам сигурно да је она држала да сам то ја! »Но«, рекох му кад изађосмо, »да се ниси усудио да нешто уображаваш, разумеш ли?!« А он се смеје: »Па како ћеш«, вели, »сад Семјону Партеничу полагати рачуне?« Ја сам, богами, тада већ хтео камен о врат па у реку, кући и да не свраћам, али помислих: »најпосле, свеједно«, па се вратим кући као проклети ђаво...

— Ух, наопако! — стаде се чиновник кривити, чак га и нека дрхтавица подузе: — а покојник не само за десет хиљада него и за десет рубаља отерао би човека у гроб! — рече он махнув главом према кнезу. Кнез са радозналошћу посматраше Рогожина; а овај у тај мах као да још јаче побледе.

— У гроб отерао? — добаци Рогожин. — Откуд ти знаш? Отац ми — настави он кнезу — дознаде одмах све, а и Заљожев је причао где је год стигао. Узе ме мој родитељ, па ме затвори на горњем спрату и цео ме је сат поучавао мотком. »Ово је теби сад«, вели, »само припрема, али ћу доћи и ноћас да се опростимо...« Па шта мислиш? Отишао старац Настасји Филиповној, клањао јој се до земље, молио, плакао; она му најзад изнесе кутију, баци му је. »Ево ти«, вели, »брадоњо, твоје минђуше, оне су ми сад десет пута драгоценије кад је Партен по тако страшну цену до њих дошао. Поздрави га«, вели, »и захвали се Партену Семјоничу.« А ја сам, међутим, с маминим благословом добио од Серјошке Протушина двадесет рубаља и упутио се железницом у Псков, али тамо стигох у грозници. Латише ме се тад неке бабе да ми читају молитве, а ја по ваздан пијан, идем од механе до механе, попио сам што сам имао те сам после без свести сву ноћ прележао на улици, кад пред зору мене ухвати врућица, а уза све то су ме преконоћ још и пси изуједали. Једва дођох к себи.

— Но, но, шта ли ће тек сад наша Настасја Филиповна — смејаше се чиновник, тарући длановима.

— Сада, господине мој, минђуше нису ништа. Сад ћемо је наградити таквим минђушама... — Чујеш ли ти! Ако ми само још једанпут ма шта за Настасју Филиповну рекнеш, ја ћу те, тако ми бога, као вола излемати, иако си са Лихачовим ишао — викну Рогожин снажно га зграбивши за руку. — А кад ме излемаш, значи, нећеш ме одгурнути! Лемај, само лемај! Чим си ме излемао, везао си ме за себе... А, ево, и стигосмо! Доиста, воз улазаше у станицу. Иако је Рогожин говорио да је отпутовао кришом, њега је ипак неколико људи очекивало. Они су викали и махали капама. — Гле, и Заљожев је ту! — промрмља Рогожин, гледајући на њих с победничким па чак и Ијутитим осмехом, и наједаред се окрете кнезу: — Кнеже, не знам зашто сам те заволео. Можда стога што сам те баш у оваквом тренутку упознао, али, ето, и с њим сам се упознао — он показа на Лебедева — а њега нисам заволео. Дођи к мени, кнеже. Ми ћемо с тебе поскидати те камашне, оденућу те у бунду од куне... у најбољу што постоји, фрак ћу ти сашити најпрви, пршњак бео, или какав хоћеш, новаца ћу ти дати колико ти срце иште, па да идемо ... до Настасје Филиповне! Хоћеш ли доћи или нећеш?

— Пазите, кнеже Лаве Николајевичу! — убедљиво и свечано прихвати Лебедев. — Ох, не пропуштајте! Ох, не пропуштајте прилику!

Кнез Мишкин се подиже мало, уљудно пружи Рогозину руку па му љубазно рече:

— Са највећим задовољством ћу вам доћи и веома сам вам захвалан што сте ме заволели. Чак ћу можда још данас доћи, ако стигнем. Јер, отворено да вам кажем, ви сте ми се врло допали, а нарочито кад сте причали о брилијантским минђушама. Већ сте ми се и пре тих минђуша допали, иако вам је лице мргодно. А хвала вам и на обећаном оделу и на бунди, доиста ће ми и одело и бунда ускоро требати... Јер ја у овај мах немам скоро ни пребијене паре.

— Новаца ће бити, вечерас ће бити, дођи!

— Биће, биће — прихвати чиновник — вечерас, још пре заласка сунца ће бити.

— А волите ли ви, кнеже, женски род? Да ли сте велики љубитељ ? Кажите унапред!

— Ја н-н-не! Јер ја... Ви можда не знате, али ја због своје урођене болести жене уопште не познајем.

— Но, ако је тако — ускликну Рогожин — онда ти, кнеже, долазиш као сасвим неки јуродиви, а такве као што си ти бог воли.

— А такве Господ бог воли — прихвати чиновник.

— А ти хајд за мном, мастиљава душо — рече Рогожин Лебедеву, и сви изађоше из вагона. Лебедев најзад постиже своје. Бучна руља најзад оде према Вазнесенском проспекту. Кнез је морао да скрене према Ливничкој улици. Било је влажно и мокро. Кнез се распита код пролазника: пут који је имао да пређе износио је неке три врсте, те се он одлучи да узме кочије.

II

Генерал Јепанчин живео је у сопслвеној куци, мало подаље од Ливничке, идући према цркви Спаситеља преображења. Осим те ванредно лепе куће, чијих се пет шестина издавало под кирију, генерал Јепанчин је имао још једну огромну кућу на Садовој, која је такође доносила врло велик приход. Осим те две куће, имао је близу Петрограда овелико и врло уносно имање: у петроградском срезу имао је некакву фабрику. Некада је генерал Јепанчин узимао под закуп и убирање државних дажбина. Сада је учествовао и имао врло значајан утицај у неким солидним акционарским друштвима.

Био је познат као човек са великим капиталом, са великим пословима и великим везама. На понеким местима успео је да постане неопходан, поред осталога, и у надлештву где је служио. А, међутим, познато је било и то да је генерал Јепанчин човек без образовања и да је син обичног војника. Ово последње му је, без сумње, могло само на част служити, но генерал, иако је био паметан човек, није опет био без неких малих, лако опростивих слабости, те није волео да му се извесне ствари помињу. Али је неоспорно био паметан и вест човек. Он је, на пример, имао правило да се не истиче тамо где треба да се повуче и многи су га ценили због његове једноставности, баш зато што је свагда знао где му је место. А, међутим, кад би само знале те судије шта се по неки пут збивало у души Ивана Фјодоровича, који је тако лепо знао где му је место! Премда је он доиста имао и праксе, и искуства у животним приликама, и неке веома значајне способности, он је ипак волео да се показује више као извршитељ туђе идеје него као фовек своје памети, волео је да се показује као човек »без ласкања одан«, и — шта неће учинити дух времена! — чак као добар Рус и човек од срца... што се тиче тог последњег, с њиме се десило неколико занимљивих случајева; али генерал нигда не би клонуо духом, чак ни у најделикатнијим тренуцима; поред тога, имао је среће чак и у картама, а играо је на врло велике суме, и намерно, не само да није хтео крити ту своју тобожњу слабост према картама, која му је тако битно и у многим случајевима добро долазила, него ју је још нарочито истицао. Кретао се у различитим круговима, али увек међу људима од утицаја. Но све је још било пред њим, времена доста, и све је имало да дође у своје време и својим редом. Јер по својим годинама генерал Јепанчин био је још, што се вели, у најбољој снази, то јест педесет шест година и нимало више, што се, у сваком случају, може сматрати као цветно доба живота, доба у коме, у ствари, почиње прави живот. Здравље, боја лица, јаки, премда црни зуби, темељан, чврст састав тела, забринут израз лица изјутра на дужности, весео увече за картама или код његове светлости — све је то ишло у корист садашњим и будућим успесима и ружама обасипало животну стазу његова превасходства. Генерал је имао лепу породицу. Истина, ту већ нису биле саме руже, али је зато било и много тога на чему су се већ одавно почеле и озбиљно и топло усредсређивати најглавније наде и циљеви његовог превасходства. А и који је циљ у животу важнији и свети ј и од циљева родитељских? За шта човек да се веже ако не за породицу? Генералова породица састојала се од супруге и три одрасле кћери. Генерал се оженио врло давно, још као поручник, девојком скоро својих година, која није била ни лепа ни образована, уз коју је узео свега 50 кметова, што је и послужило као основа за даљи његов материјални напредак. Генерал касније никад није жалио што се рано оженио, никад о свом раном браку говорио као о заносу непромишљене младости, и жену је своју у толикој мери уважавао и толико се ње понекад бојао да ју је чак волео. Генералица је била из кнежеве лозе Мишкиних, од ро¬да ако и не сјајног, оно веома старинског. Она је веома ценила себе због свог порекла. Неко од тадашњих утицајних лица, један од покровитеља — чије покровитељство њега, уосталом, ништа није стајало — пристаде да се заинтересује за брак младе кнегињице. Он отвори капију младом официру, стави га у покрет, а овом неког великог подстицаја није ни требало: њему је доста био и један поглед, и тај поглед не би био узалудан. С малим изузецима, муж и жена проживеше све време свог дугог брака у слози. Генералица је још у раној младости умела наћи себи, као рођена кнегињица Мишкина и последниа у роду, а можда и по личним сво¬ јим особинама, неколико врло високих покровитељки. Доцније, поред богатства и чиновничког положаја свога мужа, она поче у том вишем кругу чак унеколико и да се осећа сасвим лако и природно. У току последњих година одрастоше и стасаше све три генералове кћери — Александра, Аделаида и Аглаја. Истина, све три су биле само Јепанчине, али су по матери кнежевског рода имале мираз који није био мали, а оца који је доцније могао доспети, можда, и на веома ви¬соко место, и, што је такође доста важно, све су три биле ванредно лепе, не изузимајући ни најстарију Александру којој је већ било двадесет пет година Средњој је било двадесет три, а најмлађој, Аглаји, тек се навршило двадесет. Та најмлађа била је права лепотица и почела је у свету да обраћа на се велику пажњу. I то још није било све: све се три одликоваху образовањем, умом и талентом. Познато је било да су се необично волеле и да би свагда једна другу подржавале. Чак се спомињало о некаквим као жртвама двеју старијих у корист општег домаћег идола, најмлађе.

У друштву оне не само да нису волеле да се истичу него су баш биле веома скромне;. Нико их не би могао прекорити због уображености и охолости, а, међутим, знало се да су поносите и да знају своју вредност. Најстарија је свирала, средња је била добра сликарка, но о томе дуго скоро нико није знао, а дознало се за то тек у последње време, па и то случајно. Једном речју, о њима се говорило необично много лепих ствари. А било је и непријатеља. Причало се са ужасавањем да су много књига прочитале. Са удадбом се нису журиле; извесни друштвени круг су цениле, али не у великој мери. То је тим већма упадало у очи што су сви знали правац, карактер, намере и жеље њиховог оца.

Било је већ око једанаест сати кад је кнез зазвонио пред генераловим станом. Генерал је живео на другом спрату и заузимао скромне просторије, премда сразмерне његовом положају. Кнезу отвори слуга у ливреји, и он се сад мораде дуго објашњавати са човеком, који на самом почетку подозриво погледа на њ и на његов бедни завежљај ... Најзад, пошто он не само једанпут јасно и одлучно изјави да је доиста кнез Мишкин и да је њему неизоставно потребно да се види са генералом ради једне неопходне ствари, збуњени служитељ, идући упоредо с њим, одведе га у једно омање предсобље поред чекаонице генераловог ка¬бинета и предаде га из руку у руке другом служитељу, који је јутром дежурао у том предсобљу и извештавао генерала о посетиоцима. Тај други слуга био је у фраку, имао је преко четрдесет година и брижан израз лица, а био је нарочито за услуге у кабинету и јављао о посетиоцима његовом превасходству, чиме се веома поносио. — Причекајте тамо у чекаоници, а завежљај ту оставите — проговори служитељ седајући лагано и достојанствено у своју наслоњачу, и са строгим чуђењем осматрајући кнеза, који се ту наместио на столици одмах до њега, са завежљајчићем у рукама. — Ако допустите — рече кнез — ја бих радије причекао овде с вама, јер шта знам тамо сам? — Вама у предсобљу није место јер сте посетилац и гост. Хоћете 1' ви лично генералу? Лакеј се очевидно није могао помирити са мишљу да пропусти таквог посетиоца, па се још једном одлучи да га запита. — Да, моја је ствар... — поче кнез. — Не питам вас каква је ваша ствар; мој је посао само да вас пријавим. А без секретара, казао сам вам, нећу поћи да вас пријавим. Изгледа да је сумња овога слуге била све већа: кнез се и сувише разликовао од изгледа свакидашњих посетилаца, па мада је генерал врло често, скоро сваки дан, у одређен час, примао, нарочито по пословима, чак и врло разноврсну публику, ипак је лакеј, поред све навике и доста опсежног упутства, сад био у великој сумњи; посредовање секретара му се учинило у овој прилици неизбежно. — Ама долазите ли ви збиља... из иностранства? — запита најзад он некако нехотично и збуни се: он хтеде можда да запита: »Ама јесте ли ви збиља кнез Мишкин?« — Да, баш сам малочас стигао возом. Мени се чини, ви сте хтели да питате: јесам ли ја збиља кнез Мишкин, па не запитасте из учтивости. — Хм ... — промрмља зачуђени лакеј. — Уверавам вас да вас нисам слагао, и ви за мене нећете морати одговарати. А што овако изгледам, томе се не треба чудити: у овом тренутку моје прилике нису сјајне. — Хм. Па ја се и не бојим тога. Ја вас морам пријавити и пред вас ће изићи секретар, осим ако ви... Е то вам, видите, и јесте то »осим«. Ви, ваљда, не мислите због сиромаштва да молите генерала за помоћ? Слободан сам запитати вас. — О, не, у том погледу будите савршено мирни. Ја имам друга посла код генерала. — Извините ме, али гледајући вас, ја сам упитао. Најзад, причекајте секретара; генерал сад има посла с пуковником, а после ће доћи и секретар... приступачан. — Па ако ћу дуго чекати, замолио бих вас, би ли се овде негде могло пушити? Имам лулу и дуван. — Да пу-ши-те! — баци на њ поглед са презривом недоумицом л акеј, чисто као још не верујући својим ушима — да пушите? Не, овде ви не можете пушити, а осим тога треба да вас је срамота и да помишљате на такво што. Ех... баш сте ви неки... — О, па ја то нисам мислио у овој соби; знам; него бих изишао некуд куда ви рекнете, јер сам навикао, а нисам пушио већ три часа. Уосталом, како год хоћете, јер знате како каже пословица: у какво се коло ухватиш... — Ама, како ћу ја вас оваквог пријавити? — скоро и нехотично промрмља лакеј. — Пре свега, није ред да сте овде, него да седите у чекаоници, ј ер сте ви, у ствари, посетилац, друкчије речено гост, те ја могу још и да одговарам за то... Ви, можда, намеравате да живите код нас — додаде он још једаред попреко погледавши кнежев завежљајчић, који га очевидно узнемираваше. — Не, не мислим. Цак и кад би ме позвали, не бих пристао. Ја сам просто дошао да се упознам и ништа више. — Шта? Да се упознате? — запита лакеј са чуђењем и троструком подозривошћу. — Па како сте малочас рекли да сте дошли послом? — Па скоро и да није послом! То јест, ако хоћете, има и један посао, и хоћу само да молим за савет, али главни узрок мом доласку је тај што хоћу да се представим, јер ја сам кнез Мишкин, а генералица Јепанчина је такође последња од кнегињица Мишкиних и осим нас двоје, Мишкиних данас више и нема. — Ви сте, дакле, још и рођак? — трже се сад већ скоро сасвим уплашени лакеј. — Па ... скоро и да нисам ... Уосталом, са натезањем могли бисмо да будемо род, али тако далек да се управо и не може рачунати. Ја сам се једаред обратио генералици из иностранства писмом, али ми није одговорила. Ипак сам нашао за потребно да успоставим односе по повратку. А вама сад све то објашњавам да знате, јер видим да још непрестано сумњате: јавите ви само да је дошао кнез Мишкин, па ће се већ о самој тој пријави видети и узрок моје посете. Ако ме приме — добро, ако не приме — опет је можда врло добро. Само, ја мислим да они не могу да ме не виде: генералица ће, наравно, зажелети да види најстаријег и јединог представника свога рода, а она свој род веома цени, као што сам о њој сасвим поуздано сазнао. Могло би изгледати да је кнежев разговор био сасвим прост, али уколико је он бивао простији, утолико је и постајао у овом случају несмисленији, и искусни лакеј мораде осетити нешто што потпуно доликује у односу човека са човеком, а никако не доликује кад говори гост са слугом. А пошто су слуге далеко паметније него што обично мисле о њима њихови господари, то и овом лакеју дође мисао да су овде две ствари: или је кнез онако неки пробисвет те је сад ово дошао свакако да проси, или је кнез просто једна будала и нема никаквог поноса; јер паметан кнез и са поносом не би седео у предсобљу и с лакејом се упуштао у разговор о својим приликама; дакле, ни у једном ни у другом случају он не би морао због њега одговарати. — Него, ви ипак изволите у чекаоницу — примети он што је могао енергичније. — Ама, ето, да сам седео тамо, ја вам све то не бих могао објаснити — весело се засмеја кнез — него бисте ви још непрестано били у бризи гледајући мој огртач и завежљај. А сад можда не морате ни секретара чекати, него можете просто поћи и сами јавити. — Таквог посетиоца као што сте ви не смем пријавити без секретара, а осим тога су ме и сам господин генерал малочас опоменули да их ником за љубав не узнемирујем док је тамо пуковник ... а Гаврило Ардалионич иде и без пријаве. — Чиновник? — Ко? Гаврило Ардалионич? Не. Он служи у акционарском друштву. А ваш завежљај оставите ево овде. — I ја сам тако мислио; ако дозволите. I, знате, да скинем и огртач? — Наравно, ваљда тек нећете у огртачу ући к њему. Кнез устаде, брзо скиде са себе огртач и остаде у доста пристојном и добро сашивеном, премда већ изношеном сакоу. Преко прслука вио се челични ланац. На ланцу се показа сребрн женски сат. Премда је кнез приличан заврзан — лакеј је с тим сад већ био начисто — ипак се њему најзад учини незгодно да и даље за свој рачун продужава разговор са посетиоцем, крај свега тога што му се кнез некако допадао, наравно, на свој начин. Но, с друге стране, овај изазиваше код њега одлучно и грубо негодовање. — А када прима генералица? — запита кнез седајући опет на пређашње место. — То већ није мој посао. Примају различито: према личности. Модискињу ће примити и у једанаест. I Гаврила Ардалионича примају пре других, њему дозвољавају да долази чак и за рани доручак.

— Овде је код вас у собама топлије него у иностранству зими — примети кнез — али зато је тамо на улицама топлије него код нас, а у кућама зими је тако да Рус онде просто не може живети јер није навикао.

— Не ложе? — Не, а и куће су им друкчије удешене, то јест пећи и прозори. — Хм! А јесте 1' дуго изволели путовати? — Па, четири године. Уосталом, ја сам скоро све на једном месту био, на селу. — Мора да сте се одучили од нашег живота? — Дабогме. Верујте ми да се самом себи чудим како нисам заборавио да говорим руски. Ето сад говорим с вама, а мислим: »Па ја то добро говорим.« Можда зато тако много и говорим. Богами, од јуче, непрестано бих да говорим руски. — Хм! Хе! Јесте ли у Петрограду пре живели? (Ма како да се лакеј уздржавао, али је немогућно било не подржавати такав учтив и пристојан разговор.) — У Петрограду? Скоро и да нисам, тек онако у пролазу. I раније нисам овде ништа знао, а сад има, чујем, толико новога да, кажу, ако је пре ко шта и знао, тај сада мора наново да учи. Овде сад много говоре о судовима. — Хм ... Судови. Судови, оно, истина, суде. А како је тамо, има 1' више правде по судовима? — Не знам. О нашима сам слушао много доброга. Ето, код нас сад, опет, нема смртне казне. — А тамо убијају злочинце? — Да. Ја сам у Француској видео, у Лиону. Мене је тамо Шнајдер водио. — Вешају? — Не, у Француској секу главе. — Па кука ли онај ? — Откуд? То вам је један тренутак. Положе човека, и на њега пада некакав широк нож низ машину, зове се гиљотина, тешко, снажно... глава одскочи тако да немаш кад ни оком да трепнеш. Него, неподношљиве су припреме. Оно кад саопштавају пресуду, спремају, везују човека, пењу га на губилиште ... е то је језиво! Народ се скупи, чак и жене дођу, премда они тамо не воле да жене то гледају... — Па и није то за њих ... — Наравно! Наравно! Такву муку ... Злочинац је био човек интелигентан, неустрашив, снажан, у годинама. Легро се звао. Па, ето, ја вам кажем, веровали или не, кад се пео на губилиште, плакао је и био бео као зид. Како само допуштају људи такво што? Зар то није страхота? I ко још од страха плаче? Ја нигда нисам веровао да би од страха могао плакати ко није дете, да би плакао човек који нигда није плакао, човек од четрдесет пет година. Како ли је души у тај мах, до каквог ли је грчења доводе? Та то је просто кињење душе, ништа више. Речено је: »Не убиј«, па зар зато што је он убио, зар зато и њега треба убити? Не, то не срне бити. Ето, ја сам то видео још пре месец дана, па и сад као да ми је пред очима. Ваљда сам пет пута сањао. Говорећи то, кнез се загреја, лака румен изби на његовом бледом лицу, мада му је говор био као и пре, тих. Собар га слушаше са интересовањем и саосећањем, скоро не скидајући очи с њега; ко зна, можда је и он био човек са уобразиљом и са извесним тежњама да мисли. — Него је још срећа што се бар не мучи много — примети он — кад му глава одлеће. — А знате 1' шта? — ватрено прихвати кнез — ето, ви сте то приметили, и то сви, збиља, исто тако примећују као и ви, машина је за то измишљена, та гиљотина. Али мени баш тада дође у главу мисао: а шта онда ако је тако још горе? Вама је то смешно, вама се то чини бесмислено, али кад човек има имало уобразиље, њему, ето, искрсне у глави и таква мисао. Помислите: кад, на пример, муче човека; ту су патња и ране, мучење телесно, и, наравно, све то одвлачи патникову пажњу од душевних мука, тако да само те ране и муче, све док не умре. Али главни и најјачи бол можда није у ранама, него што ту онај јадник баш сигурно зна да ће, ево, за један сат, а после за десет минута, затим кроз пола минута, затим сад, ево овог тренутка душа из тела одлетети, те да он тада већ неће бити човек, и да је то већ сигурно: главно је то што је сигурно. Оно, кад главу мећеш под нож и чујеш како он клизи над главом, ето, баш то четврт секунде и јесте нешто најстрашније. Знате, то није моја фантазија, но су тако многи говорили. Ја у толикој мери у то верујем да ћу вам отворено казати своје мишљење. Убијати некога због убиства несразмерно је већа казна него што је било његово злочинство. Убиство по пресуди несразмерно је ужасније него што је разбојничко. Онај кога убију разбојници, кољу ноћу у шуми, или како му драго, тај се увек, у сваком случају, до последњег тренутка нада да ће се још спасти. Бивало је примера да је већ грло пресечено, а он се још нада, па их бежи или моли. А овде се насигурно одузима сва та последња нада с којом је десет пута лакше умирати; ту је пресуда, и у томе што ти сигурно знаш да нећеш умаћи, у томе се и састоји ужасна мука, и нема на свету страсније муке од те. Доведите и метните војника пред топ у боју и гађајте га, он ће се још увек надати; али прочитајте том истом војнику пресуду насигурно, он ће полудети и ли заплакати. Ко каже да је човекова природа кадра издржати то да не полуди? Нашто то кињење гадно, непотребно, узалудно? Можда и ма гдегод човека коме су прочитали смртну пресуду, пустили га да се намучи, а затим му рекли: »Иди, прашта ти се.« Ето, такав би нам човек можда и могао испричати. О тој је муци и страхоти и Христос говорио. Не, с човеком се не срне тако поступати! Премда лакеј не би могао све то тако исказати као кнез, он је, мада не све, ипак главно разумео, што се могло видети по његовом задовољном и разнеженом лицу. — Ако баш тако желите — рече он — да пушите, ви најзад извол'те, само немојте дуго. Сваког часа могу вас позвати, а вас неће бити. Ето, та врата под степеницама. Кад уђете на врата, десно је собичак; тамо можете, само отворите прозорску одушку, јер, знате како је ... није ред ... Но кнезу се не даде да оде да пуши. У предсобље наједном уђе млад човек са хартијама у рукама. Собар поче са њега да скида бунду. Младић погледа искоса на кнеза. — Овај господин, Гаврило Ардалионичу — поче собар поверљиво и фамилијарно — жели да га пријавимо као кнеза Мишкина и госпођиног рођака: дошао је возом из иностранства, и завежљај има у руци, само ... Оно друго кнез није могао чути јер собар поче шапутати. Гаврило Ардалионич слушаше пажљиво и погледаше кнеза с великим љубопитством, најзад престаде слушати и приближи му се журно. — Ви сте Мишкин? — запита он ванредно љубазно и учтиво. Он беше врло леп младић, такође око двадесет осам година, стасит, плав човек средњег раста, са малом наполеонском брадицом, са интелигентним и врло лепим лицем. Само осмех његов, поред све његове љубазности, беше некако сувише танак; зуби су му се при том указивали и сувише бисерни и правилни; поглед му, поред све веселости и очевидне простодушности, беше некако и сувише укочен и испитивачки. »Овај, кад је сам, мора бити да не гледа тако, а можда се никад не смеје«, осети некако кнез. Кнез објасни све што је могао, на брзу руку, скоро исто оно што је малочас објашњавао лакеју и раније Рогожину. Гаврило Ардалионич, међутим, као да се нечега присећаше. — А да нисте ви то запита он — изволели пре једно годину дана послати писмо, чини ми се из Швајцарске, Јелисавети Прокоф јевној ?

— Јесам.

— Онда сте ви овде познати и зачело вас се сећају. Хоћете ли к његовом превасходству? Одмах ћу му казати... Он ће одмах бити слободан. Само, требало би... згодније би било да пређете у чекаоницу ... А зашто су они овде? — обрати се он строго лакеју. — Кажем вам, сами нису хтели... У тај се мах на једаред отворише врата од кабинета, из којих изиђе некакав официр с ташном у руци, гласно говорећи и клањајући се. — А, ти си ту, Гања — викну глас из кабинета — изволевај унутра! Гаврило Ардалионич махну главом према кнезу и хитро пође у кабинет. После једно два минута врата се наново отворише и зачу се звучан и пријатан глас Гаврила Ардалионича: — Кнеже, изволите!

III

Генерал Иван Фјодорович Јепанчин стајао је насред свога кабинета и с необичним љубопитством се загледа у кнеза који је улазио, чак је коракнуо према њему два корака. Кнез приђе и представи се.

— Лепо — рече генерал — чиме могу бити на услузи? — Неког неодложног посла немам; ја сам просто желео да се упознам с вама. Нисам рад да вас узнемирујем јер не знам ни ваш дан ни ваш распоред... Ја баш сада долазим са железничке станице ... допутовао сам из Швајцарске. Генерал се већ једва приметно насмешио, али се замислио и зауставио се; затим још размисли, зажмири, измери још једном свога госта од пете до главе, па му брзо указа на столицу, сам седе мало косо и у нестрпљивом очекивању окрену се кнезу. Гања стајаше у углу кабинета и код писаћег стола прелиставаше хартије. — За познанства ја уопште имам мало времена — рече генерал — но како ви, свакако, имате своју сврху, то ... — Тако сам и предосећао — прекиде га кнез — да ћете неизоставно у мојој посети пронаћи какву било сврху. Но тако ми бога, осим пријатности да се упознам, ја немам никакве нарочите сврхе. — То је, разуме се, и за мене ванредна пријатност, но не може се човек само забављати, неки пут, знате, има и послова... Осим тога, ја још никако не могу да нађем међу нама нечег заједничког ... неког, да кажем, узрока ... — Узрока нема, без сумње, и заједничког је, наравно, мало. Јер, ако сам ја кнез Мишкин, а ваша супруга из нашег рода, то, разуме се, још није довољан узрок. Ја то и те како разумем. Али, ипак, сав се мој повод у том једном и састоји. Ја више од четири године нисам био у Русији; а какав сам отишао, скоро да сам био померио умом тада! Ни тада нисам ништа знао, а сад је још горе... Добри су ми људи веома потребни; а имам, ето, и један посао, и не знам куд да се окренем. Још у Берлину ми паде на памет: »Они су ми«, рекох, »скоро родбина, па, ето, да почнем од њих; можда ћемо требати једно другом, они мени, ја њима... ако су какви добри људи.« А чуо сам да сте добри људи. — Врло сам вам захвалан — зачуди се генерал — а дозволите да упитам где сте одсели? — Ја још нигде нисам одсео. — Дакле, право из вагона к мени? I... са стварима. — Па ја богзна каквих ствари и немам — свега један завежљајчић са рубљем, и више ништа; ја га обично у руци носим. А собу у хотелу имам времена и вечерас узети. — Ви, дакле, још имате намеру да узмете собу? — О, дабогме! — Судећи по вашим рецима, ја сам мислио да сте ви... право к мени дошли. — То би могло бити, али не друкчије него на ваш позив. Ја, ипак, признајем вам, не бих остао ни после вашег позива: не због нечег, но тако... због свог карактера. — Е па онда је сасвим оправдано што вас нисам позвао и што вас не позивам. Затим дозволите ми још, кнеже, да се бар све наједаред разјасни: пошто смо ми, ето, овог тренутка утврдили да у погледу сродства међу нама ни рећи не може бити, премда би мени, разуме се, било врло мило, то онда... — То онда, велите... да устанем па да идем? — подиже се кнез насмејавши се скоро весело крај све очевидне непријатности свога положаја. — I, ето, кунем вам се богом, генерале, иако ја стварно савршено ништа не знам ни што се тиче овдашњих прилика, ни уопште како овде свет живи, ипак сам унапред знао да ће се међу нама неизоставно догодити ово што се сад догодило. Најзад, можда тако и треба... Па и пре ми нисте одговорили на писмо ... Е збогом, и извините што сам вас узнемирио. Кнежев поглед беше толико топао, а осмех његов толико без икаквог присенка ма каквог притајеног непријатељског осећања да генерал наједном застаде и некако очас на други начин погледа у свога госта; сва се та промена изврши у тренутку. — А знате ли, кнеже — рече он скоро сасвим другим гласом — ја вас, наравно, не знам, а Јелисавета Прокофјевна ће можда зажелети да види свог презимењака ... Причекајте ако хоћете и ако имате времена. — О, имам времена; ја сам потпуно господар свога времена — и кнез одмах метну свој мек шешир са широким ободом на сто. — Признајем вам и рачунао сам на то да ће се можда Јелисавета Прокофјевна сетити да сам јој писао. Малочас је ваш слуга, кад сам тамо чекао, посумњао да сам дошао до вас да молим за новчану помоћ; ја сам то опазио, и ви сте му, мислим, дали за такве случајеве строга упутства, али, верујте, не долазим због тога, него збиља само зато да се с људима упознам. Непријатно ми је једино што ми се чини да сам вам сметао у послу, и то ме узнемирује. — Знате ли шта. кнеже — рече генерал с веселим осмехом — ако сте ви доиста такви какви изгледате, то ће најпосле и пријатно бити упознати се с вама; само, видите, ја сам човек заузет, и ево сад ћу опет сести да неколико ствари разгледам и потпишем, а затим ћу да одем до његове светлости, а после на дужност, и тако излази да ја, иако волим друштво ... наравно, добро ... али... Уосталом, ја сам тако уверен да сте ви добро васпитани, да... А колико је вама година, кнеже? — Двадесет шест. — Ух! А ја сам мислио много мање. — Да, кажу да сам младолик. Него, ја ћу се брзо навикнути да вам не сметам и схватити, јер ја не волим да сметам ... I, најзад, мени се чини да смо ми на изглед тако различити људи... услед многих прилика, да ми, најпосле, и не можемо имати много заједничких тачака... Него, знате ли, ја у ову последњу идеју не верујем, јер се врло често само чини да нема заједничких тачака, а њих има још те како ... то од лености људске долази што се људи тако међусобно одока сортирају и издвајају, те ништа не могу да нађу ... Уосталом, ја сам то можда почео сувопарно? Ви као да ...

— Само две речи: и мате л и ви какву било и мовину? I ли можда намеравате предузети неки посао? Извините што ја тако ...

— Молим вас, ја ваше питање веома ценим и разумем. Никаквог имања немам засад и никаква занимања, такође, а требало би ми. А новац сам за ово време трошио туђ, дао ми за пут Шнајдер, мој професор код кога сам се лечио и учио у Швајцарској, и дао ми је таман колико ми је довде требало, тако да сад, на пример, имам само још неколико копјејака. Имам, додуше, ту један посао и за то ми је врло потребан савет, али... — Реците, од чега ви мислите да живите и какве су ваше намере — прекиде га генерал. — Хтео сам да потражим какав посао. — О, па ви сте филозоф! Уосталом... имате ли ви каквих талената, способности: каквих било, то јест од оних што дају насушни хлеб? Извините ме још једном. — О, немојте се извињавати. Не, ја мислим да немам ни талента, нити нарочитих способности; напротив, пошто сам болестан, нисам систематски ни учио. А што се тиче хлеба, мени се чини... Генерал га опет прекиде и опет стаде испитивати. Кнез изнова и сприча све што је већ раније испричао. Показа се да је генерал чуо за покојног Павлишћева и да га је лично познавао. Зашто се Павлишчев интересовао за његово васпитање, то кнез ни сам није знао да објасни, уосталом, можда просто због старог пријатељства са његовим покојним оцем. После смрти родитеља, кнез је био још сасвим мали, цео је живот проводио и растао по селима, јер је за ње¬гово здравље био потребан сеоски ваздух. Павлишчев га је поверио неким старим властелинкама, својим рођакама. Држали су му с почетка гувернанту, после васпитача; он рече, уосталом, иако се још свега сећа, ипак би мало ствари могао објаснити како треба, јер много штошта није схватио. Чести наступи његове болести начинише од њега скоро правог идиота (кнез баш тако рече: идиота). Он исприча најзад да се Павлишчев упознао једаред у Берлину са професором Шнајдером, Швајцарцем, који се бави баш тим болестима, има санаторијум у Швајцарској, у Валијском кантону, лечи по свом методу хладном водом, гимнастиком, лечи и од идиотства, и од лудила, уз то још и поучава, и стара се уопште за духовни развитак. Затим рече да га је Павлишчев отпратио томе професору у Швајцарску пре једно пет година, а пре две године Павлишчев умре изненада, не оставивши тестамента. Рече да га је Шнајдер држао и даље га лечио још две године, да га није излечио, али му је врло много помогао и да га је, напослетку, по његовој сопственој жељи и услед једне ствари која је искрснула, сад, ево, отпратио у Русију. Генерал се веома зачуди. — А ви у Русији немате никога, савршено никога? — запита он. — У овај мах никога ... али ја се надам ... осим тога, добио сам писмо ... — Уосталом — прекиде га генерал не дочувши то о писму — нешто сте свакако учили, и ваша вам болест неће сметати да се примите какве било лакше дужности. — О, зачело да ми неће сметати. А што велите за службу, то ја веома желим, јер бих и ја сам хтео да видим за шта сам способан. А учио сам све четири године без престанка, премда не сасвим правилно, но онако, по нарочитој његовој методи, уз то сам још и много руских књига прочитао.

— Руских књига? То сте ви онда писмени и знате правилно писати?

— О, још те како знам. — Врло лепо ... А рукопис? — А рукопис ми је ванредан. Ево у том можда имам талента; ја сам просто краснописац. Дајте ми, ја ћу вам одмах написати штогод за пробу — одушевљено рече кнез. — Будите тако добри. I то је чак потребно... I волим вам ту вашу готовост, кнеже, ви сте доиста врло златни. — Имате тако диван прибор за писање, и колико ту имате писаљки, колико пера, каква чврста, лепа хартија ... I какав вам је ово красан кабинет! Ето тај пејзаж ја знам; то је швајцарски предео. Уверен сам да је уметник сликао са природе, и уверен сам да сам то место видео; то је у кантону Ури... — Врло је могућно, премда је овде купљено. Гања, подајте кнезу хартије, ево вам пера и хартије, ето, изволите за тај сточић. Шта је то? — обрати се генерал Гањи, који у тај мах извади из своје ташне и пружи му фотографију великог формата — а! Настасја Филиповна! Је 1' ти то она сама, сама послала? — живо и с великим љубопитством питаше он Гању. — Малочас ми даде кад сам био на честитању. Ја одавно иштем. Не знам, да не буде то као нека њена алузија што сам јој на такав дан дошао празних руку, без поклона — додаде Гања непријатно се смешећи. — Ах, неће бити — прекиде га генерал поуздано — чудим ти се како можеш тако и мислити! Зар она да пребацује?... А после, она није ни најмање рачунџија. Па, онда, шта би јој ти и могао поклонити... јер ту треба хиљада! Сем да си јој дао слику? А је ли, узгред речено, није ли још искала од тебе слику? — Не, још није искала, а можда неће ни искати. Ви, Иване Фјодоровичу, наравно, нећете заборавити шта је вечерас. Јер ви сте један од нарочито позваних. — Нећу, нећу, наравно, и доћи ћу. Дакако, рођендан, двадесет пет година! Хм... а знаш шта, Гања, ресио сам да ти признам. Спреми се. Атанасију Ивановичу и мени обећала је Настасја да ће вечерас у свом стану рећи последњу реч: бити ил' не бити. Дакле, пази се. Гања се наједном толико збуни да чак мало побледе. — Је ли она то заиста казала? — запита он, а глас му чисто задрхта. — Прекјуче је дала реч. Нас двојица смо тако били навалили да смо изнудили. Само је молила да теби унапред ништа не говоримо. Генерал се упорну загледа у Гању; Гањина збуњеност му се очевидно не допадаше. — Сећате ли се, Иване Фјодоровлћу — рече Гања сав узрујан и колебајући се — да ми је она дала потпуну слободу одлучивања све до часа док сама не реши, па и тада још могу да кажем последњу реч ... — Па зар си ти... па зар ти... — уплаши се наједном генерал. — Ја ништа. — Тако ми бога, шта си то наумио с нама? — Па ја се не одричем. Ја се можда нисам изразио како треба. — Зар још ти да се одричеш! — љутито проговори генерал, не желећи чак ни да сакрије своје рђаво расположење. — Ту, брате, није више реч о томе да се ти одричеш, него о твојој готовости, о задовољству и радости, с којом ћеш примити њене речи... А како је код твоје куће? — А шта има да буде код куће? Код куће је све како ја хоћу, само отац, као и обично, прави будалаштине, постао је непристојан; ја са њим више и не говорим, али га ипак држим у стези, и богами, да није матере, давно бих му показао врата. Мати, наравно, непрестано плаче; сестра се кида и једи, а ја сам им напослетку отворено казао да сам ја господар своје судбине и да желим да ме у кући... слушају. Бар сестри сам све то очитао, и то пред матером. — А ја, братац, још ни сад не могу да схватим — замишљено примети генерал подигавши мало рамена и раширивши руке. — I Нина Александровна ономад, сећаш се кад је оно долазила, кука и уздише, »шта вам је?« питам је. Излази да је то као нека срамота за њих. Каква ту може бити срамота? Дозволите да запитам. Ко може због нечег Настасју Филиповну укорити, или шта било за њу рећи? Зар то што је била код Тоцког? Али то је таква глупост, нарочито кад се узму у обзир неке околности. »Ви је«, вели, »нећете пустити својим кћерима?« Ех, таман! шта каже Нина Александровна! То јест, како то да не схвата... — Свој положај! — поможе Гања генералу, који се мучио да нађе реч — разуме она; немојте се љутити на њу. Ја сам им, уосталом, тада очитао добру лекцију да се не плету у туђе послове. Па ипак, све се код нас у кући досад само тако још одржава што последња реч није речена, али неће проћи без буре. Ако данас падне последња реч, значи, све ће се објаснити. Кнез слушаше цео тај разговор седећи у углу за својом писарском пробом. Он доврши, приђе столу и пружи лист. — Дакле, ово је Настасја Филиповна? — рече погледавши пажљиво и радознало на слику — ванредна лепотица! — додаде одмах ватрено. На слици је била жена збиља ванредне лепоте. Она беше фотографисана у црној свиленој хаљини, необично једноставног али елегантног кроја. Коса, вероватно тамносмеђа, очешљана једноставно, као за кућу; очи тамне, дубоке, чело замишљено; израз лица страстан и чисто охол. Била је, изгледа, мало мршава у л ицу и бледа ... Гања и генерал са чуђењем погледаше кнеза... — Како, Настасја Филиповна! Зар ви већ и Настасју Филиповну знате? — запита га генерал. — Да, тек један дан што сам у Русији, а већ знам за архилепотицу — одговори им кнез и одмах им исприча о свом виђењу са Рогожином и рече све шта му је овај испричао. — Ето ти нових вести! — опет се узнемири генерал, који је необично пажљиво слушао причање и испитивачки погледа у Гању. — По свој прилици, само обичан мангуплук — промрмља такође чисто збуњени Гања — трговачки син бекрија. Ја сам, чини ми се, већ нешто чуо о њему. — Ама и ја сам, брате, слушао — прихвати генерал. — Тада је, после оних минђуша, Настасја Филиповна Испричала цео догађај. Али сад је сасвим друкчије. Ту је сад можда доиста милион посреди и... страст, истина груба страст, али ипак мирише на страст, а зна се шта све та господа могу да учине, нарочито кад су у јаком заносу! ... Хм! ... Само да не избије какав скандал! — заврши генерал замишљено. — Ви се бојите тог милиона? — исклиби се Гања. — А ти га се, бајаги, не бојиш? — Како вам се учинило, кнеже — окрете се наједаред Гања к њему — је ли то какав озбиљан човек, или само онако, неки мангуп? Баш ме интересује ваше мишљење о њему. У Гањиној души збивало се нешто нарочито кад је постављао то питање. Баш као да је нека нова и нарочита мисао планула у његовим очима. А генерал, који се био баш искрено и простосрдачно забринуо, такође погледа у кнеза постранце, али као не очекујући много од његовог одговора. — Не знам како да вам кажем, само, мени се учинило да он има много страсти, и то некакве болесне страсти. А он баш као и да јесте болестан. Врло је могућно да ће већ првих дана у Петрограду опет пасти у постељу, нарочито ако опет почне теревенчити. — Тако? Вама се тако учинило? — закачи се генерал за ту мисао. — Да, учинило ми се. — Међутим, догађаји такве врсте могу да се збуду не само за неколико дана него још до вечерас, још данас може такво што да искрсне — осмехну се Гања на генерала. — Хм! ... Наравно ... А већ после, цела ствар зависи од тога шта њој у тренутку сине у глави — рече генерал. — А ви, ваљда, знате каква она уме да буде неки пут? — То јест, каква? — унесе се опет генерал, који је сад био необично растројен. Чуј, Гања, ти њој, молим те, немој данас много да се противиш, него гледај онако, знаш, да си... једном речи, да јој будеш у вољи... Хм! ... Сто кривиш тако уста? чуј, Гаврило Ардалионичу, било би чак врло у реду да се у овај мах каже око чега се ми ту бакћемо? Ти треба да знаш да сам ја у погледу сопствене користи, која се ту крије, одавно осигуран; овако или онако, ја ћу ствар решити у своју корист. Тоцки је донео своју одлуку, коју он неће мењати и ја сам потпуно убеђен да ће тако и бити. I стога, ако ја сад нешто желим, то је ради твоје користи. Размисли и сам; или ми зар не верујеш? А затим, ти си, брате, човек, човек ... једном речи, човек паметан, и ја сам се у тебе поуздао ... а то је, у овом случају, то је ... то је ... — То је главно — доврши Гања, опет помогавши генералу и згрчивши усне у најпакоснији осмех, који већ није хтео да сакрива. Он је гледао својим зажареним погледом право у очи генералу, чисто као желећи да овај у његовом погледу прочита сву његову мисао. Генерал веома поцрвене и плану. — Па дабогме, памет је најглавнија ствар! — потврди он оштро гледајући у Гању — него, ти си смешан човек, Гаврило Ардалионичу! Ти, ето, баш као да волиш што се нашао тај трговчић, он је сад као неки излаз за тебе. Овде је, ако хоћеш да знаш, још од самог почетка баш с памећу требало поћи; овде нарочито треба разумети и... поступити на обе стране часно и отворено. У противном случају... известити на време да се други не компромитују, и то тим пре кад се зна да је за то било времена; а и сад га још има доста — генерал значајно подиже обрве — иако остаје још свега неколико часова до довече ... Јеси ли ме разумео? Јеси ли разумео? Хоћеш ли или нећеш, збиља? Молим лепо! Нико вас, Гаврило Ардалионичу, не задржава, нико вас силом у замку не вуче, ако, то јест, ви ту некакву замку видите. — Ја хоћу — рече Гања на пола гласа, али одлучно, обори очи и нерасположено ућута. Генерал беше задовољан. Генерал се наљутио, али се већ очевидно кајао што је сувише далеко отишао. Он се наједаред окрете кнезу, и по његовом лицу наједном као да пређе неспокојна мисао: да је кнез био ту и све ово чуо. Но он се у часу умири: доста је било само погледати у кнеза па да се човек потпуно умири. — Охо! — викну генерал погледавши образац краснописа који му кнез показа — па ово је, брате, мустра! Па чак и као мустра је нешто ретко, необично! Погледајде, Гања, какав таленат. На дебелом најфинијем листу хартије кнез је написао средњовековним руским словима реченицу: »Смирени игуман Пафнутије руку приложи.« — Ето то је — објашњаваше кнез са необичним задовољством и одушевљењем — то је прави потпис игумана Пафнутија, са фотографског снимка рукописа из четрнаестог века. Они су се ванредно потписивали, сви ти наши игумани и митрополити, како, неки пут, укусно и брижљиво! Па зар ви немате макар Погодиново издање, генерале? Затим сам, ево, овде написао другим словима, то су округла, крупна француска слова осамнаестога столећа. Нека су се слова и друкчије писала, рукопис пијачни, рукопис јавних писара на улицама, који сам узео са њихових образаца (имао сам један); признаћете и сами да није без вредности. Погледајте на та округла слова, д, а. Ја сам пренео француски карактер у руска слова, што је врло тешко, али је успело. Ево још један диван, оригиналан начин писања, ево ова реченица: »Марљивост све савлађује.« То је руски начин писања, писарски, или, ако хоћете, војнописарски. Тако се пише званични акт неком важном лицу; и то су округла слова, лепа, пословна слова, обична, али ванредно укусна. Краснописац не би допустио те »репове«, или, боље рећи, те покушаје да се направи »реп«, ето, те недовршене полурепиће примећујете ли, али у целини, погледајте, то сачињава карактер, и збиља, ту вам се сва војнописарска душа испољила: хтео би да се размахне и таленат га носи напред, али му је оковратник униформе чврсто копчом стегнут, па се дисциплина и у рукопису показала. Дивота! Баш ме је недавно један овакав образац изненадио, случајно сам га нашао, и то где? У Швајцарској! А видите ово: то вам је прост, обичан и најчистији енглески рукопис: даље већ елеганција не може ићи, ту вам је све лепота, срма, бисер; то је савршено; а сад ево вам једне варијације, и то опет француске, позајмио сам је од једног француског трговачког путника: исти енглески начин писања, али је црна линија малчице црња и дебља него у енглеском: и кад погледаш, сразмера светлости је нарушена; и видите још и то: овал је измењен, само за једну мрвицу округлији и уз то је допустио себи »репић«, а та шара вам је најопаснија ствар! »Репић« захтева необичан укус; али ако само пође за руком, ако је нађена сразмера, онда се такав рукопис ни с чим упоредити не може, толико да се човек може заљубити у њега. — Охо! У какве ви то танчине улазите — засмеја се генерал — та ви сте, пријатељу, уметник, а не обичан краснописац, а, Гања? — Ванредно — рече Гања — чак се види свест о свом позиву — додаде он чисто подругљиво. — Смеј се ти, смеј се, али је овде богами, каријера — рече генерал. — Знате ли ви, кнеже, каквом лицу ћемо вам сад дати да пишете акта? Та вама се одмах може тридесет пет рубаља месечно одредити, на првом кораку. Но већ је дванаест и по — заврши он погледавши на часовник — на ствар, кнеже, јер ја се морам пожурити, а данас се можда више нећемо ни видети! Седите за тренутак; већ сам вам објаснио да вас често нећу моћи примати; али да вам мало помогнем, то искрено желим, наравно, у виду најпречих потреба, а после, можете како сами зажелите. Местанце у канцеларији ћу вам наћи, не тешко место, али ће захтевати тачност. А сад, што се тиче даљег: у кући, то јест у породици Гаврила Ардалионовича Иволгина, ево овог мог младог пријатеља, са којим молим да се упознате, мамица његова и сестрица одвојиле су и удесиле у свом стану две-три намештене собе и издају их одлично, препорученим станарима, са храном и послугом. Моју ће препоруку, ја сам уверен, Нина Александровна примити. А за вас је то, кнеже, више него да сте благо пронашли, стога што нећете бити сами, него, тако рећи, у кругу породице; по моме мишљењу, за вас и није да се већ на првом кораку нађете сами у оваквој престоници као што је Петроград. Нина Александровна, мамица, и Варвара Ардалионовха, сестрица Гаврила Ардалионича, то су даме које ја необично уважавам. Нина Александровна супруга је Ардалиона Александрови ча, генерала у пензији, мог негдашњег друга на почетку службе, но са којим сам ја због неких околности прекинуо везу, што ми, уосталом, не смета да га на свој начин поштујем. Све вам то објашњавам, кнеже, да бисте разумели да ја вас, тако рећи, лично препоручујем те, наравно, тиме као да и јемчим за вас. Цена је за стан и храну веома умерена, и ја се надам да ће ваша плата за то ускоро бити сасвим довољна. Истина, човеку је потребан и џепарац, макар и најмањи, но ви се нећете на мене разљутити, кнеже, ако вам приметим да би за вас најбоље било да избегавате џепарац, и уопште сваки новац у џепу. Ја вам то тако говорим на основу мишљења о вама. Но пошто је у вас новчаник сад сасвим празан, за први мах дозволите да вам понудим ево ових двадесет пет рубаља. Ми ћемо се, наравно, после обрачунати, и ако сте ви тако искрен и срдачан човек као што на рецима изгледате, то ни ту за нас неће моћи бити никаквих тешкоћа. А што се ја тако за вас интересујем, имам с вама неки план: после ћете га дознати. Видите ли, ја се с вама опходим сасвим обично; надам се, Гања, ти немаш ништа против тога да се кнез смести у вашем стану. — О, напротив! I мами ће бити врло мило... — учтиво и предусретљиво потврди Гања. — Код вас је, чини ми се, свега једна соба заузета. Тај, како се оно зове, Ферд... Фер ... — Фердишченко. — Па да, не допада ми се тај ваш Фердишченко: некаква неслана будала. I никако не разумем зашто се толико заузима за њ Настасја Филиповна. Је ли јој он збиља рођак? — О не, то је све шала. Ту нема ни помена о неком сродству. — Но, нек иде бестрага! Дакле, кнеже, јесте ли задовољни или нисте? — Хвала вам, генерале, ви сте поступили са мном као необично добар човек, тим пре што ја то нисам ни молио: ја то не говорим из охолости; јер збиља нисам знао куд бих главу склонио. Мене је, истина, малочас звао Рогожин. — Рогожин? Ја бих вам очински саветовао или, ако вам се боље допада, пријатељски, да заборавите тога господина Рогожина. А и уопште, саветовао бих вам да се што више држите породице у коју ћете ступити. — Кад сте већ тако добри — поче кнез — ето имам једну ствар. Ја сам добио извештај... — Е извините — прекиде га генерал — сад више ниједног тренутка немам. Одмах ћу казати за вас Лизавети Прокофјевној... ако она зажели да вас прими још сад (а ја ћу се потрудити да вас у том смислу препоручим), саветујем вам да користите прилику да јој се допаднете, јер Лизавета Прокофјевна вам може много бити на руци; та ви сте презимењаци. А ако не усхте, онда не замерите, онда можемо други који пут. А ти, Гања, погледај, међутим, ове рачуне, малочас смо се ја и Федосејев мучили око њих. Немој заборавити да их после придружиш Генерал изађе, те кнез никако не стиже да исприча о својој ствари, о којој је ваљда већ по четврти пут почињао да прича. Гања запали цигарету и понуди другу кнезу; кнез прими, али се не упушташе у разговор, не желећи да смета, и стаде разгледати кабинет; а Гања једва да погледа на табак хартије исписан цифрама који му је указао генерал. Он је био расејан; осмех, поглед, замишљеност Гањина постадоше, по мишљењу кнежеву, још тежи и суморнији кад њих двојица остадоше сами. Он на једаред приђе кнезу, који у том тренутку опет стајаше над сликом Настасје Филиповне и разгледаше је. — Дакле, вама се допада та жена, кнеже? — запита га он наједном, загледавши се у њега продорно и као да је имао некакву необичну намеру. — Ретко лице! — одговори кнез — и уверен сам да њена судбина није од обичних. Лице весело, а види се да је страшно много препатила, зар не? То јој очи кажу, ето ове две кошчице, две тачке под очима на почетку образа. То поносито лице, страшно поносито ... Него, ето, не знам да ли је она и добра. Ах, да је којом срећом још и добра! Тада би све било у најбо¬љем реду. \ — А да ли бисте се ви хтели оженити таквом женом? — настави Гања не скидајући с њега свој зажарени поглед. — Ја се не могу ниједном оженити, ја нисам здрав — рече кнез. — А да ли би се Рогожин оженио? шта мислите? — А што, он се, ја мислим, може ако хоћете одмах сутра оженити, само, он би је узео, а после недељу дана би је можда и заклао ... Тек што кнез то изговори, Гања наједаред тако уздрхта да кнез умало што не викну. — Шта вам је? — проговори он хватајући га за руку. — Ваша светлости! Његово превасходство моле вас да изволите к њеном превасходству саопшти лакеј појављујући се на вратима. Кнез се упути за лакејом.

IV

Све три девојке Јепанчине биле су бујне госпођице, добро развијене и стасите, са дивним раменима, једрим грудима, јаким рукама, као у мушкарца, и наравно, пошто су биле снажне и здраве, волеле су да понекад поједу добар залогај, што ни најмање нису криле. Њихова мамица, генералица Лизавета Прокофјевна, неки пут би нерадо гледала ту искреност њиховог апетита, али пошто су по нека њена мишљења — иако су их кћери, на изглед, са поштовањем слушале — у ствари, одавно изгубила првобитни и неоспорни ауторитет код њих, и то у толикој мери да је већ уобичајени сложни конклав трију девојака стално почео преовлађивати, то је гене¬ралица, да би очувала своје урођено достојанство, нашла да је згодње не противити им се, него попуштати. Истина, њена нарав веома често није слушала и није се хтела потчињавати одлукама разлога и памети; Лизавета Прокофјевна постајала је сваке године све каприциознија

и нетрпељивија, постала је чак некако настрана, али пошто је увек имала при руци свог покорног и на све навикнутог мужа, то се вишак накупљене љутине обично изливао на његову главу, а затим би се ред и слога у породици опет успостављали и све је ишло да не може лепше бити. Генералица, уосталом, ни сама није губила апетит, и обично би у дванаест и по, заједно са кћерима, учествовала у обилатом доручку, који је скоро личио на ручак. Госпођице би сваки дан попиле по шољу беле кафе још раније, равно у десет сати, у постељама, чим би се пробудиле. То им се много свиђало, те су тако увек чиниле. Око дванаест и по постављао се сто у малој трпезарији, близу маминих соба, и на тај породични и интимни доручак долазио би неки пут и генерал, ако би му време дозвољавало. Осим чаја, кафе, сира, меда, масла, нарочитих уштипака, које је волела баш генералица, котлета итд. износио би се још и снажан врео буљон. Онога јутра кад је почела наша приповетка, сва се породица скупила у трпезарији очекујући генерала, који је обећао да ће доћи око дванаест и по. Кад би он ма за један минут закаснио, по њега би одмах слали; али он дође на време. Пришавши да се поздрави са женом и да јој пољуби руку, он опази на њеном лицу овога пута нешто изузетно, нарочито. Мада је он још синоћ предосећао да ће се то збиља и десити поводом једне »анегдоте« (као што се по својој навици изражавао), и већ се синоћ, легавши у постељу и дремајући, био узнемирио због тога, ипак се и сад ушепртљио. Кћери му приђоше да се с њим пољубе; оне нису имале разлога да се љуте на њ, па ипак и ту као да је било нешто нарочито. Истина, генерал је због неких околности постао и сувише подозрив; али пошто је био отац и муж, искусан и вешт, то се не даде збунити, него предузе потребне кораке.

Ми можда нећемо много нашкодити рељефности и јасности наше приповетке ако застанемо овде и узмемо у помоћ нека објашњења ради искреног и што тацнијег приказа оних односа и прилика у којима налазимо породицу генерала Јепанчина у почетку нашег причања. Ми смо већ рекли малопре да је генерал, иако човек не богзна како образован, него напротив, како се он сам о себи изражавао, »човек самоук«, ипак био искусан муж и вест отац. Између осталог, он се држао правила да не жури своје кћери да се удају, то јест, да им се »не пење на главу« и да им не досађује преко мере својом родитељском љубављу и бригом о њиховој срећи, као што то нехотице и природно редовно бива чак и у најпаметнијим породицама у којима се некад накупи повише одраслих кћери. Он је постигао да приволи и Лизавету Прокофјевну за тај свој начин, премда је то било тешко, тешко стога што је неприродно; али су генералови разлози били необично важни, заснивали су се на очигледним чињеницама.

Уосталом, удаваче, остављене потпуно својој вољи и својим одлукама, мораће се, сасвим природно, саме кадтад опаметити, те ће ствар успешно поћи напред, јер ће се оне саме с вољом латити посла, оканити се ћуди и претераног пробирања; а родитељима би остајало да само што бодри је и што је могућно неприметније мотре да не испадне какав чудан избор или неприродно одступање, а затим, уграбивши погодан тренутак, наједном свом снагом да потпомогну ствар и упуте је свим могућим утицајима. А после, много је значило већ само то што је са сваком годином, на пример, у геометријској прогресији расло њихово имање, те тиме и њихов значај у друштву; излазаше, дакле, што је више одмицало време, тим су више добијале и кћери као удаваче.

Но посред свих тих необичних чињеница појави се још једна ствар: најстаријој кћери, Александри, наједаред, и скоро сасвим неочекивано (као што то увек бива), прође двадесет пет година. Скоро у исто то време и Атанасије Иванович Точки, човек из вишег света, са вишим везама и необично богат, опет показа своју давнашњу жељу да се жени. То је био човек од својих педесет пет година, отменог каректера, са необично финим укусом. Зелео је да се лепо ожени и био је особит зналац женске лепоте. Пошто је од неког времена живео са генералом Јепанчином у ванредном пријатељству, које се нарочито појачало заједничким учешћем у неким финансијским пословима, он му саопшти, тако рећи, молећи га за пријатељски савет и упутство, да ли би била могућа женидба са једном од његових кћери. I тако сад у тихом и дивном току породичног живота генерала Јепанчина наступи очевидни преокрет...

Као што је већ било речено, неоспорна лепотица у породици била је најмлађа, Аглаја. Али и сам Тоцки, премда човек необично себичан, разумеде да ту не може ништа тражити и да Аглаја није њему намењена. Могућно је да су унеколико превелика љубав и сувише ватрена наклоност сестара то преувеличавале, али је међу њима најискреније било решено да ће Аглајина судбина бити не просто судбина, него, колико је могућно, идеал раја на земљи. Будући Аглајин муж мораће имати сва могућна савршенства и преимућства, већ да се и не говори о богатству. Сестре су међу собом утврдиле, и то некако без нарочитих сувишних речи, чак и могућност жртве са њихове стране у корист Аглаје, ако то затреба: мираз за Аглају спремао се огроман и необичан.

Родитељи су знали о том договору двеју старијих сестара, те кад је Тоцки заискао савета, међу њима скоро није било сумње да једна од старијих сестара сигурно неће одрећи да прихвати родитељске жеље, тим пре што код Атанасија Ивановича мираз не би правио сметње. Генерал, са урођеним познавањем живота, одмах је необично високо оценио просидбу Тоцког. Пошто је Тоцки, због неких нарочитих својих прилика, био необично обазрив, те је засад само тек сондирао ствар, то су и родитељи кћерима ставили пред очи тек само врло удаљене претпоставке.

Као одговор на то добила се од њих, истина, не сасвим одређена, али умирљива реч да најстарија, Александра, вероватно неће одбити. То је била девојка, истина, чврста карактера, али добра, паметна и необично дружељубива; могла се удати за Тоцког чак драге воље; а кад би дала реч, она би је часно испунила. За неким великим сјајем није гинула, те свом будућем мужу не само да није претила бригама или каквим наглим неповољним обртом него би му баш могла засладити живот и донети мир. Иначе је била врло лепа, иако не упадљиво. Па шта је боље могао тражити и очекивати Тоцки?

Но ипак је то и даље ишло непрестано врло опрезно и пипаво. Узајамно и пријатељски, Тоцки и генерал уговорише да се за неко време избегава формално и коначно ресење. Родитељи још увек нису почињали да говоре са кћерима сасвим отворено; као да је почињао и неки несклад: генералица Јепанчина, мати породице, постајала је некако незадовољна, а то је било врло важно. Ту је била једна околност која је свему сметала, један замршен и главоломан случај, због чега се све могло неповратно покварити. Тај замршен и главоломан »случај« (као што се изражавао сам Тоцки) почео је још врло давно, пре једно осамнаест година. Недалеко од једног врло богатог имања Атанасија Ивановича, у једној средишној губернији, сиротовао је неки властелин са мало земље и врло сиромашан. То је био човек познат због својих непрекидних и готово пословичких недаћа, некакав официр у пензији, из боље племићке породице и чак, у том погледу, »раснији« од Тоцког, неки Филип Александрович Барашков. Иако се сав презадужио и све заложио, њему је пошло најзад за руком, после робијашких и скоро сељачки напорних радова, да какотако доведе у ред своје мало газдинство. При најмањем успеху он се необично храбрио. Охрабрен и озарен надама, он оде на неколико дана у своје окружно место да се састане са једним од главнијих својих поверилаца те да се с њим, ако се некако узмогне, споразуме.

Трећег дана после доласка у град дође му из његовог сеоца кнез на коњу, са испеченим образом и нагорелом брадом, и извести га да му је »очевина изгорела«, јуче, баш у подне, при чему »су изволели изгорети и супруга, а дечица су жива и здрава остала«. То изненађење не могаде издржати чак ни Барашков, премда беше научен на »буботке судбине«; он полуде и после месец дана умре у врућици.

Изгорело имање, са сељацима отумаралим у прошњу, било је продато за дугове; а две мале девојчице, од шест и седам година, Барашковљеву децу, из своје великодушности узе Атанасије Иванович Точки да их издржава и васпитава. Оне се почеше васпитавати заједно са децом надзорника добара Атанасија Ивановича, пензионисаног чиновника и уз то Немца са многобројном породицом.

Ускоро остаде само једна девојчица, Настја, јер млађа умре од великог кашља. Тоцки, пак, живећи у иностранству, ускоро сасвим заборави на њих две. После једно пет година, неком приликом, Атанасије Иванович, пролазећи оним крајем, науми да погледа своје имање, па некако наједном опази у својој сеоској кући у породици Немца прекрасно дете, девојче од својих дванаест година, живо, мило, паметно, које, уза све то, обећаваше необичну лепоту; у том погледу је Атанасије Иванович био непогрешив зналац. Тог пута он проведе на свом добру свега неколико дана, али стиже да се поштара за девојчицу. У васпитању девојчиче догоди се значајна промена: позвана је уважена и старија гувернанта, искусна у вишем васпитању девојака, Швајцаркиња. Она је била образована и предавала је, осим француског језика, и разне науке. Настанила се на сеоском имању Тоцког и васпитање мале Настасје узе необичне размере.

Равно после четири године то васпитање било је довршено; гувернанта оде, а по Настју дође једна госпођа, такође нека спаниница и сусетка г. Тоцког, али већ у другој, далекој губернији, и узе Настју са собом по упутствима и пуномоћи Атанасија Ивановича. На том омањем имању нађе се такође, истина омања, тек саграђена дрвена кућа, али она беше елегантно опремљена, а и заселак се, баш као нарочито, називао село Радосно. Спахиница довезе Настју право у ту тиху кућицу, па пошто је она, удовица без деце, живела свега на један километар одатле, то се сад и сама настани са Настјом. Уз Настју се појави старица кључарка и млада вешта собарица. У кући се нађоше музички инструменти, одабрана девојачка књижница, слике, гравире, оловке, сликарске четкице, боје, дивна пудла, а после две недеље изволео је доћи и сам Атанасије Иванович ... Од тог доба он некако нарочито заволе то своје забачено степско сеоце, навраћаше у њега свакога лета, остајаше ту по два, чак и по три месеца, и тако прође прилично дуго времена, једно четири године, спокојно и срећно, са укусом и отмено. Једном, некако у почетку зиме, отприлике четири месеца после једног од летњих долазака Атанасија Ивановича у Радосно, који је тога пута свратио свега на две недеље, пронесе се глас, или, боље рећи, дође некако глас до Настасје Филиповне да се Атанасије Иванович у Петрограду жени неком л епотицом, богатом, угледном — једном речи, прави солидну и сјајну партију. После се показало да тај глас није у свима својим подробностима тачан — свадба је тад била још само у пројекту, и све је још било врло неодређено; али у судбини Настасје Филиповне ипак се од тог доба деси необичан преокрет. Она наједаред испољи своју необичну одлучност и показа у највећој мери неочекиван карактер. Не размишљајући дуго, она напусти своју сеоску кућицу и наједаред се појави у Петрограду, код Тоцког, и то сама самцита. Овај се пренерази, поче нешто говорити, али се тад показа, и то скоро при првој речи, да мора потпуно изменити стил, дијапазон гласа, пређашње теме пријатних и лепих разговора, који је дотле употребљавао с таквим успехом, логику — све, све, све! Пред њим је седела сасвим друга жена, ни налик на ону какву је он до сада знао и коју је оставио још недавно, у јулу месецу, у сеоцету Радосном. Показа се да је та нова жена, пре свега, необично много знала и разумевала — тако много да се човек морао дубоко чудити откуд је могла стећи таква знања, изградити у себи тако одређена схватања. (Ваљда не из своје девојачке књижнице?) Па не само то већ је и у правном смислу необично много разумевала и имала поуздано познавање ако не света, а оно бар тога како неке ствари у свету иду; друго, то је сад био потпуно друкчији карактер него пре, то јест, не нешто снебивљиво, институтски неодређено, неки пут заносно мило својим оригиналним несташлуком и безазленошћу, неки пут сетно и замишљено, зачуђено, неповерљиво, уплакано и неспокојно. Не, ту се кикотало пред њим и пецкало га најјеткијим сарказмима необично и неочекивано створење, које му отворено изјави да оно никад није имало према њему у свом срцу ничег осим најдубљег презрења, презрења блиског гађењу, које је наступило одмах после првог дивљења. Та нова жена говорила је да ће њој у потпуном смислу бити свеједно ако се он сад одмах и киме год хоће ожени, али да је она дошла да му не дозволи тај брак, и то да му га она не дозволи из пакости, искључиво стога што јој се тако хоће и што, дакле, тако мора и бити — »макар само зато да се сита насмејем, зато што се, ето, сад и ја, најзад, хоћу да смејем«. Тако се бар она изражавала; све што је мислила, можда, и није исказивала. Но док се нова Настасја Филиповна гласно смејала и све то излагала, Атанасије Иванович је размишљао о томе и, по могућности, доводио у ред своје унеколико несређене мисли. То је размишљање трајало прилично времена; он се задубљивао у то и коначно се одлучивао скоро две недеље; а после две недеље његова је одлука била готова. У питању је било то што је Атанасију Ивановичу у тај мах било већ око педесет година, и био је човек у великој мери солидан и сталожен. Његов положај у свету и у друштву већ се давно заснивао на најчвршћим темељима. Себе, свој мир и животну удобност он је волео и ценио нада све на свету, као што то и приличи човеку у вишој мери пристојном. У томе што се целим животом утврђивало и што је добило такав диван облик, у томе се није смео допустити ни најмањи поремећај, ни најмање колебање. С друге стране, искуство и дубок поглед на ствари указали су Тоцком врло брзо и необично тачно да он ту и ма посла са потпуно несвакидашњим чељадетом; да је то чељаде које не само прети него ће неизоставно и учинити оно што каже и, што је главно, ни пред чим неће устукнути, тим пре што њој сад ни до чега на свету није стало, тако да је ничим на свету није могућно занети. Ту је, очевидно, било нешто друго, подразумевао се некакав душевни и срчани мутљаг, нека врста некаквог романтичног негодовања богзна против кога и због чега, некаквог незаситљивог осећања презрења које је потпуно превршило меру — једном речју, нешто у највећој мери смешно и недо¬пуштено у пристојном друштву и с тим имати посла — за сваког уредног човека је права казна божја. Наравно, пошто је био богат и имао везе, Тоцки је могао одмах учинити какво било мало и сасвим невино злочинство да се избави непријатности. С друге стране, било је очевидно да сама Настасја Филиповна скоро ништа опасно није била кадра учинити, макар само, рецимо, у правом смислу. Цак ни неки озбиљнији скандал не би могла начинити јер би он њу у свако доба могао без по муке спречити. Но све то само у том случају ако би се Настасја Филиповна одлучила да ради као сви, и као што се уопште у сличним случајевима ради, не прелазећи сувише упадљиво границе. Баш ту добро дође Тоцком тачност његовог схватања: он је умео погодити да Настасја Филиповна врло добро разуме колико је немоћна у правном смислу, али да она има нешто сасвим друго у памети и... у својим севајућим очима. Не марећи ни за шта на свету, а најмање за себе (требало је врло много памети и проницљивости да се схвати у овом тренутку да је она већ одавно престала марити за себе и да он, сумњало и светски циник, поверује у озбиљност таквог њеног осећања), Настасја Фи- липовна била је у стању да саму себе упропасти, неповратно и ружно, Сибиром или робијом, само да осрамоти и понизи човека према коме је осећала тако нечовечанску одвратност. Атанасије Иванович никад није крио да је био унеколико бојажљив, или, боље рећи, у великој мери конзервативан. Кад би он, на пример, знао да ће бити убијен на венчању или да ће се десити нешто у том смислу необично, непристојно, смешно и у друштву неуобичајено, он би се, наравно, уплашио, али при том не толико од тога што ће бити убијен или рањен и искрвављен, или што ће му тамо пред целим светом пљунути у лице, и друго, и друго, него од тога што ће се то збити са њим у тако неприродној и неуобичајеној форми. А Настасја Филиповна баш је то и наслућивала, премда је засад ћутала о томе. Он је знао да га је она скроз провидела и проучила, па је, наравно, знала и чиме да га нападне. А пошто је свадба збиља била још само у пројекту, то се Атанасије Иванович умири и попусти Настасји Филиповној. Његовој је одлуци помогла још једна околност: тешко је било замислити у каквој мери та нова Настасја Филиповна није личила на пређашњу. Пре је то било само врло лепо девојче, а сад ... Тоцки дуго није могао себи опростити што ју је четири године гледао а није био кадар да види. Истина, много значи и то када се изврши промена код обе стране, унутрашња и изненадна. Он се, уосталом, сећао да је и пре било тренутака када су му неки пут чудне мисли долазиле при погледу, на пример, на те очи: као да се у њима предосећао некакав дубок и тајанствен мрак. Тај поглед је гледао као да задаје неку загонетку. За последње две године он се често чудио мењању боје на лицу Настасје Филиповне; она би постајала страшно бледа и, чудновато, од тога је бивала још лепша. Точки, као и сви други џентлмени који су се доста науживали у свом животу, гледао је с почетка с презрењем на то како је лако дошао до те душе која није живела, али у последње време почео је да сумња у истинитост тога свог погледа. У сваком случају, он је одлучио још прошлог пролећа да што пре одлично и богато уда Настасју Филиповну за каквог честитог и ваљаног господина који служи у некој другој губернији. (О, како се страшно и са мржњом сада томе смејала Настасја Филиповна!) Сада, Атанасије Иванович, саблажњен новином, помисли чак да би могао да наново искористи ову жену. Он се одлучи да доведе Настасју Филиповну у Петроград и да је окружи раскошном удобношћу. Ако не помогне то, онда друго: са Настасјом Филиповном могао би се разметати, па чак и хвалисати у извесном друштву. Јер Атанасије Иванович много је полагао на свој глас на том пољу ... Прође пет година петроградског живота и, разуме се, за то се време много штошта искристалисало. Положај Атанасија Ивановича био је незгодан: најгоре је било то што он, како се једном уплашио, никако после није могао да се умири. Он се бојао — ни сам није знао чега — просто се бојао Настасје Филиповне. Неко време, пре две године, поче подозревати да Настасја Филиповна жели да ступи са њим у брак, па само чути због своје необичне таштине и упорно чека да је он запроси. Таква би жеља била чудновата, но Атанасије Иванович постаде подозрив: он се мргодио и пао у тешке мисли. На велико и (такво је срце човеково!) на унеколико непријатно своје изненађење, он се наједном после једног случаја увери: кад би је запросио, био би одбијен. Дуго није могао то да разуме. Њему се учини да је могућно само једно објашњење: да гордост »увређене и фантастичне жене« долази већ до такве јарости да је њој пријатније исказати једаред своје презрење одбијањем него занавек довести у ред свој положај и постићи недомашну висину. Најгоре је било то што је Настасја Филиповна страшно била узела маха. На новац се није лакомила, чак ни на огромне суме, и мада је примила понуђене удобности, ипак је живела врло скромно и скоро ништа за тих пет година није уштедела. Атанасије Иванович био је покушао да употреби врло лукаво средство да би разбио своје окове: он ју је неприметно и вешто почео саблажњавати, уз вешту помоћ, разним најидеалнијим саблазнима. Али оваплоћени идеали у виду разних кнежева, хусара, секретара посланстава, песника, романсијера, чак и социјалиста — нико од свих њих не учини никакав утисак на Настасју Филиповну, баш као да је место срца имала камен и као да су јој осећања једном засвагда усахнула и изумрла. Она је живела већином усамљена, читала је, чак је студирала, волела је музику. Познанства је имала мало; познавала се само с неким сиромашним и смешним чиновницима, познавала је некакве две глумице, некакве старице, врло је много волела многобројну породицу једног честитог учитеља и у тој су породици и њу врло волели и са задовољством је дочекивали. Чешће би код ње вечером долазило пет-шест познаника, не више. Точки је долазио врло често и редовно. У последње време, не без тешкоћа, упознао се са Настасјом Филиповном и генерал Јепанчин. У то се време сасвим лако и без по муке упознао са њом и један млад чиновник, по презимену Фердишченко, врло непристојна и неслана будала, који је хтео да представља шаљивчину и опијао се. Познавала се и са једним младим и чудним човеком, по презимену Птициним; био је скроман, уредан и претерано углађен, пореклом пуки сиромах, а бавио се зеленаштвом. Упознао се с њом, најпосле, и Гаврило Ардалионович ... На крају крајева, свршило се тиме што се о Настасји Филиповној много говорило, али некако чудно, сви су знали за њену лепоту, и ништа више. Нико се ничим није могао похвалити, нико ништа није могао причати. Такав глас о њој, њено образовање, отмено држање, духовитост — све је то Атанасија Ивановича коначно утврђивало за известан план. I ту, ето, почиње онај моменат када је у овој причи почео активно и необично да учествује и сам генерал Јепанчин. Кад му се Тоцки љубазно обратио ради пријатељског савета у погледу једне од његових кћери, он је већ том приликом на најблагороднији начин учинио најпотпунија и најискренија признања. Открио је да се одлучио да не преза ни од каквих средстава само да постигне своју слободу; да се не би умирио чак ни кад би Настасја Филиповна сама изјавила да ће га одсад оставити потпуно на миру; да њему нису доста само речи, него су му потребне и најпотпуније гаранције. Они су се споразумели и одлучили да раде заједнички. Најпре се договорише да окушају најблажа средства и да се дотакну, тако рећи, само »благородних струна срца«. Једнога дана дођоше к Настасји Филиповној, и Тоцки поче најпре тиме што јој рече да је његов положај неиздржљив; признаде да је сам за све крив, отворено рече да не може да се довољно накаје због свог некадашњег поступка с њом, стога што је он окорео страсник и није свој господар, али да сад хоће да се ожени и да је сва судбина тога у великој мери отменог и великосветског брака у њеним рукама — једном речи, да сад очекује све од њеног благородног срца. Затим поче говорити генерал Јепанчин, као невестин отац, и говорио је разложно, избегавао дирљиво, споменуо само да потпуно признаје њено право да она одлучи о судбини Атанасија Ивановича. Весто изнесе на видик своју смиреност, предочивши јој да судбина његове кћери, а можда и других кћери, зависи сад од њене одлуке. На питање Настасје Филиповне: »шта се то управо од ње иште?« Точки, са пређашњом потпуно обнаженом искреношћу, признаде да је заплашен још од пре пет година, чак ни сад не може сасвим да се умири, све донде док се Настасја Филиповна за неког не уда. Он ту одмах додаде да би са његове стране та молба, наравно, била бесмислена кад не би имао разлога за њу. Он је врло добро приметио и поуздано дознао да један млад човек из добре куће, који живи у врло честитој породици, наиме Гаврило Ардалионович Иволгин, кога она познаје и прима, да он њу већ одавно воли свом снагом страсти и, свакако, дао би пола живота за наду да ће задобити њену симпатију. То је Гаврило Ардалионович сам признао њему, Атанасију Ивановичу, и то већ одавно, пријатељски и из чистог младог срца, и да о томе већ одавно зна и Иван Фјодорович, покровитељ тога младића. Најзад, ако се он, Атанасије Иванович, само не вара, љубав тога младог човека већ је одавно позната и самој Настасји Филиповној, и њему се учинило да она ту љубав благонаклоно гледа. Заиста, њему је теже но икоме говорити о томе. Но кад би Настасја Фили¬повна хтела признати да он, Тоцки, осим себичности и жеље да изгради сопствену срећу, жели и њој добра, она би онда разумела да је њему одавно чудновато, па и тешко, гледати њену самоћу; да је то само неодређен мрак, потпуно неповерење у могућност обнављања живота, који би тако красно могао васкрснути у љубави и у породици и добити на тај начин нову сврху; да овако пропадају њене способности, можда сјајне, да она добровољно ужива у својој тузи — једном речју, то је неки романтизам који не личи ни здравој памети ни благородном срцу Настасјином. Поновивши још једном да је њему говорити теже него икоме, он заврши да се не може одрећи наде да му Настасја неће одговорити презрењем ако он да видног израза својој искреној жељи да осигура њену судбину у будућности и ако јој понуди суму од седамдесет пет хиљада рубаља. I додаде, као објашњење, да је тај новац и тако њој намењен у његовом тестаменту; једном речју, да ту никако није реч о некаквој одштети... и, најзад, зашто да се не допусти и не опрости у њему човечанска жеља: да макар чиме олакша својој савести итд. итд. — све што се говори у сличним приликама о тој теми. Атанасије Иванович говорио је дуго и красноречиво, додао је, тако рећи, узгред врло занимљив податак да је тих седамдесет пет хиљада сада први пут споменуо и да за њих није знао чак ни сам Иван Фјодорович, који ту седи — једном речју, не зна нико. Одговор Настасје Филиповне изненади обојицу. Не само да се на њој не опажаше ни најмањи траг пређашњег подсмеха, пређашњег непријатељства и мржње, пређашњег смејања, од кога су Тоцког мрави по леђима подилазили кад би га се само сетио, него, напротив, она као да се обрадова што се једва једном може ма с киме разговарати отворено и пријатељски. Она признаде да је и сама одавно желела да замоли за пријатељски савет, да јој је у том сметао само понос, али сада, када је лед разбијен, сада је све најбоље. С почетка са сетним осмехом, а после весело и несташно прснувши у смех, она признаде да пређашње буре, у сваком случају, више не би могло бити; да је она већ давно изменила свој поглед на целу ствар и да је, премда се није изменила у срцу, ипак приморана да пристане на много штошта због свршених чињеница, што је било, било, поменуло се и не повратило! — тако да је њој чудновато да се Атанасије Иванович још непрестано боји. Ту се она окрете Ивану Фјодоровичу и са изразом најдубљег поштовања рече да је већ одавно слушала врло много о његовим кћерима и давно се већ навикла да их дубоко и искрено уважава. I сама помисао на то да би она могла њима бити макар чиме од користи за њу је срећа и гордост. Истина је да је њој сад тешко и досадно, врло досадно; Атанасије Иванович је погодио њене снове, она би желела да васкрсне, ако не у љубави, оно бар у породици, да спозна нов животни циљ; али о Гаврилу Ардалионовичу не може скоро ништа рећи. Изгледа да је истина да он њу воли; она осећа да би она њега могла заволети кад би могла поверовати у сталност његове оданости; све и да је искрен, он је још врло млад; и стога је ту за њу одлука тешка. Уосталом, њој се свиђа понајвише то што он ради, труди се и сам издржава целу породицу. Она је слушала да је то човек енергичан, поносит, жели каријеру, жели да се пробије. Ћула је и то да је Нина Александровна Иволгина, мати Гаврила Ардалионовича, ванредна и у великој мери уважена жена; да је његова сестра, Варвара Ардалионовна, врло добра и енергична девојка; она је много слушала о њој од Птицина. Слушала је да оне врло храбро подносе своју несрећу; она би врло волела да се упозна с њима, али је питање да ли ће оне њу радо примити у породицу. Уопште, она ништа не говори против могућности тога брака, али о томе треба још добро размислити. Она би желела да је не журе. Што се, пак, тиче седамдесет пет хиљада, Атанасије Иванович није се морао толико снебивати да о њима говори. Она и сама схвата вредност новца и, наравно, примиће их. Захваљује Атанасију Ивановичу за његову деликатност, за то што он чак ни генералу није о томе говорио а не само Гаврилу Ардалионовичу, али, међутим, што не би и он знао за то унапред? Она нема разлога да се стиди због тог новца, улазећи у њихову породицу. У сваком случају, она не намерава никога да моли за опроштење ни за шта и жели да се то зна. Неће поћи за Гаврила Ардалионовича док се не увери да ни у њега ни у његове породице нема какве потајне мисли у погледу ње. У сваком случају, она себе ни због чега не сматра за криву, и најбоље би било да Гаврило Ардалионович дозна у каквим је приликама проживела ових пет година, у каквим је односима према Атанасију Ивановичу, и да ли је много стекла имања. Најзад, ако она сад и прими тај капитал, то никако као плату за своју девојачку срамоту, за коју она није крива, него просто као награду за упропашћену суд¬бину. Толико је планула и узрујала се, излажући све то (што је, најпосле, било сасвим природно), да је генерал Јепанчин био врло задовољан и сматрао је ствар за свршену; но једаред заплашени Тоцки и сад не поверова сасвим, па се дуго бојао да се и ту можда не крије змија у цвећу. Преговори, међутим, почеше; тачка на којој се заснивао цео маневар обојице пријатеља, наиме, могућност да се Настасја Филиповна загреје за Гању, поче мало-помало да се разјашњава и да се показује као оправдана, тако да је чак Тоцки почео у неким тренуцима да верује у могућност успеха. Дотле се Настасја Филиповна објасни и са Гањом; она је при том врло мало говорила, баш као да је то било тешко за њену девичанску чистоту. Пристајала је и дозвољавала му да је воли, али је енергично рекла да ничим неће да везује себе; да она до саме свадбе (ако буде свадбе) задржава себи право да каже »не«, па макар то било у последњем часу; тако исто право оставља и Гањи. Ускоро после тога дознаде Гања сасвим поуздано, благодарећи једном погодном случају, да је Настасји Филиповној већ потанко познато нерасположење целе његове породице према том браку и према Настасји Филиповној лично, што се испољавало у домаћим сценама; она сама о томе није никад говорила мада је он то сваки дан очекивао. Уосталом, могло би се још много штошта испричати о свим догађајима и околностима који су избили услед те прошевине и преговора; но ми смо ионако много испредњачили, тим пре што су се по неке од тих околности појавиле само као још и сувише неодређени гласови. На пример, као да је Тоцки однекуд дознао да је Настасја Филиповна ступила у некакве неодређене и од свих скривене односе са девојкама Јепанчинима — глас потпуно невероватан. Зато је другом гласу и нехотице веровао и бојао га се као какве авети: он је као сигурно чуо да Настасја Филиповна, тобоже, сасвим поуздано зна да се Гања жени само ради новца; да је Гањина душа црна, несита, нетрпељива, завидљива, прекомерно и несразмерно самољубива; да Гања, мада је пре збиља страсно желео победу над Настасјом Филиповном, сад, кад су се два пријатеља ресила да у своју корист експлоатишу ту страст која је почињала са обе стране и да купе Гању тиме што ће му Настасју продати као закониту жену — да ју је он омрзнуо као мору. У његовој души као да су се чудновато срели страст и мржња, и он се, премда је, најзад, после мучног колебања, дао пристанак да ће се оженити »рђавом женом«, у својој души заклео да ће јој се горко осветити за то и да ће јој пресести удадба, како се он, тобоже, сам изразио. Све то као да је Настасја Филиповна знала и нешто потајно спремала. Тоцки се већ био толико престравио да је чак престао говорити и Јепанчину о своме страховању; но бивали су тренуци кад се он, као слаб човек, сасвим изнова храбрио и брзо васкрсавао духом. Он се, на пример, ванредно охрабрио кад је Настасја Филиповна дала напослетку реч обојици пријатеља да ће увече на свој рођендан казати своју последњу реч. Но зато се један најнеобичнији и најневероватнији глас, који се тицао баш поштованог Ивана Фјодоровича, показивао, на жалост, као све истинитији. Ту је на први поглед све изгледало као најчистија бесмислица. Јер тешко је било поверовати да би се Иван Фјодорович у своје старе дане, при својој ванредној памети и тачном познавању живота итд., да би се он могао полакомити на Настасју Филиповну, и то још тако, тобоже у толикој мери, да је тај његов ћеф био скоро налик на страст. Цему се он надао у овом случају, тешко је представити; може бити на помоћ самога Гање. Бар Тоцки као да је слутио тако шта, као да је подозревао да постоји некакав скоро неми договор између генерала и Гање, заснован на узајамном разумевању. Уосталом, познато је да човек сувише обузет страшћу, а нарочито ако је још у годинама, постаје потпуно слеп и готов је да назре наду онде где ње никако нема; и не само то него још губи памет и поступа као глупо дериште, па макар му чело било »седам педи широко«. Знало се да је генерал спремио за Настасјин рођендан диван бисер, који је стајао огромну суму, и да је тај поклон много бирао, мада је знао да Настасја Филиповна није користољубива. Уочи рођендана Настасје Филиповне он је био као у грозници, премда је то весто прикривао. Баш за тај бисер дознала је генералица Јепанчина. Истина, Јелисавета Прокофјевна већ је одав¬но почела осећати да се њен муж ветрењасто понаша, па се чак донекле и навикла на то; али немогућно је било прећи преко тога; глас о бисеру необично ју је интересовао. Генерал је то зарана намирисао: још синоћ је било дошло до неких не баш пријатних речи између њих; он је предосећао велико објашњавање и бојао га се. Ето зашто се њему оног јутра којим почиње наша приповест није ишло на доручак у крило породице. Још пре кнежевог доласка он је наумио да се изговори пословима па да се уклони. А уклонити се значило је за генерала просто побећи. Хтео је да добије за себе бар још један дан и, што је најглавније, да бар то вече проведе без непријатности. I наједном, као поручен, долази кнез. »Као да га је сам бог послао!« — помисли генерал улазећи у собу своје супруге.

V

Генералица је била врло осетљива у погледу свог порекла. Како јој је тек морало бити кад је наједном, и без икакве припреме, чула да тај последњи од рода кнез Мишкин, о коме је она већ понешто чула, није ништа више него један бедан идиот, скоро просјак, и прима милостињу. Генерал је с планом рачунао на тај ефекат да је одједном заинтересује, да све некако одвуче на другу страну, па да у оној забуни избегне кобно питање о бисеру.

У тешким случајевима генералица би најчешће необично исколачила очи, и мало забацивши тело назад, неодређено би гледала преда се не говорећи ни речи. То је била висока жена, истих година као и њен муж, тамне, веома проседе, али још густе косе, мало кукастог носа, сувоњава, жутих упалих образа и танких успијених усана. Цело јој је било високо, али узано; сиве, доста велике очи имале су неки пут веома неочекиван израз. Некада је имала слабост да поверује како је њен поглед необично ефектан; то убеђење остаде у њој неизгладиво. — Да га примимо? Ви велите да га примимо одмах овог часа? — I генералица из све снаге избечи очи на Ивана Фјодоровича, који облеташе око ње. — О, у том погледу може се без икаквог устезања, ако ти је само, мила моја, по вољи да га видиш — пожури се генерал да јој објасни. — Право дете, чак ми га је и жао; има и некакве болесне наступе; сад баш долази из Швајцарске, овог часа је из воза, обучен је чудновато, некако на немачки начин, и уз то ни паре у џепу, буквално; само што не плаче. Ја му дадох двадесет пет рубаља и хоћу да му израдим писарско местанце у нашом надлештву. А вас, месдамес, молим да га нечим послужите јер он је, изгледа, и гладан... — Ви мене изненађујете — настављаше као и пре генералица — гладан и наступи! Какви наступи? — О, они се не појављују тако често, а при том је он скоро као дете... Иначе, образован младић. Ја сам вас, месдамес — окрену се он опет кћерима — хтео замолити да га узмете мало на испит, ипак би добро било дознати за шта би он био способан. — У-зе-ти га на и-спит? — отеже генералица дубоко пренеражена и стаде опет преносити поглед са кћери на мужа и обратно ... — Ах, мила моја, не треба да дајеш такав смисао ... Уосталом, како ти је по вољи; ја сам хтео да будемо Иј'убазни према њему и да га уведемо у нашу кућу зато што је то скоро доброчинство. — Увести га у нашу кућу? Из Швајцарске?! — Швајцарска ту ништа неће сметати; уосталом, понављам, како хоћеш. Мислио сам зато што, прво и прво, имате исто презиме, а можда ти је и род, а друго, нема човек главу куда да склони. Ја сам чак помислио да ће теби то унеколико и занимљиво бити, јер и пак је из наше породице. — Наравно, маман, ако је могућно, да га примимо без церемонија; а осим тога, он је дошао с пута, и гладан је, зашто га не бисмо нахранили ако не зна куда ће? — рече најстарија, Александра. — А уз то потпуно дете; с њим бисте се могли и жмурке играти. — Жмурке играти? Како то? — Ах, маман, немојте се изигравати, молим вас — љутито је прекиде Аглаја. Средња, Аделаида, која је била смешљива, не издржа те прсну у смех. — Позовите га, папа; маман пристаје — одлучи Аглаја. Генерал нареди да позову кнеза. — Али тако да му се неизоставно веже сервијета око врата кад седне за сто — одлучи генералица — зовите Фјодора, или нека Мавра ... Да стоје иза њега и да пазе на њ кад буде јео. Је ли он бар миран при наступима? Да не прави какве покрете? — Напротив, чак је врло лепо васпитан и има прекрасне манире. Мало је сувише једноставан неки пут... Али, ево га! Ево, препоручујем вам га, последњи од рода кнез Мишкин, презимењак и, можда, чак и рођак, примите га, укажите му љубав. Сад ћемо одмах поћи да доручкујемо, кнеже, па учините част... А ја сам, извините, закаснио, журим ... — Зна се куда ви журите — значајно му добаци генералица. — Журим се, журим, мила моја, закаснио сам! А ви му подајте своје албуме, месдамес, нека вам што напише; какав је краснописац, просто реткост! Таленат; тамо се код мене потписао старинским рукописом: »Игуман Пафнутије руку приложи« ... Но, до виђења! — Пафнутије? Игуман? Ама чекајте, чекајте, куд ћете и какав вам је то сад Пафнутије? — развика се генералица за мужем који измиче, још увек љутито и скоро узрујано. — Да, да, мила моја, то је у старо време био некакав игуман... а ја одох до грофа, одавно ме чека, а што је најглавније, он ми је заказао ... Кнеже, до виђења. Генерал се брзим корацима удаљи. — Знам ја какав је то гроф! — опоро изговори Јелисавета Прокофјевна, па Ијутито пренесе поглед на кнеза. — шта оно беше! — мрмљајући и љутито се досећајући — но, свеједно! Ах, да: какав вам је то игуман? — Маман! — узвикну Александра, а Аглаја и ногом лупну. — Не прекидајте ме, Александра Ивановна! — одсече генералица — хоћу и ја да знам. Седите ту, кнеже, ето ту на фотељу, преко пута, не, овде, на сунце, ка светлости се помакните, да бих вас и ја видела. Но какав је то игуман? — Игуман Пафнутије — одговори јој кнез пажљиво и озбиљно. — Пафнутије? То је занимљиво; но, па шта је с њим? Генералица питаше нестрпљиво, брзо, оштро, не скидајући очи са кнеза, а кад би јој кнез одговарао, она би климала главом после сваке његове речи. — Игуман Пафнутије, из четрнаестог столећа — поче кнез — управљао је једним пустињачким манастиром на Волги, у садашњој нашој костромској губернији. Познат је био по свом светачком животу, одлазио је у Орду, помагао је да се удешавају тадашње народне ствари и потписао се на једној повељи, а снимак тог потписа ја сам видео. Мени се свидео рукопис и ја сам га запамтио. Кад је малочас генерал хтео да види како пишем, да ми да какво место, ја написан неколико реченица разним врстама слова, и међу осталим »Игуман Пафнутије руку приложи«, сопственим рукописом игумана Пафнутија. Генералу се то врло свидело, па се ето сад сетио. — Аглаја — рече генералица — запамти: Пафнутије, или боље записи, јер ја увек заборављам. Уосталом, ја сам мислила да ће бити занимљивије. А где је тај потпис? — Остао је, чини ми се, у генераловом кабинету, на столу. — Пошаљите одмах некога да га донесе. — Па боље да вам сад још једанпут напишем, ако вам је по вољи. — Наравно, маман — рече Александра — а сад би боље било да доручкујемо, ми смо огладнеле. — Право кажеш — одлучи генералица. — Хајдемо, кнеже; јесте ли добро огладнели? — Да, прилично сам гладан, и врло сам вам захвалан. — То је врло лепо што сте учтиви, и ја опажам да ви баш нисте такав... особењак како су вас изволели описати. Хајдемо ... Седните ево овде, према мени — ужурба се она посадујући кнеза кад дођоше у трпезарију — да вас боље видим. Александра, Аделаида, нудите кнеза. Зар не, он није тако ... болестан? Можда му ни она сервијета не треба... Јесу ли вам, кнеже, везивали сервијету при јелу? — Пре, кад сам био од једно осам година, везивали су ми је, а сад сервиј'ету обично на колена стављам кад једем. — Тако и треба. А наступи? — Наступи? — зачуди се мало кнез — наступи сад код мене врло ретко бивају. Уосталом, не знам; кажу да ће овдашња клима бити штетна за мене. — Па он лепо говори — примети генералица обраћајући се кћерима и климајући главом и даље после сваке кнежеве речи — нисам се надала. Значи, све што је напричано за њега, то су лудорије и лаж; као и обично. Служите се, кнеже, па нам причајте: где сте се родили, где сте се васпитавали? Хоћу све да знам; ви ме необично интересујете. Кнез се захвали па, једући са великим апетитом, поче поново излагати све оно о чему је већ једанпут говорио од јутрос. Генералица постајаше све задовољнија. Девојке га такође пажљиво слушаху; претресли су сву родбину; показа се да је кнез знао свој родослов врло добро; но ма како да су подешавали, између њега и генералице није било скоро никаквог сродства. Између дедова и баба још би се и могло утврдити неко далеко сродство. Та се сувопарна тема особито допаде генералици, којој скоро никад није полазило за руком да говори о свом родослову, у пркос својој жељи, тако да је устала од стола у врло узбуђеном душевном расположењу. — Хајдемо сви у породичну собу — рече она — тамо ће нам донети кафу. Ми имамо једну такву општу собу — обрати се она кнезу водећи га — једноставније речено, мој мали салон, где се ми, кад смо саме, скупљамо, и свака се својим послом занима. Александра, ето та, моја најстарија кћи, свира у клавир, или чита, или шије; Аделаида: пределе и портрете слика (и ништа не може да доврши), а Аглаја седи, ништа не ради. Ни мени се посао не лепи за руке; некако ништа не могу да урадим. Но, ево нас, ту смо; седните, кнеже, овде, код камина, па нам причајте. Хоћу да чујем како ви причате. Хоћу потпуно да се убедим, па кад се с кнегињом Бјелоконском видим, са старом, све ћу јој о вама причати. Хтела бих да ви и њих све заинтересујете. Но, хајде, причајте ... — Маман, па то је врло чудно, тако причати — примети Аделаида, која је за то време удесила своје ногаре за сликање, узела кичице, палету и прионула да копира одавно већ започети предео. Александра и Аглаја седоше заједно на мали диван, па се скрштених руку спремише да слушају разговор. Кнез примети да је на њ са свих страна уперена нарочита пажња. — Ја не бих знала ништа испричати кад би мени тако заповедали — примети Аглаја. — Зашто? Чега има ту чудног? Што да не прича човек? Има језик. Ја хоћу да знам како он говори. Но, макар о чему. Испричајте како вам се допада Швајцарска, први утисак. Ето, видећете, он ће одмах почети и лепо ће почети. — Утисак је био јак ... — отпоче кнез. — Ето, ето! — прихвати нестрпљива Јелисавета Прокофјевна обраћајући се кћерима — почео је, ево. — Па пустите, маман, човека бар да говори! — задржа је Александра. — Овај кнез је, можда, нека велика варалица, а никако идиот — шапну она Аглаји. — Сигурно је тако, ја одавно то видим — одговори Аглаја. — I то је подло од њега да тако изиграва улогу. Јамачно мисли да ће тиме што постићи. — Први утисак је био врло јак — понови кнез. — Кад су ме повели из Русије, кроз разне немачке градове, ја сам само ћутећи гледао и, сећам се, ни о чему се нисам ни распитивао. То беше после низа јаких и тешких наступа моје болести, јер ја сам увек, кад би се болест појачавала и наступи се понављали неколико пута узастопце, падао у потпуну отупелост, сасвим губио памћење, и мада је ум радио, логички ток мисли ипак се прекидао. Више од две или три идеје једну за другом ја нисам могао доследно повезати. Тако ми се чини. А кад су се наступи стишали, опет сам постајао и здрав, и јак, ето, као сад. Сећам се, осећао сам неиздржљиву тугу; хтео сам чак да плачем: све сам се чудио и узнемиравао: страшно је на мене утицало што је све то туђина; то сам разумео. Та туђина ме је убијала. Потпуно сам се пробудио из тога мрака, сећам се, тек увече, у Базелу. при уласку у Швајцарску, а пробудило ме је магареће њакање на градској пијаци. Тај магарац ме је страшно изненадио и некако ми се необично допао, а у исто време наједаред ми се чисто све разведрило у глави. — Магарац? Чудновато — примети генералица. — А, уосталом, ничега ту нема чудноватог, понека се код нас у магарца и заљуби — примети она љутито погледавши у насрнејане девојке. — То је још у митологији било. Наставите, кнеже. — Од тог доба страшно волим магарце. Они су сад нека моја симпатија. Почех се о њима распитивати, стога што их дотле нисам виђао, и одмах се уверих да је то ванредно корисна животиња, вредна, снажна, стрпљива, јевтина, издржљива; и преко тог магарца поче одједном и цела Швајцарска да ми се допада, тако да ме је сасвим прошла пређашња туга. — Све је то врло чудновато, но то о магарцу се може изоставити... Да пређемо на неку другу тему. Што се ти све смејеш, Аглаја? I ти, Аделаида? Кнез нам је дивно о томе магарцу испричао. Он га је сам видео, а шта си ти видела? Ти ниси била у иностранству. — Видела сам ја магарца, маман — рече Александра. — А ја сам га и чула — прихвати Аглаја. Све три опет прснуше у смех. Кнез се засмеја за¬једно с њима. — То је врло ружно с ваше стране — примети генералица. — Ви их извините, кнеже, оне су иначе добре. Ја се с њима вечно свађам, али их волим. Мало су ветрењасте, шашаве. — А што? — смејаше се кнез — и ја не бих на њиховом месту пропустио овакав случај. Но ја ипак браним магарца, магарац је добро, корисно чељаде. — А јесте ли ви добри, кнеже? Ја вас то питам из љубопитства — запита генералица. Сви опет прснуше у смех. — Опет наиђосмо на тог проклетог магарца; ја о њему нисам ни мислила — викну генералица. — Верујте ми, молим вас, кнеже, ја ту не чиним никаква ... — Упоређења? О, верујем, без сумње. — I кнез се смејао без престанка. — То је врло добро што се ви смејете. Ја видим да сте ви племенит младић — рече генералица. — Неку пут и нисам племенит — одговори јој кнез. — А ја сам добра — неочекивано убаци генералица — и, ако хоћете, увек сам добра, и то је мој једини недостатак, јер не ваља бити увек добар. Ја се једим врло често, ето на њих, а нарочито на Ивана Фјодоровича, али зло је у томе што сам још боља кад се на што једим. Баш малочас, пред ваш долазак, много сам се била разљутила и показивала се да ништа не разумем, нити могу разумети. То са мном бива као код детета. Аглаја ми је дала лекцију; хвала ти, Аглаја. Уосталом, све су то тричарије. Ја још нисам тако глупа као што изгледам, и као што ме кћери хоће да представе. Ја имам карактера и нисам много стидљива. Ја то, уоста¬лом, говорим без икакве љутине. Ходи овамо, Аглаја, пољуби ме, но ... сад је доста нежности — примети она кад ју је Аглаја са осећањем пољубила у усне и у руку. — Продужите, кнеже. Можда ћете се сетити и нечег занимљивијег од магарца. — Ја ипак не разумем како се то може тако одједном причати — примети опет Аделаида. — То никако не бих знала. — А кнез ће знати, зато што је кнез необично паметан, и паметнији је од тебе бар десет пута, а можда и дванаест. Надам се, ти ћеш то осетити после овога. Докажите им то, кнеже; продужите. А тог магарца бисте најзад збиља могли оставити на миру. Но, шта сте, осим магарца, у иностранству видели? — Па и оно о магарцу било је паметно — примети Александра — кнез је испричао врло занимљиво свој болеснички случај, и како му се све свидело услед једног јединог спољашњег подстицаја. Мени је увек било занимљиво како људи полуде па после опет оздраве. Нарочито кад се то деси одједном. — Зар не? Зар не? — уплете се генералица. — Видим да и ти понекад знаш да будеш паметна. Но, доста је било смејања! Ви сте се, изгледа, зауставили на швајцарској природи, кнеже, дакле! — Дођосмо у Луцерн, па ме сташе возати по језеру. Осећах како је то лепо, но мени је било страшно тешко при том — рече кнез. — Зашто? — запита га Александра. — Не разумем. Мени је увек тешко и неспокојан сам кад гледам на такву природу први пут; и добро ми је и незгодно. Него, све је то још било у болести. — А што, ја бих, видите ли, веома желела да такво што видим — рече Аделаида. — I не разумем кад ћемо ми већ једном кренути у иностранство. Ето већ две године не могу да нађем сиже за слику: Исток и Југ одавно су описани... Нађите ми, кнеже, сиже за слику. — Ја се у то не разумем. Чини ми се да је довољно само погледати па одмах сликати. — Да, али ја не умем ни да погледам ... — Ма какве ви то све неке загонетке говорите? Ништа не разумем! — прекиде их генералица. — Како то: не умем да погледам? Имаш очи, па гледај. Ако не умеш овде погледати, ни у иностранству нећеш научити. Боље нам испричајте како сте ви сами гледали, кнеже. — Да, то ће боље бити — додаде Аделаида. — Јер кнез се у иностранству научио посматрати. — Не знам. Ја сам тамо само здравље поправио; не знам да ли сам се научио посматрати. Ја сам, уосталом, скоро све време био врло срећан. — Срећан! Ви знате бити срећни! — повика Аглаја — па што онда говорите да се нисте научили да посматрате. Можете још и нас научити. — Научите нас, молим вас — засмеја се Аделаида. — Ничему вас не могу научити — смејаше се кнез — скоро све време у иностранству провео сам у том швајцарском селу; ретко сам излазио некуд у околину. Па чему ја вас онда могу да научим? У почетку само нисам осећао досаду, брзо почех оздрављати; затим ми је сваки дан постајао драг, и што даље, мени биваше све драже, тако да сам почео то и да опажам. Легао сам да спавам врло задовољан, а устајао сам још срећнији. А откуд све то... то би ми било доста тешко да вам испричам. — Тако да ви никуда нисте ни желели да идете, никуда вас није вукло срце? — запита га Александра. — С почетка, сасвим с почетка, вукло ме је срце, и обузимао ме је велики немир. Непрестано сам мислио како ћу живети; хтео сам да испитам своју судбину, нарочито сам у неким тренуцима бивао неспокојан. Ви знате, на човека наилазе такви тренуци, нарочито кад је усамљен. Ми смо тамо имали један водопад, омањи, са велике је висине падао као фини, танани млаз, скоро окомито, бео, бучан, пенушав... Падао је са велике висине, а изгледао је доста низак, био је пола километра далек, а чинило се као педесет корака. Ја сам ноћу волео да слушам његов шум; ето, у тим тренуцима осећао сам неки пут велико неспокојство. А други пут, опет, кад зађем у подне у планине, станем сам усред шуме, око мене борови, стари, велики, смоласти; горе на стени стари средњовековни замак, руине; наше је село далеко у долини, једва се види; сунце јасно, небо плаво, стравична тишина. Ето, тада се дешавало да ме као нешто вуче некуд, и све ми се чинило кад бих пошао непрестано напред, па да идем дуго, дуго и да зађем, ето, за ону линију, баш за ону где се небо са земљом саставља, да би онда тамо била одгонетка свему, и да бих тамо одмах угледао нов живот хиљаду пута јачи и бучнији него што је код нас; све ми се причињавао тако неки велики град као Напуљ, и у њему на све стране сами дворци, врева, тутњава, живот... Да, о чему све тада нисам сањао! А после ми се, опет, чинило да човек и у тамници може наћи богат живот. — Последњу мудру мисао ја сам читала још у својој »Читанци«, кад ми је било дванаест година — рече Аглаја. — То је све филозофија — примети Аделаида — ви сте филозоф, и дошли сте да нас поучавате. — Ви можда имате и право — осмехну се кнез — ја сам можда збиља филозоф, и ко зна, можда збиља намеравам да другог учим... То може бити: збиља, може бити... — I ваша је филозофија тачно онаква као и у Јевлампије Николајевне — прихвати опет Аглаја — има ту тако једна чиновница, удовица, долази к нама, нека врста готованке. Цео је њен животни задатак: јевтиноћа; само да јој је што јевтиније да проживи, ни о чему другом не говори него о парама, и, имајте на уму, она има новаца, она је варалица. Исто тако и тај ваш богат живот у затвору, а, можда, и ваша четворогодишња срећа на селу, за коју сте ви свој град Напуљ продали, и, изгледа, са профитом, иако за копјејке. — Што се тиче живота у затвору, човек може и да се не сложи — рече кнез. — Слушао сам причање човека који је одлежао у затвору неких дванаест година. Он је био један од болесника што су се лечили код мог професора ... Имао је нападе, бивао неку пут немиран, плакао би, и чак је једном покушао да се убије. Живот је његов у затвору био врло тужан, уверавам вас, али нипошто не »за копјејку«. А све његово познанство беху паук и дрвце што беше израсло под прозором... Но боље да вам испричам о неком другом свом састанку, прошле године, са једним човеком. Реч је о нечем врло чудноватом, чудноватом нарочито због тога што такав случај врло ретко бива. Тај човек био је заједно са другима одведен на губилиште, и прочитана му пресуда да буде стрељан због политичког злочина. После једно двадесет минута буде прочитано и помиловање и одређена друга врста казне; али, ипак, у међувремену између те две пресуде, он је провео двадесет минута или бар четврт часа у несумњивом убеђењу да ће кроз неколико тренутака наједном морати умрети. Ја сам страшно волео да слушам кад би се он сећао и причао своје тадашње утиске па сам неколико пута почињао да га наново испитујем. Он се сећао свега необично јасно и говорио је да никад ништа од тих тренутака неће заборавити. На једно двадесет корака од губилишта, око којега стојаше народ и војници, беху укопана три стуба, јер криваца беше неколико. Прву тројицу поведоше ка стубовима, привезаше их, обукоше им самртничко одело (бели дугачки огртачи), а на очи им натукоше беле капе да не могу видети пушке; затим према сваком стубу стаде у ред група од неколико војника. Мој познаник бесе осми по реду, значи, он је имао да иде ка стубовима у трећој групи. Свештеник их је све обишао са крстом. Остало им је да живе још једно пет минута, не више. Онај ми је причао да му се тих пет минута чињаху као бесконачан рок, као неко огромно богатство: чинило му се да ће за тих пет минута прозивети толико живота да засад још нема ни смисла да мисли о последњем тренутку, тако да је правио читав распоред свога времена: израчунао је време да се опрости са друговима, за то је одредио два минута, затим је још два минута наменио да последњи пут размисли о себи и затим да још последњи пут погледа око себе. Врло се добро сећао да је одредио баш те три ствари, и баш је тако израчунао. Он умираше, а беше му тек двадесет седам година ... беше здрав и јак. Праштајући се са друговима, сећао се да је једноме од њих поставио прилично неважно питање, и чак се врло заинтересовао за одговор. Затим, кад се опростио од другова, настадоше она два минута што их беше одвојио да мисли о себи; унапред је знао о чему ће мислити: хтео је да представи себи што је могућно брже и јасније како је могућно ово: он сад, ето, постоји и живи, а кроз три минута већ ће бити нешто, неко или нешто, али ко? I где? Све је он то мислио да реши за та два минута! Ту у близини беше црква, и врх храма са позлаћеним кровом блисташе на јарком сунцу. Сећао се да је страшно упорно гледао у тај кров и у зраке који су се од њега одбијали и блистали; није могао да се отргне од тих зрака: њему се чинило да су зраци његова нова природа, да ће се кроз три минута некако слити с њима ... Неизвесност и одвратност од тог новог које ће бити и одмах наступити били су ужасни; али он рече да за њега у том тренутку ништа није било теже него непрекидна мисао: »Како би било да се не умире! Да се може вратити живот — каква бесконачност! I све би то било моје! Ја бих тада сваки тренутак претварао у читав век, ништа не бих изгубио, о сваком бих тренутку водио тачан рачун, узалуд ништа не бих трошио!«Говорио је да се та мисао код њега најзад изметнула у такав гнев да је просто желео да га што пре убију! Кнез наједном ућута; сви очекиваху да ће наставити из тренутне замишљености. — Јесте ли завршили? — запита га Аглаја. — Шта! Завршио сам — рече кнез враћајући се из тренутне замишљености. — А зашто сте нам то испричали? — Тако ... .пало ми на памет... дошло уз реч ... — Ви сте несређени — примети Александра — ви сте, кнеже, јамачно хтели извести закључак да се ниједан тренутак не може парама мерити и да су некад пет минута скупоценији од не знам каквог блага. Све је то похвално, него ипак дозволите, како је после тај пријатељ који вам је такве страхоте причао ... јер њему су заменили казну, поклонили су му, дакле, тај »бес¬коначни живот«. Но, па шта је учинио после од тог богатства? Је ли живео сваког минута »са рачуном«? — О, не, он ми је сам говорио, ја сам га после питао о томе, ни издалека није тако живео, и много, много је часака страћио ... — Е, дакле, ето вам поуке. Значи, не може се живети да се о сваком тренутку води рачуна. Неки узрок мора да постоји због кога то није могућно. — Да, неки узрок због кога то није могућно — понови кнез — мени се и самом то учинило ... А, ипак, човек све некако неће да верује ... — То јест, ви мислите да ћете провести век паметније од свих? — рече Аглаја. — Да, ја сам и то понекад мислио. — Па мислите и сад? — I... сад мислим — одговори кнез, као и пре са тихим и чак бојажљивим осмехом гледајући у Аглају; али се одмах опет засмеја и весело погледа у њу. — Скромност! — рече Аглаја скоро љутито. — Него, како сте ви то храбре, ви се, ето, смејете, а мене је све тако поразило у причању мог познаника да сам то после сањао, баш тих пет минута сам сањао ... Испитујући и озбиљно, још једаред прелете очима своје слушатељке. — А да се ви што не љутите на мене? — запита наједаред као збуњен, али и пак право гледајући свима у очи. — Зашто? — повикаше све три девојке чудећи се. — Па, ето, зато што ја непрестано као да поучавам ... Све се засмејаше. — Ако се љутите, не љутите се — рече он — јер ја и сам знам да сам мање од других живео и да се мање од свих разумем у животу. Ја, можда, неки пут врло необично говорим ... Ту се и он сасвим збуни. — Кад велите да сте били срећни, то значи да сте живели не мање, него више од других; што сад непрестано извијате и извињавате се? — отпоче Аглаја строго и нестрпљиво — и немојте се, молим вас, узнемиравати: да ви нас нечем поучавате, то није никакав ваш тријумф. Са тим вашим квијетизмом може човек и сто година живота испунити срећом. Нек вам даду смртну казну и нек вам пруже прст, ви ћете из једног и из другог подједнако похвалну мисао извести и бићете задовољни. Тако човек може лако провести век. — А што си ти непрестано тако љута — прихвати генералица, одавно посматрајући лица говорника — и о чему ви то говорите ја никако не могу да схватим. Какав прст и какве будалаштине? Кнез прекрасно говори, само мало жалостиво. Што му одузимаш храброст? Кад је почео, он се смејао, а сад је сасвим клонуо. — Ништа, маман. А штета, кнеже, што смртну казну нисте видели, ја бих вас нешто запитала. — Ја сам видео смртну казну — одговори кнез. — Видели сте? — викну Аглаја. — Могла сам се одмах сетити! То крунише читаву ствар. Па кад сте видели, како сте могли говорити да сте све време тамо срећно проживели? Ето, зар вам нисам истину казала? — Па зар у том вашем селу извршавају смртну казну? — запита Аделаида. — Не, ја сам то у Лиону видео, куда сам са Шнајдером ишао, он ме је повео. Чим сам стигао, доспео сам на погубљење. — Па шта, је ли вам се много свидело? Много поучног? Корисног? — питаше Аглаја. — Мени се то никако није свидело, и ја сам после тога био и мало болестан, али признајем да сам гледао као прикован, нисам могао отргнути очи. — Ни ја не бих могла отргнути очи — рече Аглаја. — Тамо врло нерадо гледају кад жене иду да то посматрају, чак после у новинама пишу о тим женама. — То значи, кад налазе да то није женски посао, тим самим хоће да кажу (па, дакле, и да оправдају) да је то мушки посао. Честитам им на логици. I ви, наравно, тако исто мислите. — Причајте о смртној казни — прекиде је Аделаида. — Ја никако не бих хтео сад... — збуни се и чисто намргоди кнез. — Вама баш као да је жао да нам причате — боцну га Аглаја. — Не, него стога што сам о тој смртној казни малопре причао. — Коме сте причали? — Вашему лакеју док сам тамо чекао ... — Каквом лакеју? — зачу се са свих страна. — Па оном што седи у предсобљу, неки просед, црвенкаста лица. Ја сам чекао у предсобљу да уђем к Ивану Фјодоровичу. — То је чудновато — примети генералица. — Кнез је демократа — одсече Аглаја — али кад сте и Алексију причали, онда нам не можете одрећи. — Ја неизоставно хоћу да чујем — понови Аделаида. — Малочас сам — окрену се к њој кнез, унеколико се опет загрејавши (он се, изгледа, врло брзо и искрено загревао) — малочас сам збиља помислио, кад сте искали од мене сиже за слику, да вам дам овакав сиже: насликати лице на смрт осуђеног на тренутак пре удара гиљотине, кад он још на губилишту стоји пре но што ће лећи на ону даску. — Какво лице? Зар само лице? — запита Аделаида — чудан би то био сиже, и каква би то била слика? — Не знам, а што? — ватрено остајаше при своме кнез — ја сам у Базелу недавно видео једну такву слику ... желим да вам испричам ... Једном ћу вам испричати... врло ме је поразило. — О базелској слици ћете неизоставно причати други пут — рече Аделаида — а сад ми објасните слику те смртне казне. Можете ли ми је казати онако како је ви замишљате? Како да се то лице наслика? Дакле, само лице? А какво је то лице? — То је тачно један минут пре смрти — поче кнез са потпуном готовошћу заносећи се успоменом и, очевидно, оног часа заборавивши на све остало — баш онај тренутак кад се попео на лествице и тек што је ступио на губилиште. Ту је погледао на моју страну; ја по¬гледах у његово лице и све разумедох... Уосталом, како то да вам испричам? Ја бих страшно, страшно волео да ви или неко други то наслика! А најбоље ви! Још тада сам помислио да би таква слика могла бити веома корисна. Знате ли, ту треба све представити, и што је било раније, све, све. Он је живео у тамници и рачунао је да ће погубљење бити бар недељу дана доцније; некако је рачунао на обично канцеларијско одуговлачење: да ће акт још некуд морати ићи па да ће тек после недељу дана стићи. Кад тамо, а оно се наједаред некако скратило... У пет часова изјутра он је спавао. То је било крајем октобра; у пет сати још је хладно и мрак. Уђе тамнички надзорник, нечујно, са стражом, и пажљиво га додирну по рамену; он се диже, налакти се, види светлост: »шта је?« — »У десет сати је извршење смртне казне.« Он онако бунован не поверова, поче се препирати да ће акт доћи тек кроз недељу дана... Но кад се сасвим освести, престаде се препирати и ућута; тако су причали... затим рече: »Ипак је тешко тако наједаред ...«, па опет ућута, и већ ништа не хтеде говорити. Једно три-четири часа прођоше у уобичајеним стварима: свештеник, доручак, за који му дају вино, кафу и говедину (зар то није шегачење? Кад човек помисли како је то немилосрдно, а са друге стране, богами, ти наивни људи чине то од чистог срца и уверени су да је то још неко човекољубље!), затим тоалета (знате ли ви шта је то тоалета на смрт осуђеног?), напослетку га возе по граду до губилишта... Ја мислим да се и тад ономе чини да му остаје још бесконачно да живи док га возе. Мени се чини да је он морао мислити путем: »Још дуго, још три улице остаје ми да живим; ето, кад ову прођем, остаје ми после још она, па још она где је са десне стране хлебар... а кад ћемо тек стићи до хлебара!« Унаоколо свет, жагор, вика, десет хиљада лица, десет хиљада очију, све то треба издржати, а што је најглавније мисао: »Ето њих има десет хиљада, и никог између њих неће убити, а мене ће убити!« Него, то је све претходно. На губилиште воде степенице; ту се он пред степеницама наједанпут заплака, а био је то јак и срчан човек, велики злочинац, кажу. С њим је све време био свештеник, и у колима се с њим возио, и непрестано је говорио, али онај тешко да га је слушао: као и почне да га слуша, али већ код треће речи ништа не разуме. Тако мора бити. Најзад се стаде пети уза степенице, ноге су му свезане, те се стога ситним корацима креће. Свештеник биће да је био некакав паметан човек: престао је да му прича, него му је једнако давао крст да љуби. Доле, код степеница био је врло блед, а кад се попео и стао на губилиште, наједаред побеле као хартија, али сасвим као бела писаћа хартија. По свој прилици, ноге су му слабиле и трнуле, и смучило му се... као да га нешто гуши у грлу и од тога као да га нешто голица; јесте ли осећали то некад кад се уплашите или у врло страшним тренуцима кад сте сасвим при свести, али свест нема никакве моћи? Мени се чини кад је, на пример, нека неминовна пропаст, кућа се на вас руши, онда вам се наједаред прохте да седнете и да зажмурите и чекате: нек буде што ће бити! ... Ето, ту, кад је почињала та слабост, свештеник му је брже, неким хитрим покретом и ћутећи, наједаред подметнуо крст до самих усана... Често му га је подметао, сваког тренутка. Чим би се крст дотакао усана, он би отворио очи, и опет као да би на који секунд оживео, и ноге би му корачале. Крст је пожудно целивао, као да се журио да не заборави понети нешто да му се нађе за сваки случај, али тешко да је у том тренутку осећао што религиозно. I тако је било до саме даске ... Чудновата ствар: ретко у несвест падају у тим последњим секундима! Напротив, глава страшно живи и ради, мора бити, јако, јако, јако, као машина која се врти; ја замишљам ударају разне мисли, све недовршене и можда, смешне, тако удаљене од оног тренутка мисли. »Гле, онај што се тамо загледао на челу има брадавицу, а у џелата је једно доње дугме зарђало!« ... а, међутим, све знаш и свега си свестан; има једна таква тачка коју никако не можеш заборавити, нити можеш пасти у несвест, и све око ње, око те тачке, иде и врти се. Па кад човек помисли да је то тако до саме последње четврти секунде, кад већ глава лежи на пању, и чека, и... зна, и наједаред чује над собом како се гвожђе отиснуло... То мораш неизоставно чути! Ја кад бих лежао, намерно бих слушао и чуо бих то! Ту је можда свега један десети део тренутка, али ћеш неизоставно чути! I замислите само, и досад се још препиру да можда глава и кад одлети, да она можда још за читав један секунд зна да је одлетела. Какав појам! ... А шта велите ако то траје и читавих пет секунди! ... Насликајте губилиште тако да се сасвим изблиза и јасно види само последњи степеник; осуђеник ступа на њега: глава, лице бледо као хартија, свештеник пружа крст, онај пожудно пружа своје модре усне и гледа, све зна. Крст и глава: ето вам слике, а лице свештениково, џелатово, његових двају слуга и неколико глава и очију доле... и то се све може насликати, али то већ на даљој позадини; у магли, као нешто споредно ... Ето каква је то слика. Кнез ућута па погледа у све. — То, наравно, није налик на квијетизам — проговори за себе Александра. — Но, а сад нам испричајте како сте били заљубљени — рече Аделаида. Кнез са чуђењем погледа у њу. — Чујте — чисто се пожури Аделаида — ви нам дугујете причу о базелској слици, али ја сад хоћу да чујем како сте били заљубљени; немојте се извлачити: били сте. Осим тога, кад почнете причати, престајете бити филозоф. — Ви кад свршите своје причање, ви се одмах застидите онога што сте испричали — примети наједаред Аглаја. — Зашто то? — Како ти је то, збиља, глупо — одсече генералица, љутито гледајући у Аглају. — Није паметно — потврди Александра. — Не верујте јој, кнеже — окрену му се генералица — то она намерно из неке злоће чини: она није тако глупо васпитана; немојте рђаво да помислите што вам толико досађују. Оне мора да су сад нешто наумиле, али оне вас воле. Познајем им лица. — I ја им познајем лица — рече кнез, нарочито, ударајући гласом на своје речи. — Како то? — запита Аделаида радознало. — Ша ви знате о нашим лицима? — исказаше своју радозналост и оне друге. Но кнез ћуташе и беше озбиљан; све чекаху његов одговор. — То ћу вам други пут казати — рече он тихо и озбиљно. — Ви баш пошто-пото хоћете да нас заинтересујете — повика Аглаја — и какав му је само свечан изглед! — Па добро — пожури се Аделаида — него кад сте већ такав познавалац лица, онда сте сигурно били и заљубљени; ја сам, значи, погодила. Причајте, дакле. — Ја нисам био заљубљен — одговори кнез тихо и озбиљно — ја сам био... срећан на други начин. — Како то, чиме? — Добро, ја ћу вам испричати — проговори кнез чисто у некој дубокој замишљености.

VI

— Ето, ви сад све — поче кнез — гледате на мене са љубопитством и ако га не задовољим, ви ћете се на мене још и наљутити. Не, ја се шалим — додаде он брже са осмехом. — Тамо у Швајцарској, била су само деца, и ја сам све време тамо био само са децом. То су била деца из оног села, читав чопор, ишла су у школу. Не могу рећи да сам их учио; а не, она су тамо имала учитеља, Жила Тибоа; додуше, и учио сам их, али сам више онако био с њима, и све су ми четири године тако прошле. Мени ништа друго није ни требало. Ја сам им све говорио, ништа нисам од њих крио. Њихови се очеви и родбина сви на мене разљутише стога што деца, напослетку, нису могла без мене, и све су се купила око мене, а учитељ ми најзад постаде највећи непријатељ. Ја сам тако много задобио непријатеља, и све због деце. Чак ме је и Шнајдер корио. А зашто су се они тако бојали? Детету се може све казати, све; мене је увек поражавала мисао како одрасли уопште слабо познају децу, очеви и матере чак ни своју рођену децу. Од детета не треба ништа крити под изговором да су мала и да је за њих рано да то знају. Каква жалосна и несрећна мисао! I како деца и сама добро запажају да њих очеви сматрају као сувише мале па мисле да она ништа не разумеју, док она, међутим, све разумевају. Велики не знају да дете и у најтежој прилици може дати необично важан савет. О, боже! Кад у вас гледа нека лепа птичица, поверљиво и срећно, та вас је стид да је преварите! Ја их зато зовем птичицама јер ничег бољег од птичице нема на свету. Уосталом, на мене су се сви у селу разљутили највише због једног случаја ... а учитељ Тибо ми је просто завидео; он је с почетка једнако махао главом и чудио се како то деца код мене све разумеју, а код њега скоро ништа, а после ми се почео смејати када сам му казао да их ми обојица ничем нећемо научити, него ће „још она нас научити". I како ми је могао завидети и клеветати ме кад је и сам живео са децом! Деца леце човечју душу ... Био је један болесник у Шнајдеровом санаторијуму, један врло несрећан човек. То је била тако ужасна несрећа да би јој се тешко могла наћи равна. Он је доведен на лечење од лудила, али, по моме мишљењу, није био луд, он је био само страшно велики патник, то је била сва његова болест. I кад бисте знали шта су за њега најзад постала наша деца... Него, ја ћу вам о томе болеснику после причати; а сада ћу да вам испричам како је све то почело. Мене деца с почетка нису волела. Ја сам био од њих толико старији, велики и увек тако незграпан, а знам да сам прилично и ружан ... а после, и странац сам. Деца су ми се с почетка смејала, а после се сташе чак бацати камењем на мене када су увребала да сам пољубио Мари. А свега сам је једанпут пољубио... Не, не смејте се — пожури се кнез да задржи подсмех својих слушатељки — ту није било ни најмање љубави. Кад бисте ви знали како је несрећно било то створење, онда би вам је било врло жао, као и мени што је било. Она је била из нашег села. Мати њена била је једна старица, и она је у њиховој малој, сасвим трошној кућици, са два прозора, имала један прозор одвојен по дозволи сеоске власти; њој су били дозволили да кроз тај прозор продаје пертле, конац, дуван, сапун... све то за сасвим ситан новац, те се тако хранила. Она је била болесна, непрестано су јој ноге отицале, тако да је стално седела на једном месту. Мари је била њена кћи, од својих двадесет година, слаба и мршава; у ње се одавно зачела сушица, но она је непрестано ишла по кућама да ради тешке послове на надницу: подове је прала, рубље, дворишта чистила, стоку тимарила. Један француски трговачки путник саблазни је и одведе, а после недељу дана је на путу остави и крадом оде. Она дође кући просећи уз пут, сва упрскана блатом, сва у ритама, поцепаних ципела; ишла је пешке читаву недељу дана, ноћивала у пољу и врло је назебла; ноге су јој биле све рањаве, руке отекле и испуцале. Она, уосталом, ни пре није била лепа; само су јој очи биле тихе, благе, невине, чутљива је била страшно. Једном још пре тога, она наједаред поче да пева при раду, и ја се сећам да су се сви зачудили и стали се смејати: »Мари пева! Откуд то? Мари пева!« а она се страшно збуни, па после заувек ућута. Тада су још били љубазни према њој, али кад се вратила болна и измучена, нико према њој није имао никаква сажаљења. Како су они у том погледу немилосрдни! Какви су у њих тешки појмови о томе! Мати ју је прва дочекала пакосно и са презрењем: »Ти си ме сад осрамотила.« Она ју је прва и изложила општем руглу. Кад чуше у селу да се Мари вратила, онда сви потрчаше да је виде и скоро све село се слеже код бабине колибе: старци, деца жене, девојке, сви, узрујана, пакосна гомила. Мари је лежала на поду, код ногу старичиних, гладна, поцепана и плакала је. Кад сви до јурише, она се покри својом разбарушеном косом и сави се ручице на поду. Сви наоколо гледали су на њу као на неког гада; старци су је осуђивали и грдили, млади су се чак смејали, жене су је псовале, осуђивале, гледале је с таквим презрењем као неког паука. Мати све то допусти, и сама је ту седела, климала главом и одобравала. Она је у то доба била већ врло болесна и скоро на умору; два месеца доцније збиља умре; знала је да ће умрети, али ипак јој, до саме смрти, ни на памет не паде да се са ћерком помири, чак ни речи са њом није проговорила; гонила ју је у ходник да спава, чак је скоро није ни хранила. Њој је често било потребно да меће своје болесне ноге у топлу воду; Мари јој је сваки дан прала ноге и дворила ју је; она је примала све њене услуге ћутке, све без иједне лепе речи. Мари је све то сносила, и ја после, кад сам се упознао с њом, приметих да је она и сама све то одобравала, и сама је сматрала себе за последње створење. Кад је старица сасвим пала у постељу, дођоше да је негују сеоске старице, редом, тако је то тамо обичај. Тада су сасвим престали да хране Мари, а у селу су је сви гонили и нико јој посла није хтео дати као пре. Сви баш као да пљуваху на њу, а мушкарци престадоше да је сматрају женом, непрестано су јој говорили гадости, а неки пут, врло ретко, кад би се недељом опили, бацили би јој шале ради по неку пару, онако право на земљу; Мари би их ћутке дизала. Она је већ тада почела да кашље и избацује крв. Напослетку, оне њене рите постадоше већ сами дроњци, тако да се била стидела да се показује у селу; а ишла је, откако се вратила, непрестано боса. I, ето, у то доба, нарочито деца, читав чопор, било их је преко четрдесет ђака, почеше је задиркивати и чак се блатом на њу бацаху. Она замоли пастира да је пусти да му чува краве, но пастир је отера. Тада сама, без дозволе, поче са стадом одлазити по цео дан на пашу. I пошто је била од велике користи пастиру, он је то опазио, и више је није терао, а неки пут би јој чак давао и остатке од свог обеда, сира и хлеба. Сматрао је то за неку велику милост са своје стране. А кад јој мати умре, онда се пастор у цркви не застиде да на опелу пред целим народом осрамоти Мари. Мари је стајала за сандуком, како се затекла, у својим ритама, и плакала. Сакупило се много света да гледају како ће она плакати и ићи за сандуком; тада се пастор, он је био још млад човек и имао је јаку амбицију да постане велики проповедник, окрену свима и указа на Мари. »Ето вам ко је био узрок смрти те честите жене« (а то није истина јер је стара била већ две године болесна), »ето је где стоји пред вама и не сме да погледа, јер је обележена прстом божјим; видите ли је како је боса и сва у дроњцима — пример за оне који губе честитост! А ко је она? То је кћи њена?« и све тако, на тај начин. I замислите, та пасторова нискост им се скоро свима допала, али... ту се догоди један нарочит случај: умешаше се деца, јер у то доба деца су већ сва била на мојој страни, па су и она заволела Мари. Ево како се то десило. Ја жажелех да ма шта учиним за Мари; било је врло потребно да јој се да новаца, али ја тамо новаца никад нисам имао, ни паре. Имао сам малу бриљантску иглу, те је продадох једном прекупцу; он је ишао од села до села и трговао старим стварима. Даде ми осам франака, мада је она добрих четрдесет вредела. Дуго сам вребао прилику да се са Мари нађем насамо; напослетку се једном нађосмо иза села, код ограде, на споредној путањи која је водила у планину, за једним дрветом. Ту јој дадох осам франака и рекох јој да их чува јер више нећу имати пара, а затим је пољубих и рекох нека не мисли да ја имам неку рђаву намеру и да сам је пољубио не стога што сам заљубљен у њу, него што је врло жалим и што је још од самог почетка нисам сматрао кривом, него само несрећном. Имао сам жељу да је одмах утешим и уверим да не би требало да себе пред свима сматра тако ниском, но она ме, изгледа, није разумела. Ја сам то одмах приметио, мада је она скоро све време ћутала и стајала преда мном оборених очију и страшно се стидела. Кад сам свршио, она ме пољуби у руку, а ја одмах узех њену руку и хтедох је пољубити, но она је брже истрже. Наједном нас у тај мах спазише деца, читава гомила; ја после дознадох да су ме одавно вребала. Она почеше да звижде, да пљескају малим длановима и да се смеју, а Мари побеже. Ја хтедох да им кажем и објасним, но она се стадоше камењем бацати на мене. Још тога истог дана све село дознаде да сам ја пољубио Мари; све паде опет на Мари; отад је још више нису трпели. Цух чак да су хтели да јој суде, но, хвала богу, прође мирно; али зато јој деца никад више мира не даваху, дираху је горе него пре, блатом се бацаху на њу. Кад је појуре, она бежи од њих са својим слабим грудима, а кад се задува, она вичу на њу, грде је. Једном хтедох већ да се потучем с њима. Затим им стадох говорити; говорио сам им сваког дана кад год сам само могао. Она се неки пут заустављаху и слушаху, али су још грдила. Ја им испричах како је Мари несрећна; она ускоро престадоше да је јуре и стадоше се разилазити чутке. Мало-помало ми почесмо разговарати; ја од њих ништа нисам крио, све им испричах. Она ме са великим љубопитством слушаху и ускоро почеше да жале Мари. Понека, кад би се с њом срела, почеше да је љубазно поздрављају. Код њих је тамо обичај кад се двоје сретну, свеједно: били познати или не, да се јављају једно другом и да кажу: »Добар дан«. Замишљам како се Мари чудила. Једаред су две девојчице добавиле јела па јој однеле, а после су дошле к мени па ми то рекле. Причале су ми да се Мари заплакала и да оне сад њу веома воле. Ускоро је и сва друга деца почеше волети, а у исти мах и мене сва мало-помало заволеше. Почеше често долазити к мени и једнако ме мољаху да им причам; чини ми се да сам лепо причао јер су врло волела да ме слушају. А доцније сам и учио и много читао само зато да бих им после имао шта причати. I све три године затим причао сам им. Кад су ме доцније сви кривили, и Шнајдер, што с децом говорим као са одраслима и ништа од њих не кријем, ја сам им одговорио да ме је срамота да их лажем, да ће она и без мене све дознати, па ма како ја крио, и то ће дознати у рђавоме облику, а од мене неће рђаво дознати. Требало је само сваки да се сети како је и сам био дете. Они се са мном нису слагали... Ја сам пољубио Мари на две недеље пре но што јој је мати умрла; а кад је пастор говорио проповед, тад су сва деца већ била на мојој страни. Ја им одмах испричах и објасних пасторов поступак, сва се на њега разљутише, а нека у толикој мери да су му камењем полупала стакла на прозорима. Рекох им да то не чине јер није лепо. А у селу одмах сви све дознадоше, па почеше мене да криве да сам им искварио децу. Затим сви сазнадошц да деца воле Мари и страшно се поплашише; но Мари је већ била срећна. Деци забранише чак и да се виђају с њом, али она кришом трчаху к њој у стадо, прилично далеко, скоро пола врсте од села; носила су јој колаче, а нека су јој трчала просто зато да је загрле, пољубе и рекну: је воус аиме, Марие! па да после безобзирце беже кући. Мари умало што није полудела од такве изненадне среће; она то ни сањала није; њу је било стид и радовала се; а што је најглавније, деца су хтела, а нарочито девојчице, да трче к њој да би јој рекла како је ја волим и да им врло много о њој говорим. Она јој испричаше како сам им ја све приповедао, да је она сад воле и жале и да ће то увек тако бити. Затим би тркнула до мене, па би ми радосно, са узбуђеним лицима саопштавала како су малочас била код Мари и да ме је она поздравила. Увече бих ишао до водопада; тамо је било једно место, заклоњено од села, око њега су расли јабланови; ту би ми деца увече долазила, нека чак и крадом. Мени се чини да је моја љубав према Мари била за њих врло велико уживање; и за све време мог борављења код њих једино сам их у том обмануо. Ја их не хтедох разуверити да волим Мари, то јест да нисам заљубљен у њу, него да ми је само врло жао ње; по свему сам видео да би она већма волела да је онако како су она сама замишљала и међу собом закључила, и стога сам ћутао и правио се да је бајаги тако како она мисле. I у коликој мери су била деликатна и нежна та мала срца: њима се, на пример, учинило немогућно да њихов добри Леон тако воли Мари, а Мари је, међутим, тако бедно одевена и без ципела. Па помислите само; она јој одмах набавише ципеле, и чарапе, и рубље, па чак и неку хаљину; како су све то створила, не разумем; радила су сва заједнички. Кад сам их после питао, она се само весело смејаху, а девојчиче пљескаху рукама и љубљаху ме. Ја сам некада ишао крадом да се видим са Мари Она је бивала све слабија и једва је ишла; напослетку сасвим престаде да служи пастира, али ипак би му свако јутро изгонила стадо. Села би негде у страну; тамо је на једној сасвим стрмој стени било једно истакнуто место; седела би на камену на неком усамљеном скровитом месту, па би тако остала скоро непомична вас дуги дан, од зоре па док се стадо не би вратило. Сад је била већ толико слаба од сушице да је већином седела затворених очију наслонивши главу на стену, и дремала би тешко дишући; лице јој се исушило као у костура, и зној јој је избијао на челу и на слепоочницама. Ето тако сам је увек затицао. Ја бих јој долазио само на часак, нисам хтео да ме ко види. Цим бих се појавио, Мари би одмах уздрхтала, отварала би очи и журила би се да ми љуби руке. Ја се нисам бранио јер је то за њу била радост; докле год бих био код ње, она би дрхтала и плакала; истина, неколико пута је покушавала и да говори, но тешко ју је било разумети. Бивала је често луда, у страшном узбуђењу и усхићењу. Неки пут би деца долазила са мном. Том приликом би деца обично стала негде у близини, па би нас почела чувати од нечег и неког, и то им је било велико уживање. Кад бисмо ја и деца отишли, Мари би опет остајала сама, као и пре непомична, затворених очију и наслонивши се главом на стену; мора да је тада о нечем сањарила. Једаред изјутра она већ не могаде да изађе до стада и остаде у својој празној кући. Деца то одмах дознадоше и скоро сва се изредаше код ње тога дана; она л ежаше на постељи самохрана. Два дана су је дворила сама деца свраћајући редом једно за другим, но после, кад се у селу рашчуло да је Мари већ збиља на самрти, почеле су јој долазити старе жене, седеле су и чувале је. У селу сад, изгледа, почеше да је жале, бар деци нису бранили да јој одлазе, и нису их због тога грдили као пре. Мари је све време била као у заносу, у полусну; сан јој је био немиран: страшно је кашљала. Старице су терале децу, но ова би притрчавала прозору, неки пут макар само на часак, тек само да јој рекну: Боњоур, нотре бонне Марие! А она, чим би их угледала или ћула, одмах би живахнула и одмах би се, не слушајући старе жене, упињала да се придигне на лакат, климала би им главом, захваљивала би им се. Она су јој, као и пре, доносила понуде, али она сад скоро ништа није јела. I тако међу том дечицом, уверавам вас, Мари премину скоро срећна. Поред њих она заборави своју црну невољу, чинило јој се као да је од њих добила опроштење, јер је до последњег часа сматрала себе за велику грешницу ... Као птичице крилима, она би лупкала у њене прозоре и довикивала би јој свако јутро: Ноус т'аимонс, Марие! Умрла је врло брзо. Ја сам мислио да ће дуже живети. Уочи дана њене смрти, пред залазак сунца, свратих до ње; она ме, изгледа, познаде, и ја се последњи пут руковах с њом; како јој се исушила рука! А сутра ми тек наједаред дођоше и рекоше да је Мари умрла. Сад већ децу нико не могаде задржати: она јој сав сандук искитише цвећем и метнуше јој венац на главу. Пастор у цркви сад није покојницу срамотио, а мало је света и било на сахрани, само неколико њих свратише, онако из радозналости. Али кад дође да се понесе сандук, деца навалише сва наједаред да она носе. Пошто га нису могла сама носити, то су им помагали. Сви су ти малишани трчали за сандуком и плакали. Од тог доба деца су непрестано обилазила и поштовала гроб Мари; сваке године ките га цвећем, посадише около руже. Но после тог погреба поче цело село да ме гони због деце. Главне коловође беху пастор и учитељ. Деци одлучно забранише чак и да се виђају са мном, а Шнајдер се обавеза да ће мотрити на то. Но, ми смо се ипак виђали и издалека се знацима споразумевали. Слала су ми мала писамца. После се све то изравнало, и тада је било врло лепо; ја сам се још више зближио с децом услед тог прогона. Последње године чак се помирих са Тибоом и пастором. А Шнајдер ми је много говорио и препирао се са мном о мом штетном »систему« са децом. Ја и систем! Напослетку ми Шнајдер исказа једну своју врло чудновату мисао; то беше већ пред сам мој одлазак. Рече ми како се потпуно убедио да сам ја право дете, то јест потпуно дете, да сам само растом и лицем налик на одраслог, али да ни развићем, ни душом, ни карактером, па чак, можда, ни умом нисам одрастао и да ћу такав и остати, па макар и шездесет година доживео. Ја сам се врло смејао; он, наравно, није у праву, јер, најпосле, по чему сам ја дете? Но једно је истина: ја збиља и не волим да сам са одраслима, људима, великим... то сам одавно приметио ... не волим, јер не умем с њима. Ма шта они са мном говорили, ма како да су добри према мени, ипак је мени увек некако тешко у њиховом друштву, и страшно волим кад могу што пре да одем својим друговима, а другови су моји одувек била деца, али не стога што сам и ја дете, него што ме је нешто просто вукло деци. Кад бих, још у почетку свог живота на селу, одлазећи сам у планину да се предајем тузи, лутајући усамљен, видео неки пут, а нарочито око подне, кад су се пуштала из школе, сав тај немирни рој деце како јури са својим торбицама и школским таблицама, са виком, са смехом, играјући се, сва моја душа почела би наједном да стреми њима. Не знам, али бих имао некако необично јако и срећно осећање при сваком састанку с њима. Застајао бих и смејао се од среће посматрајући њихове мале, живахне, вечно покретне ножице, дечаке и девојчице који су трчали заједно; гледајући њихов смех и сузе (јер су многи стизали да се побију, расплачу, опет да се помире и да се играју, док би из школе до куће дотрчали), ја бих заборавио сав свој душевни терет. I доцније, за све те три године, нисам могао да појмим како то да људи тугују и зашто да тугују. Ја сам сву своју судбину посветио њима. Никад нисам мислио остављати село, нити ми је и на памет падало да ћу ма кад поћи овамо, у Русију. Чинило ми се да ћу увек остати тамо, али напослетку увидех да ме Шнајдер неће моћи издржавати, а у тај мах искрсну ствар у толикој мери важна да ме Шнајдер и сам поче журити да пођем, и уместо мене је овамо и писао. I тако ћу, ето, сад да видим шта је, у ствари, и посаветоваћу се с неким. Можда ће се моја судбина сасвим изменити, но све то није оно право, ни главно. Главно је у томе што се изменио сав мој живот. Ја сам тамо много оставио, и сувише много. Све је ишчезло. Седео сам у вагону и размишљао: »Ја сад идем међу људе; можда ништа не знам, али настао је нови жи¬вот.« Наумио сам да свој задатак испуним часно и одлучно. С људима ће ми, можда, бити досадно и тешко. За прво време зарекао сам се да будем са свима учтив и искрен; нешто више од мене нико неће ни захтевати. Можда ће ме и овде сматрати за дете, не браним! Мене сви однекуд и за идиота држе; ја сам збиља био некада тако болестан да сам тада, у ствари, и био налик на идиота. Но откуд сам идиот кад, ето, сам схватам да ме држе за идиота? Ја улазим и мислим: »Ето, држе ме за идиота, а ја сам ипак паметан, а они то и не слуте« ... Често то помислим. Кад сам у Берлину добио отуд од деце неколико малих писама, која ми она већ стигоше да напишу, тек тада разумедох колико сам их волео. Врло је тешко човеку добити прво писмо. Како им је жао било кад су ме испраћала! Читав месец дана пре мог поласка беху ме почела испраћати. Леон с'м ва поур тоујоурс! Свако смо се веће, као и пре, скупљали код оног водопада и непрестано смо говорили како ћемо се растати. Неки пут је бивало онако исто пријатно као и пре; само, разилазећи се пред ноћ, она ме почеше снажно и ватрено грлити, што пре није било. Понеко би тркнуло к мени кријући од других, по једно, само зато да ме загрли и пољуби... насамо, не пред свима. Кад сам већ полазио на пут, онда ме сва, цео чопор, испратише до железничке станице. Станица је била од нашег села отприлике на једну врсту. Она се уздржаваху да не плачу, али многа не одолеше срцу па се углас заплакаше, нарочито девојчице. Зурили смо да не закаснимо, но понеко би тек наједаред из гомиле полетело к мени насред пута, грлило ме својим малим рукама и љубило, и само је стога задржавало читаво друштво; а ми, мада смо журили, ипак бисмо застали и причекали док се оно не опрости. Кад седох у вагон и вагон крену, она ми сва довикнуше: »Хура!« — и дуго стајаху на месту док воз сасвим не ишчезе. А и ја сам њих гледао ... Чујте, кад сам малопре ушао к вама и погледао у ваша мила лица, јер ја се сад врло загледам у лица, и чуо ваше прве речи, мени први пут од оног времена дође лако око срца. Баш малочас помислих да сам се можда збиља у срећан дан родио: јер знам да то није баш тако лако наићи на такве људе које ћеш одмах, на први поглед, заволети, а ја, ето, одмах нађох вас, тек што изађох из воза. Врло добро знам да је срамота говорити о својим осећањима,али, ето, говорим, и од вас ме нимало није стид. Ја избегавам друштво и можда вам дуго нећу долазити. Само, немојте то да ми примите за зло, то нисам казао стога што ми је до вас мало стало, нити, пак, сматрајте да сам се што нашао увређен. Питате ме за своја лица: шта сам приметио на њима. Са великим задовољством ћу вам то казати. Ви, Аделаида Ивановна, имате срећно лице, од сва три лица најсимпатичније. Не само да сте врло лепи него кад вас човек погледа, он одмах помисли: »Њено је лице лице добре сестре.« Ви човеку прилазите просто и весело, али и срце умете брзо да упознате. Ето, тако ми изгледа ваше лице. I ваше је лице, Александра Ивановна, дивно и врло лепо, али ви, изгледа, имате неку потајну тугу; душа вам је, без сумње, ванредно добра, али ви нисте весели. Ви имате некакав нарочит присенак на лицу, налик на Холбајнову Мадону, у Дрездену. Но, ето вам о вашем лицу; јесам ли добар погађач? Јер ви мене сматрате за погађача. Али по вашем лицу, Лизавета Прокофјевна — обрати се он наједаред генералици — по вашем лицу не само да ми се чини него сам просто уверен да сте ви савршено дете, у свему, у свему, у свему добром и свему рђавом, иако сте већ у тим годинама. Ви се, ваљда, на мене не срдите што тако говорим? Јер знате како ја о деци мислим? I немојте мислити да сам из своје наивности све то тако отворено говорио о вашим лицима; о, не, ни најмање не! Можда сам и ја ту неку своју мисао имао.

VII

Кад кнез ућута, све се весело загледаше у њега, чак и Аглаја, али нарочито Лизавета Прокофјевна. — Ето вам истине! — викну она. — шта је, поштоване госпођице, ви сте мислиле да ћете бајаги њега протежирати као сиротана, кад тамо а он вас, ето, једва удостојио да вас изабере, па и то са напоменом да ће нам тек овда-онда долазити. Зврцнуо нас је по носу, и баш ми је мило; а најгоре је прошао Иван Фјодорович. Браво, кнеже! А малочас нам још рекоше да вас мало узмемо на испит. А то што сте рекли за моје лице, то је све потпуна истина: ја сам дете, и ја то знам. То сам још и пре вас знала; ви сте тачно моју мисао исказали једном речју. Сматрам да се ваш карактер потпуно слаже са мојим, и баш ми је мило, као две капље воде. Само сте ви мушкарац, а ја жена, и у Швајцарској нисам била, у томе је сва разлика. — Не журите се, маман — викну Аглаја — кнез каже да је он у свим својим резоновањима неку нарочиту мисао имао и да све то није тек онако говорио. — Да, да — смејаху се друге. — Не подсмевајте се, миле моје, јер је он можда лукавији од вас све три заједно. Видећете. Него што ви, кнеже, за Аглају ништа не рекосте? Аглаја чека, и ја чекам. — Сад ништа не могу казати; казаћу други пут. — Што? Ваљда нисам таква да не упадам у очи? — Како да не! Ви сте ванредна лепотица, Аглаја Ивановна. Ви сте тако лепи да човека хвата страх да вас гледа. — I ништа више? А особине? — наваљиваше генералица. — О лепоти је тешко суд изрицати; још нисам начисто. Лепота је загонетка. — То значи да сте Аглаји задали загонетку — рече Аделаида — одгонетни-дер, Аглаја. А лепа је, кнеже, је ли да је лепа? — Ванредно! — ватрено одговори кнез загледавши се у Аглају са одушевљењем. — Скоро као Настасја Филиповна, премда сасвим друго лице! Све се жене згледаше зачуђено. — Као к-о-о? — отеже генералица. — Као Настасја Филиповна!? А где сте ви видели Настасју Филиповну? Каква Настасја Филиповна? — Малочас је Гаврило Ардалионович показивао њену слику Ивану Фјодоровичу. — Шта, Ивану Фјодоровичу слику донео? — Да му покаже. Настасја Филиповна поклонила је данас Гаврилу Ардалионовичу своју слику, а овај донео да је покаже. — Хоћу да је видим! — плану генералица — где је та слика? Кад ју је њему поклонила, онда мора да је код њега, а он је, наравно, још у кабинету. Средом он увек долази да ради и никад пре четири не одлази. Одмах да се дозове Гаврило Ардалионович! Не, не, ја баш не умирем од жеље да га видим. Него учините доброту, кнеже, идите до кабинета, узмите од њега слику па је донесите овамо. Кажите, само да видимо. Молим вас. — Добар је, али сувише наиван — рече Аделаида кад кнез изађе. — Да, некако и сувише — потврди Александра — тако да је чак мало и смешан. I једна и друга баш као да не хтедоше да искажу сву своју мисао. — Он се, уосталом, лепо извукао с нашим лицима — рече Аглаја — свима је поласкао, чак и мами. — Не збивај шалу, молим те — викну генералица. — Није он л аскао, него је то за мене ласкаво. — Ти мислиш да се он извлачио? — упита Аделаида. — Мени се чини да он баш није тако наиван. — Гле, како је окупила! — разљути се генералица. — А ја, опет, мислим да сте ви смешније од њега. Наивчина је, али је смотрен у најплеменитијем смислу речи, наравно. Баш као и ја. »Наравно, много сам погрешио што сам ту слику спомињао«, размишљаше кнез одлазећи у кабинет и осећајући извесну гризу са вести... »Али... можда сам и добро учинио што сам се изрекао ...« У глави му поче да искрсава једна чудна мисао, уосталом, још не сасвим јасна. Гаврило Ардалионович још је седео у кабинету и био се задубио у своје хартије; он заиста као да није узалуд примао плату из акционарског друштва. Страшно се збунио кад га је кнез замолио за слику и испричао му на који су начин оне тамо за слику дознале. — Е, ех! I шта вам је требало да брбљате! — узвикну он јетко — ви ништа на свету не знате ... Идиот! — промрмља он у себи. — Извините, просто ми се тако с језика отело; дошло ми под реч. Рекао сам како је Аглаја скоро толико исто лепа као и Настасја Филиповна ... Гања замоли кнеза да му све подробно исприча; кнез исприча; Гања га поново са осмехом погледа. — Ста вам је стално та Настасја Филиповна... — промрмља он, али не довршивши што је почео, замисли се. Био се очевидно узнемирио. Кнез га подсети на слику. — Чујте, кнеже — рече наједаред Гања баш као да га нека ненадна мисао обасја — ја бих вас нешто замолио ... Али ја збиља не знам... Он се збуни и не доврши; хтео је да се на нешто одлучи и као да се борио са собом. Кнез је ћутао и чекао. Гања га је још једном одмерио испитивачки и упорним погледом. — Кнеже — поче он опет — они се тамо на мене сад ... због једне сасвим чудне ствари... и смешне ... и због које ја ништа нисам крив... но, једном речју, то не спада у то, тамо се на мене, изгледа, мало љуте, тако да ја сад неко време нећу да идем тамо без позива. А страшно би ми било потребно да о нечем разговарам са Аглајом Ивановном. Ја сам, за сваки случај, написао неколико речи (у његовим се рукама створи омања савијена хартијица), и, ето, не знам како да јој ово доставим. Па не бисте ли ви, кнеже, узели на себе да то предате Аглаји Ивановној, сад одмах, али само Аглаји Ивановној, то јест да нико не види, разумете ли? Ово није богзна каква тајна, ту нема ничега онако ... но ... хоћете ли ми то учинити? — Мени то није баш најпријатније — одговори кнез. — Ах, кнеже, ви не знате како је то мени потребно! — поче Гања да моли — она ће, можда, одговорити ... Верујте ми да сам се ја у крајњем, само у крајњем случају могао обратити... Јер, по коме да јој пошаљем? ... А врло је важно ... Страшно важно за мене... Гања је веома страховао да кнез неће пристати, па му се са кукавичким мољакањем загледао у очи. — Најпосле добро, однећу вам. — Али само тако да нико не примети — преклињаше га обрадовани Гања. — I знате шта, кнеже, ја се уздам у вашу часну реч, а? — Ја никоме нећу показати — рече кнез. — Писамце није запечаћено, али... — рече већ одвећ узрујан Гања, па се збуњен заустави. — О, ја нећу читати — сасвим једноставно одговори кнез, узе фотографију па изиђе из кабинета. Оставши сам, Гања се ухвати за главу. »Једна њена реч, па ћу... па ћу, богами, можда прекинути! ...« Он сад већ не могаде наново сести за хартије од узбуђења и очекивања, па поче да хода по кабинету горе-доле. Кнез је пошао замишљен; њега је запрепастила порука и мисао о Гањином писамцету Аглаји. Али не дошавши још до треће собе од салона, он наједном застаде, баш као да се нечега сети, обазре се око себе, приђе прозору, па се спрам светлости загледа у слику Настасје Филиповне. Баш као да хтеде да одгонетне нешто што се крило на том лицу и што га је малочас поразило. Малочашњи утисак га скоро не остављаше, и сад се журио као да би хтео да нешто поново провери. То лице, необично по својој лепоти и још по нечем, сад га још јаче порази. Баш као да нека безгранична радост и презир, скоро мржња, беху на том лицу, а у исти мах и нешто поверљиво, нешто необично простосрдачно. Те две противности безмало изазиваху чак неко саосећање при погледу на те црте. Та блистава лепота била је чак неподношљива, лепота бледог лица, скоро упалих образа и зажарених очију, чудна лепота! Кнез ју је гледао можда један тренутак, затим се наједном трже, осврну се око себе, брзо примаче слику уснама, па је пољуби. Кад одмах после тога уђе у салон, лице му је било сасвим мирно. Али тек што уђе у трпезарију (одвојену још једном собом од салона), с њим се у вратима скоро судари Аглаја која је излазила. Била је сама. — Гаврило Ардалионович ме је молио да вам предам ово — рече кнез пружајући јој писамце. Аглаја застаде, узе писмо па се некако чудновато загледа у кнеза. Ни најмања збуњеност није се читала у њеном погледу, само као да севну неко чуђење, па и то као да се односило само на кнеза. Аглаја тим својим погледом баш као да је захтевала од њега одговор: како се он у томе нашао заједно са Гањом? I захтевала је спокојно и с неке висине. Они су стајали дватри тренутка једно спрам другог; најзад нешто подсмешљиво тек прелете по њеном лицу; она се овлаш осмехну, па прође поред њега. Генералица је неко време, ћутећи и са неким присенком омаловажавања, разгледала фотографију Настасје Филиповне, коју је држала пред собом у испруженој руци, преко мере и ефектно удаљивши је од очију. — Да, лепа је — изговори она најзад — чак је веома лепа. Ја сам је двапут видела, али само издалека. Дакле, такву лепо ту ви цените? — обрати се она наједаред кнезу. — Да... такву... — одговори кнез са неким напором. — То јест, баш такву? — Баш такву. — А зашто? — На том лицу... огледа се велика патња... — проговори кнез као против своје воље, као да сам са собом говори, а не да одговара на питање. — А можда ви то сад говорите у бунилу — закључи генералица, па надменим гестом одбаци од себе фотографију на сто. Александра је узе, њој приђе и Аделаида, па је обе стадоше разгледати. У тај мах се Аглаја опет врати у салон. — Каква је то сила! — викну наједаред Аделаида, пожудно се загледајући у слику преко сестриног рамена. — Гле? Каква сила? — оштро је запита Лизавета Прокофјевна. — Па таква лепота је сила — ватрено рече Аделаида — с таквом лепотом можеш цео свет преокренути. Она се замишљено одмаче од својих сликарских ногара. Аглаја погледа у слику само овлаш, зажмири, истури доњу усну, прође даље, па седе у страну скрстивши руке. Генералица зазвони. — Зовите ми овамо Гаврила Ардалионовича, он је у кабинету — заповеди она слузи. — Маман! — значајно ускликну Александра. — Хоћу две речи да му кажем, и доста! — брзо одсече генералица спречивши кћерину даљу замерку. Била је очевидно љута. — Ми вам, кнеже, све неке тајне имамо! Вечно неке тајне! То данас тражи некаква етикеција, глупо! Па још у таквој ствари где треба да има највише искрености, јасности, часности. Отпочињу се некакви бракови, а не допадају ми се ти бракови... — Маман, та шта ви то? — опет пожури Александра да је задржи. — Шта је теби, драго ћерко? А теби се, зар, допадају? А што кнез то чује, ми смо пријатељи. Бар ја и он. Бог тражи људе, добре, наравно, а пакосни и каприциозни му не требају; нарочито каприциозни, који данас одлуче једно, а сутра говоре друго. Разумете ли, Александра Ивановна? ... Оне, кнеже, кажу да сам ја особењак, али ја умем да правим разлику. Јер срце је главно, а остало је све којешта. I памет се, наравно, тражи... па можда је она још и најважнија. Не смеј се, Аглаја, ја себи не противречим: будала са срцем а без памети исто је тако несрећна будала као и будала с памећу а без срца. Стара истина. Ја сам вам, ето, будала са срцем без памети, а ти си будала са памећу без срца; и обе смо несрећне, и обе патимо. — А због чега сте ви то тако несрећни, маман? — не могаде да се уздржи Аделаида, која, изгледа, једина из свег друштва није изгубила весело душевно расположење. — Прво, због учених кћери — одсече генералица— пошто је већ и то једно сасвим довољно, о осталом није потребно ни да причам. Доста је било причања. Баш да видимо како ћете вас две (Аглају не рачунам) с вашом памећу и многим причањем проћи у животу, и да ли ћете ви, велештована Александра Ивановна, бити срећни с вашим уваженим господином? ... А! ... — ускликну она угледавши Гању где улази — ево га где иде још један брачни савез. Добар дан! — одговори она на Гањин поздрав не понуди вши му да седне. — Ви ступате у брак? — У брак? ... Како то? ... У какав брак? ... — мрмљао је запрепашћени Гаврило Ардалионович. Он се страшно збунио. — Зените ли се ви, питам ја вас, ако, можда, већма волите такав израз? — Н-не... ја ... н-не — слага Гаврило Ардалионович, а румен стида прели му лице. Он летимично погледа у Аглају, која је седела са стране, па брзо скиде поглед с ње. Аглаја се хладно, помно и спокојно загледа у њега не скидајући очи, и посматраше његову збуњеност. — Не? Ви рекосте: не? — упорно га испитиваше неумољива Лизавета Прокофјевна — лепо, ја ћу да запамтим да сте ми ви данас, у среду пре подне, на моје питање рекли »не«, шта је данас: среда? — Цини ми се, среда, маман — одговори Аделаида. — Никад даме не знају. Који је датум? — Двадесет седми — одговори Гања. — Двадесет седми? То је добро у извесном погледу. Збогом! Ви, изгледа, имате много послова, а мени је, опет, време да се облачим и да се извезем; узмите своју фотографију. Предајте мој поздрав јадној Нини Александровној. До виђења, драги кнеже! Па дођи нам чешће, а ја ћу до старе Бјелоконске нарочито свратити да јој о теби причам. I чујте, мили мој: верујем да је вас баш због мене бог довео у Петроград из Швајцарске. Ви ћете ту, можда, и других послова имати, али ви сте, углавном, ту због мене. Бог је то нарочито тако удесио. До виђења, миле моје. Александра, дођи још на часак до мене, чедо моје. Генералица изађе. Гања, пренеражен, изгубљен и озлојеђен узе са стола фотографију, па се са унакаженим осмехом обрати кнезу. — Кнеже, ја одмах полазим кући. Ако нисте изменили намеру да станујете код нас, ја ћу вас одвести, јер ви адресу не знате. — Чекајте, кнеже — рече Аглаја подигавши се наједном са своје фотеље — да ми напишете што у албум. Тата рече да сте краснописац. Одмах ћу вам га донети. I она изађе. — До виђења, кнеже, одох и ја — рече Аделаида. Она снажно стиште руку кнезу, умиљато му се осмехну, па изађе. Гању не погледа. — То сте ми ви — зашкрипа зубима Гања, наједаред кидишући на кнеза чим сви изађоше — то сте им ви избрбљали да се ја женим! — сикташе он брзим полушапатом, са бесним лицем и гневно севајући очима — ви, бестидни брбљивче! — Уверавам вас да се варате — спокојно му и пристојно одговори кнез — ја уопште нисам ни знао да се ви жените. — Ви сте чули малочас кад је Иван Фјодорович рекао да ће се вечерас све ресити код Настасје Филиповне, па сте им то рекли! Лажете ви! Јер откуд би оне могле дознати? I ко би и м, ког ђавола, могао саопштити осим вас? Зар ми није малочас то и баба наговестила? — Ви ћете боље знати ко им је то могао казати, ако вам се чини да су вам што наговештавале, а ја им о том ни речи нисам прословио. — Јесте ли предали писамце? А одговор? — прекиде га Гања са грозничавом нестрпљивошчу. Али у том тренутку врати се Аглаја те кнез не стиже ништа да му одговори. — Ево, кнеже — рече Аглаја ставивши на сточић свој албум — изаберите једну страницу па ми напишите нешто. Ево вам и перо, сасвим ново. Неће сметати што је челично? Јер краснописци, чула сам, челичним перима не пишу. Разговарајући с кнезом, она као да не опажаше да је и Гања ту. Но док је кнез удешавао перо, изналазио страницу и спремао се, Гања приђе камину где је стајала Аглаја, одмах десно од кнеза, па дршћућим гласом, који се прекидао, изговори јој скоро у уво: — Једну реч, само једну реч од вас, и ја сам спасен. Кнез се брзо окрену, па се загледа у обоје. На лицу Гањином огледало се право очајање; чинило се као да је те речи изговорио не мислећи, стрмоглавце. Аглаја се загледа у њега неколико тренутака с потпуно истим спокојним чуђењем, као малочас у кнеза, и то њено спокојно чуђење, та недоумица баш као услед потпуног несхватања онога што јој се говори, то је у овај мах за Гању било страшније и од најјачег презрења. — А шта да вам напишем? — запита је кнез. — Па, ево, одмах ћу вам издиктирати — рече Аглаја окрећући се њему — јесте ли готови? Пишите, дакле: »Ја у пазар не улазим.« А сад потпишите датум и месец. Де, да видим. Кнез јој додаде албум. — Ванредно! Ви сте то дивно написали, имате одличан рукопис! Хвала вам. До виђења, кнеже... чекајте — додаде она, баш као да се нечега сетила — хајдемо, хоћу нешто да вам дам за спомен. Кнез пође за њом, али ушавши у трпезарију, Аглаја застаде. — Прочитајте то — рече пруживши му Гањино писамце. Кнез узе писмо па у недоумици погледа у Аглају. — Ја знам да га ви нисте читали и да ви не можете бити повереник тог човека. читајте, хоћу да и ви то прочитате. Писмо је било очигледно на брзу руку писано: »Данас ће се одлучити моја судбина, ви знате како. Данас ћу морати дати своју реч — неповратно. Ја немам никаквих права на ваше учешће, не смем да имам никаквих нада, али некада сте изговорили једну реч, само једну реч, и та реч је обасјала сву црну ноћ мог живота и постала за мене светионик. Реците ми сад још једну такву реч, па ћете ме спасти од пропасти! Реците ми само — кидај све, и ја ћу све прекинути још данас. О, та шта је то за вас да то рекнете! У тој речи ја молим само знак вашег учешћа и сажаљења према мени, и само то, само. I ништа више, ништа! Ја не смем ни замислити какву било наду стога што сам је ја недостојан. Но после те ваше речи ја ћу примити опет своју сиротињу, са радошћу ћу подносити свој очајни положај. Изићи ћу у сусрет борби, радо ћу је примити, и васкрснућу у њој с новим снагама. Пошаљите ми, дакле, ту реч самилости (једино самилости, кунем вам се!). Не љутите се на дрзовитост једног очајника, на дављеника што се усудио да учини још последњи напор да се спасе од пропасти. Г. I.« — Тај човек уверава — оштро рече Аглаја кад кнез доврши читање — да реч »кидајте све!« мене неће компромитовати, нити ће ме ичим обавезати, и сам ми даје о томе, као што видите, писмену гарантију овим писамцетом. Обратите само пажњу на то како је наивно похитао да подвуче неке речи и како грубо ту провирује његова потајна мисао. Он, уосталом, зна: кад би он прекинуо све, али да прекине сам, не очекујући моју реч, па чак и не говорећи ми о томе, без икакве наде на мене, ја бих тада још и изменила своја осећања према њему, те бих му, можда, још и постала пријатељ. Он то зна поуздано! Али његова душа је прљава: он зна, а не решава се; зна, а ипак тражи гарантиј'у. А да се одлучи на поверење, то он није кадар. Он хоће да му ја дам, у замену за сто хиљада, да се нада на мене. А што се тиче те »пређашње речи«, коју он у писамцету помиње, и која му је, тобоже, обасјала... Али он је дрзак и бестидан: код њега је одмах синула мисао о могућности наде; одмах сам то разумела. Од тог доба је почео да ме лови; па и сад ме, ето, лови... Него, доста о њему; ево узмите и вратите му то писамце натраг, и то одмах, овога часа, чим изиђете из наше куће, наравно не пре. — А шта да му кажем као одговор? — Ништа, наравно. То му је најбољи одговор. Али ви, изгледа, хоћете да станујете у његовој кући. — То ми је малочас сам Иван Фјодорович препоручио — рече кнез. — Онда га се чувајте, упозоравам вас. Он вам неће опростити што ћете му вратити то писамце. Аглаја лако стиште кнежеву руку па изађе. Лице јој је било озбиљно и суморно. Она се чак и не осмехну кад му климну главом на растанку. — Сад ћу ја одмах, само свој завежљај да узмем — рече кнез Гањи — па ћемо изаћи. Гања нестрпљиво лупи ногом у земљу. Лице му се црвенело од беса. Напослетку обојица изађоше на улицу, кнез са својим завежљајем у руци. — Одговор! Одговор! — кидиса на њ Гања. — шта вам је рекла? Јесте ли јој предали писмо? Кнез му ћутећи врати писмо. Гања се запрепасти. — Шта? Моје писамце! — узвикну он — није га ни предао! О, требало је да то одмах помислим! О, проклети! ... Јасно да она малочас ништа није разумела! Ама како, како, како то да нисте предали? О, проклети! ... — Извините... Напротив, мени је одмах пошло за руком да предам ваше писмо, још оног часа кад сте ми га дали и тачно онако како сте желели. Али писмо је, ето, дошло опет до мене стога што ми га је Аглаја Ивановна малочас вратила. — Када? Када? — Тек што сам јој написао за спомен у албум и кад ме је позвала са собом. (Чули сте?) Ми уђосмо у трпезарију, она ми даде то писамце, рече ми да га прочитам, па ми рече да вам га вратим ... — Да га прочитате! — продера се Гања скоро из свега гласа — да прочитате! I ви сте га прочитали? I он застаде запањен на тротоару, у толикој мери пренеражен да је скоро зинуо. — Да, прочитао сам га, малочас. — I она сама, она вам је дала да га прочитате? Она сама? — Она сама, и верујте да га ја никад не бих читао без њеног позива. Гања ућута на часак, па са мучним напором нешто смишљаше, али наједном ускликну: — Не може бити! Она вам није могла рећи да га прочитате. Ви лажете! Ви сте га сами прочитали! — Ја вам истину казујем — одговори кнез пређашњим потпуно мирним тоном — и верујте ми: мени је веома жао што то чини на вас тако непријатан утисак. — Али, несрећниче, ваљда вам је ипак нешто рекла том приликом? Нешто ми је тек ипак морала одговорити. — Да, наравно. — Па говорите, говорите, до ђавола! I Гања двапут лупи о тротоар десном ногом обувеном у каљачу. — Тек што сам га прочитао, она ми рече да ви то њу хватате, да сте ради да је компромитујете те да добијете од ње наду, а да после, на основу те наде, без штете прекинете ону другу наду: на сто хиљада ... I још рече: да сте ви то учинили не ценкајући се с њом, да сте све сами раскинули не тражећи од ње унапред јемства... она би вам, можда, и могла бити пријатељ ... То је, изгледа, све. Али не, него још и ово: кад сам је запитао, већ пошто сам узео натраг писамце, какав ћу вам одговор дати, онда она рече да ће без одговора бити најбољи одговор, чини ми се да баш тако рече ... Ви сад извините ако нисам баш тачно запамтио њене речи, те вам сад саопштавам како сам их сам разумео. Неизмеран гнев обузе Гању, и необуздан бес изби из њега. — А! дакле, тако! — шкргуташе он — моја писма се, дакле, кроз прозор бацају! А! Она не пристаје да се ценка, онда ћу ја да пристанем. Баш да видимо! Имам ја много још за собом... баш да видимо! У козји рог ћу је сабити! Он је кривио лице, бледео је, пена му изби на уста. Претио је песницом. Тако су ишли неколико корака. Пред кнезом се нимало није устручавао, као да је био сам у својој соби, јер га готово није сматрао ни за шта. Али се наједном нечега сети па дође к себи. — Али кад брже ви — обрати се он наједаред кнезу — кад брже ви (идиоте један! — додаде у себи) стекосте толико поверење код ње, за два часа откако сте се упознали? Откуд то наједаред? Уза све његове муке само је још завист недостајала. Она га сад наједном уједе за само срце. —То вам ја већ нећу знати да објасним — одговори му кнез. Гања га љутито погледа. — Да није она вас у трпезарију позвала да вам поклони своје поверење? Јер она је хтела нешто да вам поклони? — Па и ја не схватам друкчије него тако. — Али откуд то наједаред, до ђавола! шта сте ви то тамо учинили? Циме сте јој се тако допали? Чујте — узнемири се он сад из све снаге (све је код њега у том тренутку било некако несређено и кипело је у нереду, тако да није могао мисли да прибере) — чујте, бисте ли ви могли некако да се сетите па да ми лепо редом изложите о чему сте управо тамо говорили? Сваку реч, од самог почетка? Да нисте можда шта приметили, да ли се сећате? — О, још те како могу — одговори му кнез. — Од самог почетка... чим сам ушао и упознао се, одмах смо почели да говоримо о Швајцарској. — Ах, до ђавола са Швајцарском. — Затим о смртној казни ... — О смртној казни? — Да, поводом једне ствари... Затим сам им причао како сам провео тамо три године, и један случај са једном сиротом сељанком ... — А, бестрага јој глава ... тој сиротој сељанки! Даље! — кидао се Гања у нестрпљењу. — Затим како ми је Шнајдер казао своје мишљење о мом карактеру па ме натерао ... — До врага с тим вашим Шнајдером, пљујем ја на његово мишљење! Даље! — Даље, некако уз реч, ја почех да говорим о ликовима, то јест о изразима појединих лица, и рекох да је Аглаја Ивановна скоро исто тако лепа као и Настасја Филиповна. Па сам се, ето, ту случајно изговорио о фотографији... — Али им нисте испричали, ви им нисте испричали све оно што сте малопре чули у кабинету? Нисте? А? — Па, ево, понављам, нисам. — Па откуд она, до ђавола ... Ах! А да није Аглаја показала писамце старој ? — У том погледу вас могу потпуно умирити да јој није показала. Ја сам све време ту био, а није имала ни времена за то. — Али можда ви нисте све добро приметили... О, идиоте про-кле-ти! — извали он већ потпуно ван себе — па он не зна ништа ни да исприча честито! Гања, почевши једном да грди и не наилазећи на отпор, мало-помало пређе сваку границу, као што увек бива код неких људи. Још мало па би можда почео и да пљује, у толикој мери је био побеснео. Али баш због тог беснила је и заћоравио; иначе би он одавно био обратио пажњу на то да је тај »идиот«, кога он таквим сматра, некако и сувише брзо и фино умео по-некад све да схвати и необично тачно да исприча. Али наједаред се деси нешто неочекивано. — Морам вам приметити, Гаврило Ардалионичу — рече наједаред кнез — да сам ја пре збиља био толико болестан да сам био скоро идиот; али сад сам већ одавно оздравио, па ми је стога мало непријатно кад ме ко назива идиотом овако у очи... I премда вас човек може и извинити, узевши у обзир ваше неуспехе, али ви сте ме у својој љутини већ двапут изгрдили. Ја то никако не желим, нарочито још овако, од прве, како ви чините, па пошто смо, ево, сад на раскршћу, зар не би било боље да се растанемо: ви пођите десно својој кући, а ја ћу лево. Имам двадесет пет рубаља, па ћу јамачно наћи негде какав хотел. Гања се страшно збуни, па чак и поцрвене од стида што је тако наједном приклопљен. — Извините, кнеже — ватрено викну он, наједаред изменивши свој свадљив тон у необичну учтивост — тако вам бога, извините! Ви видите у каквој сам сад неприлици! Ви још скоро ништа не знате, али кад бисте знали све, ви бисте ме јамачно макар мало извинили; премда, признајем, мени се не може опростити... — О, ја и не тражим да ми се ви тако много извињавате — похита да му одговори кнез. — Јер ја видим да је вама веома тешко, те се стога тако и правдате. Но, хајдемо сад вашој кући. Ја са задовољством ... »Не, њега ја сад овако не смем пустити«, помисли у себи Гања, љутито се путем загледајући у кнеза, »овај мајстор је сад испипао од мене све, па после наједном скинуо маску... То нешто мора да значи. Па лепо, и то ћемо видети! Све ће се то разјаснити, све, све! I то још данас!« Они већ стајаху пред самом кућом.

VIII

Гањечкин стан се налазио на другом спрату до којег су водиле веома чисте, светле и широке степенице, и састојао се из шест или седам соба и собичака, истина врло обичних али не сасвим према џепу чиновника који има породицу и чија плата износи ма и две хиљаде рубаља годишње. Но тај је стан био намењен за издавање самцима са храном и послугом, и Гања

и његова породица становали су у њему тек од пре два месеца, на највећи јад самога Гање, а на наваљивање и молбе Нине Александровне и Варваре Ардалионовне, које су, са своје стране, желеле да и оне што привређују, те да колико-толико повећају породичне приходе. Гања се на то мргодио и то држање самаца називао је непристојношћу. Он поче после тога скоро да се стиди у друштву, где је био научио да се појављује као млад човек са извесним блеском и будућношћу. Сви ти уступци судбини и сва та непријатна тескоба — све су то биле његове дубоке душевне ране. Од неког времена њега поче свака ситница да једи неизмерно и несразмерно, те ако је још пристајао да за неко време попушта и трпи, то је бивало само стога што се већ решио да све то измени и преудеси у најскоријем времену. А, међутим, баш та измена и тај излаз на ком се он био зауставио били су не мали задатак, такав задатак чије је предстојеће решење претило да буде пуни је брига и мучни је од свега што је дотле било. Стан је делио на двоје један ходник, који је почињао одмах из предсобља. С једне стране ходника налазиле су се три собе које су биле одређене за издавање »нарочито препорученим« станарима. Осим тога, са исте стране ходника, на самом крају његовом, код кухиње, налазила се четврта, најмања собица, у којој је живео сам пензионисани генерал Иволгин, отац породице, и спавао на једном широком дивану, а морао да улази и излази из стана кроз кухињу и преко споредних степеница. У истој собици живео је и тринаестогодишњи брат Гаврила Ардалионовича, гимназист Коља. I он је био принуђен да живи у тој тескоби, да учи, да спава на другом, овешталом, узаном и кратком диванчићу, на поцепаном чаршаву, и што је најгоре, да двори и пази оца, који све више није могао без тога да буде. Кнезу Мишкину одредише средњу од три собе; у првој десно живео је Фердишченко, а трећа лево била је још празна. Но Гања је пре свега одвео кнеза у по¬родичну половину стана. Та се породична половина састојала из салона који би се, кад затреба, претварао у трпезарију; затим из гостинске собе која је иначе била гостинска само изјутра, а увече би се претварала у Гањин кабинет и његову спаваћу собу, и, најзад, из треће собе, тескобне и увек затворене: то је била спаваћа соба Нине Александровне и Варваре Ардалионовне. Једном речи, све је у том стану било стешњено и збијено. Гања је само кришом шкргутао зубима; он је и био и желео да буде учтив према матери, али се већ на први поглед код њих могло приметити да је он велики деспот у породици. Нина Александровна није била у гостинској соби сама: с њом је седела и кћи Варвара Ардалионовна. Обе су се занимале некаквим везом и разговарале с гостом Иваном Петровичем Птицином. Нина Александровна је изгледала као жена од својих педесет година, имала је сувоњаво, потамнело лице и била је страшно модра испод очију. Изглед јој је био болан и чисто као ојађен, али лице и поглед беху доста пријатни, чим би проговорила, одмах би се уочио њен карактер: озбиљан и пун правог достојанства. Крај свег тужног изгледа, у њој се осећала чврстина, па чак и одлучност. Обучена је била необично скромно, у нечем загаситом, и сасвим као старица, али њени манири, разговор и све њено држање одаваху жену која се кретала и у бољем друштву. Варвара Ардалионовна била је девојка од једно двадесет три године, средњег стаса, прилично мршава, лица не баш врло лепа, али таква које је крило у себи тајну да се допадне и без лепоте и да до страсти освоји човека. Она је веома личила на мајку, чак је била скоро тако исто и одевена услед тога што никако није волела да се гизда. Поглед њених сивих очију могао би понекад бити врло весео и умиљат да није бивао понајчешће озбиљан и замишљен, неки пут чак и сувише, нарочито у последње време. Чврстина и одлучност огледале су се и на њеном лицу, али је било очигледно да је та одлучност могла да буде још енергичнија и предузетнија него код матере. Варвара Ардалионовна била је прилично пргава, и њен брат се понекад чак и бојао те пргавости. А бојао се и гост Иван Петрович Птицин, који је у овај мах к њима дошао у посету. То је био доста млад човек, од својих тридесет година, скромно али елегантно одевен, са пријатним, но некако и сувише солидним манирима. Његова кестењаста брадица показивала је да тај човек није чиновник. Он је знао да разговара паметно и занимљиво, али је иначе већином ћутао. Уопште, чинио је пријатан утисак. Он очевидно није био равнодушан према Варвари Ардалионовној и није крио своја осећања. Варвара Ардалионовна се држала према њему пријатељски, али на извесна његова питања још је оклевала да одговори, чак их није ни волела. Но она Птицина ипак није потпуно одбила. Нина Александровна је била према њему љубазна, а у последње време почела је да му указује и поверење. Познато је, уосталом, било да он стиче новац дајући га на краткорочне зајмове уз високу камату и мање-више сигурну залогу. С Гањом је био у великом пријатељству. На исцрпну, али некако испрекидану препоруку Гањину (који се врло хладно поздрави с матером, никако се не поздрави са сестром, и одмах некуда одведе из собе Птицина), Нина Александровна рече кнезу неколико љубазних речи и нареди Кољи, који завири у собу, да га одведе у средњу собу. Коља је био дечак весела и прилично мила лица, са поверљивим и простосрдачним манирима. — А где су вам ствари? — запита он уводећи кнеза у собу. — Ја имам само завежљај ... Оставио сам га у предсобљу. — Одмах ћу вам га донети. Сва наша послуга је куварица и Матрона, тако да и ја у кући помажем. Варја води надзор над свим и вечито је нешто љута. Гања каже да сте ви данас дошли из Швајцарске. — Да. — Је ли лепо тамо у Швајцарској ? — Врло. — Планине? — Да. — Одмах ћу вам донети ваше ствари. Уђе Варвара Ардалионовна. — Матрона ће вам сад пресвући постељу. Имате ли ви куфер? — Не, само један завежљај! Отишао је ваш брат да га донесе. — Нема тамо никаквог завежљаја, осим овог пакетића; где сте га оставили? — запита га Коља вративши се опет у собу. — Сем тога ништа и немам — рече кнез узимајући свој завежљај. — А-а! А ја помислио да вам га није однео Фердишченко. — Не брбљај којешта! — строго му рече Варја, која је и са кнезом говорила врло суво и само колико се морало учтиво. — Цхере Бабетте, ти би могла бити и мало пажљивија према мени, ја нисам Птицин. — Тебе лемати треба, Коља, толико си глуп ... Кад год вам што затреба, увек се обраћајте Матрони; ручак је у четири и по. Можете, ако хоћете, ручавати заједно са нама, а можете и у својој соби... како вам је по вољи. Хајдемо, Коља, немој да сметаш. — Хајдемо, одлучни карактеру! Излазећи, они сретоше Гању. — Је ли отац код куће? — запита Гања Кољу, и на потврдни одговор пришапну му нешто на уво. Коља климну главом па изађе за Варваром Ардалионовном. — Две речи, кнеже, заборавио сам да вам кажем због оних... ствари. Једна мала молба: учините љубав, ако вам то само неће пасти много на терет, не причајте ни овде о ономе што сам сад са Аглајом имао, нити, пак, онде о овоме што овде видите; јер овде има ... скаредности доста. Уосталом, марим ја! ... Али се бар још за данас уздржите. — Уверавам вас да сам ја много мање брбљао но што ви мислите — рече кнез са извесном љутњом на Гањине укоре. Односи се међу њима очевидно погоршаваху. — А ја сам већ довољно данас од вас прогутао. Једном речи, молим вас. — Још и ово имајте на уму, Гаврило Ардалионовичу: чиме сам ја малопре био везан, и зашто да нисам смео помињати ону слику? Ви ме за то уопште нисте молили. — Их, каква је ово бедна соба — примети Гања презриво погледајући око себе — мрачна и гледа у двориште. У сваком погледу сте у невреме дошли... Најпосле, шта ме се тиче, ја не издајем станове! Птицин завири у собу и зовну Гању; овај брзо остави кнеза па изађе, мада је још нешто хтео да каже, али се очевидно устручавао и баш као да се стидео да почне; и собу је изгрдио баш као зато што се збунио због нечега. Тек што се кнез умио и стигао да колико-толико доведе у ред своју тоалету, опет се врата отворише а на њима се појави једно ново лице. То је био господин тридесетих година, повишег раста, широк у раменима, са огромном кудравом риђом главом. Лице му је било меснато и румено, усне подебеле, нос широк и пљоснат, очи малене, урасле у сало и подругљиве, и као да су стално подмигивале. У целини, све то изгледаше доста дрско. Одело прилично прљаво. Он с почетка отвори врата таман толико да може главу промолити. Промољена глава једно пет секунди осматраше собу, затим се врата стадоше полако отварати, сва се појава указа на прагу, али гост још не улажаше, него и даље с прага жмирећи осматраше кнеза. Најзад затвори за собом врата, приђе ближе, седе на столицу, кнеза снажно узе за руку, па га посади укосо од себе на диван. — Фердишченко — рече он загледајући се кнезу у лице помно и упорно. — Но, па шта? — одговори кнез скоро прснувши у смех. — Станар — изговори опет Фердишченко загледајући се као и пре. — Желите да се упознате? — Еех! — проговори гост накострешивши косу, и уздахнувши, па поче да се загледа у супротни угао. — Имате ли ви што пара? — запита он наједаред обративши се кнезу. — Мало. — Колико? — Двадесет пет рубаља. — Покажите ми их. Кнез извади из џепа од прслука банкноту од двадесет пет рубаља, па је даде Фердишченку. Овај је разви, погледа је, затим преврну на другу страну, па је диже спрам светлости. — Прилично чудновато — проговори он чисто замишљено — што тако да губе боју? Те од двадесет пет неки пут страшно потамне, а неке, напротив, сасвим избледе. Ево је. Кнез узе своју новчаницу. Фердишченко устаде са столице. — Дошао сам да вас упозорим: прво, на зајам да не дајете, јер ја ћу вам неизоставно тражити. — Добро. — Мислите ли ви ту да плаћате? — Мислим. — А ја не мислим; хвала лепо. Ја сам ту одмах десно од вас, јесте ли видели? Гледајте да ми често не долазите; а ја ћу к вама доћи, не брините. Јесте ли видели генерала? — Нисам. — А нисте га ни чули? — Наравно да нисам. — Е, ви ћете га видети и чути, а осим тога, он чак и од мене тражи паре на зајам! Авис ау лецтеур. Збогом остајте. Зар је могућно живети с таквим презименом као што је Фердишченко? А? — А што да не? — Збогом. I он пође ка вратима. Кнез после дознаде да је тај господин, баш као из неке обавезе, узео на себе да запрепашћује свет својом оригиналношћу и веселошћу, али некако није успевао у томе. На неке је он чинио чак и непријатан утисак, због чега је искрено био тужан, али своје улоге ипак није хтео да се окане. На вратима му некако пође за руком да поправи утисак сударивши се с једним господином. Пропустивши тог новог и кнезу непознатог госта у собу, он неколико пута, упозоравајући на њега, подмигну на њ одзади, те тако оде ипак са неким достојанством. Нови господин био је висока стаса, својих педесет пет година, или чак нешто више, доста гојазан, са врло црвеним, меснатим и опуштеним лицем оивиченим густим седим залисцима, са брковима и великим, прилично избуљеним очима. По изгледу био би доста стасит да се на њему није опажало нешто омлитавело, похабано, чак и прљаво. Обучен је био у стари реденгот, готово са поцепаним лактовима. Кошуља му је такође била масна и прљава — потпуно домаћа. Од њега се осећао јак задах ракије, али држање му је било упадљиво, мало као простудирано и са очевидном суревњивом жељом да изненади својим достојанством. Тај господин се полако приближи кнезу, са љубазним осмехом, ћутећи га узе за руку, и задржавши је у својој, неко време му се загледаше у лице баш као упознавајући познате црте. — Он је! Он је! — проговори он полако, али свечано — као жив. Чујем непрестано како помињу познато и мило име, па се сетих неповратне прошлости... Кнез Мишкин? — Тако је. — Генерал Иволгин, пензионисан и несрећан. Ваше и очево име, ако смем молити? — Лав Николајевич. — Тако, тако! Син мога пријатеља, могу рећи друга из детињства, Николаја Петровича? — Мој се отац звао Николај Лавович. — Лавович — поправи се генерал, али не журећи се, него потпуно поуздан баш као да он то ни најмање није заборавио, него се само мало помео у говору. Он седе, па опет узевши кнеза за руку, посади га поред себе. — Ја сам вас на рукама држао. — Збиља? — запита га кнез — мој отац је већ пре двадесет година умро. — Да, двадесет година, двадесет година и три месеца. Заједно смо школу учили; ја сам право у војну службу... — Па и отац је био у војној, потпоручник у васиљевском пуку. — У бјеломирском. Премештај у бјеломирски десио се скоро уочи смрти. I ја сам био тако у гарнизону и благословио сам га на путу у вечност. Ваша мама... Генерал застаде као од неке тужне успомене. — I она је после пола године умрла од назеба — рече кнез. — Није од назеба. Није од назеба, верујте мени старцу. Ја сам ту био, ја сам и њу сахранио ... Од жалости за својим кнезом, а не од назеба. Да, сећам се кнегиње! Младост. Због ње ја и кнез, добри другови из детињства, умало што се не побисмо. Кнез поче да слуша већ са извесним неповерењем. — Ја сам страсно био заљубљен у вашу родитељку, још кад је вереница била, вереница мог побратима! Кнез то примети, и пренерази се. Долази к мени изјутра у седам часова, буди ме. Облачим се запрепашћен; ћутање са обе стране; ја све разумедох. Вади из џепа два пиштоља. Да гађамо један у другог одвојени само једном марамом. Без секунданата. Јер чему секунданти кад после пет минута шаљемо један другог у вечност? ... Напунисмо пиштоље, растегосмо мараму, заузесмо положај, наслонисмо пиштоље један другом на срце, а загледали се један другом у лице. Наједаред нам обојици бризнуше сузе из очију, обојици нам задрхташе руке, обојици, обојици, наједаред! Но после тога, наравно, загрљаји и узајамно надметање у великодушности. Кнез виче: твоја је, ја вичем: твоја је! Једном речи... једном речи... хоћете ли ви ту код нас ... и да станујете? — Да, за неко време, можда — проговори кнез чисто мало замуцкујући. — Кнеже, мама вас зове један час до ње — викну Коља, који провири на врата. Кнез се већ придиже да пође, али генерал метну десну руку на његово раме па га пријатељски опет пригну к дивану. — Као прави пријатељ вашег оца, желим да вам унапред обратим пажњу — рече генерал — ја сам, ви и сами видите, ја сам рђаво прошао у животу због трагичне катастрофе, али без суда! Нина Александровна је ретка жена. Варвара Ардалионовна, моја кћи, ретка је кћи. I услед извесних прилика издајемо самцима собе, нечувен пад! Мени, који сам требао да постанем генерал-губернатор! ... али нама ћете бити увек добродошли! А, међутим, код мене је у кући трагедија. Кнез погледа упитно и са великом радозналошћу. — Спрема се брак, и то редак брак. Брак између сумњиве жене и једног младог човека који би могао бити и камерјункер. I та жена има сада да уђе у кућу у којој су моја кћи и моја жена! Али док је мене живог, она неће ући у овај дом! Лећи ћу на праг, па ако хоће, нек ме прескочи! ... С Гањом ја сад скоро и не говорим, избегавам и да се сретнемо. Ја вас нарочито упозоравам, но ако будете становали код нас, свеједно, и тако ћете постати сведок. Али ви сте син мога пријатеља, и ја сам у праву да се надам ... — Кнеже, будите добри, свратите један час к мени у салон — позва кнеза Нина Александровна, која се већ и сама појави на вратима. — Замисли, мила — викну генерал — ми ту пронађосмо да сам ја кнеза кад је био мали на рукама носио. Нина Александровна с прекором погледа у генерала и испитивачки у кнеза, али ни речи не рече. Кнез изађе за њом; но тек што дођоше у салон и седоше, и тек што Нина Александровна поче врло брзо и на пола гласа нешто кнезу да казује, кад наједаред генерал допаде и сам у салон. Нина Александровна одмах оћута, па се очигледно љутита наже над свој вез. Генерал можда и примети да се она љути, али је и даље стајао у најизврснијем душевном расположењу. — Син мога пријатеља! — викну он обраћајући се Нини Александровној — и то тако изненада! Ја сам одавно престао и да мислим о томе. Али, мила моја, а зар се ти не сећаш покојног Николаја Лавовича? Ти си га још затекла ... У Тверу? — Ја се не сећам Николаја Лавовича. Је ли то ваш отац? — запита она кнеза. — Мој отац, али он је умро, чини ми се, не у Тверу, но у Јелисаветграду — опрезно примети кнез генералу. — Ја сам чуо од Павлишчева ... — У Тверу — понови генерал. — Пред саму смрт био је премештен у Твер, и чак још пре но што се и разболео. Ви сте били још сасвим мали те нисте могли упамтити ни премештај ни путовање; а Павлишчев се могао и преварити, премда је био изврстан човек. — А ви сте и Павлишчева знали? — Редак је то био човек, али ја сам лично био сведок... Ја сам га благословио на самртном одру... — Па мој је отац умро под судом — примети кнез опет — премда ја никад нисам могао дознати зашто управо; он је умро у болници... — О, то је било због случаја редова Колпакова, и, без сумње, суд би пустио кнеза. — Тако? Ви то поуздано знате? — запита кнез са нарочитим љубопитством. — Па, наравно! — викну генерал. — Суд је завршио посао ништа не решивши. Јер је то била једна немогућа оптужба. Ствар, може се рећи, тајанствена; умире капетан Ларионов, четни командир; кнез буде привремено постављен за вршиоца дужности; лепо. Редов Колпаков учини крађу, кажу да је украо чизме свог друга, и пропије; добро. Кнез, имајте на уму, то је било у присуству наредника и каплара, изгрди на пасје име Колпакова и припрети му шибама. Врло добро. Колпаков оде у касарну, леже на душек и после четврт часа умре. Добро, али је случај неочекиван, скоро немогућан. ... Сад како било, Колпакова сахрањују; кнез подноси рапорт; и затим Колпакова бришу из списка. Рекао би човек: куд ћеш боље?... Али равно после пола године, на бригадној смотри, редов Колпаков, као да ништа и није било, јавља се у трећој чети другог батаљона новоземљанског пешадијског пука, исте бригаде, исте дивизије. — Како то? — упита пренеражени кнез. — То није тако било, то је заблуда! — обрати му се наједаред Нина Александровна, скоро тужно се загледавши у њега. — Мон мари се тромпе. — Али, мила моја, се тромпе је лако рећи, али покушај-де ти сама да одгонетнеш такав случај! Сви се пренеразише. I ја бих први рекао qу'он се тромпе Али на жалост, ја сам сам био сведок и учествовао сам у комисији. Сва суочавања показаше да је то онај исти редов Колпаков који је пре пола године сахрањен са уобичајеном парадом и уз добовање бубњева. Случај збиља редак, скоро немогућан, признајем, али... — Тата, постављено вам је да ручате — рече Варвара Ардалионовна ушавши у собу. — А, то је дивно, ванредно! А богами сам и огладнео... Али тај случај је, може се рећи, чак психолошки ... — Супа ће вам се охладити — нестрпљиво рече Варја. — Одмах, одмах — мрмљаше генерал излазећи из собе — и крај свега доцнијег истраживања... — чуло се још у ходнику. — Ви ћете морати често штошта кроз прсте прогледати Ардалиону Александровичу ако код нас останете — рече Нина Александровна кнезу — него, он вам неће много досађивати; он руча сам. Јер, признајте и сами, свако од нас има својих слабих страна и своје ... нарочите црте; код неких их је можда још и више но код оних на које се свет навикао да прстом показује... Него, само ћу вас једно веома молити: ако вам се мој муж неки пут обрати с молбом ради плаћања за стан, реците му да сте платили мени. То јест, кад бисте баш и Ардалиону Александровичу платили, то би вам се опет признало као плаћено, но ја вас једино због тачности молим ... шта је то, Варја? Варја се врати у собу па ћутећи предаде матери фотографију Настасје Филиповне. Нина Александровна уздрхта, па с почетка као са страхом, а после са горким осећањем које ју је притискивало разматраше фотографију неко време. Најзад упитно погледа у Варју. — То му је данас поклон од ње л ично — рече Варја — а довече се та њихова ствар коначно решава. — Вечерас! — чисто као у очајању понови на пола гласа Нина Александровна — па шта можемо? Ту сад већ никакве сумње нема, а ни нада нам не преостаје: том фотографијом је она све рекла ... А је ли ти то баш он показао? — додаде она чудећи се. — Ви знате да скоро читав месец не говоримо. Него, Птицин ми је све испричао, а фотографија је тамо код стола на поду лежала, па сам је подигла. — Кнеже — обрати му се наједаред Нина Александровна — хтела сам да вас запитам (зато сам вас, управо, и замолила да дођете овамо), знате ли ви одавно мога сина? Он, канда, рече да сте ви тек данас однекуд допутовали. Кнез јој исприча укратко о себи изоставивши већу половину. Нина Александровна и Варја га саслушаше. — Ја ту не истражујем нешто о Гаврилу Ардалионовичу распитујући се код вас — примети Нина Александровна — не треба да се варате у том погледу. Јер ако и постоји нешто о чему не може он сам да ми призна, то ни ја нећу да дознајем мимо њега. Ово сад само зато питам што је малочас Гања пред вама, и после кад сте ви били отишли, на моје питање о вама одговорио: »Он све зна, не треба се устручавати!« шта то значи? Управо, волела бих да знам у којој мери... Ту наједаред уђоше Гања и Птицин; Нина Александровна одмах ућута. Кнез остаде на столици крај ње, а Варја оде у страну. Фотографија Настасје Филиповне лежаше на врло истакнутом месту, на сточићу за рад Нине Александровне, право пред њом. Гања, кад је спази, намршти се, Ијутито је зграби са стола па је баци на свој писаћи сто, који је стајао на другом крају собе. — Данас, Гања? — запита га наједаред Нина Александровна. — Шта данас? — трже се Гања, па наједаред насрну на кнеза. — А, разумем, ви сте већ ту! ... Ама шта је вама, најзад? Да није то можда каква болест? Не можете да се уздржите? Разумејте већ једном, ваша светлости... — Ту сам ја крив, Гања, а не ко други — прекиде га Птицин. Гања га упитно погледа. — Тако је и боље, Гања, тим пре што је то са једне стране свршено — промрмља Птицин, па, отишавши у страну, седе код стола, извади из џепа некакву хартијицу исписану писаљком, па је стаде помно разгледати. Гања стајаше натмурен и узбуђен ишчекиваше породичну сцену. Да се кнезу извини, то му ни на памет не падаше. — Ако је све свршено, онда је Иван Петрович, наравно, у праву — рече Нина Александровна — не мргоди се, молим те, и немој да падаш у ватру, Гања, ја те ни о чему нећу испитивати ако ти сам нећеш да кажеш, и уверавам те да сам се потпуно покорила. Учини ми доброту, не љути се. Она то изговори не дижући главу с рада и, рекао би човек, врло мирно. Гања се чудио, али је опрезно ћутао и гледао у мајку очекујући да се она још боље изјасни. Јер, све те домаће сцене њега су скупо стајале. Нина Александровна примети ту опрезност, па са горким осмехом додаде: — Ти још непрестано сумњаш и не верујеш ми; не брини се; неће бити ни суза ни молби, као пре, бар што се мене тиче. Моја је сад сва жеља то да нам ти будеш срећан, и ти то знаш. Ја сам се измирила са судбином, али моје ће срце бити увек с тобом, а остали ми заједно, а разишли се. Разуме се, одговарам само за себе; ти не можеш то захтевати од сестре ... — А, опет она! — викну Гања гледајући подругљиво и с мржњом у сестру. — Мамице! Кунем вам се ево опет на оно о чему сам вам једном већ дао реч: нико се и никад неће смети усудити да вас запоставља док сам ја ту, док сам ја жив! Ма о ком да је реч, ја ћу енергично захтевати да се вама указује потпуно поштовање, ма ко прешао наш праг ... Гања се тако обрадовао да је скоро помирљиво, скоро нежно гледао у матер. — Ја се ништа за себе нисам ни бојала, Гања, ти знаш; ја се то нисам због себе бринула и намучила све ово време; чујем да ће се код вас све вечерас свршити. Дакле, хоће ли се збиља свршити? — Вечерас, код ње, она ми је обећала да ће се изјаснити да ли пристаје или не — одговори Гања. — Ми смо скоро три недеље избегавали да говоримо о томе, и то је било боље. А сада, кад је све већ свршено, ја ћу само једно дозволити себи да питам: како је она могла дати свој пристанак па ти још и своју слику поклонити кад је ти не волиш? Па зар ћеш ти њу такву ... такву ... — Какву, искусну, је ли? — Нисам хтела то да кажем. I зар си ти у толикој мери могао да јој засениш очи? ... Необична јеткост осети се наједном у том питању. Гања застаде, замисли се за тренутак па, не кријући свој подсмех, рече: — Ви сте се опет занели, мамице, опет нисте могли да се уздржите, и тако је код вас свагда све почињало па после распламсавало. Ви сте рекли: неће бити ни испитивања ни пребацивања, па она су већ почела! Боље да то оставимо; богами, да оставимо; бар сте имали намеру ... Ја вас никад и ни за шта нећу оставити. Сваки други би од такве сестре у најмању руку побегао: погледајте је само како ме сече погледом! Останимо на томе! Ја сам се већ тако био обрадовао ... I откуд знате да ја обмањујем Настасју Филиповну? А што се тиче Варје, како хоће, и доста. Сад је већ сасвим доста! Гања се при свакој речи све више жестио и бесциљно је корачао по соби. Такви разговори одмах су се претварали у болно место за све чланове породице. — Ја сам већ рекла: ако она овамо уђе, онда ћу ја отићи, па ћу ту реч и одржати —рече Варја. — Из јогунства! — викну Гања — па ти се само из јогунства и не удајеш! Што фрчеш на мене? Марим ја, Варвара Ардалионовна, ако желите, изволите већ овог часа извршити своју намеру. Ту сте ми се већ попели! Шта! Па ви хоћете да нас већ оставите, кнеже! — викну он кнезу приметивши да се он диже с места. У Гањином гласу већ се осећао онај ступањ озлојеђености у коме човек скоро и сам ужива у озлојеђености, предаје јој се без икаквог обуздавања, и малтене са све јачим уживањем, па ма куд га она одвела. Кнез се окрену у вратима да му нешто одговори, али видевши по болном изразу лица свог увредиоца да је ту недостајала само она једна капља која ће да препуни суд, он се окрену па изађе ћутећи. После неколико тренутака чу по одјеку у соби да је разговор после његовог одласка постао још бучнији и слободнији. Он прође кроз салон у предсобље да доспе у ходник, а из њега у своју собу. Пролазећи поред излазних врата на степенице, он чу и примети да се иза врата неко мучи из све снаге да зазвони у звонце, али на звонцету мора да се нешто покварило: оно се само једва приметно трзало, али звука није давало. Кнез повуче резу, отвори врата и коракну назад пренеражен — пред њим је стајала Настасја Филиповна. Он је одмах познаде по слици. Очи јој севнуше Ијутито кад га угледа; она брзо пође у предсобље одгурнувши га с пута раменом и љутито збацивши са себе бунду: — Кад си већ лењ да то звонце оправиш, а ти бар седи ту у предсобљу, кад неко куца ... Но, ето сад си ми и бунду испустио, мазгове! Бунда збиља лежаше на поду. Настасја Филиповна, не сачекавши да је кнез са ње скине, збацила ју је не гледајући позади, сама са себе њему на руке, а кнез не стиже да је прихвати. — Отерати тебе треба. Хајд иди, пријави ме. Кнез хтеде већ нешто да рекне, али се толико био збунио да ништа не изговори, те са бундом, коју је подигао с пода, пође у салон. — А сад, опет, с бундом иде! А што носиш ту бунду? Ха-ха-ха! Јеси ли ти полудео, шта ли? Кнез се врати па се загледа у њу као скамењен; кад се она засмеја, осмехну се и он, али језиком још никако да што изговори. У првом тренутку кад јој је отворио врата био је блед, а сад му наједаред румен прели лице. — Ама какав је ово идиот! — љутито викну Настасја Филиповна лупнувши пред њим ногом. — Но, куд си пошао? Но, кога ћеш пријавити? — Настасју Филиповну — промрмља кнез. — А откуд ти мене знаш? — брзо га запита она — ја те никад нисам видела! Па иди, пријави ме... Каква је то тамо галама? — Свађају се — одговори кнез па пође у салон. Он уђе баш у пресудном тренутку: Нина Александровна баш је била склона да потпуно заборави да се »свему покорила«, она је иначе бранила Варју. Поред Варје је стајао и Птицин, који је већ оставио своју оловком написану цедуљицу. Варја се није ни снебивала, нити је била од оних девојака што се некога боје, али су грубости братове са сваком речи постајале све непристојније и неподношљивије. У таквим приликама она би обично престајала да говори, па би само ћутећи подсмешљиво гледала у брата не одвајајући од њега очи. Тај њен маневар, као што је она већ знала, кадар је био да га доведе до беса. У том истом тренутку кнез крочи у собу па им рече: — Настасја Филиповна!

IX

Завлада опште ћутање; сви се загледаше у кнеза као не схватајући шта он то рече — и не желећи да схвате. Гања сав претрну од страха. Долазак Настасје Филиповне, нарочито у овом часу, био је за све најчудније и најнезгодније изненађење. Већ само то што их је Настасја Филиповна сад први пут удостојила посетом... Јер све досад се она држала тако охоло да у разговорима с Гањом није исказивала ни жељу да се упозна с његовом породицом, а у последње време их чак никако није ни помињала, као да их није ни било на свету. Мада је Гањи унеколико и добро долазило што се одлагао њему тако непријатан разговор, и пак је он ту њену надувеност забележио у своме срцу. Он је, у сваком случају, од ње пре очекивао да ће се само подсмехивати и вређати његову породицу, али не да ће им у посету доћи. Поуздано је знао да је њој познато све што се збива у његовој кући поводом његове прошевине и каквим очима гледа на њу његова породица. А ова њена посета — сад, пошто му је поклонила фотографију, и то на дан њеног рођења, на дан када је била обећала да ће решити његову судбину — скоро да је већ значила одлуку. Збуњеност с којом се сви загледаше у кнеза не потраја дуго; Настасја Филиповна појави се на вратима салона и, улазећи у собу, опет лако одгурну кнеза. — Једва једном уђох... што ви то ваше звонце везујете? — рече она весело, пружајући руку Гањи, који јој што је брже могао полете у сусрет. — Сто вам је тако сметено лице? Но, упознајте ме са својима, молим вас ... Сасвим збуњени Гања представи је најпре Варји, и обе жене, пре но што пружише једна другој руке, загледаше се једна у другу чудним погледима. Настасја Филиповна се, уосталом, смејала и маскирала се веселошћу. Али Варја не хтеде да се маскира, те ју је посматрала мргодно и упорно. Цак ни сенка неког смешка, што би, ипак, захтевала обична пристојност, не показа се на њеном лицу. Гања сав претрну. Да је моли, сад већ није имало ни смисла ни времена, и он баци на Варју такав претећи поглед да ова разумеде, по снази тога погледа, шта је за брата морао значити овај тренутак. I она као да одлучи да му попусти, па се једва некако осмехну пре¬ма Настасји Филиповној. (Ипак су сви они у породици још и сувише волели једно друго.) Ствар донекле поправи Нина Александровна, коју Гања, збунивши се сасвим, представи тек после сестре и чак је прву приведе Настасји Филиповној. Али тек што Нина Александровна стиже да заусти како се »особито радује«, кад се Настасја Филиповна, не саслушавши је до краја, брзо окрете Гањи, па седнувши и без позива на један малени диван у углу код прозора, викну: — А где је ваш кабинет? I где су вам ти самци? Јер ви, изгледа, држите самце. Ту Гања страшно поцрвене и замуца да јој нешто одговори, али Настасја Филиповна одмах додаде: — Па где ви ту самце можете да држите? А ви ни кабинета немате. А имате ли какве користи од тога? — обрати се она наједном Нини Александровној. — Ма главобоља је то велика — одговори јој она — а разуме се да има и неке користи. Него ми то тек сад... Али Настасја Филиповна сад је више није слушала; она се опет загледа у Гању, прсну у смех па му викну: — Али што вам је такво лице? О, боже мој, какво вам је то сад лице! Прође неколико часака тог смеха, а лице се Гањино збиља врло унакази: његова запањеност, његова смешна, кукавичка збуњеност наједаред нестаде, али он страшно пребледе; усне му се искривише од грча: он се, ћутећи, укочено и злим погледом, не одвајајући очи, беше загледао у лице своје гошће, која се непрестано смејала. Ту је био још један посматрач кога такође још није прошла она пренераженост што га је обузела кад је угледао Настасју Филиповну; али он, мада је стајао као запањен на пређашњем своме месту, на вратима салона, и пак уочи бледоћу и кобну промену на Гањином лицу. Тај посматрач био је кнез. Скоро престрављен, он наједном механички ступи напред. — Попијте мало воде — прошапта Гањи. — I не гледајте тако ... Видело се да је он то изговорио без икакве задње мисли, без неке нарочите намере, него онако по првој побуди. Али његове речи произведоше силан утисак. Рекао би човек да се сав Гањин бес сручио на кнеза: он га зграби за раме па се загледа у њега ћутећи, осветнички и са мржњом, као да није био у стању реч да изговори. Настаде општа узрујаност. Нина Александровна чак мало врисну. Птицин узнемирено коракну напред. Коља и Фердишченко, који се појавише на вратима, застадоше као укочени, једино Варја, као и пре, гледаше испод ока, али пажљиво посматрајући. Она не хтеде да седне, већ стајаше са стране, до матере, скрстивши руке на грудима. Али Гања се одмах прибра, скоро у првом тренутку свог порива, па се нервозно зацерека. Брзо се потпуно прибрао. — А шта сте ви. кнеже, јесте ли ви лекар? — викну он што је могао веселије и простодушније — чак ме уплаши! Настасја Филиповна, да вам га представим: то вам је предрагоцен субјект, премда се и ја тек од јутрос с њим познајем. Настасја Филиповна збуњено погледа у кнеза. — Кнез? Зар је он кнез? Замислите, а ја сам малочас у предсобљу мислила да је он лакеј, па сам га послала овамо да ме пријави! Ха-ха-ха! — Ништа, ништа! — прихвати Фердишченко брже прилазећи и обрадовавши се што су почели да се смеју — није то никакав малер: Се нон е веро. — Цини ми се, кнеже, да сам вас и изгрдила. Опростите, молим вас, но, Фердишченко, откуд ви овде, у такав час? Ја сам мислила да бар вас овде нећу наћи. Ко? Какав кнез? Мишкин? — запита она Гању, који је, међутим, још непрестано држећи кнеза за раме, успео да га представи. — Наш станар — рече Гања. Он је, очевидно, представљао кнеза као какву реткост (и која је свима добродошла као излаз из незгодног положаја), и скоро га је наметао Настасји Филиповној. Кнез баш јасно чу реч »идиот«, коју неко, изгледа Фердишченко, прошапта иза њега, као објашњење Настасји Филиповној. — Реците, зашто ме нисте малочас разуверили кад сам се онако страшно ... огрешила о вас? — настави Настасја Филиповна, посматрајући кнеза од главе до пете без икаквог устручавања. Она је нестрпљиво очекивала одговор, скоро потпуно уверена да ће одговор бити неизоставно тако глуп да ће сви морати прснути у смех. — Ја сам се зачудио угледавши вас тако наједаред ... — промрмља кнез. — А како сте ви знали да сам то ја? Где сте ме видели раније? ... I шта је то, збиља? Ја као да сам га негде видела! I дозволите да вас запитам зашто сте се ви малопре онако укочили на месту? Чега има то у мени да људи морају да се скамене? — Хајде, хајде, слободно! — настави да се кревељи Фердишченко — та говорите! О, Господе, шта бих јој ја све ту сад напричао на такво питање! Ама де ... Е, кнеже, после тога, ти си баш прави сметењак! — Па и ја бих штошта напричао на вашем месту — насмеја се кнез Фердишченку. — Малочас ме је ваша слика веома задивила — настави он Настасји Филиповној — а после сам са Јепанчинима о вама говорио... а јутрос рано, још пре уласка у Петроград, у возу, причао ми је много о вама Партен Рогожин ... I у оном баш тренутку кад сам вам врата отворио, ја сам опет о вама мислио ... и наједаред ви. — Па како сте одмах познали да сам то ја? — По слици и... — I по чему још? — I још по томе што сам вас баш такву и замишљао ... и као да сам вас негде видео ... — Где? Где? — Ваше очи као да сам негде видео... али то не може бити! То је онако... Ја овде никад нисам био. Можда у сну ... — Браво, кнеже! — викну Фердишченко. — Не, ја оно своје: се нон е веро узимам назад. Него ... то је код њега све од безазлености! — додаде он са сажаљевањем. Кнез изговори ових неколико својих реченица неспокојним гласом, прекидајући се у говору и често застајући да одахне. Све је одавало да је необично узрујан. Настасја Филиповна је гледала у њега са љубопитством, али се сад више није смејала. У том тренутку наједном нов звонак глас зачу се из гомиле што се тесно згрнула око кнеза и Настасје Филиповне; тај нови глас, тако рећи, размаче гомилу и раздели је надвоје. Пред Настасјом Филиповном стојао је лично отац породице, генерал Иволгин. Он је био у фраку и у чврсто уштирканој кошуљи; бркови су му били свеже напомађени... То Гања већ не могаде да поднесе. Самољубив и сујетан до болне осетљивости, до хипохондрије; тражећи за сва ова два месеца какву било тачку ослонца о коју би се могао што пристојније одупрети па да се што благородније прикаже, осећајући да је он још новајлија на изабраном путу те да се — ко зна? — можда и неће моћи на њему одржати, решивши се, најзад, из очајања, у својој кући, где је био прави деспот, на потпуну дрскост, али не смејући сад да буде такав пред Настасјом Филиповном, која га је до последњег часа збуњивала и немилосрдно га држала у потчињености, он, »нестрпљиви гоља«, као што се изразила о њему сама Настасја Филиповна, што су му други већ били доставили, он, који се заклео свим могућим клетвама да ће јој се кад-тад за све то жестоко осветити, а који је у исто време детињасто маштао некад у себи да ће ипак некако довести у склад све те противности — он, ето, мора сада да испије ту страшну чашу, и што је још најтеже, у оваквом часу! Још једно непредвиђено, али најстрашније мучење за сујетног човека — мука што је морао да се стиди и да црвени због своје породице, па још у својој кући — и то му сад паде у део! »Зар вреди после свега овога баш и сама награда?« — севну у тај мах Гањи у глави. У том истом тренутку дешавало се оно што је он за ова два месеца само ноћу сањао, у виду море, и што га је ледило ужасом, пекло стидом: десио се, ето, најзад, породични састанак његовог родитеља са Настасјом Филиповном. Он је неки пут, једећи самог себе, покушавао да замисли генерала за време венчања, па би ту мисао брже одбацивао. Можда је безмерно преувеличавао ту невољу, али код таштих људи то је увек тако. За та два месеца стигао је да добро размисли и да се одлучи, па је дао себи реч да пошто-пото како било притегне свог родитеља бар за неко време, чак и да га уклони из Петрограда, ако је само могућно, па пристала на то мати или не. Пре десетак минута, кад је улазила Настасја Филиповна, он је био тако поражен и запрепашћен те је потпуно заборавио да се на сцени може појавити Ардалион Александрович, па за такав случај није унапред ништа предузео. I сад, ето, генерал је ту, пред свима, па још свечано дотеран, у фраку, и то баш у оном тренутку кад Настасја Филиповна »само тражи прилику да и њега и његове домаће заспе изругавањем«. (У то је он био уверен.) I заиста, шта би друго имала да значи ова њена посета ако не то? Је ли она сад дошла да се спријатељи с његовом мајком и сестром или да их увреди, и то баш у његовој кући? Али по томе како су се разместиле обе стране, сумње већ није могло бити: његова мати и сестра седеле су у прикрајку као упљуване, а Настасја Филиповна је чак, канда, и заборавила да су оне ту с њом у истој соби. А кад се она тако понаша, онда сигурно има и некакву намеру! Фердишченко прихвати генерала па га приведе. — Ардалион Александрович Иволгин — достојанствено изговори генерал сагнувши се и смешећи се — стари несрећни војник и отац породице који је срећан због наде да ће имати такву дивну ... Он не доврши: Фердишченко му брзо подметну столицу, а генерал, мало слаб на ногама после ручка, просто се сручи или, боље рећи, тресну на столицу, али га то, иначе, ни најмање не збуни. Он седе право спрам Настасје Филиповне, па са пријатним цифрањем полако и ефектно принесе њене прстиће својим уснама. Генерала уопште није било лако збунити. Спољашност његова, осим неке аљкавости, ипак је још увек била доста пристојна, што је он и сам врло добро знао. Он је некада имао прилике да се креће и у врло добром друштву, из кога је био засвагда искључен тек пре последње две-три године. Од тог доба већ се и сувише безобзирно и необуздано одао неким својим слабостима; али окретни и пријатни манири задржали су се код њега још и сад. Настасја Филиповна као да се била врло обрадовала доласку Ардалиона Александровича, о коме је, наравно, знала по чувењу. — Чуо сам да мој син ... — поче Ардалион Александрович. — Да, ваш син! А красни сте и ви, татице! ... што и ви некад не дођете до мене? Да ли се ви то сами кријете или вас ваш син крије? Ви слободно можете доћи к мени а да никога не компромитујете. — Деца деветнаестога века и њихови родитељи... — поче опет генерал. — Настасја Филиповна! Пустите, молим вас, Ардалиона Александровича на један часак, тражи га неко — рече гласно Нина Александровна. — Да га пустим! Али, молим вас, ја сам тако много слушала, тако сам одавно желела да га видим! I каква он то посла може да и ма? Зар он није у пензији? Ви ме нећете оставити, генерале, нећете отићи? — Ја вам дајем реч да ће он доћи к вама и сам, али сад треба да се одмори. — Ардалионе Александровичу, кажу да треба да се одморите! — викну Настасја Филиповна са незадовољством и мргодном гримасицом, баш као несташна неваљалица од које отимају играчку. Генерал као да се нарочито потруди да учини свој положај још глупљим. — Мила моја! Мила моја! — прекорно изговори он свечано се обраћајући жени и стављајући руку на срце. — Ви нећете отићи одавде, мама? — гласно запита Варја. — Не, Варја, остаћу до краја. Настасја Филиповна није могла да не чује и питање и одговор, али њено добро расположење као да се тиме још појача. Она одмах засу генерала питањима, и после пет минута генерал је био у најсвечанијем расположењу и беседио уз гласан смех присутних. Коља трже кнеза за скут. — Ама одведите га некако макар ви! Зар ви то не бисте могли? Молим вас! — Јадном дечаку чак сузе негодовања навреше на очи. — О, проклети Гањка! — додаде он у себи. — Са Иваном Фјодоровичем Јепанчиним ја сам збиља пријатељски и лепо живео — распилави се генерал на питања Настасје Филиповне. — Ја, он и покојни кнез Лав Николајевич Мишкин, чијег сина сам данас загрлио после двадесетогодишњег растанка, били смо вам три нераздвојна друга, тако рећи, једна кавалкада: Атос, Портос и Арамис. Али, авај! — Један нам је у гробу, погођен куршумом и клеветом, други је, ево, пред вама где се рве с клеветама и куршумима. — С куршумима! — узвикну Настасја Филиповна. — Они су овде, у грудима мојим, а задобио сам их под Карсом, и кад је време рђаво, ја их осећам. Иначе, у сваком другом погледу ја живим као филозоф, идем, шетам, играм даме у својој кафани, као буржуј који се повукао од послова и читам Индепенданце. Али са нашим Портосом, Јепанчиним, после прекланског догађаја на железници са кученцетом, занавек сам прекинуо. — Са кученцетом! А шта је то било? — запита Настасја Филиповна нарочито радознало. — Са кученцетом? Дозволите, и, рекосте, на железници! ... — баш као да се присећаше она. — О, то вам је један глуп догађај, не вреди га понављати: због гувернанте кнегиње Бјелоконске, Мрс Смитх, али, кажем вам, не вреди ни помињати. — Ах, неизоставно ми испричајте! — весело ускликну Настасја Филиповна. — То још ни ја нисам чуо! — примети Фердишченко. — Ардалионе Александровичу! — чу се опет молећив глас сироте Нине Александровне. — Тата, неко вас тражи — викну му Коља. — Глуп догађај, и у две речи — поче генерал са самозадовољством. — Пре две године, да! Таман је била предата саобраћају н-ска пруга, ја сам (тада већ у цивилном оделу) ради необично важних послова поводом предаје своје дужности купио путну карту прве класе, ушао, сео и пушио. То јест, настављам пушење, запалио сам био још и раније. Сам сам у купеу. Пушити није забрањено, а није баш ни дозвољено ... онако, полудозвољено, као и обично; а после, и према особи која је у купеу. Прозор је спуштен. Наједном, пред сам полазак, улазе и седају две даме с кученцетом, баш према мени. Закасниле, једна најлуксузније обучена, у отвореноплавом; друга скромније, у свиленој црној хаљини с пелерином. Обе прилично лепе, гледају некако охоло, говоре енглески. Ја, наравно, ништа; пушим... То јест, ја већ помислих ... али, ипак, пушим и даље, кроз прозор, јер је прозор отворен. Кученце се код оне госпође у отвореноплавом на крилу шћућурило, мало, једва колико моја песница, црно, шапјце му беле, просто реткост. Око врата сребрн лапац са монограмом. Ја ништа. Примећујем само да се даме нешто мрште. Због цигаре, наравно. Једна ме мери погледом кроз лорњет од корњаче. Ја опет ништа: јер ни оне ништа не говоре! Да су што рекле, упозориле ме, замолиле, јер постоји, на крају крајева, људски језик! Него ћуте ... Кад наједаред, и то без и најмањег, кажем вам, упозоравања, то јест без и најмањег, просто као да је сасвим шенула памећу, она отвореноплава шчепа ми цигару из руке па ... кроз прозор! Воз л ети, ја гледам као ошамућен. Бесна жена; дивља жена, просто у потпуно дивљем стању; уосталом, пуна, висока, плавуша, румена (чак и сувише), очима све сева на мене. Не говорећи ни речи, ја са необичном пристојношћу, са потпуном пристојношћу, са најотменијом, тако рећи, деликатношћу, двама прстима се приближујем кученцету, узимам га, деликатно за врат, па пљус с њим кроз прозор... одмах за цигаром! Оно само што скикну. Воз јури даље. — Ви сте нечовек! — викну Настасја Филиповна, кикоћући се и пљескајући рукама као девојчица. — Браво, браво! — развика се Фердишченко. Насмехну се и Птицин, коме је такође било нео¬бично непријатно што се генерал појавио. Цак и Коља прсну у смех, па и он викну: »Браво!« — Али ја сам био у праву, у праву сам био, сто пута у праву! — ватрено настави генерал тријумфујући — јер ако су у вагону забрањене цигарете, онда су кучићи још пре. — Живео, тата! — усхићено кликну Коља — сјајно! Ја бих неизоставно, неизоставно то исто учинио! — Но, а шта она дама? — с нестрпљењем га испитиваше Настасја Филиповна. — Она? Но, у томе је баш цела та непријатност — настави генерал намрштивши се — ни речи не рекавши и без икаквог упозоравања, она распали мене по образу! Дивља жена, у потпуно дивљем стању! — А ви? Генерал обори очи, изви обрве, рамена, стиште усне, рашири руке, поћута, па наједаред проговори: — Одушевих се њоме! — Је ли вас болело? Је ли вас болело? — Богами, није болело! Испаде скандал, али није болело. Ја само једанпут одмахнух руком. Само да одмахнем. Али ту се сад сам сатана умеша: показа се да је та отвореноплава била нека Енглескиња, гувернанта, или чак некаква дружбеница кнегиње Бјелоконске, а она у црној хаљини, то беше најстарија кнегињица Бјелоконска, уседелица од својих тридесет пет година. А зна се у каквим односима стоји генералица Јепанчина према породици Бјелоконских. Све кнегињице попадаше у несвест, сузе, тешка жалост због љубимчета кученцета, вриска шест кнегињица, цика Енглескиње, просто: смак света ... Но, наравно, одвезох се до њих да изјавим кајање, молио сам за извињење, писмо написао, не примише ни мене ни писмо, а са Јепанчиним свађа, раскид, изгнање! — Али, чекајте, па како је то? — запита наједаред Настасја Филиповна — пре једно пет-шест дана читала сам у Индепенданце, а ја стално читам Индепенданце, читала сам тамо такав исти случај. Али сасвим исти! То се десило на једној рајнској железници, у вагону, са једним Французом и Енглескињом. Исто је тако била истргнута из уста цигара, исто је тако било избачено кроз прозор кученце и најзад, сасвим се тако исто свршило као код вас. Чак и хаљина отвореноплава! Генерал страшно поцрвене, и Коља поцрвене и ухвати се рукама за главу; Птицин се брзо окрену. Церекао се, као и увек, једино Фердишченко. А већ за Гању и да не говоримо: он је и иначе све то време стајао, подносећи нем и неиздржљив бол. — Али уверавам вас — промрмља генерал — да се и мени то исто десило ... — Тата је збиља имао непријатност са Мрс Смитх, гувернантом код Бјелоконских — викну Коља — ја се сећам. — Шта? Па зар све у длаку онако исто?! Један исти случај на два краја Европе, и у длаку, у свима појединостима истоветан, и отвореноплава хаљина! — наваљиваше немилосрдна Настасја Филиповна — ја ћу вам послати тај бројИндепенданце Белге! — Али имајте на уму — још не попушташе генерал — да се то мени десило још пре две године — Но мањ то! Настасја Филиповна се кикотала као у хистерији. — Тата, молим вас да изађете на две речи — проговори Гања дршћући, измученим гласом и механички зграбивши оца за раме. Бесконачна мржња севала му је у очима. У том тренутку одјекну необично јак удар звонцета у предсобљу. Таквим ударцем могао би човек откинути звонце. То предсказиваше неку необичну посету. Коља потрча да отвори врата.

X

Отуд, из предсобља, наједном се зачуше неки жагор и граја; из салона се чинило да је неколико људи споља ушло и да још непрестано улазе. Неколико гласова је говорило и узвикивало одједном; говорило се и викало и на степеницама, према којима се врата из предсобља, као што се могло чути, нису затварала. Посета изгледаше необично чудна. Сви се згледаше. Гања појури у трпезарију, али је и тамо већ ушло неколико људи. — А! Ту нам је Јуда! — викну један кнезу познат глас. — Здраво, Гањка, подлаче један! — Он је, он баш и јесте! — потврди неки други глас. Кнез сад већ није више сумњао: један глас био је Рогожинов, а други Лебедевљев. Гања је стајао као громом погођен, на прагу салона, па је гледао ћутећи, не спречавајући да уђе у трпезарију један за другим десета к-дванаестак људи, одмах за Партеном Рогожином. Та дружина била је ванредно разнолика и одликовала се не само разноли¬кошћу него и грубом непристојношћу. Неки су улазили просто онако како су били и на улици, у горњим капутима и бундама. Сасвим пијаних, уосталом, није било; али зато су сви изгледали добро накресани. Сви су, чини се, осећали потребу један за другим, да би могли ући; нико сам није и мао довољ'но смелости, него сви као да су један другог гурали напред. Цак је и Рогожин, на челу групе, опрезно корачао, али он је имао некакву намеру, и изгледао је некако суморно и љутито забринут. Остали су, пак, сачињавали само хор или, боље рећи, банду, као неко појачање. Осим Лебедева, ту је био и накудровани Заљожев, који је био збацио своју бунду у предсобљу и ушао некако комотно и гизделински; и њему слична нека два-три господина, очевидно газдашки трговачки синови; некакав у полувојничком горњем капуту; неки омањи и необично гојазан човек који се непрестано смешкао; некаква огромна људина, такође необично дебео, необично натмурен и ћутљив, који се, очевидно, много уздао у своје песнице. Био је ту и један студент медицине и некакав Пољак који се непрестано цифрао. Са степеница су завиривале у предсобље и некакве две даме не одлучујући се да уђу. Коља тресну врата испред њиховог носа и затвори их куком. — Здраво да си, Гањка, подлаче један! шта је! Ниси се надао Партену Рогожину? — понови Рогожин дошавши до салона и заставши у вратима пред Гањом. Али у том тренутку он наједаред примети у салону одмах спрам себе Настасју Филиповну. Очевидно му на ум није падало да ће и њу овде затећи, јер је њен изглед учинио на њ необичан утисак; он тако побледе да му и усне помодреше. — Истина је, дакле! — изговори он полако и чисто за себе, са потпуно изгубљеним изразом. — Значи, крај... Скупо ћеш ти то мени платити! — прошкргута он наједаред гледајући Гању са необузданом мржњом. — Еех! ... Он је једва дисао, и једва је речи изговарао. Механички се примицаше салону, али прекорачивши праг, он наједаред угледа Нину Александровну и Варју, па застаде мало збуњен крај свег свог узбуђења. За њим пође Лебедев, као сенка, не одмичући се од њега и већ трештен пијан; затим студент, онај господин с песницама, Заљожев, који се клањао и лево и десно, и, најзад, провлачио се онај омањи дебељко. Присуство дама их је донекле мало задржавало, и очевидно и м је много сметало, наравно, само до почетка, до прве прилике да се који продере, те да почну... А после им већ никакве даме не би сметале ... — Шта? Зар си и ти ту, кнеже? — расејано проговори Рогожин донекле зачуђен састанком са кнезом; — још увек у камашнама, еех! — уздахну он одмах заборавивши кнеза и, преневши поглед опет на Настасју Филиповну, непрестано јој се примичући и привлачећи као магнету. Настасја Филиповна је такође са неспокојним љубопитством гледала у госте. Гања се најзад прибра ... — Али, молим вас, шта све ово управо значи? — гласно рече он, строго одмеривши погледом долазнике и обраћајући се нарочито Рогожину — ви, ваљда, нисте ушли у шталу, господо, ту су моја мати и сестра. — Видимо ми да су мати и сестра — процеди кроз зубе Рогожин. — Па то се одмах види да су вам мати и сестра — прискочи Рогожину у помоћ Лебедев. Господин с песницама, вероватно рачунајући да је »настао час«, поче нешто да гунђа. — Али — наједаред и некако несразмерно, ван себе, Гања повиси глас — пре свега, изволите сви у трпезарију, а затим допустите да сазнам, сазнам ... — Гле, не познаје човек! — љутито искези зубе Рогожин не мичући се с места — не познајеш Рогожина. — Ја сам се, можда, с вама негде и видео, али... — Гле, молим те, негде видео! Па зар ми ниси свега пре три месеца татиних двеста рубаља искартао, те чича и умре, а не дознаде: ти си ме увукао у игру, а Книф је »паковао« ... Не можеш да ме разумеш? Па, ето, Птицина, он је сведок! Ама да ти и сад само три рубље покажем, па ћеш за њима до Васиљевског четвороношке да домилиш, такав си ти! Душа ти је таква. Ја сам, ето, и дошао да те тако читавог, за паре купим, ти не гледај што сам ја овако у чизмама ушао, ја ти, брате, имам много пустих пара, целог тебе, заједно са свом том твојом утробом да купим... само ако ми се прохте, све ћу да вас купим! Све да вас купим! — падао ј е у ватру Рогожин и чисто се све више опијао. — Еех! — викну он — Настасја Филиповна, не терајте ме, реците само једну једину речцу: хоћете ли да се венчате с њим или не? Рогожин постави то своје питање као занесен, као некаквом божанству, али са смелошћу осуђеног на смрт који нема шта да губи. У самртном страху очекивао је одговор. Настасја Филиповна одмери га подругљивим и охолим погледом, али кад погледа у Варју и Нину Александровну, кад погледа у Гању, наједаред измени тон. — Боже сачувај, шта ви то говорите! I откуд вам наједном паде на памет да ме то питате? — одговори она полако и озбиљно, и чисто као чудећи се. — Нећете? Нећете? — викну Рогожин скоро ван себе од радости. — Нећете се, дакле, венчати?! А мени они рекоше ... ах! Дакле, ипак! ... Настасја Филиповна! Они кажу да сте се ви верили са Гањком! Зар с њим? Па зар је то могућно? (Ја свима њима то говорим!) Та ја ћу њега свега за сто рубаља купити. Даћу му хиљаду, па и три да му дам да се повуче, он ће уочи венчања побећи, младу ће ми целу оставити. Зар није тако, Гањка, подлаче? Јер ти би примио три хиљаде! Ево ти их, ево их! Зато сам и дошао да од тебе такво писмено узмем ... Рекао сам: купићу ... купићу! — Напоље одавде, ти си пијан! — викну му Гања, који је наизменице црвенео и бледео. После његове вике наједном се зачу изненадна праска неколико гласова; цела Рогожинова дружина већ је одавно само чекала прво изазивање. Лебедев је нешто необично енергично шаптао на уво Рогожину. — Истина је, ћато — одговори Рогожин — истина је, пијана главо! Него, нек буде како буде... Настасја Филиповна! — викну он посматрајући је као избезумљен, колебајући се и наједном се охрабривши до дрскости — ево вам осамнаест хиљада! I он хитну пред њу на сто свежањ у белој хартији, завезан унакрст канапом: — Ево вам! — I... и још ће бити! Он се не усуди да до краја каже што је хтео. — Не-не-не! — поче наново да му шапће Лебедев са страшно уплашеним изгледом. Могло се погодити да се он уплашио велике суме, па је предлагао да се покуша с нечим много мањим. — Не, за то си ти, брате, одвећ глуп, ти не схваташ где си то ово сад доспео... Али види се да сам и ја будала с тобом заједно! — трже се и уздрхта наједаред Рогожин пред севајућим погледом Настасје Филиповне. — Еех, глупост сам учинио кад сам тебе послушао — додаде он са дубоким кајањем. Настасја Филиповна, загледавши се у Рогожиново унакажено лице, наједаред прсну у смех. — Осамнаест хиљада, мени? Ето, геак се одмах показује! — додаде она наједном са дрском фамилијарношћу, па се диже са дивана као спремајући се да иде. Гања са претрнутим срцем посматраше целу ту сцену. — Па лепо, ево и четрдесет хиљада! Четрдесет, а не осамнаест — развика се Рогожин. — Вањка, Птицин и Бискуп обећали су да ће до седам сати вечерас спремити четрдесет хиљада. Четрдесет хиљада! Све ту, на овај сто. Сцена испаде необично ружна а Настасја Филиповна се и даље смејала и није одлазила, баш као да ју је намерно одуговлачила. Нина Александровна и Варја, са својих места, уплашене и ћутке, чекаху шта ће из свега овога да испадне. Очи Варјине су севале, а на Нину Александровну је све то учинило мучан и тежак утисак. Она је сва дрхтала, и изгледало је као да ће сваког часа да падне у несвест. — Кад је тако, даћу и сто! Још данас ћу да ти избројим читавих сто хиљада! Спасавај, Птицине, и теби ће се за прсте залепити, доста ... — Ти си полудео! — прошапута наједном Птицин, брзо му пришавши и хватајући га за руку — ти си пијан, послаће по полицију. Где се налазиш? — Опио се, па трућа — проговори Настасја Филиповна, чисто изазивајући га. — Ама не трућам, биће пара довече. Птицине, спасавај ме, зеленашка душо, тражи шта хоћеш, само ми до довече набави сто хиљада; показаћу свима да ћу савладати све препреке! — одушеви се наједаред Рогожин до усхићења. — Ама, забога, шта је то? — претећи и изненада узвикну расрђени Ардалион Александрович пришавши Рогожину. Изненадан испад старца, који је све дотад ћутао, испаде врло смешан. Зачу се смех. — Откуд, опет, ово сад? — прсну у смех и Рогожин — хајде ти, чича, са мном, биће вина колико хоћеш! — То је већ подло! — викну Коља, сасвим се расплакавши од стида и једа. — Па зар се баш ниједан од вас неће наћи да ову безочницу изведе одавде! — цикну наједаред Варја, сва дршћући од гнева. — То они мене безочницом називају — одврати јој Настасја Филиповна са немарном веселошћу — а ја као будала дошла још да их на вечеру зовем! Ето како ме ваша сестра части, Гаврило Ардалионовичу! Неко време Гања је стајао као муњом ошинут због тог сестриног испада. Али видевши да Настасја Филиповна овог пута збиља одлази, он, као ван себе, кидиса на Варју, и као бесан је шчепа за руку. — Шта си учинила? — цикну гледајући је тако као да хоће да је на месту сможди. Он се сасвим збунио и тешко везивао мисли. — Шта сам учинила? Што ме вучеш тако? Тек, ваљда, нећеш да је молим за опроштај зато што је она твоју мајку увредила и дошла кући да те срамоти, ти ниски човече? — цикну Варја тријумфујући и гледајући у брата изазивачки. Неколико тренутака стајали су тако једно према другом, очи у очи. Гања је још непрестано држао њену руку у својој. Варја је трже једанпут, други пут, из све снаге, али не издржа, па наједанпут, ван себе, пијуну брату у лице. — То је девојка! — викну Настасја Филиповна. — Браво, Птицине, честитам вам! Гањи паде мрак на очи и наједаред, заборавивши се, из све снаге измахну на сестру. Он би је погодио неизоставно у лице. Али, наједном, друга рука у лету задржа Гањину руку. Између њега и сестре стојаше кнез. — Оставите, доста! — рече он енергично, али и сам сав дршћући као од ванредно јаког потреса. — А докле ћеш ти мени стајати на путу! — рикну Гања одбацивши Варјину руку, па ослобођеном руком, у последњем ступњу беснила, измахнувши што год је већма могао, ошамари кнеза. — Ах! — пљесну рукама Коља. — Ах, боже мој! Разлегоше се узвици са свих страна. Кнез побледе као крпа. Чудноватим и прекорним погледом загледа се Гањи право у очи. Усне му дрхтаху и напрезаху се да нешто проговоре, њих је кривио некакав чудноват и неприкладан осмех. — Добро, то нека буде мени... али њу ... ипак не дам... — тихо проговори он најзад, но наједаред не издржа, остави Гању, покри рукама лице, склони се у угао, окрете се ка зиду, па испрекиданим гласом рече: — О, како ћете се ви стидети свога поступка! Гања, збиља, стојаше као убијен. Коља полете да загрли и пољуби кнеза: за њим похиташе гурајући једно друго Рогожин, Варја, Птицин, Нина Александровна — сви, па чак и стари Ардалион Александрович. — Ништа то, ништа то! — мрмљаше кнез на све стране, са оним истим неприкладним осмехом. — I кајаће се! — викну Рогожин. — Стид ће те бити, Гањка, што си овакву ... овцу (он не могаде да се сети друге речи) увредио! Кнеже, душо моја, остави их: пљуни, па хајдемо! Видећеш како Рогожин зна да воли! I Настасја Филиповна била је врло поражена и Гањиним поступком и кнежевим одговором. Обично бледо и замишљено њено лице, које се све време толико није слагало са малочашњим чисто извештаченим њеним осмехом, било је очевидно узбуђено сада новим осећањем; па, ипак, као да није хтела да га исказује, и онај подсмех баш као да се трудио да остане на њеном лицу. — Збиља, негде сам видела његово лице! — проговори она наједаред већ озбиљно, сетивши се изненада опет пређашњег свог питања. — А вас није срамота! Зар сте ви стварно такви како сте се сада приказали! Та може ли то бити? — викну наједном кнез са дубоким, болећивим укором. Настасја Филиповна се зачуди, насмехну се, али чисто кријући нешто под свој осмех, мало збунивши се, погледа у Гању, па пође из салона. Али, не дошавши још до предсобља, наједном се врати, брзо приђе Нини Александровној, узе њену руку па је принесе својим уснама. — Ја заиста нисам таква; он је то добро рекао — прошапта она брзо, ватрено, сва наједном планувши и поруменевши, па окренувши се, изађе овога пута тако брзо да нико није имао кад да смисли зашто се и враћала. Видели су само да је шапутала нешто Нини Александровној и да јој је, изгледа, пољубила руку. Но Варја је видела и чула све, па је чудећи се испрати очима. Гања се прибра и полете да испрати Настасју Филиповну, али она већ беше изашла. Он је стиже на степеницама. — Немојте ме испраћати! — викну му она. — До виђења вечерас! Али неизоставно, јесте ли чули? Он се врати збуњен и замишљен; тешка загонетка паде му на душу, још тежа но пре. Долазаше му на ум и кнез... Он се тако брзо заборавио да је једва и приметио како је читава Рогожинова руља срљала мимо њега, па га чак пригњавила у вратима нагло се извлачећи из стана за Рогожином. Сви су гласно и бучно говорили о нечем. Рогожин је ишао са Птицином и упорно говорио о нечем важном и очевидно неодложном. — Ех, Гањка, изгубио си! — викну он пролазећи поред њега. Гања узнемирено погледа за њим.

XI

Кнез оде из салона, па се затвори у своју собу. К њему одмах дотрча Коља да га теши. Јадно дете као да није могло да се одвоји од њега. — Добро сте учинили што сте отишли — рече он. — Сад ће тамо да настане још гори лом но малочас, и сваки вам је дан код нас тако, а све се то замесило због те Настасје Филиповне. — Ту се код вас много болног нагомилало, Коља — примети кнез. — Да, болног заиста има. Него, о нама не треба говорити. Сами смо криви за све. Али ја имам једног великог пријатеља, он је још несрећнији. Хоћете ли да вас упознам с њим? — Како не бих хтео! Је ли то ваш друг? — Да, скоро као друг. После ћу вам све то разјаснити ... А лепа је Настасја Филиповна, зар не? Никад је досад нисам видео, а страшно сам то желео. Просто засењује. Ја бих Гањки све опростио кад би он то чинио из љубави; али зашто новац прима, ето, то му не ваља. — Да, мени се ваш брат не допада много. — Па, наравно! Ви сте после онога... А знате, ја страшно мрзим та општа мишљења. Некакав полудео или будала, или злочинац у полуделом стању потегне па ошамари човека, и човек је после тога заувек обешчашћен, и спрати то не може друкчије него крвљу, или да се од њега на коленима опроштење моли. По мом схватању, то је глупо и деспотизам. На томе је засно¬вана и Љермонтовљева драма Маскарада, и то врло глупо ... по мом схватању. То јест, хоћу да кажем, неприродно. Него, он је ту драму скоро у детињству писао. — А ваша сестра ми се врло допала. — Како је оно у њушку Гањи пљунула! Смела вам је моја Варка! А ви не пљунусте, и ја сам уверен да то није из недостатка смелости. А ево и ње, осетила је да је помињемо. Ја сам знао да ће она доћи, она је благородна, премда има недостатака. — А шта ћеш ти ту — пре свега се обрецну на њега Варја — иди оцу. Досађује вам, кнеже? — Ни најмање, напротив. — Но, секо, ти већ поче своје! Ето, видите, то је рђаво код ње. А, збиља, мислио сам да ће отац сигурно с Рогожином поћи. Он мора да се сад каје. Хоћу баш да видим шта је с њим — додаде Коља излазећи. — Хвала богу, одвела сам мамицу и метнула је у постељу, и ништа се није понављало. Гања је збуњен и врло замишљен. А има и због чега. Каква лекција! ... Ја дођох да вам се још једном захвалим и да вас питам, кнеже: ви досад нисте познавали Настасју Филиповну? — Не, нисам је познавао. — Па како сте јој онда могли право у очи рећи да она није таква? I канда сте погодили. Показало се да она збиља можда није таква. Уосталом, ко ће да је зна, никако не могу да је схватим! Наравно, она је имала намеру да увреди, то је очигледно. Ја сам и пре о њој много чудноватих ствари слушала. А ако је била дошла да нас позове, како се онда почела понашати с мамом? Птицин њу врло добро зна, па каже да је нико није могао разумети малочас. А с Рогожином? Тако човек не сме разговарати, ко себе поштује, у кући свога ... А мамица се због вас много боји. — Ништа, ништа! — рече кнез и одмахну руком. — I како она то вас одмах послуша ... — Шта ме је послушала? — Па ви јој рекосте да треба да ју је срамота, а она се одмах изменила. Ви на њу имате, кнеже, утицаја — додаде Варја једва приметно се осмехнувши. Врата се отворише, и сасвим изненада уђе Гања. Он се чак и не изненади кад спази Варју; неко време застаде на прагу, па се наједном одлучно приближи кнезу. — Кнеже, ја сам поступио подло, опростите ми, драги — рече он наједном са јаким осећањем. Црте његовог лица изражаваху јак бол. Кнез се загледа у њега као пренеражен, и не одговори му одмах. — Но, опростите, опростите ми! — нестрпљиво на¬ваљиваше Гања — но, хоћете ли, ја ћу вам одмах пољубити руку. Кнез беше необично изненађен па ћутећи обема рукама загрли Гању. Обојица се искрено пољубише. — Ја никако, никако нисам мислио да сте ви такви — рече најзад кнез једва дишући — мислио сам да ви... нисте кадри... — Признати погрешку? ... — I како сам малочас могао рећи да сте ви идиот! Па ви опажате и оно што други никад не би опазио. С вама би се човек могао још те како у разговор упустити, али... боље је не говорити! — Ево коме још треба да признате погрешку и да се извините — рече му кнез указујући на Варју. — О не, то су већ све моји непријатељи. Будите уверени, кнеже, много је покушаја било; али овде човеку нико искрено не прашта! — ватрено се оте Гањи, и он се окрену од Варје у страну. — А што? Опростићу ти — рече наједаред Варја. — I Настасји Филиповној ћеш довече ићи? — Отићи ћу ако рекнеш да идем. Али, ето, расуди и сам: има ли сад ма какве могућности за мене да јој идем? — Па она није таква. Она, видиш ли, какве загонетке задаје? Трикови! I ту Гања јетко прсну у смех ... — Па и ја сама знам да није таква и да прави трикове, и те какве. А осим тога, погледај само, Гања, за кога она тебе сматра. Лепо, признајем, мами је пољубила руку. Нека су све то некакви трикови, али она се теби ипак подсмевала! Спрам тога су ништа свих тих седамдесет пет хиљада, богами, брате! Ти си још приступачан благородним осећањима, зато ти и говорим. Чуј, немој ни ти да јој идеш! Пази на себе, чувај се. То се не може добро свршити. Рекавши то, Варја, сва узрујана, брзо изађе из собе. — Ето, тако оне увек! — рече Гања смешећи се — и да ли, збиља, мисле да све то ја не знам? Та ја много више од њих знам. Рекавши то, Гања седе на диван, очевидно желећи да продужи своју посету. — Па кад већ и сами знате — запита га кнез доста бојажљиво — што сте онда изабрали такву муку кад сте знали да она стварно не вреди тих седамдесет пет хиљада? — Ја не говорим о томе — промрмља Гања. — Али кад већ поменусте, реците ми како ви мислите, ја баш хоћу да чујем ваше мишљење: вреди ли та »мука« седамдесет пет хиљада или не вреди? — По мом схватању не вреди. — Па, наравно. Је ли срамота оженити се тако? — Велика срамота. — Е да знате, дакле, да ћу је узети, и сад већ неизоставно. Малочас сам се још двоумио, но сад већ не. Више ништа не говорите! Знам шта ви хоћете да ми кажете... — Нећу вам то рећи што ви мислите: него, мене много чуди ваша необична поузданост... — У шта? Каква поузданост? — Па у то да ће Настасја Филиповна неизоставно поћи за вас и да је све то већ свршена ствар. А друго, кад би баш и пошла за вас, да ће вам тих седамдесет пет хиљада просто право у џеп пасти. Уосталом, ја ту, наравно, много не знам. Гања се нагло покрену према кнезу. — Наравно, ви не знате све — рече он — а и зашто бих ја сав тај терет и бригу узимао себи на врат? — Мени се чини да се то свуда тако дешава: људи се жене за љубав новца, а новац ипак остаје код жене. — Не, код нас тако неће бити... Јер овде... такве су прилике... — промрмља Гања брижно зами¬шљен. — А што се тиче њеног одговора, о њему већ нема сумње — додаде он брзо. — А из чега ви закључујете да ће ме она одбити? — Ја ништа не знам осим онога што сам видео. Ето и Варвара Ардалионовна малочас рече ... — Ех! То оне онако, не знају ни шта би рекле. А Рогожину се она подсмевала, будите уверени, то сам ја уочио. То се просто видело. Ја сам се малочас уплашио, а сад ми је јасно. Или, можда, ви тако сматрате стога што се она онако понашала с мојом матером, оцем, и са Варјом? — I с вама. — Па скоро да имате право ... Али то је стара женска освета, и више ништа. То вам је страшно јетка, осетљива и самољубива жена. Баш као чиновник кога су прескочили приликом унапређења. Она је хтела да покаже себе а и све своје презрење према њима... па и према мени: то је истина, ја не поричем. Па ипак ће она за мене поћи. Ви и не слутите на какве је мађионичарске трикове способно човеково самољубље: ето, она мене сматра за подлаца зато што ја њу, туђу љубазницу тако отворено за паре узимам, а не зна да би јој други још подлије подвалио; пришуњао би јој се и почео би либерално-напредне ствари наклапати, и о разним женским питањима којекакве глупости причати, па би је жедну преко воде превео. Уверио би је, уображену будалу, и то без по муке, како он њу бајаги само због њеног »племенитог срца и несреће« узима, а овамо би је ипак само због новца узео. Ја јој се не допадам зато што нећу да врдам, а требало би. А шта она сама ради? Зар не ради то исто? Па што ме онда презире, и те игре измишља? Стога што се ја сам не предајем и што се показујем поносан. Али још ћемо видети! — А зар сте је ви волели пре тога? — Волео сам је у први мах. Али доста о томе ... Има жена које су добре само као љубазнице, и више никако. Ја не кажем да је она била моја љубазница. Ако усхте да живи мирно, и ја ћу живети мирно: ако се побуни, одмах ћу је оставити, а паре ћу са собом понети. Ја нећу да будем смешан; пре свега, нећу да изгледам смешан. — Мени се све чини — опрезно примети кнез — да је Настасја Филиповна паметна. Зашто би она, предосећајући такву муку, улазила у замку? Јер могла би и за неког другог да пође. Ето чему се ја чудим. — Па у томе баш и јесте њен рачун! Ви не знате све, кнеже... Ту... и осим тога, она је убеђена да је ја волим до лудила, кунем вам се, и, знате ли, ја у великој мери слутим да и она мене воли, само на свој начин ... Знате ону пословицу: »Кога волим, тог и бијем.« Она ће мене целог свог века за каро пуба сматрати (него њој то можда и треба), па ће ме ипак волети на свој начин, она се на то спрема, такав је то карактер. Она је и сувише Рускиња, ја да вам кажем; али и ја јој, са своје стране, спремам изненађење. Та малочашња сцена са Варјом десила се сасвим изненада, но мени она иде у рачун; сад је бар видела и уверила се колико сам јој ја одан и да ћу због ње све везе раскинути. Значи, није ни нама врана мозак попила, будите уверени! Збиља, а да не мислите ви да сам ја такав брбљивац? Ја, драги кнеже, можда и збиља грешим што вам се поверавам. Али баш стога што сам на вас првог благородног човека наишао, ето кидисао сам, збиља »кидисао« — немојте то схватити као каламбур. Ви се, ваљда, за оно малочас не љутите, а? Ја ево сад можда први пут за ове две године од срца говорим. Овде има страшно мало поштених људи; поштенијих од Птицина нема. шта? Ви се, канда, смејете или не? Подлаци воле поштене људе, зар то нисте знали? Јер ја сам... уосталом, откуд сам ја подлац, реците ми по души. Зато што сви они, по водећи се за њом, сматрају мене за подлаца? I знате ли, поводећи се за њима и за њом, сад и самог себе подлацем називам! То је баш глупо! — Ја вас одсад за подлаца никад више нећу сматрати — рече му кнез. — До малочас сам вас већ и за зликовца сматрао, и наједаред ме тако обрадовасте, и то ми је сад лекција: не суди човека док с њим хлеба ниси јео. Сад видим да вас не треба сматрати не само за зликовца него чак ни за одвећ поквареног човека. Ви сте, по мом схватању, просто најобичнији човек, какав само може бити, једино што сте слаби и нимало нисте оригинални. Гања се заједљиво у себи подсмехну, али оћута. Кнез виде да му се његово мишљење није допало, збуни се па и сам ућута. — Је ли искао мој отац од вас новаца? — упита Гања наједном. — Није. — Искаће, али му ви не дајте. А био је некад чак пристојан човек, сећам се. Имао је приступа и у боља друштва. I како сви они брзо свршавају, сви ти стари отмени људи! Чим им се измене прилике, нестане све оно пређашње, баш као да је барут плануо. Он некад није тако страшно лагао, уверавам вас; пре се само одвећ лако одушевљавао, и ето у шта се изметнуо! Наравно, свему је криво вино. Знате ли да он чак и метресу издржава? I сад већ није само невина лажовчина. Никако не могу да разумем толико мамино стрпљење. Је ли вам причао о опсади Карса? Или о томе како му је припрежни коњ проговорио? Јер он и дотле иде. I Гања наједном прсну у смех. — А што сте се тако у мене загледали? — запита он наједном кнеза. — Па, ето, чудим се што сте се од срца тако засмејали. Ви збиља и мате још детињи смех. Малочас уђосте да се помиримо, па рекосте: »Ако хоћете, ја ћу вам и руку пољубити«, то је као кад би се деца мирила. Значи, ви сте још способни за такве речи и осећања. I тек наједаред почињете да читате лекцију о таквом браку и о тих седамдесет пет хиљада. Богами, све је то бесмислено, и то не сме бити. — А шта ви хоћете да закључите из тога? — То да ви ту, можда, и сувише лакомислено поступате, и да ли не би требало да најпре још размислите? Варвара Ардалионовна можда и истину каже. — А-а, морал! Да сам ја још жутокљунац, то ја и сам знам — ватрено га прекиде Гања — већ и самим тим што сам, ето, с вама отпочео такав разговор. Ја, кнеже, не улазим у тај брак из рачуна — настави он правдајући се као младић увређен у свом самољубљу — по рачуну бих се ја јамачно преварио, јер ја ни памећу ни карактером још нисам довољно чврст. Него, ја ту због страсти, због наклоности идем, зато што имам велики циљ. Ви, ето, мислите да ћу узети тих седамдесет пет хиљада па ћу одмах фијакер купити. Не, баш ћу тада носити преклањски стари капут, и све ћу своје познанике из клуба да напустим. Код нас има мало истрајних људи, премда су све сами зеленаши, а ја хоћу да истрајем. Ту вам је главно: до краја извести, то је проблем. Птицин је седамнаест година на улици спавао, продавао по кафанама перорезе и са копјејком отпочео: данас има шездесет хиљада, али после какве гимнастике! ... А ја ћу, видите ли, сву ту гимнастику да прескочим, па ћу право с капиталом да отпочнем. Кроз петнаест година сав свет ће да каже: »Ено га Иволгин, цар јудејски.« Ви мени кажете да нисам оригиналан човек. Утувите то, мили кнеже, да нема ничега увредљивијега за човека нашег времена и племена него рећи му да није оригиналан, да је слабог карактера, човек без нарочитих талената и обичан. Ви мене не удостојисте чак ни тога да ме сматрате за доброг подлаца и, знате ли, малочас сам вас због тога хтео прогутати! Ви сте мене увредили горе но Јепанчин, који ме сматра (и без много речи, без саблазни, простодушно, обратите на то пажњу) способним да му жену продам. То мене,пријатељу, већ одавно једе, и зато ја сад хоћу пара. А кад једном имаднем новаца, то знајте, бићу у највећој мери оригиналан човек. Паре су баш због тога подле и мрске што дају чак и таленте. I даваће их док је света. Ви ћете сад рећи да је све то детињасто или, рецимо, поезија, па нека, мени ће тим пријатније бити, а ствар ће се ипак уредити. Довешћу је до краја и издржаћу. Рира биен qуи рира ле дерниер! Јер зашто мене Јепанчин тако вређа? Да ли из мржње? Не. Просто стога што сам јадан и ништаван. Но, а тада... Него, доста сад, и време нам је. Коља је већ двапут помаљао нос кроз врата: то он вас на ручак зове. А ја одох од куће. Свратићу понекад до вас. Вама код нас неће бити рђаво; сматраће вас одмах као да сте нам род. Али пазите, немојте да ме одајете, чини ми се да ћемо ја и ви бити или пријатељи или непријатељи ... А шта мислите, кнеже, да сам вам малочас пољубио руку (као што сам вам искрено нудио), да ли бих вам ја зато после постао непријатељ? — Неизоставно бисте постали, само не занавек, јер после не бисте издржали, те бисте ми опростили — закључи кнез размисливши и засмејавши се. — Охо! Па то с вама треба опрезније. Ђаво ће вас знати, ви сте ми, ето, и ту сад отрова сунули! А ко зна, можда сте ми и непријатељ? Збиља... ха-ха-ха! Ја и заборавио да вас питам: је ли истина то што ми се учинило да вам се Настасја Филиповна нешто и сувише много допада? — Па... допада ми се. — Заљубљени сте? — Н-не. — А сав поцрвенео и мучи се. Но, па ништа, ништа, нећу вам се смејати, до виђења. А знате ли, она је честита жена, можете ли да верујете? Ви мислите, она живи са оним, са Тоцким? Не! I то већ одавно. А јесте ли приметили да је страшно неумесна и да се малочас у по неким тренуцима збуњивала? Богами. А такве вам баш воле да господаре. Но, збогом остајте! Гања изађе далеко одрешитији но што је био ушао, и у добром расположењу. Кнез једно десетак минута остаде непомичан и замисли се. Коља опет промоли главу кроз врата. — Ја нећу да ручам, Коља; малочас сам код Јепанчиних добро доручковао. Коља сасвим уђе у собу па даде кнезу писамце. Оно је било од генерала, савијено и запечаћено. Кољи се на лицу читало како му је тешко падало да то писмо преда. Кнез га прочита, устаде и узе шешир. — То је одмах ту, два корака — збуни се Коља. — Он тамо сад седи крај боце вина. А чиме ли је тамо себи кредит стекао, не могу да разумем. Кнеже, драги, молим вас, немојте после да кажете нашима да сам вам ја предао писмо! Хиљаду пута сам се већ клео да му та проклета писма не носим, али шта ћете кад ми га је жао. Него, ево шта, молим вас, немојте се према њему много устручавати, дајте му тек који грош, и готов посао. — Ја сам, Коља, и сам нешто мислио; треба да се видим с вашим татом... због једне ствари... Хајдемо ...

XII

Коља не одведе кнеза далеко, до Ливничке улице, у једну кафану са билијарима, у приземљу, са улазом са улице. Ту, десно у углу, у засебној собици, као стари свагдашњи гост, наместио се Ардалион Александрович, с боцом пред собом на сточићу, и збиља са Индепенданце Белге у рукама. Он је очекивао кнеза, па чим га угледа, одмах остави новине и поче неко ватрено и многоглагољиво објашњавање, но кнез безмало ни речи није разумео, јер је генерал био већ скоро готов. — Ја немам десет рубаља — прекиде га кнез — него ево вам двадесет пет, размените их па ми вратите петнаест, иначе остајем без гроша. — О, без сумње, и будите уверени да ћу ја то овог момента ... — Него, ја дођох до вас с једном молбом, генерале. Ви никад нисте одлазили Настасји Филиповној? — Ја? Велите, ја нисам одлазио? Ви то мени говорите? Неколико пута, драги мој, неколико пута — развика се генерал у нападу самозадовољства и победничке ироније — али сам, најзад, прекинуо, јер нећу да тиме потпомажем ту непристојну везу. Ви сте видели сами, ви сте били сведок јутрос: ја сам учинио све што је могао учинити један отац, кротак и снисходљив. Но сад ће се појавити на сцени отац друге врсте, а тада имамо да видимо: да ли ће заслужни стари ратник одолети интриги или ће се бестидна камелија увући у најблагороднију породицу. — А ја сам вас баш нарочито то хтео да замолим: не бисте ли ме ви, као познаник, могли увести вечерас код Настасје Филиповне? Мени је то неизоставно потребно још данас: имао бих тамо важна посла, али просто не знам како да одем к њој. Био сам јој малочас представљен, но она ме ипак није позвала; а данас је тамо код ње вечерњи пријем. Ја сам, уосталом, готов да обиђем уобичајени ред и, не браним, нека ми се и смеју, само да доспем до ње како било. — I ви сте сасвим, али сасвим тачно погодили моју мисао, млади пријатељу — узвикну генерал усхићено — ја вас нисам звао због ових неколико гроша — настави он прихватајући, уосталом, новац и мећући га у џеп — звао сам вас да заједно идемо у поход Настасји Филиповној или, боље рећи, у поход против Настасје Филиповне! Генерал Иволгин и кнез Мишкин! Како ли ће јој се то допасти! Ја, пак, у лепом облику, на њен рођендан, изрећи ћу јој, најзад, своју вољу, околишно, не право, али ће ипак бити све као да је без околишења. Тада ће Гања и сам увидети шта има да чини: да ли отац, заслужни и... тако рећи... и већ остало, или... Али биће што ће бити! Ваша је идеја у највећој мери плодотворна. У девет часова ћемо поћи, имамо још времена. — Где она станује? — Подалеко, богами: код Бољшога театра, кућа Митовцеве, скоро одмах на тргу, на првом спрату ... Код ње неће бити много света, мада јој је рођендан, и разићи ће се сви рано Већ се одавно смркло; кнез је још непрестано седео, слушао и чекао генерала, који је почињао мноштво прича, али ни једну од њих није довршавао, чим дође кнез, он заиска још једну боцу, и тек је после једног часа испи, а затим поручи другу, па испи и њу. Генерал је том приликом јамачно испричао малтене сву своју животну историју. Најзад кнез устаде и рече да више не може чекати. Генерал попи из боце последњи остатак, устаде па пође из собе, али се једва држао на ногама. Кнез је био просто очајан. Он није могао да разуме како се могао тако глупо оваквом човеку поверити. Него, он се богзна како није ни уздао у њега: рачунао је на генерала утолико да само некако доспе до Настасје Филиповне, па макар и са каквим скандалом, али није рачунао на необичан скандал: генерал је био пијан као земља, страшно се распричао, говорио је без престанка, са осећањем, с душом пуном суза. Причао је непрестано о томе како, ето, због злог владања свих чланова његове породице све пропада, и да је време, најзад, да се томе једном учини крај. Доспеше најзад до Ливничке. Још непрестано трајаше југо вина; суморан, топао влажан ветар са кишом фијукао је улицама, кочије су шљапкале по блату; касачи и раге звучно су ударали потковицама по калдрми. Пешаци су као сетна и покисла гомила врљали улицама. Овдеонде искрсаваху и пијани. — Видите ли ви те осветијене куће — говорио је генерал — ту свуд живе моји другови, а ја, ја који сам између свих њих највише одслужио и највише препатио, ја се, ево, ту пешице вучем ка Бољшом театру у стан једне сумњиве женске! Човек који има у грудима тринаест куршума... не верујете, можда? Па Пирогов је једино због мене у Париз телеграф ишао и опседнути Се- вастопољ за неко време напустио, а Нелатон, париски дворски лекар, израдио је слободан пролаз у име науке и у опседнути Севастопољ дошао да мене прегледа ... То је чак и највишој власти познато: »А, то је онај Иволгин са тринаест куршума!« Ето како се моје име помиње! ... Видите ли ви, кнеже, ту кућу? Ту у приземљу живи мој стари друг, генерал Соколович, са благородном и многобројном породицом. Ето та кућа, и још три куће на Невском и две у Морској... то вам је, ето, сав данашњи круг мога познанства, то јест управо личног мог познанства. Нина Александровна се већ одавно покорила приликама. Ја се још и даље сећам... и, тако рећи, одмарам у образованом кругу пређашњих другова и мојих потчињених, који ме још увек обожавају. Тај генерал Соколович (него одавно већ нисам био код њега, и нисам му видео Ану Фјодоровну)... знате, мили кнеже, кад сам посете не примаш, онда и нехотице престајеш да одлазиш другима. А, међутим... хм ... ви баш као да не верујете... Уосталом, што да не уведем сина свог најбољег пријатеља и друга из детињства у тај дивни породични дом? Генерал Иволгин и кнез Мишкин! Ви ћете ту угледати заносно лепу девојку, али не једну... две, чак и три, дику престонице и виших кругова; лепота, образованост, идејни правац ... женско питање, поезија, све се то скупило у срећну разноврсну смесу, не рачунајући бар осамдесет хиљада рубаља мираза, готовог новца, што, наравно, никад не смета ни при каквим женским и социјалним питањима ... Једном речју, ја вас неизоставно морам тамо одвести. Генерал Иволгин и кнез Мишкин! Једном речју ... ефекат! — Зар одмах! Сад? Па ви сте заборавили — поче већ кнез. — Ништа, ништа нисам заборавио, хајдемоте! Овамо, на ове раскошне степенице, чудим се да нема вратара, али празник је, и вратар је отишао у варош. Још нису отерали ту пијандуру. Тај Соколович за сву своју срећу у животу и у служби мени дугује, само мени и ником више, али... ту смо. Кнез се већ није противио тој посети и ишао је послушно за генералом да га не би љутио, поуздано се надајући да ће тај »генерал Соколович« и сва његова породица мало-помало као привиђење нестати, те ће се показати да они и не постоје, тако да ће се он и Иволгин мирно спустити низа степенице. Али, на своје запрепашћење, он поче да губи ту наду. Генерал га је водио горе по степеницама као човек који ту збиља има својих познаника и непрестано је убацивао неке биографске и топографске појединости, испуњене математичком тачношћу. Најзад, када већ, попевши се на први спрат, застадоше право пред вратима једног богатог стана и генерал се лати ручке од звонцета, кнез се одлучи да побегне; али једна чудна околност га задржа на часак. — Ви сте се преварили, генерале — рече он — на вратима пише Кулаков, а ви звоните Соколовичу. — Кулаков... Кулаков још ништа не доказује. Стан је Соколовичев: и ја звоним Соколовичу; а Ку¬лаков нек иде бестрага ... Него, отварају нам. Врата се збиља отворише. Извири један лакеј и саопшти да »господа нису код куће«. — Баш ми је жао, баш ми је жао, као за пакост! — са најдубљим жаљењем понови неколико пута Ардалион Александрович. — А ви реците, мили мој, да су генерал Иволгин и кнез Мишкин желели да изразе своје уважење и да су необично, необично жалили... У том тренутку, кроз отворена врата извири из собе још једно лице, очевидно кућне економке, а можда чак и гувернанте, даме од једно четрдесет година, обучене у загаситу хаљину. Она се приближи са радозналошћу и неповерењем кад чу имена генерала Иволгина и кнеза Мишкина. — Марија Александровна нису код куће — проговори она, навлас се загледајући у генерала — одвезли су се са госпођицом Александром Михаиловном до старамајке. — I Александра Михаиловна с њима, о боже, какав малер! I замислите само, госпођо, увек мени такав малер! Најпокорније вас молим да испоручите мој поздрав, а Александри Михаиловној да се сети... једном речју, испоручите им моју срдачну поруку да им ја од свег срца желим оно што су оне саме себи желеле у четвртак увече, уз звуке Шопенове баладе; оне ће се сетити... Моје срдачне жеље! Генерал Иволгин и кнез Мишкин! — Нећу заборавити — поклони им се дама, поставши поверљивија. Силазећи низа степенице, генерал са још нерасхлађеним жаром поче и даље да жали што их нису затекли и што се кнез лишио тако дивног познанства. — Знате ли, мој мили, ја сам вам помало и песник у души, јесте ли приметили то? А, уосталом... уо¬сталом, ми, канда, нисмо добро погодили стан — заврши он сасвим изненадно: — јер Соколовићи, сад се сећам, у другој кући станују, и канда, сад су у Москви. Да, ја сам то мало побркао, али то ... није ништа. — Ја бих само једно хтео да знам — сетно примети кнез — треба ли сасвим да престанем да на вас рачунам, па једноставно да пођем сам? — Да престанете? Да рачунате? Сам? Али зашто, забога, кад је то за мене најкрупнији потхват од којега тако много зависи судбина васцеле моје породице. Но, млади пријатељу мој, онда ви слабо познајете Иволгина. Ко каже »Иволгин«, тај као да је рекао »станац камен«: уздај се у Иволгина као у станац камен, ето како се некад говорило у ескадрону у коме сам почео службу. Ја бих само уз пут на часак да свратим у једну кућу где се одмара моја душа, ево већ неколико година, после брига и искушења ... — Ви хоћете да свратите кући? — Не! Ја бих... до капетанице Терентијеве, удовице бившег мог потчињеног... и, и пријатеља... Ту код те капетанице, ја се препорађам духом, и ту казујем своје животне и породичне јаде ... А пошто ме је данас притиснуо огроман морални терет, то ћу ја... — Чини ми се да сам већ и тако учинио ужасну глупост — промрмља кнез — што сам вас малочас узнемирио. А, осим тога, ви сте сад још и... Збогом! — Али не могу, не могу вас пустити од себе, млади пријатељу мој! — унесе се генерал. — Удовица, мати породице, и извлачи из срца свога оне струне које одјекују у свем мојем бићу. Посете њој... то су свега каквих пет минута, јер у том дому сам као код своје куће... ја ту скоро и станујем. Умићу се, направићу најпотребнију тоалету, и тада ћемо се ја и ви фијакером отиснути ка Бољшом театру. Будите уверени да сте ви мени преко потребни за цело ово вече ... Ево те куће, ево већ и дођосмо ... А, Коља, ти си већ ту? шта је, је ли Марта Борисовна код куће, или си тек сад дошао? — О, не — одговори Коља, који се таман сударио с њима на кућној капији — ја сам овде већ одавно са Иполитом, позлило му је, јутрос је лежао. Сад сам по карте у бакалницу силазио. Марта Борисовна вас чека. Само, тата, шта је то опет с вама!... — заврши Коља, пажљиво се загледајући у генералов ход и држање. Сусрет с Кољом побуди кнеза да испрати генерала и до Марте Борисовне, али само на часак. Кнезу је био потребан Коља; а генерала се, у сваком случају, ресио да напусти и није могао себи да опрости како је могао малочас и помислити да нешто од њега очекује... Пели су се дуго, на трећи спрат, уза споредне степенице. — Хоћете кнеза да представите? — запита га Коља уз пут. — Да, дете моје, хоћу да га представим: генерал Иволгин и кнез Мишкин. Но шта ћемо ... ако Марта Борисовна ... — Знате ли, тата, боље би било да сад и не идете! Смождиће вас! Трећи дан како вас нема код ње, а она чека да јој новац донесете, што сте јој обећали? Увек ви тако! А сад гледајте како ћете се извући! На трећем спрату застадоше пред ниским вратима. Генерал се очигледно бојао па је кнеза гурао напред. — А ја ћу остати овде — мрмљаше он — хоћу да је изненадим. Коља уђе први. Некаква дама, веома набељена и нарумењена, у папучама, у рекли и са косом сплетеном у витице, од једно четрдесет година, извири на врата, те тако генералово изненађење пропаде. Тек што га та дама угледа, она се одмах развика: — А, стигао си, подмукли и подли човече, слутило је моје срце! — Уђимо, она то само тако... — мрмљаше генерал кнезу, још непрестано се невино смешкајући. Али то није било само тако. Тек што су ушли кроз мрачно ниско предсобље у тескобну салу, закрчену са по туцета плетених столица и са два сточића за картање, кад домаћица одмах продужи неким научено-плачљивим и уобичајеним гласом: — Није те срамота, није те срамота, варварине и тиранине моје породице, варварине и нечовече. Опљачкао си ме сву, крв си моју испио, па ти је још и то мало. Докле ли ћу те подносити, бестидни и нечасни човече! — Марта Борисовна, Марта Борисовна! Ово је... кнез Мишкин, генерал Иволгин и кнез Мишкин — мрмљаше уздрхтали и изгубљени генерал. — Хоћете ли ми веровати — обрати се наједном капетаница кнезу — хоћете ли ми веровати да тај бестидник није поштедео ни ову моју сирочад! Све нас је опљачкао, све је из куће извукао, све је продао и заложио, ништа нам није оставио, шта ћу ја да радим са твојим гарантним писмима, подмукли и бездушни човече? Одговарај, рђо једна, одговарај, незајажљива ало! Чиме ћу нахранити ову јадну сирочад? Ето, довукао ми се пијан, једва се држи на ногама ... Циме сам ја то увредила Господа бога, гнусна и одвратна хуљо, одговарај! Али генералу сад не беше до тога. — Марта Борисовна, двадесет пет рубаља... све је што сам у стању с помоћу најплеменитијег пријатеља. Кнеже! Ја сам се страшно преварио! Такав вам је, ето ... живот... А сад ... извините, ја сам слаб — настављаше генерал, стојећи насред собе, и клањајући се на све стране — ја сам слаб, извините! Леночка! Јастук ми дај... Чедо моје! Леночка, осмогодишња девојчица, одмах потрча по јастук и донесе га на тврд и поцепан диван са мушемом. Генерал седе на њега у намери да још много штошта каже, али тек што се дотаче дивана, он се одмах превали на једну страну, окрену се зиду и заспа као заклан. Марта Борисовна афектирајући и сетно указа кнезу на столицу код стола за картање, сама седе спрам њега, подними руком десни образ па поче ћутећи да уздише, загледавши се у кнеза. Троје мале деце, две девојчице и један мушкарчић, од којих Леночка беше најстарија, приђоше столу, ставише руке на сто, па све троје стадоше помно разгледати кнеза. Из друге собе показа се Коља. — Врло ми је мило што сам вас овде затекао, Коља — обрати му се кнез — бисте ли ми ви могли помоћи? Неизоставно морам бити код Настасје Филиповне. Молио сам малочас Ардалиона Александровича, али, ето, он заспа. Одведите ме, јер ја не знам ни улице ни пута. Адресу, уосталом, имам: код Бољшог театра, дом Митровцеве. — Настасја Филиповна! Она никад није становала код Бољшог театра, а отац није никад одлазио Настасји Филиповној, ако хоћете да знате! Чудно је да сте се ви уопште ма чему од њега могли надати. Она станује близу Владимирске, код Пет углова, то вам је кудикамо ближе да пођете одавде. Хоћете ли одмах? Сад је девет и по. Изволите да вас одведем. Коља и кнез одмах изађоше. Али авај! — Кнез није имао чиме да плати фијакер, морали су ићи пешице. — Хтео сам да вас упознам са Иполитом — рече Коља — он је најстарији син те дроњаве капетанице, био је у другој соби. Није му добро, данас је цео дан лежао. Али он је врло чудноват; врло се лако нађе увређен, и мени се учинило да ће њега бити срамота што сте их посетили баш у таквом тренутку ... Мене то баш тако не женира као њега, јер мени је отац, а њему мати, а то је ипак разлика, јер за мушки род у таквом смислу нема срамоте. Уосталом, то је можда и предрасуда у погледу надмоћности полова, у овом случају. Иполит је дивно момче, али је роб понеких предрасуда. — Ви рекосте да има туберкулозу? — Да, канда; боље би било да што пре умре. Ја бих на његовом месту неизоставно желео да умрем. Али њему је браће и сестара жао, ето тих малих. Да је могућно, да је само откуд каквих пара, ја и он бисмо нашли засебан стан, па бисмо се одрекли својих породица. То је наша жарка жеља. А знате шта? Кад сам му ја малочас испричао шта вам се десило, он се баш раз¬љутио, каже да онај који добија шамар и одмах не изазове на двобој, да је тај подлац. Уосталом, он је страшно озлојеђен, ја сам с њим већ престао да се препирем. Дакле, тако је то, значи да је вас Настасја Филиповна одмах позвала к себи? — Ма у томе баш и јесте ствар што ме није позвала! — Па зашто јој онда идете? — узвикну Коља и чак застаде насред тротоара — па, још ... у таквом оделу, а тамо вечерњи пријем. — Па, јесте, богами, и не знам како ћу тамо ући. Ако ме прими, добро, ако не, онда нема ништа од моје намере. А што се тиче одела, шта знам да радим? — А имате ли каквог посла код ње? Или ви то само онако, поур пассер ле темпс у благородном друштву. — Не, ја управо ... то јест, ја бих послом ... тешко ми је да вам то искажем, али... — Каквим, управо, послом, то је ваше, али мени је главно то да се ви тамо не намећете на вечеру, у блиставо друштво камелија, генерала и зеленаша. Јер ако би тако било, извините, кнеже, ја бих вас исмејао и презирао. Просто је страшно како овде има мало часних људи, тако да немаш кога да поштујеш. Хтео-не хтео, све их са висине гледаш, а они сви захтевају да их пош¬тујеш; ето, Варја прва. I јесте л и приметили, кнеже, да је ово наше време пуно све самих авантуриста! I нарочито код нас у Русији, у нашој љубезној отаџбини. I како се то све тако створило, просто не разумем. Рекао би човек, код нас је доскора још све чврсто било, а шта је ово сад? То сви кажу и свуда пишу о томе. Изобличују. Код нас сад сви изобличују. Родитељи се први повлаче и свог се пређашњег морала стиде. Ено вам у Москви, један родитељ је упућивао сина да ни пред чим не преза да би дошао до пара; то се сад већ и из штампе зна. Погледајте само мог генерала, шта се учини од њега? Уосталом, знате ли, мени се чини да је мој генерал ипак частан човек; верујте богу, тако је! Све је то само аљкавост и вино. Богами, тако је! Просто ми га је жао; ја то само не смем јавно да казујем јер ми се сви смеју; а, богами, жао ми га је. Јер чега има код оних паметних? Све је то само један зеленаш, сви, од првог до последњег! Иполит оправдава зеленаштво, каже да то тако треба да буде: економски потрес, некакве плиме и осеке, ђаво да их носи! Ја се страшно једим на њега, али он је озлојеђен. Замислите само, његова мати, та капетаница, добија паре од генерала, па после њему под краткорочан зајам даје уз интерес; страшна срамота! А знате ли да мама, то јест моја мама, Нина Александровна, генералица, помаже Иполита парама, оделом, кошуљама и свачим, па чак донекле и ову другу децу, преко Иполита, јер их је она њихова мати запустила. Па и Варја их помаже. — Ето видите, ви кажете: нема људи часних и снажних, и да су сви сами зеленаши; па ето и снажних људи: ваша мати и Варја. Зар помагати овде, и у таквим приликама, није знак моралне јачине? — Варја то из самољубља чини, размеће се, да не заостане иза маме, а мама, она искрено ... и ја то ценим. Да, ја то ценим и одобравам. Чак и Иполит осећа, мада је он скоро сасвим озлојеђен. С почетка се смејао и говорио да је то од маме нискост; али сад већ и он почиње да осећа. Хм! Ви, дакле, то називате јачином? Ја ћу то запамтити. Гања о томе не зна, иначе би он то назвао повлађивањем. — Па зар Гања не зна? ... Гања, канда, још много штошта не зна — оте се замишљеном кнезу. — А знате ли шта, кнеже, ви ми се врло допадате. Малочашњи ваш случај никако ми из главе не иде. — Па и ви се мени врло допадате, Коља. — Чујте, како ви мислите да живите овде? Ја ћу ускоро доћи до неког посла, па ћу понешто зарађивати, па хајде да станујемо, ја, ви и Иполит, сва тројица заједно, нађимо какав стан; а генерала ћемо примити кад неки пут наиђе. — Ја с драге воље пристајем. Него, то ћемо још видети. Сад сам врло растројен, шта? Зар већ стигосмо? У овој кући... гле какав раскошан пролаз! Па и вратар. Е, Коља, не знам шта ће из свега овога изаћи. Кнез стајаше као изгубљен. — Сутра ћете ми испричати! Само, немојте да се много снебивате. Нека вам бог помогне, јер и ја сам ваших убеђења у свему! У здравље. Ја ћу сад, натраг, па ћу да испричам Иполиту. А да ћете бити примљени, у то нема сумње, ништа не брините! Она је страшно оригинална. Уза ове степенице, у приземљу, вратар ће вам показати...

XIII

Кнез се веома узнемирио и, пењући се горе, трудио се колико год је могао да охрабри себе: »Најгоре«, помисли он, »што може да ми се деси, биће то што ме неће примити, и што ће нешто ружно о мени помислити, или ће ме можда примити, па ће ми се у очи смејати... Најпосле, свеједно!«

I збиља, то га још и није толико плашило, али питање: шта ће он тамо сад радити и зашто иде? — на то питање просто није налазио умирујућег одговора. Јер када би чак и било некако могућно, уграбивши прилику, да рекне Настасји Филиповној: »Не удајте се за тог човека и не упропашћујте себе, он вас не воли, него воли ваш новац, он ми је то сам рекао, говорила ми је и Аглаја Јепанчина, а ја сам дошао да вас у томе спречим« — тешко да би и то успело како треба у сваком погледу. Излазаше му пред очи још једно нерешено питање, и то питање толико крупно да се кнез бојао и да мисли. О њему, чак није могао ни смео ни да допусти, није знао како да га формулише, црвенео је и стрепео и при самој помисли на њега. Али свршило се тиме што је он поред свих тих страховања и сумњи ипак ушао и тражио да га пријаве Настасји Филиповној. Настасја Филиповна је заузимала не баш много велик, али заиста раскошно уређен стан. За ових пет година петроградског живота било је једно време, у почетку, кад Атанасије Иванович нарочито није жалио за њу новац; он је тада још рачунао на њену љубав, па је мислио да је саблазни, углавном свима угодностима раскоши, знајући како се лако на човека калеме навике раскоши и како је после тешко одучити се од њих, кад се раскош, мало-помало, претвори у потребу. У том случају Точки је остајао веран старим добрим предањима не мењајући у њима ништа, безгранично ценећи сву непобедиву јачину чулних утицаја. Настасја Филиповна ту раскош није одбијала, чак ју је волела, али, а то је било необично чудновато, никако се није потчињавала, као да би је се сваког тренутка могла и сасвим одрећи. Још се потрудила да неколико пута то и изјави, што је Тоцког непријатно изненађивало. Уосталом, код Настасје Филиповне било је много штошта што је непријатно (а после већ и до презрења) изненађивало Атанасија Ивановича. Да не говоримо о простоти оних људи које је она понекад себи приближавала, а, изгледа, била је и наклоњена да их приближава; осим тога, у њој су се испољавале неке сасвим чудне наклоности: показивала се нека варварска смеса двају укуса, способност да се задовољава и таквим стварима и средствима за које, рекло би се, један отмен и добро васпитан човек не би требало да зна ни да постоје. Кад би, на пример, Настасја Филиповна тек наједаред показала неко мило и љупко незнање, кад би се, рецимо, показало да она не зна да сељанке не могу носити батистане кошуље, какве она носи, Атанасије Иванович би, канда, тим био необично задовољан. На такве резултате је од самог почетка и било упућено све васпитање Настасје Филиповне, по програму Тоцког, који је у том послу био врло вест зналац. Али, на жалост, резултати се појавише врло чудни. Но крај свега тога, ипак је било и остајало нешто у Настасји Филиповној што је запрепашћивало и самог Атанасија Ивановича својом необичном и заносном оригиналношћу, некаквом снагом, па би га некад очаравало још и сад, кад су већ пропали сви његови пређашњи рачуни са Настасјом Филиповном. Пред кнеза изађе девојка (послуга је код Настасје Филиповне увек била женска), која, на велико његово изненађење, без икакве неодлучности саслуша његову молбу да га пријави. Ни његове каљаве чизме, ни изгужван шешир са великим ободом, ни огртач, ни збуњен изглед, не изазваше код ње ни најмање колебање. Она скиде с њега огртач, замоли га да причека у предсобљу, па одмах оде да га пријави. Друштво што се те вечери скупило код Настасје Филиповне састојало се од најобичнијих и свагдашњих њених познаника. Било је прилично мало света кад се упореди са пређашњим скуповима на тај дан. Ту су били, као први и главни, Атанасије Иванович Тоцки и Иван Фјодорович Јепанчин. Обојица су били љубазни, али обојица у некаквој притајеној бојазни због скривеног очекивања одлуке у погледу Гање. Осим њих, био је, наравно, и Гања, такође врло суморан, врло замишљен, па чак и сасвим »нељубазан«, и већином је стојао са стране и ћутао. Гања није хтео да поведе Варју, а Настасја Филиповна је није ни помињала. Али зато, тек што се поздравила са Гањом, сетила се недавне његове сцене са кнезом. Генерал, који о томе није још ништа чуо, заинтересовао се за ту сцену. Тада Гања суво, уздржано, али сасвим искрено, исприча све што се недавно десило, и како је већ био код кнеза да га моли за опроштење. При том је ватрено казао своје мишљење да су кнеза неоправдано, и бог би их знао зашто, назвали »идиотом«, да он мисли о њему сасвим друкчије и да, наравно, тај човек зна шта хоће. Настасја Филиповна саслуша то мишљење о кнезу с великом пажњом, и радознало је пратила сваки Гањин покрет, али разговор одмах пређе на Рогожина, који је тако живо учествовао у јутрошњем догађају и за кога се такође са необичном радозналошћу заинтересоваше и Атанасије Иванович и Иван Фјодорович. Показало се да им је нарочите податке о Рогожину могао саопштити Птицин, који се био задржао с њим, због његових послова, скоро до девет часова увече. Рогожин је наваљивао свим силама да се још данас створи сто хиљада рубаља. — Он је, истина, био пијан — примети при том Птицин — али сто хиљада, ма како да је то тешка ствар, ипак ћу му, канда, набавити, само не знам да ли још данас, и да ли све; а раде на томе многи: Киндер, Трепалов, Бискуп; интерес плаћа какав год хоћете, наравно, све то онако пијан и у првим тренуцима радости — заврши Птицин. Све су те вести биле примљене са интересовањем, унеколико суморним. Настасја Филиповна ћуташе, очевидно не желећи да каже шта мисли; Гања такође. Генерал Јепанчин се бринуо у себи можда највише: бисер што га је донео још ј утрос био је примљен са одвећ хладном љубазношћу, па чак и с некаквим нарочитим подсмехом. Једини Фердишченко између свих гостију налазио се у веселом и свечаном душевном расположењу, и громко се неки пут церекао безразложно, само стога што је сам драговољно узео улогу лакрдијаша. Атанасије Иванович, пак, који се уопште сматрао као вест и духовит приповедач, и ранијих година на тим вечерима обично давао тон разговору, био је вечерас очевидно нерасположен и у некаквој њему несвојственој забуни. Остали гости, којих и није било много (један бедан чичица учитељ, бог би га знао зашто позван, некакав непознат веома млад човек који се страшно снебивао и цело вече уста није отворио; једна живахна дама од каквих четрдесет година, глумица; и једна необично лепа, врло елегантно и богато одевена и необично неразговорна млада дама) — сви они не само да нису могли да оживе разговор него неки пут чак нису знали ни о чему да говоре. На тај начин појава кнеза је свима била добродошла. Глас о њему произведе недоумицу и неколико чудноватих осмеха, а нарочито када по зачуђеном изгледу Настасје Филиповне видеше да њој ни на памет није падало да га позове. Но после тог чуђења Настасја Филиповна наједном показа толико задовољства да се већина одмах одлучи да изненадног госта предусретне и са осмехом и са веселошћу. — То се, рецимо, догодило услед његове наивности — закључи Иван Фјодорович Јепанчин — и, како је да је, но одобравати такве наклоности прилично је опасно, али сад, у овај мах, богами, и није рђаво што му паде на памет да нас почаствује, па макар, ето, и на овакав оригиналан начин; он ће нас, можда, и развеселити, бар колико ја о њему овако могу да судим. — Онда тим боље што се наметнуо! — одмах убаци Фердишченко. — Па шта онда? — суво запита генерал, који је мрзео Фердишченка. — Па то што ће платити улазницу — разјасни онај. — Али кнез Мишкин ипак није Фердишченко — не савлада се генерал, који све досад није могао да се помири с мишљу да се налази с Фердишченком у истом друштву и на равној нози. — Генерале, поштедите Фердишченка! — одговори му овај смешећи се. — Јер ја имам нарочита права. — А каква то нарочита права? — Прошли пут сам имао част да то потанко разјасним друштву; али за љубав вашег превасходства сад ћу још једном да поновим. Изволите видети, ваше превасходство, сви су духовити, а ја нисам духовит. I као накнаду, ја сам измолио дозволу да казујем истину јер је свима познато да истину говоре само они који нису духовити. Осим тога, ја сам вам човек врло осетљив, и опет стога што нисам духовит. Ја сваку увреду покорно подносим, али само до првог неуспеха свог противника; а при првом његовом малени, одмах се сетим и одмах му се нечим осветим; ритнем се, као што се изразио о мени Иван Петрович Птицин, који се, на-равно, сам ни на кога не рита. Знате ли Криловљеву басну, ваше превасходство, Лав и магарац? Е, ето, то смо нас двојица, ја и ви, Крилов је то о нама писао. — Ви сте се, канда, опет забрбљали, Фердишченко — плану генерал. — А што се ви жестите, ваше превасходство? — прихвати Фердишченко, који је баш на то и рачунао: да ће моћи прихватити па се после још више распричати — не бојте се, ваше превасходство, ја своје место знам: јер кад сам рекао да смо ја и ви л ав и магарац из Криловљеве басне, онда улогу магарца, наравно, узимам ја на себе, а ваше превасходство је лав, као што је и у басни Криловљевој речено: Силни лав, страх и трепет шума, Клонуо и изнемогао од старости. А ја сам, ваше превасходство, магарац. — С тим последњим се слажем — омаче се генералу неопрезно. Све је то било, наравно, грубо и унапред смишљено, али то је било уобичајено да се Фердишченку дозвољава да изиграва лакрдијаша. — Па мене зато само и држе и пуштају овамо — узвикну Фердишченко — да бих говорио баш у том духу. Јер, зар би било модућно једног оваквог као што сам ја примати у кућу? Ја то и сам разумем. I зар би иначе било могућно посадити мене, оваквог једног Фердишченка, до тако финог џентлмена као што је Атанасије Иванович? Хтели-не хтели, остаје само једно об¬јашњење: зато ми и дају место до њега што се такво што ни замислити не може. Све то, мада је било грубо, ипак је знало да буде и заједљиво, а понекад чак и веома заједљиво, и то се, канда, баш и допадало Настасји Филиповној. I ко је неизоставно хтео да долази к њој, тај се морао одлучити да подноси Фердишченка. Он је, можда, потпуно и наслутио истину кад је претпостављао да је она њега стога и почела да прима што је он већ од првог пута својим присуством постао неподношљив за Тоцкога. Гања, са своје стране, поднео је од њега небројене муке; у том погледу се Фердишченко извештио те је добро долазио Настасји Филиповној. — А кнез ће почети тиме што ће нам отпевати модерну романсу — закључи Фердишченко чекајући шта ће сад рећи Настасја Филиповна. — Ја не бих рекла, Фердишченко. I молим вас, немојте да претерујете — суво му добаци она. — А-а! Ако је он под нарочитим покровитељством, онда ћу и ја попустити. Но Настасја Филиповна устаде не слушајући га па пође у сусрет кнезу. — Ја сам после жалила — рече она појавивши се наједном пред кнезом — што сам недавно у журби заборавила да вас позовем да ми дођете, и врло ми је мило што ми ви сами дајете прилику да вам захвалим и да вас похвалим за вашу добру вољу. Рекавши то, она се помно загледа у кнеза трудећи се да колико било схвати овај његов корак. Кнез би, можда, и одговорио штогод на њене љубазне речи, али је био толико заслепљен и поражен да није могао ни речи да изговори. Настасја Филиповна примети то са задовољством. Те вечери била је у потпуној тоалети и чинила је необичан утисак. Она га узе за руку па га поведе гостима. Пред улазом у салон кнез наједном застаде, па јој са необичном узрујаношћу журно пришапну: — На вама је све савршенство... чак и то што сте мршави и бледи... вас човек и не жели да замисли друкчије ... Толико сам наједном зажелео да дођем до вас ... ја ... извините ... — Не тражите опроштење — засмеја се Настасја Филиповна — тиме ће се покварити сва необичност и оригиналност. Него, види се да је истина што се о вама говори, да сте чудноват човек. Ви, дакле, мене сматрате за савршенство, а? — Да. — Али мада сте мајстор да погађате, ту сте се ипак преварили. Ја ћу вам још вечерас дати прилике да се у то уверите ... Она представи кнеза гостима, од којих је већини већ био познат. Тоцки му одмах рече неку љубазност. Сви као да оживеше, сви наједном стадоше говорити и смејати се. Настасја Филиповна посади кнеза до себе. — Па, ипак, чега има ту чудноватог што је кнез дошао? — загалами Фердишченко. — Ствар је јасна, ствар сама за себе говори! — Ствар је и сувише јасна и сувише за себе говори — прихвати наједном Гања, који је све дотле ћутао. — Ја сам посматрао кнеза данас скоро непрестано, од самог, оног тренутка кад је први пут погледао слику Настасје Филиповне на столу код Ивана Фјодоровича. Врло се добро сећам да сам још тада то помислио, а у то сам сада и потпуно убеђен. А то ми је, мимогред да кажем, и сам кнез признао. Сву ту фразу Гања је исказао необично озбиљно, без и најмање шале, чак суморно, што учини прилично чудан утисак. — Ја вам нисам чинио никакво признање — одговори кнез сав поруменевши — ја сам само одговорио на ваше питање. — Браво, браво! — повика Фердишченко — ако ништа, бар је искрено, и лукаво и искрено. Сви се грохотом засмејаше. — Та не вичите, Фердишченко — примети му на по гласа Птицин са одвратношћу. — Ја се, кнеже, од вас таквој одважности нисам надао — рече Иван Фјодорович. — I знате ли коме би то личило? А ја сам вас за филозофа сматрао! Право кажу да испод мире три ђавола ... — I судећи по томе што је кнез од невине шале поцрвенео као невино младо девојче, ја закључујем да он, као благородни јуноша, гаји у свом срцу најпохвалније намере — наједном и сасвим изненадно проговори или, боље рећи, прошапута безуби седамдесетогодишњи чичица, учитељ, који је досад непрестано ћутао и од кога се нико не би могао надати да ће и он вечерас уста отворити. Сви су стали да се још већма смеју. Чичица, вероватно помисли вши да се смеју његовој оштроумности, поче, гледајући у све, да се још више смеје, при чему се страшно закашља тако да Настасја Филиповна, која је однекуд необично волела све сличне оригиналне чичице, старице, па чак и јуродиве, поче одмах да му тепа, пољуби га и нареди да му донесу још чаја. Од служавке која уђе она заиска огртач, у који се умота, па нареди да се још дода дрва у камин. На питање колико је часова, служавка јој одговори да је већ десет и по. — Господо, јесте ли за шампањац? — позва их наједаред Настасја Филиповна. — Ја сам спремила. Па да ми се, можда, мало развеселите. Молим вас, немојте да вас нудим. Понуда да пију, а нарочито са тако наивним изразима, учини се гостима врло чудновата од Настасје Филиповне. Сви су знали за необично достојанствен ред на њеним пређашњим вечерњим пријемима. Уопште, ово вече постајаше све веселије, али не на обичан начин. А понуду да пију не одбише, у првом реду генерал, а у другом она живахна госпођа, затим чичица и Фердишченко, а за њима остали. Тоцки такође узе чашу надајући се да ће довести у склад нови тон дајући му по могућности карактер мале шале. Једино Гања није ништа пио. У чудноватим, понекад врло оштрим и брзим испадима Настасје Филиповне, која је такође пила вина и рекла да ће вечерас попити три чаше, у њеном хистеричном и безразложном смеху, који се наједном смењивао са ћутијивом па чак и суморном замишљеношћу, тешко је било ма шта разумети. Једни су сумњали да има грозницу; стадоше, најзад, да примећују да и она, баш као да нешто очекује, често погледа на часовник, постаје нестрпљива, расејана. — Ви као да имате неку малу грозницу? — запита Настасју она живахна госпођа. — I то велику, а не малу, зато сам се, ево, и пелерином огрнула — одговори јој Настасја Филиповна, која је збиља постала блеђа, и баш као да је овда-онда уздржавала у себи јаку дрхтавицу. Сви се узрујаше и забринуше. — А како би било да оставимо домаћицу на миру? — рече Тоцки загледавши се у Ивана Фјодоровича. — Нипошто, господо! Ја вас нарочито молим да седите. Ваше присуство ми је данас необично потребно — упорно и значајно рече наједном Настасја Филиповна. Па како су већ скоро сви гости дознали да је за ово вече била одређена врло важна одлука, то се те речи учинише веома значајне. Генерал и Тоцки се још једном згледаше. Гања се грчевито трже. — Сад би згодно било да играмо неку друштвену игру — рече живахна госпођа. — Ја знам једну лепу и нову игру — прихвати Фердишченко — бар такву која се играла само једном на свету, па и тад није успела. — А шта то? — запита живахна госпођа. — Једном смо се скупили лепо друштванце и поднапили се, истина, и наједаред неко предложи да сваки од нас, не дижући се од стола, исприча што било о себи наглас, али нешто такво што он сам, по савести, сматра за најружнији од свих својих ружних поступака у току целог свог живота. Али с тим да то буде искрено, главно да буде искрено, а не да се лаже. — Збиља чудновата мисао — рече генерал. — Па већ куд ћете чудноватије, ваше превасходство, али због тог ствар и јесте занимљива. — Смешна мисао — рече Тоцки — уосталом, разумљива, и то је нека врста хвалисања. — Можда је баш то неком и било потребно, Атанасије Ивановичу. — Ама то је да се човек заплаче, а не да се насмеје с таквом игром — примети живахна госпођа. — Потпуно немогућно и бесмислено — оцени Птицин. — Па је ли успело? — То баш и јесте оно што није успело — испало је ружно, сваки је збиља понешто испричао, многи и истину, а замислите само: неки су чак са уживањем причали, а после се сви згадише, не издржаше! Али, углавном, било је врло весело, наравно, на свој начин. — Ма збиља, то би било занимљиво! — примети Настасја Филиповна, па наједном сва оживе. — Богами, да покушамо, господо! Јер одиста, нешто смо се скуњили. А кад би сваки од нас пристао да нешто исприча ... у том смислу... наравно, ко пристане, ту је потпуна слобода, а? Можда ћемо ми и издржати? Ако ништа друго, бар је страшно оригинално. — Генијална мисао! — прихвати Фердишченко. — Госпе се, уосталом, искључују, а почињу мушкарци. Ствар ћемо да изводимо коцком, као што смо и ми тада. Неизоставно, неизоставно! Ко баш не жели, тај, наравно, не прича, али то би морао бити неки нарочито не¬љубазан човек! Дакле, дајте своје коцке, господо, 'вамо код мене у шешир, кнез ће нам извлачити. Задатак је да не може бити једноставнији: најружнији поступак из читавог свог живота испричати, то је страшно лако, господо! Ето, видећете! А ако ко шта заборави, ја узимам на себе да га одмах подсетим. Идеја је била необично чудна и скоро се никоме није допадала. Једни се намргодише, други се лукаво осмехиваху. Неки су се противили, али не много, на пример, Иван Фјодорович, који није хтео да се противи Настасји Филиповној и који је био уочио како њу одушевљава та чудна мисао можда баш зато што је тако необична, па скоро и немогућна. Настасја Филиповна је у својим жељама увек била необуздана и безобзирна кад би се само једном одлучила да их исказује, па макар то били најћудљивији, па чак и за њу саму некорисни ћефови. I сад је она била као у хистерији, много узрујана, смејала се грчевито, као у наступу, а нарочито на замерке узнемиреног Тоцког. Тамне јој очи почеше да севају, на бледим образима јој избише две црвене пеге. Сетан и гадљив израз на лицу неких гостију можда је јаче распаљивао њен подсмешљиви ћеф; можда јој се допадао нарочити цинизам и грубост идеје. Неки су чак били уверени да она ту мора да има некакав свој рачун. Уосталом, почеше да се слажу: у сваком случају, било је занимљиво, а за многе просто врло примамљиво. Фердишченко се највише узмувао. — А ако неко буде имао тако нешто да се уопште не може испричати пред дамама? — бојажљиво примети ћутљиви младић. — Па не морате баш то причати. Јер, зар је мало и без тога ружних поступака? — одговори му Фердишченко. — Ех, младићу мој! — Али ја, ево, не знам који ћу од својих поступака да сматрам за најружнији — убаци живахна госпођа. — Даме се ослобађају — понови Фердишченко — али се само ослобађају; међутим, сопствено надахнуће дозвољава се са захвалношћу. Мушкарци, пак, ако баш никако не желе, ослобађају се. — Али како ће се ту доказати да вас нисам слагао? — запита Гања. — А ако слажем, онда сва замисао игре пропада. А и где је тај који ту неће слагати? Сваки ће неизоставно да лаже. — Па већ и то је примамљиво како ће да лаже. Ти, ипак, Гањице, немаш нарочито да се бојиш ако слажеш стога што је твој најпоганији поступак већ ионако свима познат. Али помислите само, господо — узвикну наједном у некаквом надахнућу Фердишченко — помислите само каквим ћемо очима после један другог гледати, сутра, на пример, после причања! — Па зар је то могућно, па зар ви то заиста озбиљно мислите, Настасја Филиповна? — достојанствено је запита Тоцки. — Ко се боји вукова, тај у гору нек не иде! — с подсмехом примети Настасја Филиповна. — Али дозволите, господине Фердишченко! Па зар је могућно од тога начинити друштвену игру? — настави Тоцки страхујући све више. — Уверавам вас да такве ствари никад не успевају и ви, ето, и сами кажете да сте једном покушали, па вам није успело. — Ко каже да није успело! Па зар вам нисам ономад испричао како сам украо три рубље? Узео па вам лепо испричао! — Најпосле, добро, али ипак није било могућности да тако испричате да личи на истину и да вам се верује. А Гаврило Ардалионович је сасвим тачно приметио: чим се ма најмање осети лаж, одмах сва замисао игре пропада. Истина је ту могућна само случајно, при разметљивом расположењу рђавог тона, који се овде не може замислити и који је потпуно непристојан. — О, брате, какав сте ви то префињен човек, Атанасије Ивановичу! Просто ме зачуђавате! — узвикну Фердишченко. — Замислите, господо: својом примедбом да вам нисам могао испричати о крађи три рубље тако да то личи на истину, Атанасије Иванович врло фино наговештава да ја стварно нисам ни могао украсти (јер је непристојно такво што гласно говорити), премда је он, можда, сам у себи потпуно уверен да би Фердишченко још те како био у стању да украде! Али пређимо на ствар, господо, коцке су скупљене, а и ви сте, Атанасије Ивановичу, своју дали, значи нећете да кварите друштво! Кнеже, вуците коцку. Кнез ћутећи завуче руку у шешир па извади прву коцку — Фердишченкову, другу — Птицинову, трећу — генералову, четврту — Атанасија Ивановича, пету — своју, шесту — Гањину итд. Даме нису ни давале коцке. — О боже, каква несрећа! — викну Фердишченко — ја мислио да ће први доћи на ред кнез, а други генерал. Него, хвала богу, бар је Иван Петрович после мене, и то ће ми бити награда. Е, господо, наравно, ја сад морам да дам племенит пример, али највише жалим у овом тренутку то што сам тако ништаван и ничим не заслужујем пажњу; чак ми је и чин најмањи. I чега, збиља, има у том занимљивог што је неки Фердишченко учинио нешто гадно? I који је мој поступак најгори? Ту вам је ембаррас де рицхессе. Сем да вам опет о оној крађи испричам, те да уверим Атанасија Ивановича да човек може да украде иако није лопов. — Ви мене убеђујете, господине Фердишченко, да човек збиља може осећати заносно уживање причајући о својим прљавим поступцима, макар га нико о њима и не питао ... Него, уосталом ... Извините, господине Фердишченко. — Почињите, Фердишченко. Ви страшно много брбљате и никад ништа не довршите! — Ијутито и нестрпљиво заповеди Настасја Филиповна. Сви приметише да је она после свог недавног хистеричног смеха наједном постала мргодна и јетка; али је крај свега тога остајала одлучно при свом немогућном каприцу. Атанасију Ивановичу падаше то страшно тешко. А доводио га је до беснила и Иван Фјодорович. Овај је седео за шампањцем као да ништа није ни било, па је, можда, чак помишљао да им и он са своје стране што исприча. XIV — Нисам духовит, Настасја Филиповна, стога и брбљам којешта! — викну Фердишченко почињући своју причу. — Да сам тако духовит као Атанасије Иванович, ја бих данас само седео и ћутао као Атанасије Иванович ... и Иван Петрович ... Кнеже, дозволите да запитам како ви мислите: мени се, ево, непрестано чини да на свету има кудикамо више лупежа него нелупежа, и да чак и нема таквог најпоштенијег човека који макар једаред у животу није што украо. То је моје мишљење, из чега ја, уосталом, никако не закључујем да је цео свет сам лопов до лопова, премда, тако ми бога, страшно добијем понекад вољу да и то закључим. А како ви о томе мислите? — Их, како ви то глупо причате — одазва се Дарја Алексејевна — и какве бесмислице — не може бити да су сви на свету кадтад било шта украли; ја, ето, никад ништа нисам украла. — Ви нисте никад ништа украли, Дарја Алексејевна; али, шта ће рећи кнез, који је, ето, наједном сав поцрвенео? — Мени се чини да ви говорите истину, само веома преувеличавате — рече кнез, који збиља због нечега сав поцрвене. — А ви, кнеже, ништа нисте украли? — Их, како је то глупо? Дођите памети, Фердишченко — умеша се генерал. — Сасвим је јасно: сад кад се прешло на ствар, вас је стид да причате, па бисте, ето, хтели да и кнеза привучете на своју страну, пошто је он безазлен — одсече Дарја Алексејевна. — Фердишченко, или причајте, или ћутите и водите своју бригу. Ви ћете исцрпсти све наше стрпљење — оштро и јетко рече Настасја Филиповна. — Овога часа, Настасја Филиповна. Али ако је већ и кнез признао, јер сматрам као да је кнез признао, шта ли би онда, на пример, имао да каже неко други, ја никога не именујем, кад би ма кад пристао да нам истину каже? што се, пак, тиче мене, господо, ја даље и немам шта да причам: врло је то просто, и глупо, и ружно. Али вас уверавам да нисам крадљивац; а украо сам не знам ни сам како. То је било преклане, у летњиковцу код Семјона Ивановича Ишченка, једне недеље. Он је имао госте на ручку. После ручка мушки остадоше при чаши вина. Мени некако паде на памет да замолим Марију Семјоновну, његову кћер, госпођицу, да нешто на клавиру одсвира. Пролазим кроз собу на углу, на радном сточићу Марје Ивановне леже три рубље, зелена новчаница: извадила ју је да је изда за домаће трошкове ... у соби нигде никога. Ја узех банкноту, па је турих у џеп: зашто, не умем вам казати, шта ми би у тај мах, не могу да разумем. Тек се брже вратих и седох за сто. Непрестано сам седео и чекао у прилично јаком узбуђењу, чаврљао сам без престанка, разне анегдоте причао, смејао се; затим сам сео код госпођа. После једно пола часа приметише да новца нема, па стадоше питати девојке. Сумња паде на Дарју, служавку. Ја показах необичну радо¬зналост и учешће, и сећам се, кад се Дарја сасвим збунила, ја је почех саветовати да лепо призна кривицу, при чему сам јој главом својом јемчио за добро срце Марје Ивановне, и то наглас, пред свима! Сви су гледали, а ја сам необично задовољство осећао баш отуд што овамо девојци проповедам, а овамо ми новац у џепу. Те три рубље сам те вечери попио у ресторану. Ушао сам и тражио боцу лафите. Никад дотле нисам наручивао само вино, без још нечега; зажелео сам да што пре онај новац потрошим. Неке нарочите гриже савести, ни тада ни после, нисам осећао. Други пут тако што, јамачно, не бих поновио; веровали ви томе или не, како је по вољи, то ме не интересује. I, ето, то вам је све. — Само, наравно, то ипак неће бити ваш најгори поступак? — са одвратношћу рече Дарја Алексејевна. — То је психолошки случај, а не поступак — примети Атанасије Иванович. — А она служавка? — запита Настасја Филиповна не кријући своје најгадљивије гнушање. — Њу отераше одмах сутрадан, разуме се. То је строга кућа. — I ви сте то допустили? — Но, хвала богу! Тек, ваљда, нећу поћи па самог себе оптужити? — зацерека се Фердишченко, уосталом, поражен општим, одвећ непријатним утиском због своје приче. — Како је то прљаво! — узвикну Настасја Филиповна. — Ето сад! Хоћете од човека да чујете његов најгори поступак, па сад тражите неки сјај! Ти најгори поступци свагда су врло прљави, Настасја Филиповна, ми ћемо то сад и од Ивана Петровича чути. А мало ли се шта споља блиста, и хоће да изгледа врлина, зато што дотични има своје кочије. Зар је мало оних што имају своје кочије? А питајте га како је до тих кочија дошао. Једном речју, Фердишченко не издржа, те се наједном озлоједи тако да се чак заборави и прекорачи дозвољену меру, чак му се све лице унакази. Ма како да је чудновато, али је врло лако могло бити да је он очекивао сасвим други успех од своје приче. Те »омашке« рђавог тона и »разметање нарочите врсте«, као што се Тоцки изразио о томе, дешавали су се врло често Фердишченку, и били су сасвим у његовом карактеру. Настасја Филиповна сва задрхта од гнева, па се упорно загледа у Фердишченка. Овај се наједном сплете и ућута, скоро охладивши се од страха: и сувише је далеко био забраздио! — А како би било да са тиме сасвим прекинемо? — запита лукаво Атанасије Иванович. — Ред је на мене, али ја се користим датом олакшицом те нећу ништа причати — одлучно рече Птицин. — Ви нећете? — Не могу, Настасја Филиповна. I, уопште, сматрам такву друштвену игру за бесмислену. — Онда сте, канда, ви, генерале, на реду — обрати му се Настасја Филиповна. — Али ако и ви одбијете, онда ће нам се све покварити, а мени ће баш бити жао јер сам ја спремала да вам на завршетку испричам један поступак »из сопственог живота«, само сам хтела после вас и Атанасија Ивановича, јер ви треба да ме охрабрите — заврши она засмејавши се. — О, ако нам и ви обећавате — викну генерал ватрено — ја сам готов, ако хоћете, и сав свој живот да вам испричам; и ја сам, признајем вам, чекајући свој ред, већ спремио свој случај... — Већ по самом изгледу његовог превасходства може се закључити с каквим је нарочитим књижевним задовољством обрадио свој случај — усуди се да примети још увек унеколико збуњени Фердишченко, јетко се смешећи. Настасја Филиповна летимице погледа на генерала па се такође у себи осмехну. Али се видело да су се у њој душевни терет и јед појачавали све више. Атанасије Иванович се двоструко уплаши кад чу њено обећање да ће причати. — Мени се, господо, као и свакоме, дешавало да чиним у свом животу поступке не баш сасвим лепе — поче генерал — али од свега је најчудније то што ову кратку причу коју ћу вам сад одмах испричати сматрам за најгори догађај у целом свом животу. Међутим, од тог доба прошло је малтене тридесет пет година; али никад се нисам могао отети, кад бих се тога сетио, неком утиску који ми пара срце. Иначе је врло глупо: ја сам вам тада био тек само заставник, и теглио сам у војсци. Но, наравно, знате шта је заставник: врела крв, а новчаник, кад год хоћеш, празан; добих тада некако и посилног, Никифора, он се много бринуо о мом кућанству, штедео, крпио ме, рибао и чистио, и чак је крао где је год што дочепао само да повећа наше газдинство; необично веран и поштен човек. Ја сам, наравно, био строг, али правичан. Неко време гарнизонирали смо у граду. Мени одредише стан у предграђу, код жене пензионисаног поручника и уз то удове. Баки је могло бити можда каквих осамдесет година, ако не и која више. Кућерак јој је био стар, изанђао, дрвен; чак ни служавку због сиромаштва није држала. А, углавном, она се тиме одликовала што је некад имала веома многобројну породицу и родбину. Но једни јој у току живота поумираше, други се којекуд разиђоше, трећи старицу заборавише, а мужа је свог још пре четрдесет пет година сахранила, живела је код ње неколико година пре тога нека њена сестричина, грбава и пакосна као вештица, која је стару тетку једном за прст угризла. Али и та јој умре, тако да се баба већ једно три године злопатила сама самохрана. Досадно ми би код ње, а и она сама је била тако празна да речи од ње извући нисте могли. Најзад ми једног дана украде мог петла. То је и данас нејасно, али осим ње није имао ко да га украде. Због тог петла се споречкасмо, и то озбиљно, а ту се као навлаш деси случај те мене, на прву молбу, преместише у други стан, чак у неко друго предграђе, у многобројну породицу једног трговца са огромном брадурином, као да га сад гледам. Дакле, преселимо вам се ја и мој Никифор са радошћу, а бабу оставимо са негодовањем. Пролазе три дана, враћам се са учења. Никифор ми јавља »да није требало, ваше благородство, нашу чинију код пређашње газдарице остављати, немам у чему да вам супу изнесем«. Ја сам, наравно, изненађен: »Како то да наша чинија остане код бабе?« Зачуђени Никифор каже даље да му газдарица, кад смо се селили, нашу чинију није хтела дати јер сам ја њен сопствени лонац раније разлупао, те сад она за свој лонац нашу чинију задржава, и каже да сам јој ја то једном приликом, бајаги, тако обећао. Таква ме је нискост с њене стране, наравно, извела из такта; заставничка крв у мени плану, ја скочих и полетех онамо. Долазим старици, тако рећи, већ ван себе: гледам, она седи на трему сама самцита, у углу, баш као да се од сунца склонила, руком образ поднимила. Ја одмах, знате ли, оборих на њу читаву грмљавину, »тамо ти«, рекох, »таква и таква!« ... и знате већ онако руски. Гледам је, а преда мном као да се нешто чудновато догодило. Седи вам она, гледа ме укоченим погледом, очи избечила, па ни речи да одговори, само ме чудновато, некако чудновато гледа. Учини ми се као да се клати. Ја се најзад умирих, загледах се у њу. Питам је, она ми ни речи не одговара. Задржах се тако неко време неодлучан; муве зује, сунце се смирује, тишина; потпуно збуњен, најзад одох. Још ни до куће нисам дошао, зову ме нешто к мајору, затим сам свраћао у чету, тако да сам се задржао до ноћи. Како уђох у кућу, а Никифор ме одмах ослови: »А знате ли, ваше благородство, наша стара газдарица умрла.« »Кад?« »Па вечерас, пре сат и по.« Значи, баш кад сам је ја грдио, она је у тај мах била на умору. То ме је тако потресло, кажем вам, да сам се једва могао прибрати. Једнако о томе мислим, и чак ми се и приснива. Ја сам, наравно, човек без предрасуда, али после два дана одох у цркву на погреб. А, иначе, што више време одмиче, тим више ми она у мисли долази. Оно није да је нешто, него неки пут се тако замисли човек па му дође тешко. Ево шта је ту главно, како сам ја то најзад смислио. Прво, жена је, тако рећи, човечанско биће, што кажу данас, хумано; живела је, дуго је живела, најзад сита се наживела. Некад је имала децу, мужа, породицу, родбину, све је то око ње, тако рећи, врило, свакојаки, тако да кажем, осмеси, па тек наједном све нестаде, све одлете као дим и остаде само као нека мува која од искона носи у себи проклетство. Е, ето, најзад, довео је бог концу. Са заласком сунца, у тихо летње вече одлете ти и моја бака, наравно, све то није без моралне поуке. I, гле, баш у том истом тренутку, место испраћајне, тако рећи, сузе, један младић, ветропир заставник, подбочивши се и нарогушивши се, испраћа је са површине земаљске руским кочијашким псовкама, због једне тричаве чиније! Нема сумње, ја сам крив, па премда већ одавно гледам на тај свој поступак, због удаљености времена а и због измене у нарави, као на туђ, ипак га још увек жалим. Понављам, мени је то чак чудновато, јер иако сам крив, ипак нисам сасвим: јер откуд јој баш у том часу паде на памет да мре! Наравно, ту има једно оправдање: што је поступак мој у неку руку психолошки, али ја се ипак не могах умирити све док, пре једно петнаест година, две стално болесне старице не узех на свој трошак у дому старица, у намери да им пристојним издржавањем ублажим последње дане земаљског живота. Па сад мислим да завештам капитал и да то претворим у сталну задужбину. Но, ето, то вам је све. Понављам да сам у своме веку можда и много шта горе учинио, али овај случај сматрам, по својој савести, за најружнији поступак у целом свом животу. — I место најружнијег, ваше превасходство, ви испричасте један од лепих поступака свог живота; подвалисте Фердишченку! — заврши Фердишченко. — Збиља, генерале, ја никад не бих мислила да ви ипак имате добро срце; чак ми је жао — немарно изговори Настасја Филиповна. — Зао! А што да вам је жао? — запита је генерал са љубазним осмехом, па не без самозадовољства сркну мало шампањца. Сад дође ред на Атанасија Ивановича, који се такође спремио. Сви су предосећали да се он неће одрећи као Иван Петрович, а и причу његову су, из извесних узрока, очекивали са необичном радозналошћу и у исти мах бацали поглед на Настасју Филиповну. Са необичним достојанством, које потпуно одговараше његовој господственој појави, и тихим и љубазним гласом, поче Атанасије Иванович једну од својих »омиљених прича«. Мимогред буди речено: он је био човек наочит, господствен, висока раста, мало ћелав, мало прогрушане косе и доста гојазан, с меким руменим и мало опуштеним образима, са вештачким зубима. Одевао се удобно и елегантно и носио је ванредно фино рубље. Од његових пуних, белих руку нисте могли очи одвојити. На кажипрсту десне руке сијао му се скупоцени брилијантски прстен. Настасја Филиповна за све време његовог причања помно разгледаше чипкицу на камеру свог рукава и цупкаше је двама прстима л еве руке, тако да ниједанпут није стигла ни да погледа у приповедача. — Шта ми највише олакшава мој задатак — поче Атанасије Иванович — то је нарочито дужност да испричам не други него баш најгори поступак у целом свом животу. У таквом случају, наравно, не може бити колебања: савест и глас срца одмах ће ми дошапнути шта управо треба да причам. Признајем са болом у срцу да у броју свих безбројних, можда лакомислених и... раскалашних поступака у мом животу, има један чији се утисак чак и сувише болно уврежио у мом памћењу. Било је то, можда, пре каквих двадесет година; свратио сам тада у село до Платона Ординцева. Он баш тада беше изабран за предводника племства, па је дошао са младом женом да проведе зимске празнике. А како се таман десио и рођендан његове Анфисе Алексејевне, беху заказана два бала. У то време био је у великој моди, тек што је направио сензацију у отменим круговима, дивни роман Диме Сина Госпођа с камелијама, поема којој, по моме мишљењу, није суђено ни да умре нити икада да застари. У унутрашњости су све даме биле до заноса усхићене, бар оне које су роман прочитале. Неодољива драж приповетке, оригиналност замисли главне личности, тај примамљиви свет, разрађен до танчине, и, најзад, све чаробне појединости разасуте по књизи (у погледу, на пример, прилика употреба букета од камелија: белих и рујних наизменце), једном речју, сви ти заносни детаљи, и све то скупа било је скоро потресно. Цвет камелије уђе необично у моду. Сви су захтевали камелије, сви су их тражили. Питам ја вас: може ли се много камелија наћи у округу кад их сви за балове траже, па макар и не било много балова? Пећа Вороховски умирао је, јадник, тада за Анфисом Алексејевном. Ја, богами, не бих смео рећи да ли је што било међу њима, то јест, хоћу да кажем, да ли је он могао имати какву било озбиљну наду. Хтео је, међутим, човек лепо да полуди мучећи се да добави букет камелија за бал, за Анфису Алексејевну. Грофица Соцка, Петрограђанка, губернаторкина гошћа, и Софија Беспалова, као што се дознало, доћи ће јамачно с букетима, са белима. А Анфиса Алексејевна зажеле, ради неког нарочитог ефекта, црвене. Јадног Платона умало што није сатрла; наравно, муж је; обећао је да ће букет добавити, па шта мислите? Уочи бала преоте му их Митишчева, Катарина Александровна, љута супарница Анфисе Алексејевне у свему. Њих две биле су на крв и нож. Наравно, хистерија, несвест. Платон да се убије! I, дакле, да је Пећа некако могао да у том интересантном часу створи букет, његове би акције код Анфисе Алексејевне могле тада много скочити; захвалност женина је у таквим приликама безгранична. Узмувао вам се мој Пећа као да је бунике јео, али што не може бити — не може. Наједном, набасам вам ја на њега — већ у једанаест часова увече — уочи рођендана и бала код Марије Петровне Зубкове, сусетке Ординцева. Лице му сија. »Но, шта је то с тобом?« »Нашао сам! Е у р е к а !« »Е, брате, баш си мајстор! Па где? Како?« »У Екшајску (има тамо таква нека паланчица, свега двадесет врста, а и није наш срез), има у том Екшајску некакав бакалин Трепалов, брадоња и трули газда, живи са старицом женом, и место деце пуна им кућа канаринаца. Обоје страсно негују цвеће, па имају и камелија.« »Ама, молим те, то не може бити, шта то причаш? А шта ћеш ако ти човек не дадне?« »Ја ћу да паднем на колена, па ћу да лежим пред њим на земљи док год ми их не да, без тога му нећу изаћи из куће!« »А кад ћеш ићи?« »Сутра пре зоре, у пет часова.« »Но, срећан ти пут!« Тако ми је, знате ли, мило било за њега. Враћам се Ординцеву; најзад, поноћ је већ одавно превалила, један је прошло, а мени се све некако причињава. Хтео сам био већ да легнем кад наједном, преоригинална мисао! Одшуњам се полако у кухињу, будим Савелија кочијаша, петнаест му рубаља утрпам у шаку. »Прежи коње, за пола часа да си готов!« После пола часа, наравно, санке су пред капијом; Анфиса Алексејевна, рекоше ми, има мигрену, у ватри је и бунца; седам и полазим. У пет часова ја сам у Екшајску, у механи. При¬чекали до сванућа. После шест био сам код Трепалова. »Таква и таква ствар, имате ли камелија? Баћушка, оче рођени, помози, спашавај, клањам ти се до земље.« Старац, видим, висок, сед, строг: опора нека старчина! »То не може бити!« рече ми он. »О томе ни разговора не може бити!« Те ти ја на колена и буп њему пред ноге! Испружих се пред старцем. »Та шта ви то... та како би ви то, човече божји! Шта чините од себе, синовче!« Чак се уплашио старац. »Ма у питању је живот човечји!« завапих ја. »Па, ево, узмите, кад је тако, нек су вам богом просте!« Насекох вам ја ту црвених камелија! Чудо, милина, има човек читаву малу зимску башту. Уздише ти мој чича. Вадим сто рубаља. »Не, господине, немојте да ме вређате!« »А кад је тако«, рекох, »чико, дозволите, тих сто рубаља у овдашњу болницу за побољшање издржавања болесника.« »Е, то је«, вели, »већ други разговор. I лепо, и племенито, и богоугодно; за ваше здравље ћу да им дарујем.« I допао ми се, знате ли, тај руски старац, тако рећи, онај исконски Русак, де ла враие соуцхе. Усхићен услед таквог успеха, ја одмах натраг: враћамо се околним путевима да се не сретнемо с Пећом. Цим сам се вратио, одмах шаљем букет Анфиси Алексејевној, да га још на уранку добије. Можете замислити усхићење, радост, благодарност, сузе захвалности! Платон, још синоћ до смрти утучени Платон, пада ми на груди и јеца. Авај! Сви су мужеви такви, још од створења законитог брака! Ништа више не смем да додајем, акције јаднога Пеће после те епизоде коначно се срозаше. Ја сам с почетка мислио да ће ме убити кад чује шта је било, чак сам се већ спремио да га дочекам, али се десило оно што никад веровао не бих: несвест, предвече бунцање, а ујутру грозница, врео као ватра; јеца као дете, у грчевима ... После месец дана, тек што се опоравио, измолио је те га преместише на Кавказ. Испаде прави роман! Свршило се тиме да је на Криму погинуо. Тада је његов брат Степан Вороховски командовао пуком, те се ту код њега у борбама одликовао. Признајем вам, мене је још много година после тога гризла савест: чега ради, зашто сам га онако упропастио! Хајде да сам ја, рецимо, у њу био заљубљен? Него онако, обичан несташлук, једно удварање и ништа више. А да му тада не избих из шака тај букет, ко зна, човек би и данас био жив, био би срећан, имао би успеха, и ни на памет му не би падало да иде на Турчина. Атанасије Иванович ућута са оним истим солидним достојанством с којим је и приступио причању. Приметило се да су очи Настасје Филиповне почеле некако нарочито да севају, па јој чак и усне задрхташе кад Атанасије Иванович заврши. Сви радознало погледаху у њих. — Подвалише Фердишченку! Е, лепо ми подвалисте! Не, то је баш она права правцата подвала! — изговори Фердишченко плачевним гласом, схвативши да може и да треба да и он ту нешто каже. — А ко вам је крив што не разумете ствари? Ето вам па се сад учите од паметних људи! — одсече му малтене тријумфујући Дарја Алексејевна (давнашња и верна пријатељица и ортакиња Тоцкога). — Право кажете, Атанасије Ивановичу, та наша друштвена игра страшно је досадна, треба је што пре завршити — нехатно прозбори Настасја Филиповна. — Сад ћу још ја да вам испричам што сам обећала, па онда да сви играмо карата. — Али обећану анегдоту пре свега! — ватрено одобри генерал. — Кнеже — оштро и укочено обрати се кнезу Настасја Филиповна — ето, ови стари пријатељи моји, генерал и Атанасије Иванович, хоће да ме удаду. Реците ми како ви мислите: да се удајем, или не? Како ви рекнете, тако ћу и учинити. Атанасије Иванович пребледе, генерал се запрепасти; сви уперише очи и испружише главе. Гања се чисто скамени на месту. — За... за кога? — запита је кнез обамирућим гласом. — За Гаврила Ардалионовича Иволгина — настави Настасја Филиповна као и пре оштро, одлучно и разговетно. Прође неколико секунди ћутања. Кнез баш као да се напрезао, али није могао да проговори, као да му је некакав страшан терет притискивао груди. — Н-не ... немојте се удати! — прошапта он најзад и једва предахну. — Тако ће и бити! Гаврило Ардалионовичу — заповеднички и чисто победнички обрати се она њему — ви сте сад чули како је кнез решио? Е, ето, то вам је мој одговор; и нека је сад то свршена ствар једном засвагда! — Настасја Филиповна! — изговори Атанасије Иванович дршћућим гласом. — Настасја Филиповна! — убедљивим, али брижним гласом изговори и генерал. Сви се покренуше и узнемирише. — Шта је, господо? — настави она загледајући се чисто са чуђењем у своје госте — Што сте се тако усплахирили! I каква су у свих вас лица? — Али... имајте на уму, Настасја Филиповна — промрмља Тоцки замуцкујући — ви сте дали обећање ... сасвим добровољно, па бисте могли унеколико поштедети... Мени је сад незгодно и... наравно, збуњен сам, али... Једном речи, сада, у оваквом тренутку, и пре ... пред светом, и све то тако ... довршити таквом друштвеном игром једну озбиљну ствар, ствар части и срца... од које зависи... — Не разумем вас, Атанасије Ивановичу! Ви сте на погрешном путу. Пре свега, шта вам је то: »пред светом«? Зар ми нисмо сад у свом интимном друштву? I зашто »друштвена игра«? Збиља сам хтела да вам и ја испричам свој случај. Но, па, ето вам; испричала сам га. Можда вам се не допада? I зашто говорите да »није озбиљно«? Зар то није озбиљно? Ви сте чули, ја сам казала кнезу: »како рекнете, тако ће и бити«; да је рекао да, ја бих одмах дала пристанак, али он рече не, и ја одрекох; па зар то није озбиљно? Ту је сав мој живот о једном кончићу висио, па куд ћете озбиљније? — Али кнез, откуд сад наједном кнез? I шта је, најзад, тај ваш кнез? — промрмља генерал скоро већ не могући да савлада своје негодовање због тако увредљивог и понижавајућег кнежевог ауторитета. — Кнез је за мене човек коме сам ја првом откад знам за себе поверовала као истински оданоме. Он је мени, чим ме је видео, поверовао, па и ја њему верујем. — Мени сад остаје још само да се захвалим Настасји Филиповној на необичној деликатности с којом је она... према мени поступила — проговори, најзад, дршћућим гласом и са искривљеним уснама, побледели Гања. — То је, наравно, тако имало и да буде... Али... кнез ... Кнез је у овој ствари... — Хоће да се дочепа седамдесет пет хиљада, а? — прекиде га наједаред Настасја Филиповна. — Јесте ли то хтели да кажете! Не бежите сад, ви сте сигурно то хтели да кажете! Атанасије Ивановичу, заборавих још да додам, ви тих седамдесет пет хиљада узмите, и знајте да вас пуштам на слободу, бесплатно. Доста беше! Треба и ви једном да одахнете! Девет година и три месеца! Од сутра ћемо по новом, а данас сам ја слављеница и сама свој господар, први пут у животу! Генерале, узмите и ви свој бисер, поклоните га својој жени, ево вам га; а од сутра ћу и да се селим из овог стана. I после већ неће бити ових вечерњих пријема, господо! Рекавши то, она наједаред устаде као да је хтела да оде. — Настасја Филиповна! Настасја Филиповна! — заори се са свих страна. Сви се узрујаше, сви устадоше с места; сви се згрнуше око ње, сви брижно и узрујано слушаху те ватрене, грозничаве, плахо ви те речи; сви осећаху некакав слом, нико није могао да ту ухвати смисао, нико не разумеваше ништа. У том тренутку чу се звечећи, јак удар звонцета у предсобљу, на длаку онако као јутрос у Гањином стану. — А! А-а! Ево нам расплета! Једва једном. Једанаест и по! — викну Настасја Филиповна. — Молим да поседате, господо, ово је расплет. Рекавши то, и она седе. Чудан осмех заигра на њеним уснама. Седела је ћутећи у грозничавом очекивању и гледала у врата. — Рогожин и сто хиљада, нема сумње — промрмља у себи Птицин. XV Уђе собарица Каћа, сва усплахирена. — Тамо је да бог сачува, Настасја Филиповна, рупише у предсобље ваљда њих десеторица, па сви пијани, хоће овамо, кажу да је то Рогожин и да их ви већ и сами знате. — Истина је, Каћа, пусти их само све одмах. — Зар... све, Настасја Филиповна? Сасвим су непристојни! Да бог сачува! — Све, све их пусти, Каћа, ништа се не бој, све до једног, јер ће они и без тебе ући. Чујеш ли их како су заграјали, баш као оно пре. Господо, вас ће то, можда, вређати што ја такву дружину ту пред вама примам? Мени је врло жао и молим за извињење, али тако то сад треба да буде, а ја бих веома, веома желела да и ви пристанете да будете сведоци расплета; премда, нај- после, како хоћете ... Гости се и даље запрепашћиваху, дошаптаваху и згледаху, али њима је било потпуно очевидно да је све то било срачунато и удешено још раније и да Настасју Филиповну, премда је она, наравно, шенула памећу, сад већ нико не задржа. Све их је мучила страшна радозналост. Осим тога, ту и није било никога ко би се баш нарочито имао да боји. Даме су биле само две: Дарја Алексејевна, искусна, која се свачега у свом веку нагледала и коју није било лако збунити, затим она лепотица, дивна али ћутијива непозната. Али ћутљива непозната тешко да би ту ишта могла разумети: то је била једна дошљакиња Немица, и руски ни речи није разумевала; осим тога, била је, канда, толико глупа колико лепа. Она је била нова и већ је било уобичајено да је позивају на извесне вечери, у њеној веома богатој тоалети, очешљану као за изложбу и да јој дају место као дивној слици зато да им украси вече, тачно онако као што неки зајме од познаника само за једно вече слику, вазу, статуу или гоблен. Сто се, пак, тиче мушких, Птицин, на пример, био је пријатељ Рогожинов; а већ Фердишченко осећао се као риба у води. Гања још никако није могао да дође к себи, али мада нејасно, он је неодољиво осећао грозничаву потребу да до краја остане код свог срамног стуба. Старчић учитељ, који је слабо схватао у чему је ствар, само што није плакао и буквално је цептео од страха приметивши некакав необичан немир око себе и код Настасје Филиповне, коју је обожавао као своју унуку, али он би пре умро но што би је у оваквом часу оставио. Сто се тиче Атанасија Ивановича, наравно, он се у таквим околностима није могао компромитовати; али он је и сувише био заинтересован за ту ствар, мада је она узимала тако луд обрт; а и Настасја Филиповна је добацила на његов рачун такве две-три речи да он сад никако није могао отићи пре но што се коначно све не разјасни. Он се, дакле, решио да преседи до краја, да сасвим ућути и да остане само као посматрач, што је, наравно, и његово достојанство захтевало. Једини генерал Јепанчин, који је тек малочас био горко увређен тиме што му је на онако груб и смешан начин враћен његов поклон, наравно да се сад још више могао наћи увређен свим тим необичним претераностима или, на пример, појавом Рогожина; а осим тога, човек као што је он већ се ионако и сувише спустио кад се решио да седне до једног Птицина и Фердишченка. Али што је могла да учини сила страсти, то је могло најзад бити побеђено осећањем дужности, чина и значаја, и уопште поштовањем према себи, тако да је боравак Рогожина и дружине у присуству његовог превасходства био немогућ. — Ах, генерале — одмах га прекиде Настасја Филиповна тек што јој се обратио — а ја, ето, заборавила! Али будите уверени да сам на вас унапред мислила. Па ако вам је баш толико непријатно, нећу да наваљујем, и не задржавам вас, премда бих много волела да нарочито вас имам сада уза се. У сваком случају, велико вам хвала за ваше познанство и ласкаву пажњу, но ако се ви бојите ... — Дозволите, Настасја Филиповна — узвикну генерал у наступу витешке великодушности — коме ви то говорите? Па ја ћу већ из оданости остати сада уз вас, и ако, на пример, искрсне каква опасност... Осим тога, признајем, страшно сам и радознао. Хтео сам само да вам кажем да ће они упропастити ћилимове и можда полупати ствари. А нису вам они уопште ни потребни, по моме мишљењу, Настасја Филиповна. — Главом Рогожин! — објави Фердишченко. — Како ви мислите, Атанасије Ивановичу — пожури да му шапне генерал — да није она померила памећу? То јест, без алегорије, него у правом медицинском смислу, а? — Па ја сам вам говорио да је она одувек томе била наклоњена — лукаво му одшапну Атанасије Иванович. — А уз то је у грозници... Рогожинова дружина била је у скоро истом оном саставу као и јутрос. Придошао им је само некакав развратни старкеља, који је у своје време био уредник неких буџаклијских новина и о коме се причала анегдота да је дао у заложну банку своје вештачке златне зубе, а добијени новац пропио. Затим један бивши потпоручник, одлучан супарник и конкурент по занату и по позиву оном јутрошњем господину с песницама, и кога нико од Рогожинове дружине није познавао, него су га нашли на улици, на сунчаној страни Невског проспекта, где је задржавао пролазнике и стилом Марлинског1 просио помоћ под лукавим изговором: да је бајаги и он сам »по петнаест рубаља у своје време молиоцима давао«. Оба конкурента се одмах један на другог накострешише. Јутрошњи господин с песницама, пошто примише у друштво »молиоца потпоре«, нађе се скоро увређен, и пошто је био по природи ћутљив, само би који пут замумлао као медвед, и са дубоким презрењем гледао како му се улагује и умиљава »молилац«, који се показа као светски и политичан човек. Судећи по изгледу, потпоручник је обећавао да ће »у борби« побеђивати више вештином и довитљивошћу него снагом; растом је био нижи од господина с песницама. Деликатно, не улазећи у отворен спор, али страшно се хвалишући, он већ неколико пута наговести преимућства енглеског боксовања, једном речју, показа се чистокрван западњак. Господин с песницама при речи »боксовање« само се презриво и увређено смешкао, и са своје стране, не удостојавајући супарника јавне препирке, показивао би понекад, ћутећи, као мимогред, или, боље рећи, истицао би неки пут на видик потпуно националну ствар, огромну песницу, жилаву, квргаву, обраслу некаквим риђим длакама, те свима постаде јасно: ако се та дубоконационална ствар спусти без промашаја на неки предмет, од њега ће остати само лепиња! Али накресан ипак нико од њих није био, као ни јутрос, услед бриге Рогожина, који је цели дан имао на уму своју посету Настасји Филиповној. I Рогожин се скоро сасвим отрезнио, али зато умало није пошашавио од свих утисака што их је примио тог проклетог дана, ко ји му је био грђи од свих у његовом животу. Једно му је само целог дана остајало у виду, у памети и срцу, сваког часа, сваког тренутка. I због тог једног он је провео све време, од пет часова по подне па све до једанаест, у бесконачном душевном терету и бризи носећи се с Киндерима и Бискупима, који такође умало нису излудели трчећи као помамни због његових послова. Па, и пак, сто хиљада рубаља, о којима је узгред подругљиво и потпуно увијено напоменула Настасја Филиповна, пошло им је за руком да створе, али са интересом о коме је чак и сам Бискуп из стидљивости разговарао с Киндером не наглас, него само шапатом. Као јутрос, Рогожин је ишао испред свих, остали су улазили за њим, премда потпуно свесни својих преимућстава, али ипак мало као прибојавајући се. Највише су, и бог би их знао зашто, имали страха од Настасје Филиповне. Једни од њих чак су мислили да ће их све онога часа »бацити низа степенице«. Међу онима што су тако мислили био је и гиздавац и освајач срдаца Заљожев. Но они остали, а у првом реду господин са песницама, додуше не јавно, али у свом срцу, држали су се према Настасји Филиповној са најдубљим презрењем, па чак и са мржњом, и ишли су к њој као на опсаду града. Али раскошан декор првих двеју соба, нечувене и невиђене за њих ствари, редак намештај, слике, огромна статуа Венере — све је то на њих учинило неодољив утисак поштовања, па малтене и страха. Но то, ипак, није сметало свима њима да се малопомало, и са дрском радозналошћу, крај свег страха, устопце за Рогожином прогурају у салон. Али кад господин са песницама, улични »молилац потпоре« и још неки други уочише међу гостима генерала Јепанчина, они у први мах у толикој мери изгубише храброст да стадоше мало-помало да се повлаче назад у другу собу. Једини је Лебедев био храбар и самопоуздан, па је корачао скоро раме уз раме са Рогожином схватајући шта стварно значи Рогожинов милион и четири стотине хиљада у готову новцу, и сто хиљада сад, овог часа, у рукама. Него треба напоменути да су се сви они, не изузимајући чак ни искусног Лебедева, мало бунили у познавању граница своје моћи, у томе да ли збиља они сад могу чинити све што зажеле или не. Лебедев је час био готов да се закуне да могу све, а час је осећао немирну потребу да се сети, за сваки случај, неких пре свега храбрећих и умирујућих параграфа из кривичног закона. На Рогожина салон Настасје Филиповне учинио је утисак сасвим супротан оном који су добили његови пратиоци. Тек што се подиже завеса и он угледа Настасју Филиповну, све остало престаде за њ да постоји, као и јутрос, чак још јаче но јутрос. Он побледе и тог тренутка застаде; било је очигледно да му је срце страшно ударало. Бојажљиво и зането гледао је неколико тренутака, не скидајући очи, у Настасју Филиповну. Наједаред, као да је изгубио сву памет и скоро повијајући се приђе столу; путем се спотаче о Птицинову столицу и згази својим каљавим чиз¬мама чипкасту ивицу раскошне плаве хаљине ћутијиве лепотице Немице; но нити јој се извини, нити уопште што и примети. Пришавши столу, он положи на њ један чудноват предмет с којим је и ушао у салон држећи га пред собом у рукама. То је био повећи свежањ хартија, једно три палца у висину, и отприлике четири палца у ширину, чврсто завијен у »Берзанске новости« и добро увезан са свих страна и двапут унакрст канапом, као што се увезују главе шећера. Затим стаде не рекавши ни речи и спусти руке као да очекује своју пресуду. Одело му је било као и пре подне, осим сасвим новог свиленог шала око врата, јарко зеленог са црвеним, са великом брилијантском иглом у облику бубе, и масивног брилијантског прстена на прљавом прсту десне руке. Лебедев се зауставио на једно три корака испред стола; остали, као што рекосмо, помало се скупљаху у салон. Каћа, Паша, собарице Настасје Филиповне, такође дотрчаше да гледају иза размакнутих завеса, са дубоком запрепашћеношћу и страхом. — Ста вам је то? — запита Настасја Филиповна, помно и радознало одмеривши Рогожина и указујући очима на »предмет«. — Сто хиљада! — одговори он скоро шапатом. — Дакле, ипак одржасте реч! Браво. Изволите, седните, ето ту, на ову столицу; а после ћу вам рећи нешто. Ко је то с вама? Је ли опет оно јутрошње друштво? Но, па нека уђу и седну; ено, могу тамо на диван, а овде је још један диван. Ето ту две фотеље... Ста је с њима, неће да уђу, шта ли? Збиља, неки су се просто збунили, повукли се и поседали да чекају у другој соби, а неки су остали и поседали на позив, али само даље од стола, више по угловима; неки још непрестано желећи да што мање падају у очи, а други, што даље то више постајући некако неприродно и нагло све храбрији. I Рогожин седе на указану му столицу, али не остаде на њој дуго; брзо устаде те више није ни седео. Мало помало он поче да уочава и разгледа госте. Спазивши Гању, јетко се осмехну па прошапта за себе: »Гле!« На генерала и на Атанасија Ивановича погледа без збуњености, па чак и без нарочитог љубопитства. Али кад примети поред Настасје Филиповне кнеза, дуго се не могаде одвојити од њега, необично се зачудивши и чисто не могући да објасни себи тај сусрет. Могло се помишљати у тренуцима да је у правом бунилу. Осим свих потреса тога дана, он је целу прошлу ноћ провео у возу и већ скоро две ноћи није спавао. — То су, господо, сто хиљада — рече Настасја Филиповна обраћајући се свима са некаквим грозничаво нестрпљивим изазивањем — ето у том прљавом свежњу. Јутрос се развикао као луд да ће ми до вечерас донети сто хиљада, и ја сам га цео дан чекала. То је он мене куповао: почео је са осамнаест хиљада, затим наједном скочио на четрдесет, и после, ето, и свих сто хиљада. I одржа реч! Гле га како је блед! ... То је све јутрос код Гањице било: ја се довезла његовој мами у посету, у моју будућу породицу, а тамо ми његова сестра у очи викну: »Па зар нећете ову безочницу најурити!« А Гањици, брату, у лице је пљунула. Карактер девојка! — Настасја Филиповна! — прекорно изговори генерал. Он је почињао унеколико да схвата ствар, али на свој начин. — Ста је, генерале? Није, можда, отмено? Ама доста с тим бацањем прашине у очи! Што сам ја у Француском позоришту као неприступачна врлина седела у ложама партера и све оне који су за мном пет година трчали избегавала као дивља и изгледала као горда невиност, на то ме је моја глупост наводила! Ето, пред вама је, дошао је и положио сто хиљада на сто после свих тих мојих пет година невиности; и већ јамачно им тамо на улици тројке стоје и чекају на мене. На сто хиљада ме је оценио! Гањичка, ја видим, ти се на мене још непрестано љутиш. Та зар си ти мене збиља хтео да уведеш у своју породицу? Зар мене, Рогожинову! А кнез шта рече малочас?

— Ја нисам казао да сте ви Рогожинова, ви нисте Рогожинова! — изговори кнез дршћућим гласом.

— Настасја Филиповна, доста, дете моје, доста, мила — не издржа наједаред Дарја Алексејевна — па кад су ти они толико на досади, немој ни да их гледаш! I зар ти збиља с њим таквим хоћеш да пођеш, па макар и за сто хиљада! Додуше, сто хиљада нису шала! Али ти тих сто хиљада узми, а њега најури... тако се то с њима ради. Ех, да сам ја на твоме месту, све бих ја њих ... шта ту ваздан! Дарја Алексејевна се чак разљути. То је била добра и веома осетљива жена. — А што се љутиш, Дарја Алексејевна — осмехну се према њој Настасја Филиповна — па ја сам то њему лепо, без љутње рекла. Јесам ли му зар што пребацивала? Ја збиља не могу да појмим како ми дође та глупост те сам хтела да уђем у часну породицу. Видела сам му матер. Руку сам јој пољубила. А што сам се јутрос шегачила тамо код тебе, Гањице, то сам навлаш хтела да још последњи пут видим: докле ти можеш отићи? Али си ме збиља задивио! Многом сам се чему од тебе надала, али томе никада! Па зар би ти мене могао узети кад знаш да ми он бисер поклања, скоро уочи саме твоје свадбе, а ја га примам? Па Рогожин? Па он ме је у твојој кући, пред твојом мајком и сестром куповао, а ти си ипак после тога дошао да ме просиш, и умало што још и сестру ниси довео. Па зар је збиља истина што Рогожин за тебе каже: да ћеш за три рубље на Васиљевско острво четвороношке отпузити? — Отпузиће — изговори наједаред Рогожин лагано, али са изразом најдубљег убеђења. — Па да си бар умирао од глади, али ти плату, чујем, добру примаш! I уза све то, осим бруке, још и мрску жену у кућу да уведеш! Јер ти мене мрзиш, ја то добро знам. Па ја сад верујем да ће такав као ти за паре и заклати! Јер све је вас таква халапљивост обузела, тако сте сви пожудни на новац, као да сте и последњу мрву памети изгубили. Још је жут око кљуна, а већ срља у зеленаше! Или ће намотати на бријач свилу, причврстиће је, па ће полако одзади заклати пријатеља као јагње, као што сам ономад читала! Баш си безочан! I ја сам безочна, али ти си још гори. А о оном што букете шаље да и не говорим ... — Та јесте ли то ви, јесте ли ви то, Настасја Филиповна? — пљесну рукама генерал сав ојађен. — Зар ви, таква деликатна, с тако отменим мислима, па гле! Какав језик! Какве речи! — Ја сам сад пијана, генерале — засмеја се наједном Настасја Филиповна — хоћу да се проводим. Данас је мој дан, мој празник, онај двадесет девети фебруар, а откад ја њега чекам! Дарја Алексејевна, видиш ли ти, ето, тог што поклања дамама букете, ето тог Монсиеур ауx цамелиас, ето га седи па нам се свима смеје ... — Ја се не смејем, Настасја Филиповна, ја само са највећом пажњом слушам — одврати Тоцки достојанствено. — Дакле, зашто сам ја њега читавих пет година мучила и од себе га нисам пуштала? Је ли он то заслуживао? Он је просто такав какав и треба да буде... Још ће он сад наћи да сам ја њему крива: дао ми човек образовање, као какву грофицу ме издржавао, а пара ... шта је само пара отишло, па ми онда и часног мужа нашао још тамо, а сад овде Гањицу... I шта мислиш: ја с њим свих ових пет година нисам ни живела, а паре сам му узимала и мислила сам да сам у праву. Просто сам саму себе обмањивала. Ти, ето, велиш: узми тих сто хиљада, а њега отерај ако ти је одвратно. Па дабогме да ми је одвратно ... Ја бих се већ одавно могла удати, и то не овако као сад, за Гањицу, али и то ми је одвећ одвратно. I зашто сам ја својих пет година у таквој мржњи изгубила! А хоћеш ли ми веровати или нећеш, ја сам пре четири године неко време мислила: како би било да се за тог мог Атанасија Ивановича удам? Ја сам то тада из мржње мислила; зар ми је мало шта тада у главу долазило? А бих га збиља на то нагнала! Сам ми се наметао, верујеш ли? Истина, он је лагао, али је много несталан, не може да издржи. Но после, хвала богу, помислих: вреди ли он те моје мржње? Па га тако тада наједаред омрзох, те да ме је чак и сам запросио, не бих пристала. I читавих сам пет година тако терала инат! Не, боље је отићи на улицу, где ми је место. Или да се проводим с Рогожином, или већ сутра да одем у праље? Јер ово на мени ништа није моје; те кад одем, све ћу му оставити, и последњу крпу, а голу ко да ме узме, запитајде ето Гању, хоће ли ме узети. Та такву ме ни Фердишченко не би узео!... — Фердишченко вас, можда, и не би узео, Настасја Филиповна, ја сам човек искрен — прекиде је Фердишченко — али зато ће вас кнез узети! Ви, ето, седите па се жалите, а погледајте кнеза! Ја га већ одавно посматрам... Настасја Филиповна се са радозналошћу окрену кнезу. — Истина? — запита га она. — Истина — прошапта кнез. — Узећете ме овакву каква сам, без игде ичега? — Узећу вас, Настасја Филиповна. — Ето једне нове анегдоте! — промрмља генерал. — Могли смо се надати. Кнез се тужним, строгим и проницљивим погледом загледа у лице Настасје, која га и даље посматраше. — Ево га још један! — рече она наједном, окрену вши се опет Дарји Алексејевној — али то је само због доброте срца, ја га знам. Нађох добротвора! Уосталом, можда су у праву они што кажу да је он мало... онако. А од чега ћеш живети кад си већ тако заљубљен да овакву, Рогожинову, узимаш за себе, за кнеза? — Ја вас часну узимам, Настасја Филиповна, а не Рогожинову — рече кнез. — Зар ја часна? — Ви. — Но, то је тамо... из романа! То су, драги мој кнеже, старе приче, данас је свет паметнији... А и све је ово празан разговор! I куд ћеш ти да се жениш кад је теби још дадиља потребна! Кнез устаде па дршћућим, непоузданим гласом, али у исти мах са изразом дубоко убеђеног човека изговори: — Ја ништа не знам, Настасја Филиповна, ја ништа нисам видео, ви сте у праву, право кажете, али ја ћу ... сматраћу да ви мени чините част, а не ја вама. Ја сам ништа, ви сте били велика патница па сте из таквог пакла чисти изишли, а то много значи. Чега ви имате да се стидите, те, ето, и с Рогожином хоћете да пођете? То је грозничаво бунило... Ви сте господину Тоцком се¬дамдесет хиљада вратили, и још велите да ћете и све што је овде оставити... то овде нико не би учинио. Ја вас ... Настасја Филиповна, волим. Ја сам готов да умрем за вас, Настасја Филиповна. Нећу никоме дозволити да о вама каже ружну рећ, Настасја Филиповна... Ако будемо сиромашни, ја ћу радити, Настасја Филиповна... Код последњих речи зачу се кикот Фердишченков, Лебедевљев, па чак се и генерал некако за себе накашља, веома незадовољан. Птицин и Тоцки не могаше да се не подсмехну, али се уздржаше. Остали просто зинуше од чуда. — ... Али ми, можда, и нећемо бити сиромашни, него веома богати, Настасја Филиповна — настави кнез оним истим непоузданим гласом. — Ја, уосталом, не знам баш сигурно, и жалим што ни до данас још нисам могао да дознам, али ја сам у Швајцарској добио писмо из Москве, од неког господина Саласкина, и он ме извештава да могу, изгледа, примити неко велико наследство. Ево ово писмо ... Кнез збиља извади из џепа писмо. — Ама да не бунца он то? — промрмља генерал — права лудница! За један часак наста тајац. — Ви, канда, рекосте, кнеже, да имате писмо од Саласкина? — запита га Птицин. — Па то је врло познат човек у својој средини; то је познат послован човек, те ако вас збиља он извештава, онда му потпуно можете веровати. Срећом, ја му познајем рукопис јер сам недавно имао неки посао с њим ... Кад бисте ми дали да погледам, можда бих вам и ја могао нешто казати? Ћутећи, дрхтавом руком, кнез му пружи писмо. — Ама шта је то, шта? — трже се наједном генерал, гледајући у све као да је померио памећу — зар баш збиља наследство? Сви уперише поглед у Птицина, који читаше писмо. Општа радозналост доби нови ванредан подстицај. Фердишченко никако није могао да се задржи на једном месту; Рогожин је гледао у недоумици, и у страшном беспокојству је бацао поглед час на кнеза час на Птицина. Дарја Алексејевна је од нестрпљења седела као на иглама. Чак ни Лебедев не издржа, изађе из свог угла па, сагнувши се, поче да загледа у писмо преко Птицинових рамена са изгледом човека који се боји да га сваки час неко за то може ударити. XVI — Па ово је сигурна ствар — рече најзад Птицин савијајући писмо и враћајући га кнезу. — Ви то добијате без икаквих препрека, по неоспорном завештању ваше тетке, један огроман капитал. — Не може бити! — ускликну генерал, баш као да из пушке испали. Сви опет зинуше. Птицин им објасни, обраћајући се углавном Ивану Фјодоровичу, да је кнезу пре пет месеци умрла тетка, коју он никад лично није видео, рођена старија сестра кнежеве матере, кћи московског трговца треће гилде, Папушина, који је умро у сиротињи и у банкротству. Али старији, рођени брат тог Папушина, који је недавно такође умро, био је познат богат трговац. Пре годину дана умрла су му за месец дана два сина. То га је тако потресло да се старац после кратког времена и сам разболео и умро. Он је био удовац, потпуно без наследника, осим кнежеве тетке, рођене синовице Папушинове, веома сиромашне жене, која је у туђој кући живела. У време кад је добила наследство, та је жена скоро умирала од водене болести, али она ипак одмах поче да тражи кнеза, поверивши тај посао Саласкину, и још стиже да начини завештање. Очигледно, ни кнез ни доктор код кога је живео у Швајцарској не хтедоше да чекају и званичну потврду или да се распитају, него кнез, с писмом Саласкина у џепу, пође на пут сам ... — Али ја вам могу рећи — заврши Птицин обраћајући се кнезу — да ја, то ваше наследство неоспорно и законито, те све што вам Саласким пише о неоспорности и законитости ваше ствари можете примити као да вам је сав новац већ у џепу. Честитам вам, кнеже! Можда ћете добити милион и по, па, богами, можда још и више. Јер Папушин је био врло богат трговац. — Браво, последњи у роду кнежева Мишкиних! — завапи Фердишченко. — Живео! — прокрешта пијаним гласом и Лебедев. — А још сам му малочас, јаднику, двадесет пет рубаља позајмио, ха-ха-ха! Фантазмагорија и ништа друго! — проговори генерал скоро ошамућен од запрепашћења — па честитам вам, честитам! — I уставши с места, приђе кнезу да га загрли. За њим се дигоше и остали, па се и они згрнуше око кнеза. Чак и они што се беху сакрили иза завесе почеше да се појављују у салону. Настаде неразговетан разговор, чу се како овде-онде траже да се донесе шампањац; све се узруја и ускомеша. На часак умало што не заборавише Настасју Филиповну и да је ипак она домаћица овог вечерњег пријема. Мало-помало скоро свима изађе пред очи идеја да је кнез њу малочас запросио. Ствар, дакле, поче свима да се приказује још луђе и необичније но малочас. Дубоко пренеражен, Тоцки слегаше раменима; скоро је само он једини и седео, остала се гомила сва у нереду гурала око стола. Сви су после тврдили да је баш од тог тренутка Настасја Филиповна и изгубила памет. Она је и даље седела и неко време у све је гледала чудноватим и запрепашћеним погледом, као не схватајући шта то би и трудећи се да схвати. Затим се наједном окрете кнезу па срдито намрштивши обрве поче да се загледа у њега. Но то беше само један тренутак. Њој се можда учини да је све то шала и исмевање; али кнежев израз одмах ју је разуверио. Она се замисли, после се опет осмехну, чисто не осећајући јасно чему... — Па то сам ја збиља кнегиња! — прошапта она у себи подругљиво и, погледавши изненада Дарју Алексејевну, прсну у смех. — Расплет неочекиван... а ја... ја нисам то очекивала... А што ви, господо, тако стојите, молим вас, седните, честитајте ми кнеза! Неко је, канда, желео шампањца. Фердишченко, идите један час, реците им тамо. Када, Паша — спази она наједном на вратима своје девојке — ходите овамо, ја се удајем, јесте ли чуле? Па још за кнеза, он има милион и по, он је кнез Мишкин и мене проси. — Па нек ти је срећно, драга, и време ти је! Што да пропушташ лепу прилику? — викну Дарја Алексејевна, дубоко потресена оним што се догодило. — Де, седните овамо код мене, кнеже — настави Настасја Филиповна — ето тако, а ево нам и вина носе, па честитајте ми, господо! — Живели! — викну мноштво гласова. Многи се стадоше гурати према вину, међу њима беху скоро сви Рогожинови. Али мада су они викали и готови били да вичу, многи од њих, крај све необичности околности и средине, осетише да се декор мења. Други се збунише и очекиваху неповерљиво шта ће бити. А многи шапутаху један другом да је то најобичнија ствар, јер кога све ти кнежеви не узимају за жене, чак и Циганке из кафанских хорова. Рогожин је стајао и гледао искрививши лице у некакав укочен, збуњен осмех. — Кнеже, драги мој, прибери се! — шапну генерал ужаснут, пришавши са стране и чупнувши кнеза за рукав. Настасја Филиповна примети то, па се засмеја. — Не, генерале! Сад сам и ја кнегиња, јесте ли чули, и кнез неће дати никоме да ме вређа! Атанасије Ивановичу, што ми и ви не честитате? Ја сад могу у сваком друштву да седнем до ваше жене. А шта велите, је ли згодно имати оваквог мужа? Милион и по, па јос кнез, па још и идиот уз то, кажу. Па куд ћете лепше. Тек сад ће да почне прави живот! Закаснио си Рогожине! Купи тај свежањ са стола, ја се, ето, за кнеза удајем, па сам богатија од тебе! Рогожин је већ видео у чему је ствар. Неизказан бол му се исписа на лицу. Он пљесну рукама и јаук му се оте из груди. — Устукни — дрекну он на кнеза. Сви око њега прснуше у смех. — Зар теби за љубав да устукне? — победнички прихвати Дарја Алексејевна. — Гледај га само: сручио геак паре на сто! Кнез њу за жену узима, а ти јој о срамоти радиш. — I ја је за жену узимам! Одмах је узимам, овога часа! Све ћу дати... — Гле, као пијан из крчме! Тебе треба напоље! — понови Дарја Алексејевна. Смех се заори још жешће. — Чујеш, кнеже — обрати му се Настасја Филиповна — видиш како ти овај геак заручницу пазари! — Он је пијан — рече кнез. — Али он вас врло воли. — А зар те неће после бити срамота што твоја млада умало што се сад није одвезла са Рогожином? — То сте ви у бунилу били. Ви сте и сад у грозници, као у неком заносу. — I неће те бити стид кад ти неко после рекне да ти је жена живела као љубазница код Тоцког? — Не, неће ме бити стид. Јер ви нисте од своје воље код Тоцког живели. — I никад ми нећеш ни пребацити? — Нећу. — Ама пази, немој да се заричеш за цео век! — Настасја Филиповна — рече кнез полако и као са саучешћем — малочас сам вам рекао да ћу ваш пристанак сматрати за част и да ви мени чините част, а не ја вама. Ви сте се на те моје речи насмејали, а и ови око вас чуо сам како се смеју. Ја сам се, можда, врло смешно изразио, и био сам и сам смешан, али мени се непрестано чинило да ја... разумем шта је часно, и уверен сам да сам истину рекао. Ви сте малочас хтели да саму себе упропастите неповратно, јер ви то после себи никад не бисте опростили; но ви ни за шта нисте криви. Јер не може бити да је ваш живот сасвим пропао, шта има у томе што вам је Рогожин дошао, а Гаврило Ардалионович хтео да вас обмане? Што ви непрестано то помињете? То што сте ви учинили, мало има њих који су за то способни, ја вам то, ево, понављам; а што сте малочас с Рогожином хтели да пођете, на то сте се у болесном наступу одлучили. Ви сте и сад у наступу и боље би вам било да легнете у постељу. Ви бисте сутра пошли да туђе кошуље перете, а не бисте остали код Рогожина. Ви сте поносити, Настасја Филиповна, али ви сте, канда, толико несрећни да себе збиља за криву сматрате. Вас много треба чувати и неговати. Ја ћу вас чувати. Кад сам јутрос видео слику, баш као да сам угледао познато ми лице. Одмах ми се учинило као да сте ме звали... Ја... ја ћу вас док сам жив поштовати, Настасја Филиповна — заврши кнез, чисто се наједном пренувши, поцрвеневши и схвативши пред каквим људима он то говори. Птицин је од девичанске чистоте оборио главу па се загледао у земљу. Тоцки у себи помисли: »Идиот, а зна да се ласкањем најлакше побеђује!« Кнез примети Гањин поглед који је севао из угла и којим је Гања хтео да га смрви. — Какав красан човек! — рече Дарја Алексејевна, сва озарена. — Човек образован, али пропао! — полугласно прошапта генерал. Тоцки узе шешир па се спреми да устане те да се полако изгуби. Он и генерал погледаше један другог да изађу заједно. — Хвала вам, кнеже, са мном тако досад нико није говорио — рече Настасја Филиповна — мене су непрестано продавали и куповали, а за жену нико од честитих људи још ме није просио. Јесте чули, Атанасије Ивановичу? Ста велите ви на све ово што кнез сад рече? Скоро је већ непристојно... Рогожине, не жури са одласком. Него, нећеш ти отићи, видим ја. Можда ћу ја ипак с тобом поћи. А куд си хтео да ме водиш? — У Јекатеринхоф — јави се из угла Лебедев, а Рогожин се само стресе па разрогачи очи, чисто не верујући својим ушима. Он је сасвим отупео, као да га је неко ударио мочугом по глави. — Ма шта ти је, шта ти је, девојко! Ти као да добијаш наступе ... Јеси ли полудела, шта ли ти је? — унесе се уплашена Дарја Алексејевна. — А ти збиља поверовала? — скочи с канабета Настасја Филиповна кикоћући се — зар ово дете да упропастим? Па то би за Атанасија Ивановича било потаман: то он дечицу воли! Хајдемо, Рогожине! Спреми своје паре! Ништа то што хоћеш да ме узмеш, али паре ипак дај овамо. Јер ја за тебе можда ипак нећу поћи. А ти мислио: кад се будеш оженио са мном, онда ће ти те паре остати? Није тако! Ја сам и сама бестидница! Ја сам била наложница Тоцкога... Кнеже! Ти сад треба Аглају Јепанчину да узмеш, не Настасју Филиповну, јер би иначе Фердишченко прстом на тебе показивао. Ти се не бојиш, али бих се бојала ја што сам те упропастила, као и то да ћеш ми после пребацивати. А што ти велиш да још ја теби част чиним, то Тоцки најбоље зна. А Аглају Јепанћину си ти, Гањице, проиграо; јеси ли знао то? Јер да се ниси ценкао, она би неизоставно за тебе пошла! Такви сте, ето, ви сви: мешај се или са неваљалицама или са часним женама... бирај једно или друго, иначе ћеш се неизоставно запетљати... Гле генерала како је зинуо па ме гледа ... — То је Содома, Содома! — понављаше генерал, слежући раменима. I ту се диже с дивана; сви опет беху на ногама. Настасја Филиповна као да је померила памећу. — Па зар тако? — јаукну кнез кршећи прсте. — А ти си мислио не? I ја сам можда горда, иако сам бестидница! Ти си мене малочас називао савршенством : красно ми је то савршенство које само из пустог хвалисања да је згазило милион и кнежевску титулу срља у понор. Но, каква бих ти ја жена била кад сам, ето, таква ... Атанасије Ивановичу, ја, ето, читав милион кроз прозор избацих! А ви зар мислили да ћу ја због ваших тричавих седамдесет пет хиљада сматрати за срећу да за вашег Гањицу пођем? Задржи ти тих седамдесет пет хиљада за себе, Атанасије Ивановичу (ни до сто ниси стигао ... Рогожин те надмашио!); а Гањицу ћу ја већ утешити сетила сам се како. А сад хоћу да теревенчим, јер сам улична! Ових десет година била сам у хапсу. А сад је и мој празник освануо! Но, шта ти је, Рогожине? Спремај се да пођемо! — Да пођемо! — заурла Рогожин скоро луд од радости — еј ви... сви... дајте вино овамо! Ух- ух! — Спремај вина, хоћу да пијем! А хоће ли бити музике? — Биће, биће! Не примичи се! — завапи Рогожин ван себе, приметивши да Дарја Алексејевна прилази Настасји. — Моја је. Све је моје! Царица! Свршено је. Он се гушио од радости; ишао је око Настасје па свима викао: »Не прилази јој!« Сва његова дружина упаде и закрчи салон. Једни су пили, други су галамили и кикотали се — сви су били у врло узбуђеном и врло разузданом расположењу. Фердишченко поче покушавати да им се придружи. Генерал и Тоцки опет покушаше да се што пре изгубе. I Гања је већ био узео шешир, али је стајао ћутећи и још непрестано као да није могао да се отргне од слике која се пред њим развијала. — Не прилази јој! — викаше Рогожин. — Шта си се ти ту развикао! — кикотала се Настасја Филиповна — још сам ја ту домаћица у својој кући. Ако зажелим, могу и тебе за врат па напоље. Ја те паре од тебе још нисам узела, ено ти их где леже. Дај их овамо, читав тај свежањ! Зар у овом свежњу сто хиљада! Их, како је одвратно! Но, шта ти је, Дарја Алексејевна? Па зар је збиља требало да га унесрећим? (Она показа на кнеза.) Зар он да се жени, та њему, заправо, још дадиља треба; ево му генерала, нек му он буде дадиља; гле га како се увија око њега! Гледај, кнеже, твоја заручница узела паре, јер је блудница, а ти хтео да је за жену узмеш! Та што плачеш? Горко ти је зар? Смеј се, де, ето, као и ја (настављаше Настасја Филиповна, којој и самој заблисташе две крупне сузе у очима). У време се уздај... све ће проћи! Боље се сад предомислити него после... Ама, што ви сви плачете? Ето и Каћа плаче! Шта ти је, Каћа, мила моја? ... Ја ћу теби и Паши много оставити, већ сам одредила, а сад збогом! Ја сам тебе, поштену девојку, узела да мене, блудницу, служиш ... Овако ће ипак боље бити, кнеже, богами боље, јер после би ме једнога дана почео презирати, па не бисмо били срећни! Не куни се, не верујем ти! А и, иначе, цела би ствар глупо испала! ... Не, боље овако да се лепо растанемо, јер и ја сам велика сањалица, па не би испало добро! Зар и ја нисам о теби маштала? Имаш право, давно сам маштала, још на селу код њега, пет година сам провела сама самохрана; мислим неки пут, маштам, маштам... и све сам таквог замишљала као ти што си: доброг човека, честитог и благог, који ће наједном доћи па рећи: »Ви нисте криви, Настасја Филиповна, и ја вас обожавам!« Па тако се некад дам у сањарије да лепо пошашавим ... I тек наједном наиђе, ето, тај: по два месеца у години остане у селу, осрамоти ме и навређа, распали ме и разврати, па оде... сто пута сам хтела у језеро да се бацим, али сам подла била и кукавица, нисам смела, но, а, сад ... Јеси ли готов, Рогожине? — Готово! Не примичи се! — Готово! — чуло се неколико гласова. — Тројке чекају с прапорцима! Настасја Филиповна зграби у руке свежањ с парама. — Гањка, дође ми једна мисао: хоћу да те одштетим, јер што да ти баш све изгубиш? Рогожине, хоће ли да допузи он на Васиљевско острво за три рубље? — Допузиће. — Е, чуј онда, Гања. Ја хоћу да још последњи пут погледам у твоју душу; ти си читава три месеца душу из мене вадио, а сад је мој ред. Видиш ли овај свежањ: ту су сто хиљада! Ја ћу, ето, сад да га бацим у камин, у огањ, ето, ту пред свима, сви да буду сведоци! Па чим га дохвати, сав, а ти брже у пећ, али само без рукавица, голорук, рукаве загрни па вуци новац из ватре! Извучеш ли их, нек су ових сто хиљада твоји; мало ћеш само прсте опрљити, али сто хиљадарки, није шала! Помисли само! Зар је тешко извући их? А ја ћу душу твоју са уживањем да посматрам: како ћеш за мојим парама да срљаш у ватру. Сви су ови ту сведоци да ће паре бити твоје! А ако не вадиш, паре ће да изгоре: никога им нећу близу пустити. Даље! Сви даље! Моје су паре! Ја сам их за једну ноћ од Рогожина примила. Јесу ли моје ове паре, Рогожине? — Твоје, радости моја! Твоје, царице моја! — Онда себи руке сви; што хоћу, то радим! Нико да ми не смета! Фердишченко, проџарајте мало ту ватру! — Настасија Филиповна, руке ми се укочиле! — одговори јој запрепашћени Фердишченко. — Е-ех! — цикну Настасја Филиповна, зграби машице, проџара две главње које су тињале, па тек што плану огањ, она баци на њ свежањ. Са свих страна разлегну се вапај; многи се чак прекрстише. — Полудела је! Полудела је! — викнуше са свих страна. — Да... да је вежемо? — шапну генерал Птицину— или да пошаљемо по ... Јер, ето, полудела је, је ли да је полудела? — Н-не, ово можда и није потпуно лудило — прошапта блед као крпа и дршћући Птицин, не могући да отргне очи своје од нагорелог свежња. — Полудела? Зар није полудела? — непрестано понављаше генерал Тоцком. — Ја сам вам говорио да је ово ко1оритна жена — промрмља Атанасије Иванович, који је такође увелико побледео. — Али, ипак, то су сто хиљада! — Господе боже! — разлеже се са свих страна. Сви се згрнуше око камина, сви скочише да гледају, сви видеше ... Неки чак поскакаше на столице да могу видети преко глава. Дарја Алексејевна похита у другу собу и у страху је шапутала нешто са Кацом и Пашом. Лепотица Немица побеже. — Мајко! Царице! Свемогућа! — вапио је Лебедев пузећи на коленима пред Настасјом Филиповном и пружајући руке према камину — сто хиљада! Сто хиљада! Сад сам видео, преда мном су бројали и паковали! Мајко! Милостива! Заповеди мени... у камин: сав ћу се увући, сву ћу ову своју седу главу у огањ турити! ... Болесна жена са узетим ногама, тринаесторо деце... све сирочићи, оца сам сахранио прошле недеље, седе без хлеба, Настасја Филиповна! — па окукавши то, поче да се увлачи у камин. — Даље! — викну Настасја Филиповна гурнувши га — размакните се сви! Гања, шта си стао? Немој да се стидиш! Маши се! Тамо је твоја срећа! Но Гања је већ и сувише много био издржао тога дана и те вечери, и за ово последње сасвим изненадно искушење није био спреман. Гомила се растави испред њега на две половине, те он остаде очи у очи са Настасјом Филиповном на три корака од ње. Она је стајала код самог камина и чекала не скидајући с њега свој зажарени, укочени поглед. Гања, у фраку, са шеширом у руци и рукавицама, стајао је пред њом ћутећи, без одговора, скрстивши руке и загледавши се у огањ. Безуман осмех лебдео је на његовом као крпа бледом лицу. Истина, он није могао да скине поглед са ватре, са нагорелог свежња. Али чинило се да му је нешто ново ушло у душу; баш као да се заклео да издржи искушење; он се није мицао с места; после неколико тренутака свима би јасно да неће сегнути за свежњем, да баш неће. — Изгореће толике хиљаде, па ће ти се сви смејати — викаше му Настасја Филиповна — а после ћеш се обесити, не шалим се. Огањ, који је с почетка плануо између две главње које су још помало тињале, у први мах као да се угаси кад свежањ паде на њ и пригњечи га. Али мали, пиавичасти пламичак још се хватао одоздо за један угао доње главње. Најзад, танашан дуг језик огња дохвати и свежањ, огањ се закачи па се отиште навише по хартији, по крајевима, и наједном цео свежањ букну у камину, и јаки пламен се изви навише. Сви хукнуше. — Мајко! — још непрестано кукаше Лебедев, отимајући се опет напред, али га Рогожин одвуче и одгурну наново. Рогожин се сав претворио у непомичан поглед. Није могао ока одвојити од Настасје Филиповне, опијао се њом, био је на седмом небу. — Е, ово је царица! — понављао је сваки час обраћајући се било коме — ето, тако ми знамо! — узвикивао је ван себе. — Но, који би између вас, олошу, овако што кадар био учинити? Кнез све то посматраше сетно и ћутећи. — Ја ћу зубима истргнути, само за једну хиљаду! — предложи сад Фердишченко. — Па зубима бих и ја могао! — прокрешта господин са песницом позади свих, у наступу очигледног очајања. — Ђаво да вас носи! Све ће изгорети! — продра се он угледавши пламен. — Гори, гори! — повикаше сви у глас, отимајући се скоро сви према камину. — Гања, немој да се пренемажеш, последњи ти пут говорим! — Та увлачи се! — заурла Фердишченко полетевши на Гању, очигледно ван себе и чупајући га за рукав — увлачи се, рђо! Изгореће! Их, несрећниче! Гања јако одгурну Фердишченка, окрену се па пође према вратима, али не начини вши ни два корака, поведе се и груну на под. — Несвест! — повикаше са свих страна. — Мајко, изгореће! — вапио је Лебедев. — Забадава ће новац изгорети — заграјаше са свих страна. — Каћа, Паша, воде му дајте, шпиритуса! — викну Настасја Филиповна, зграби каминске машице па извуче свежањ. Скоро сва спољна хартија изгорела је и димила се, али се одмах видело да је унутрашњост остала читава, неповређена. Свежањ је био умотан у трострук лист од новина, и новац остаде нетакнут. Свима лакну на срцу. — Свега ако је каква хиљадарчица мало нагорела, а остале су све здраве — сав блажен изговори Лебедев. — Све су његове! Сав је свежањ његов! Чујте, господо! — рече Настасја Филиповна стављајући свежањ поред Гање — дакле, ето, није посегнуо, издржао је! Значи, ипак има више поноса но похлепности за новцем. Ништа, ништа, повратиће се. Иначе би ме сигурно заклао... Ено га, већ долази к себи. Генерале, Иване Петровичу, Дарја Алексејевна, Каћа, Паша, Рогожине, јесте ли чули? Свежањ је његов, Гањин. Ја му га дајем у потпуну својину, као награду за... но, тамо, за шта му било! Реците му. Нек ту код њега лежи... Рогожине, напред марш! Збогом, кнеже, у теби сам први пут видела човека. Збогом, Атанасије Ивановичу, мерци! Сва Рогожинова дружина са грајом, тутњавом и виком појури кроз собе ка излазу, устопце за Рогожином и Настасјом Филиповном. У сали јој девојке додадоше бунду. Куварица Марта дотрча из кухиње. Настасја Филиповна их све изљуби. — Па зар нас збиља баш сасвим остављате? Па куд ви то можете ићи? I још на рођендан, и на такав дан! — питаху је уплакане девојке љубећи јој руке. — На улицу ћу да идем, Каћа, чула си. Тамо је мени место или да перем туђе кошуље! Доста је било Атанасија Ивановича! Поздравите га од мене, а мене немојте по злу помињати. Кнез као без душе појури ка излазу, где се сви размештаху у четири тројке са прапорцима. Генерал га некако стиже још на степеницама. — Ако бога знаш, кнеже, прибери се! — рече му он хватајући га за руку — остави је! Зар не видиш каква је? Као отац ти говорим... Кнез га погледа, али не рекавши ни рећи оте се па отрча доле. Код парадног прилаза, од кога тек беху одјуриле тројке, генерал примети да је кнез узео првог фијакеристу па му викну да тера у Јекатеринхоф, за тројкама. Затим генералов касач зеленко однесе генерала кући, с новим надама и рачунима, и са малочашњим бисером, који, дакако, не заборави да понесе. Док је тако смишљао и рачунао, једно двапут му искрсну пред очима саблажњиво заносни лик Настасје Филиповне. Генерал уздахну: — Штета! Искрено је жалим! Пропала женска! Полудела женска! ... Но, а кнезу сад већ не треба Настасја Филиповна. Тако да је још добро што се овако свршило. У том смислу изговорише неколико поучних речи и друга два сабеседника од гостију Настасје Филиповне, који нађоше за згодно да прођу мало пешице. — Знате ли, Атанасије Ивановичу, као што причају, код Јапанаца бива нешто слично — говорио је Иван Петрович Птицин — кажу да тамо увређени оде увредиоцу па му каже: »Ти си мене увредио, зато сам дошао да на твоје очи распорим себи трбух.« Па с тим речима збиља распара себи трбух на очи увредиоца, и осећа се, јамачно, ванредно задовољан, баш као да се збиља оном другом осветио. Чудноватих вам има на свету карактера, Атанасије Ивановичу. — А ви зар мислите да је и овде тако нешто било? — одговори му са осмехом Атанасије Иванович. — Хм! Него, ви сте то врло духовито ... I дивно сте упоређење навели. Али сте ипак и сами видели, драги мој Иване Петровичу, да сам ја учинио све што сам могао; наравно, изнад онога што је могућно не могу ни ја ништа, признаћете и сами. Али признајте, међутим, и то да се у тој жени крију огромне вредности... сјајне црте. Малочас сам хтео да јој довикнем, само да сам то могао себи у оном паклу дозволити, да је баш она лично најбоље моје оправдање на све њене оптужбе... Јер, где је тај мушкарац који се не би неки пут занео том женом до те мере да изгуби памет и... све? ... Погледајте само, тај геак Рогожин, сто хиљада јој довукао? Рецимо да све што се тамо сад догодило, да је све то тренутно, романтично, непристојно, али зато је колоритно, зато је оригинално, признајте и сами. Боже мој, шта би се све могло развити из таквог карактера, и код такве лепоте! Али крај свих мојих напора, па чак и образовања, све је отишло бестрага! Неуглачан дијамант, ја сам вам то увек говорио I Атанасије Иванович дубоко уздахну.

ДРУГИ ДЕО

I

На два дана после чудног догађаја на вечерњем пријему код Настасје Филиповне, којим смо завршили први део наше приповести, кнез Мишкин похита да отпутује у Москву поводом свог изненадног наследства. Причало се тада да су могли постојати и други узроци његовог тако хитног одласка; али о томе, као и о доживљајима кнежевим у Москви, и уопште у току његовог одсуства из Петрограда, можемо саопштити врло мало података. Кнез је провео ван Петрограда равно шест месеци, те су и они који су имали некаквих разлога да се интересују за његову судбину и сувише мало могли дознати о њему за све то време. Долазили су, додуше, некима од њих, но и то врло ретко, неки гласови, али већим делом чудновати и скоро увек противречни.

Највише су се интересовали за кнеза, наравно, у кући Јепанчиних, с којима он, кад је одлазио, чак није стигао ни да се опрости. Генерал се, уосталом, виђао с њим тада, па чак и два-трипут. Они су о нечем озбиљном разговарали. Но иако се Јепанчин виђао с њим, он својој породици о томе ништа није помињао. I уопште, у прво време, то јест малтене читавих месец дана по кнежевом одласку, у кући Јепанчиних сматрало се за неумесно да се о њему говори. Једино се генералица Лизавета Прокоф јевна изјаснила на самом почетку: »да се она у погледу кнеза страшно преварила«. Затим је после једно два дана додала, али већ не именујући кнеза, него некако неодређено, »да је главна црта у њеном животу било стално разочаравање у људима«. I, најзад, већ после десетак дана, разљутивши се нешто на своје кћери, завршила је у виду сентенце: »Доста већ тих погрешака! Више их неће бити!« Требало би напоменути при том да је у њиховој кући врло дуго владало некакво непријатно расположење. Било је нешто тешко, затегнуто, недоговорено, свадијиво; сви су се мргодили. Генерал је дан и ноћ био заузет, на све стране је трчао ради неких својих послова: ретко су га раније виђали толико заузетог пословима, нарочито у званичној дужности. Укућани су ретко имали прилику да га виде. Што се тиче девојака Јепанчиних, оне, наравно, гласно ништа нису хтеле рећи. Чак и насамо тешко да су шта једна другој рекле. Јер то су биле девојке поносите, охоле, често и у односу међу собом стидљиве, но оне су иначе једна другу добро разумевале не само после прве речи него и на први поглед, тако да понекад нису имале потребе много ни да говоре. Једно би само могао да закључи страни посматрач, кад би се такав десио, наиме, да је кнезу, судећи по свим раније поменутим, премда не многим подацима, и пак пошло за руком да остави у кући Јепанчиних нарочит утисак, иако се он у њој појавио свега једанпут, па и то некако у пролазу. Можда је то код Јепанчиних био утисак обичне радозналости, која би се могла објаснити необичним кнежевим доживљајима. Него, било како му драго, тек известан утисак је остао. Мало-помало па гласове који се већ раширише по граду покри помрчина неизвесности. Причало се, додуше, о некаквом кнежићу шашавку (нико му није знао тачно име), који је некако наједном добио грдно наследство, па се оженио неком намерницом Францускињом, познатом играчицом у Шато-де-Флери у Паризу. Други су, опет, говорили да је наследство добио некакав генерал, а допутовалом Францускињом и познатом играчицом да се оженио син грдно богатог неког трговца, па је на свадби својој из пустог хвалисања, онако пијан, спалио на свећи равно седам стотина хиљада рубаља у државним акцијама. Но сва су та причања врло брзо престала, чему су много допринеле и прилике. Сви, на пример, другови Рогожина, од којих би многи имао шта да исприча, дигоше се, читава руља, с њим самим на челу, у Москву, скоро тачно недељу дана после страховитог оргијања на јекатеринхофској железничкој станици, где је присуствовала и Настасја Филиповна. Неки малобројни који су се интересовали дознали су по неким гласовима да је Настасја Филиповна одмах сутрадан после Јекатеринхофа побегла, да је отишла у Москву; тако да и у одласку Рогожиновом у Москву почеше неки да налазе подударање с тим вестима. Гласови стадоше да се разносе и на рачун Гаврила Ардалионовича Иволгина, који је такође био доста познат у своме кругу. Али њему се десила једна ствар која је ускоро охладила, па најзад и сасвим прекинула сва пакосна причања о њему; он се озбиљно разболео, и не само да није могао да долази у друштва него чак ни на дужност. Прележавши у постељи једно месец дана, он се опоравио, али се службе у акционарском друштву сасвим одрече, те на његово место дође други. У кући генерала Јепанчина такође се ниједанпут не појави, тако да и код генерала поче да долази на рад некакав други чиновник. Непријатељи Гаврила Ардалионовича могли су мислити да се он у толикој мери збунио услед свега онога што му се десило да га је сад срамота да се појави на улици; међутим, он је збиља поболевао: пао је, штавише, у неку хипохондрију, био је стално замишљен, осетљив и једак. Варвара Ардалионовна те исте зиме удаде се за Птицина. Сви који су их познавали одмах приписаше тај брак околности што Гања није хтео да се врати својим ранијим пословима, те не само да је престао да издржава породицу него му је још и самом била потребна туђа помоћ и скоро нега. Приметићемо узгред да ни Гаврила Ардалионовича у кући Јепанчиних никад нико није поминајо, баш као да тај човек никад није ни постојао на свету. А, међутим, сви Јепанчини дознадоше о њему (и то веома ускоро) једну врло значајну ствар, наиме: оне за њега кобне ноћи, после непријатног догађаја код Настасје Филиповне, Гања, вративши се кући, не леже да спава, него са грозничавом нестрпљивошћу поче да чека кнежев повратак. Кнез, који се одвезао у Јекатеринхоф, вратио се отуд тек пред шест изјутра. Тада Гања уђе у његову собу па стави пред њега на сто нагорели свежањ новца, који му је поклонила Настасја док је лежао у несвести. Он је много молио кнеза да првом приликом врати тај поклон Настасји Филиповној. Кад је Гања улазио код кнеза, био је озлојеђен и љут; али кажу да је тада између њега и кнеза пало неколико таквих речи да је после тога Гања преседео код кнеза читава два часа и све време је горко плакао. Растали су се као добри пријатељи. Та вест, која је допрла до свих Јепанчиних, била је, као што се доцније потврдило, потпуно тачна. Наравно, чудновато је да су гласови такве врсте могли тако брзо да стижу и да се дознају. Све, на пример, што се код Настасје Филиповне десило знало се у кући Јепанчиних можда већ сутрадан, па још и у прилично тачним појединостима, што се тиче гласова о Гаврилу Ардалионовичу, могло се претпоставити да је њих Јепанчинима доносила Варвара Ардалионовна, која се некако наједном појавила код девојака Јепанчиних и која се с њима врло брзо сасвим зближила, чему се необично чудила Лизавета Прокоф јевна. Но мада је Варвара Ардалионовна однекуд нашла за потребно да се тако интимно здружи са Јапанчинима, она им о свом брату јамачно не би причала. Јер и она је била врло поносита, само на свој начин, крај свега тога што је засновала пријатељство тамо одакле су јој брата скоро истерали. Пре тога, мада се познавала с девојкама Јепанчиним, она се с њима ретко виђала. Него, она се код њих у салону ни сад скоро никако није показивала, и свраћала би, баш као да је наишла само на часак, са споредног улаза. Лизавета Прокофјевна њу никад није волела, ни раније ни сад, мада је веома ценила Нину Александровну, мајку Варваре Ардалионовне. Она се чудила, љутила, приписивала познанство своје деце с Варјом ћудима и осионости својих кћери, које просто већ »не знају шта да измисле, само да јој нешто у инат учине«, но Варвара Ардалионовна је ипак и даље долазила к њима пре и после своје удадбе. Прође отприлике месец дана од кнежева одласка, а генералица Јапанчина доби писмо од старе кнегиње Бјелоконске, која је две недеље пре тога отпутовала у Москву са старијом, удатом ћерком, и то писмо учини на њу очигледан утисак. Па мада она ништа из тог писма не саопшти ни кћерима ни Ивану Фјодоровичу, по многим знацима могло се приметити у породици да је постала некако нарочито узбуђена, па чак и брижна. Она поче нарочито чудновато да заподева разговор са кћерима, и све о неким необичним стварима. Очигледно је желела да каже све што јој је на срцу, али се због нечега још уздржавала. Оног дана кад је примила писмо, она је према свима била нарочито љубазна, чак је пољубила Аглају и Аделаиду, и због нечега се пред њима покајала, али због чега управо, то оне нису могле да разаберу. Она се наједном умилостиви и према Ивану Фјодоровичу, кога је читав тај месец држала у немилости. Наравно, већ се сутрадан страшно једила на саму себе због такве своје осетљивости, и још до ручка је стигла да се опет са свима посвађа, но до вечера се хоризонт поново разведри. Она се уопште целе те недеље непрестано налазила у прилично ведром душевном расположењу, чега код ње већ одавно није било. Но после још једне недеље од Бјелоконске дође друго писмо, и овога пута генералица се већ одлучи да изађе с истином на среду. Она свечано рече да јој »стара Бјелоконска« (кнегињу никад друкчије није звала кад би у њеном одсуству о њој говорила) шаље веома утешне вести о том... »особењаку, но, о том кнезу!« Стара га је у Москви пронашла, распитивала се о њему и дознала нешто врло лепо. Кнез је најзад дошао и сам к њој и учинио на њу ванредан утисак. А то се види из тога што га је она позвала да јој долази сваки дан од један до два, те јој он сад свакодневно долази, и још јој »није досадио«, заврши генералица, додавши томе да преко »старе« кнеза сад у две-три добре куће редовно примају. — То је лепо од њега што се није завукао у кућу и што се не стиди као будала. Девојке, којима је то било саопштено, одмах приметише да мамица нешто много из тог писма од њих крије. Оне су то дознале можда преко Варваре Ардалионовне, која је могла знати, па је, наравно, и знала све што је знао Птицин о кнезу и његовом боравку у Москви. А Птицину је могло бити познато више него свима другима. Али он је био човек врло ћутљив у пословним односима, мада би Варји, наравно, понешто и рекао. Генералица одмах и још жешће но дотле омрзну због тога Варвару Ардалионовну. Но како је да је, лед је био пробијен, те се сад о кнезу могло наједном и наглас говорити. Осим тога, још једном се обелоданио онај необични утисак и оно већ несразмерно велико интересовање које је кнез изазвао и оставио за собом у кући Јепанчиних. Генералица се зачуди због утиска који су на њене кћери имали ти извештаји из Москве. А и кћери се, опет, зачудише својој мајци, која им је онако свечано рекла да је »главна црта њеног живота стално разочаравање у људима«, а у исти мах је препоручивала кнеза пажњи »свемоћне« старе Бјелоконске, у Москви, при чему је, наравно, морала за ту старичину пажњу према кнезу да, тако рече, богоради, јер је стару у извесним приликама тешко било покренути. Али чим је лед био пробијен и чим је дунуо други ветар, одмах је генерал похитао да се изјасни. Показа се да се и он необично интересовао. Него, он се изјаснио само о »пословној страни предмета«. Показало се да се он, у личном интересу самога кнеза, обратио на два врло исправна и утицајна господина у Москви да мотре на њега, а нарочито на његовог саветника Саласкина. Све оно што се говорило о наследству, »управо о самом факту наследства«, показало се као тачно, али само наследство, на крају крајева, не испаде толико знатно као што се о њему у први мах разгласило. То имање било је у прилично замршеном стању; искрснуше некакви дугови, нађоше се још неки који полажу право, а и кнез се, крај свег упућивања и савета, држао сасвим непрактично. »Наравно, нек му да бог«, а сад кад је једном »лед ћутања« пробијен, генералу је мило што може да им ово саопшти сасвим искрено и од срца, јер тај младић, иако је мало »онако«, опет заслужује да му се поклони пажња. Међутим, ипак је већ починио масу разних глупости; искрснуше, на пример, повериоци покојног трговца са спорним ништавним документима. А неки, проњушивши какав је кнез, просто и без икаквих докумената. Па шта мислите? Кнез их је скоро све задовољио, крај свег упозоравања пријатеља да ти смутљивци и тобожњи повериоци немају никаквих права. А задовољио их је само стога што се показало да су неки од њих збиља пропали. Генералица на то примети да јој у томе смислу и Бјелоконска пише, и да је »то глупо, врло глупо; али шта знаш са будалом!« — додаде она оштро, али јој се на лицу видело да јој је мило било због поступака те »будале«. На завршетку свега, генерал примети да његова жена узима учешћа у кнежевој судбини као да јој је рођени син, и да је наједном према Аглаји постала необично нежна. Приметивши то, Иван Фјодорович узе на један часак веома званичан изглед. Али све то пријатно расположење не потраја дуго. Прођоше свега две недеље, и нешто се наједном опет измени, генералица се натушти, а генерал се, слегнувши неколико пута раменима, опет потчини »леду ћутања«. Ствар је била у томе што је он свега пре две недеље добио испод руке један извештај, додуше кратак, те стога и доста нејасан, али зато поуздан: да је Настасју Филиповну, која се с почетка изгубила у Москви, Рогожин некако у Москви пронашао, после чега се опет некуд изгубила, он је опет пронашао, и она му најзад дала скоро поуздану реч да ће се удати за њега. Али, ето, свега пре две недеље његово је превасходство добило вест да је Настасја Филиповна и трећи пут побегла, тако рећи са самог венчања, и да се овога пута изгубила негде у унутрашњости, а, међутим, ишчезао је из Москве и кнез Мишкин, оставивши сву бригу око свог наследства Саласкину. »Да ли је он ишчезао с њом или је просто одјурио за њом — не зна се, али нешто мора да има« — закључи генерал. Лизавета Прокофјевна је и са своје стране добила некакве непријатне податке. На крају крајева, два месеца после кнежевог одласка скоро сваки глас о њему у Петрограду умукну коначно, а у кући Јепанчиних се »лед ћутања« више није ни кравио. Но Варвара Ардалионовна је девојке ипак посећивала. Да завршимо са свим тим гласовима и вестима, додаћемо још и то да се код Јепанчиних десило пред пролеће врло много промена, тако да је тешко било не заборавити на кнеза, који, уосталом, сам није давао, а можда није ни хтео да даје о себи вести. У току зиме, мало- помало, најзад решише да оду преко лета у иностранство, то јест Лизавета Прокофјевна са кћерима; генералу, наравно, није било могућно трошити време на »празне разоноде«. Одлука је била донета на ванредно и упорно наваљивање девојака, које су се потпуно увериле да њих стога неће да воде у иностранство јер се родитељи непрестано труде да их удају и траже им младожење. А можда су се најзад и родитељи уверили да се младожење могу наћи и у иностранству и да пут за једно лето не само да ништа не може покварити него, ко зна »може још и плода донети«. Овде треба напоменути да се пројектовани брак Атанасија Ивановича Тоцког и најстарије Јепанчине сасвим покварио, тако да до формалне просидбе није никако ни дошло. Десило се то некако само од себе, без великих разговора и без икакве породичне борбе. Од оног доба кад је кнез отпутовао, све се наједном на обе стране ућута. Па и та околност придружи се узроцима тадашњег мучног расположења у породици Јепанчиних, премда генералица рече да је она сад готова »обема рукама да се прекрсти«. Генерал, мада је био у немилости и мада је осећао да је крив, ипак се задуго био напео, жао му беше Атанасија Ивановича: »такво имање и тако вешт човек!« После кратког времена генерал дознаде да се Атанасије Иванович занео једном дошавшом Францускињом из вишег друштва, маркизом и легитимисткињом, да ће се венчати с њом, и да ће она Атанасија Ивановича одвести у Париз, а после некуд у Бретању. »Но, с том Францускињом ће и пропасти«, закључи генерал. Јепанчини се спремаху да на лето отпутују. I наједном се појави једна околност која опет све наново измени, те се пут опет одложи, на највећу радост и генерала и генералице. У Петроград је дошао из Москве један кнез, кнез Ш., уосталом, човек познат, и то са веома лепе стране. То је био један од оних људи или, може се рећи, јавних радника најновијег времена, часних, скромних, који искрено и свесно желе нешто корисно, свагда раде и одликују се оном ретком и срећном особином да никад не седе скрштених руку. Не истичући се, избегавајући партијске страсти и празна преклапања, не убрајајући себе међу најистакнутије људе, кнез Ш. је, међутим, веома темељно схватио много штошта од онога што се у последње време у јавности радило. Раније је био у државној служби, затим је почео да узима учешћа у делатности окружних самоуправних установа. Осим тога, био је користан дописник неколико руских учених друштава. Заједно са једним инжењером он је допринео, сабраним подацима и истраживањем, да се једној од пројектованих железничких пруга да повољнија траса. Било му је једно тридесет пет година. Беше човек из »највишег друштва« и, осим тога, са имањем »добрим, солидним, неоспорним«, као што се изразио о њему генерал који је имао прилику да се у једној прилично озбиљној ситуацији с њим нађе и упозна код грофа, свога старешине. Кнез, из неког нарочитог љубопитства, никад није избегавао познанства са руским »пословним људима«. Десило се да се кнез упознао и са генераловом породицом. Аделаида, средња од трију сестара, учинила је на њега доста јак утисак. С пролећа јој он изјави љубав. Аделаиди се он врло допао, а допао се и Лизавети Прокофјевној. Генералу је то било врло мило. Само се по себи разуме да је пут био одложен. Одлучише да свадба буде на пролеће. А пут се могао остварити и око средине или пред крај лета, макар само у виду неке шетње од месец или два дана, у коју би пошла Лизавета Прокофјевна и две преостале кћери, да олакшају тугу за Аделаидом, која је имала да их остави. Али се деси опет нешто ново: већ пред крај пролећа (свадба Аделаидина је мало била закаснила и одложена је до средине лета) кнез Ш. уведе у кућу Јепанчиних једног од својих даљих рођака, који му је и наче био прилично познат. То је био неки Јевгеније Павлович Р., човек још млад, од једно двадесет осам година, дворски ађутант, леп као уписан, од »златна рода«, човек духовит, сјајан, »нов«, »ванредно образован« и са неким већ и сувише нечувеним богатством ... У погледу те последње тачке генерал је одувек био на опрезу. Он се сад боље распитао; »изгледа да збиља такво нешто има, премда, уосталом, све то тек треба да се провери«. Тај млади и са »будућношћу« дворски ађутант био је много порастао у очима Јепанчиних после оцене коју је о њему дала стара Бјелоконска из Москве. Један је само глас о њему био мало тугаљив: нека његова женска познанства и, као што су уверавали, »победа« над неким унесрећеним срцима. Кад виде Аглају, он наједном поче да не излази из куће Јепан¬чиних. Истина, није било још ништа речено, нити је ишта било макар наговештено од његове стране, али родитељима се ипак чинило да не треба овога лета ни мислити на пут у иностранство. Сама Аглаја била је можда и друкчијег мишљења. Дешавало се то скоро пред поновно јављање нашег јунака на позорници наше приповести. У то доба, судећи на изглед, јадног кнеза Мишкина већ су били потпуно заборавили у Петрограду. I кад би се он сад наједном појавио међу онима што су га познавали, то би било као да је с неба пао. Међутим, ми ћемо саопштити још једну чињеницу, па ћемо тиме свој увод завршити. Коља Иволгин је, по кнежевом одласку, с почетка настављао свој пређашњи живот, то јест ишао је у гимназију, одлазио своме другу Иполиту, пазио на генерала и помагао Варји у кући, то јест трчкарао у град кад би јој што требало. Но кирајџије брзо нестадоше: Фердишченко оде трећег дана после оног догађаја код Настасје Филиповне, и ускоро се коначно изгуби, те се тако и њега већ нико није сећао. Причало се да се негде запио, али се ни то није знало поуздано. Кнез је отпутовао у Москву, те је са кирајџијама било свршено. Доцније, кад се Варја већ удала, Нина Александровна и Гања пређоше заједно с њом код Птицина, у Измаиловски пук, што се, пак, тиче генерала Иволгина, њему се баш у то доба десила једна сасвим непредвиђена неприлика: бацише га због дугова у хапс. А доспео је тамо по тужби своје пријатељице, капетанице, због новчаних докумената које је он у неколико махова давао, у износу од неке две хиљаде. За генерала је све то што му се догодило било изненађење, и јадни човек био је »очигледно жртва своје неумерене вере у племенитост људског срца, уопште говорећи«. Стекавши умирљиву навику да потписује гарантна писма и менице, њему ни на памет није падала могућност да би они, кад било, могли имати на њега извесно дејство, него је свагда мислио да је то само »онако«. Али се показа да то није само онако. »Е, па имај ти сад вере у људе, исказуј благородну поверљивост!« — узвикивао би он ојађен, седећи с новим пријатељима у дому Тарасова за боцом вина и причајући им о опсади Карса и о војнику васкрслом из мртвих... Него, он се ту у хапсу изврсно осећао. Птицин и Варја су говорили да то и јесте његово право место. Гања је то потпуно потврдио. Једино је јадна Нина Александровна кришом горко плакала (што је зачуђивало све домаће), и, вечно болешљива, одлазила би што је чешће могла к мужу у затвор на виђење. А од времена »случаја с генералом«, као што се изражавао Коља, и уопште од сестрине удадбе, Коља се сасвим отпадио од куће, те је дотле дотерао да је у последње време ретко долазио да ноћива код куће. Као што се могло чути, он је стекао мноштво нових познанстава; између осталог, сад је био добро познат и у затвору за дужнике. Нина Александровна се тамо без њега не би знала ни макнути; а код куће му сад чак ни љубопитством нису досађивали. Варја, која је раније према њему била тако строга, није га сад ни најмање подвргавала испиту о његовим лутањима; а Гања, на велико изненађење домаћих, говорио је и чак се слагао с њим неки пут сасвим другарски, крај све своје хипохондрије, чега пре никад није било, јер двадесет седмогодишњи Гања раније није обраћао ни најмање пажње на свог петнаестогодишњег брата, понашао се према њему грубо, тражио од свих домаћих да према Кољи увек буду само строги, и стално му је претио да ће му једном добро »извући уши«, што је Кољу изводило »из последњих граница људског стрпљења«. Могло би се скоро помислити да је Коља сад постајао Гањи безмало неопходан. Њега је изненадило кад је Гања тада вратио оне паре; за такво што је готов био да му много штошта опрости. Прошла су једно три месеца од кнежевог одласка, а у породици I волгиних чуше да се Коља једном згодом упознао са Јепанчинима и да је код девојака врло лепо примљен. Варја то последње убрзо дознаде. Коља се, уосталом, није упознао с њима преко Варје, него »сам лично«. Мало-помало, код Јепанчиних га сви заволеше. Генералици се он у први мах није допао, али она ускоро поче да му указује пажњу »због искрености, а и зато што се не улагује«. Да се Коља није улагивао, то је била цела истина; њему пође за руком да себи извојује код њих потпуно равноправан и независан положај, мада је читао неки пут генералици књиге и новине — но он је уопште увек био услужан. Једном или двапут дошао је у жесток сукоб са Лизаветом Прокофјевном, рекао јој да је она деспот и да његова нога више неће крочити у њихову кућу. Први пут је спор избио због »женског питања«, а други пут због питања у које је време најбоље хватати штиглице. Ма како да је то невероватно, генералица му је већ трећи дан после те свађе послала по лакеју писамце молећи га да је неизоставно посети. Коља се није правио важан те је одмах дошао. Једино је Аглаја била однекуд стално према њему нерасположена и држала се на некој висини. I баш њу је њему било суђено да једном прилично зачуди. Једном, то је било о Ускрсу, уграбивши прилику кад је била сама, Коља предаде Аглаји писмо рекавши само толико да му је речено да јој га преда кад буде сама. Аглаја страховито одмери погледом то »дрско дериште«, но Коља не хтеде да чека, него изађе. Она отвори писмо и прочита. »Некад сте ви мене удостојили свог поверења, а данас, ко зна, можда сте ме и заборавили. Откуд то сад наједном да вам ја пишем? Ни сам не знам, али се у мени родила неодољива жеља да вас подсетим на себе, и то нарочито вас. Колико пута сте ми ви све три биле потребне, али од свих трију свагда сам у духу видео једино вас. Ви сте ми потребни, веома потребни. Немам шта да вам пишем о себи, немам шта да вам причам. То нисам ни желео; ја бих само од свег срца желео да сте ви срећни. Па, јесте ли срећни? То сам, ето, само и желео да вам кажем. Ваш брат — кнез L. Мишкин.« Прочитавши то кратко и прилично нескладно писмо, Аглаја наједном сва плану и замисли се. Нама би сад тешко било изнети сав ток њених мисли. Међу осталим, запита себе да ли да покаже коме то писмо. Некако је беше стид. Али је свршила тиме што је с подругљивим и чудним осмехом бацила писмо у свој сточић. Сутрадан га опет извади и метну га у једну подебљу књигу повезану у чврсте корице (она је увек тако поступала са својим хартијама да би после лакше могла наћи кад јој која затреба). I тек после недељу дана паде јој поглед на наслов те књиге. То је био Дон Кихот од Манче, Аглаја се ту страшно засмеја, не зна се зашто. А не зна се ни то да ли је показала своју нову тековину ма којој од сестара. Но док је још читала писмо, наједном јој дође у главу: па зар је могућно да је тог уображеног балавца и разметљивца кнез изабрао за свог повереника и, можда, ко зна, и за једног свог извештача одавде? Па, премда са изразом необичног ниподаштавања, она ипак узе Кољу на испит. Али овај свагда осетљиви »балавац« не обрати овога пута ни најмању пажњу на то ниподаштавање, веома кратко и доста суво објасни он Аглаји да, мада је он кнезу за сваки случај дао своју сталну адресу непосредно пред сам кнежев полазак из Петрограда, па му том приликом понудио и своје услуге, ово је ипак прва порука коју је од кнеза добио и прво његово писмо њему. А за доказ својих речи показа јој и писмо које је он од кнеза добио. Аглаја се није снебивала, него прочита и то. Кољи је кнез писао: »Мили Коља, будите тако добри па подајте овде приложено и запечаћено писмо Аглаји Ивановној. Остајте ми здраво. Воли вас к. L. Мишкин.« — Ипак је смешно поверавати се оваквом шврћи — увредљиво изговори Аглаја, враћајући Кољи писмо, па га презриво остави самог. Но то Коља већ не могаде да отрпи, јер је као нарочито за ову прилику измолио био од Гање, не објаснивши му узрок, да метне његов још сасвим нов зелени шал око врата. I сад се нађе жестоко увређен.

II

Били су први дани јуна, а време је у Петрограду већ читаву недељу дана било ванредно лепо. Јепанчини су имали богат летњиковац у Павловску. Лизавета Прокофјевна се наједном узнемири и ужурба: нису се ни два дана спремали па одоше. Сутра или прекосутра после одласка Јепанчиних јутарњим возом дође из Москве кнез Лав Николајевич Мишкин. Нико га на станици не дочека; али при излазу из вагона кнезу се наједном причинио чудноват, зажарен поглед нечија два ока у гомили која се згрнула око оних што дођоше возом. Загледавши се пажљивије, он ништа више није могао да уочи. Наравно, то му се само учинило; али непријатан утисак му остаде. Осим тога, кнез је ионако био сетан, замишљен и нешто брижан. Кочијаш га довезе до једног хотела, недалеко од Ливничке улице. Хотел је био лош. Кнез заузе две омање собе, мрачне и рђаво намештене, уми се, обуче се, ништа не поручи, него брзо изађе, чисто као бојећи се да не изгуби време или да не закасни код некога. Кад би сад погледао у њега неко од оних који су га знали пре пола године у Петрограду, кад је први пут допутовао, тај би јамачно закључио да се он по спољашњем изгледу много набоље изменио. Но тешко да је било тако. Сва се промена на њему састојала једино у оделу: цело одело му је сада било друго, сашивено у Москви код доброг кројача. Али је и одело имало свој недостатак: било је и сувише по најновијој моди сашивено (као што увек шију савесни али недаровити кројачи), и то човеку који се за моду ни најмање не интересује, тако да би при пажљивом погледу на кнеза неко ко воли да се подсмехне можда и нашао чему да се подсмехне. Али, зар је мало шта на свету смешно? Кнез узе кочијаша, па се одвезе на Пескове. У једној од Рожденственских улица он брзо нађе омању дрвену кућу. На његово велико изненађење показа се да је та кућа лепа на изглед, чиста, одржавана у великом реду, са баштицом пуном цвећа. Прозори који гледаху на улицу беху отворени, а из њих се чуо оштар непрекидан говор, скоро вика, као да је унутра неко читао нешто наглас, или можда говор држао. Глас би овда-онда бивао прекидан смехом неколико звонких гласова. Кнез уђе у двориште, попе се на трем, па запита станује ли ту господин Лебедев. — Па ено их — одговори куварица која је отворила врата, са рукавима засуканим до лаката, показавши прстом према салону. У том салону, обложеном загаситоплавим тапетама, намештеном чисто и са неким претензијама, то јест са округлим столом и диваном, са месинганим часовником испод стакленог поклопца, са узаним огледалом између прозора и са старинским омањим лустером од комадића стакла, који се спуштао на месинганом ланцу са таванице, насред собе стајао је сам господин Лебедев, леђима окренут према вратима на која уђе кнез, само у прснику, јер је било топло време и, ударајући се жестоко у груди, жарко је беседио о некој теми. Слушаоци му беху: дечко од петнаест година, са прилично веселим и паметним лицем и са књигом у ру¬кама; млада девојка од једно двадесет година, сва у црнини и са одојчетом на рукама; тринаестогодишња девојчица, такође у црнини, која се много смејала и при том страшно ширила уста; и, најзад, необично чудноват слушалац, младић од каквих двадесет година, који је лежао на дивану, доста леп, црнпураст, са дугом густом косом, црних великих очију, са једва мало израслим залисцама и брадицом. Тај слушалац као да је често прекидао и противречио Лебедеву, који се много загрејао својом беседом. А томе мора да се она остала публика смејала. — Лукијане Тимофејичу, о Лукијане Тимофејичу! Ето га! Та погледај овамо! Ох, не било вас! I куварица оде, махнувши рукама, разљутивши се тако да је сва поцрвенела. Лебедев се осврну, па угледавши кнеза, укочи се неко време као да га је гром ударио, затим скочи према њему са понизним осмехом, али на прагу чисто претрну и ипак изговори: — Пре-све-тли кнеже! Али наједном, као да још никако није био кадар да се прибере, он се окрену, па ко би га знао зашто, полете најпре на девојку у црнини, која је држала дете на рукама, тако да ова мало чак устукну услед изненађења, али одмах је оставивши, кидиса на ону другу девојчичу, која се укипила на прагу суседне собе и која се још и даље смејала остацима малочашњег смеха. Ова не издржа његову вику, па одмах побеже у кухињу. Лебедев тад поче да лупа за њом ногама да би је још више заплашио, али сретнувши се с погледом кнеза, који је све то збуњено посматрао, изговори као објашњење: — То је из поштовања, хе-хе-хе! — Све вам је то непотребно ... — заусти кнез. — Одмах, одмах, одмах ... као вихор! I Лебедев се у часу изгуби из собе. Кнез погледа зачуђен у девојку, у дечака и на онога што је лежао на дивану; сви су се смејали. Засмеја се и кнез. — Отишао да обуче фрак — рече дечак. — Како је све то несносно — поче кнез — а ја већ помислио ... Реците, молим вас, он... — Мислите напит? — викну му онај са дивана — ни најмање. Осим, ако је можда сркнуо какве три-четири чашице па да кажете и пет, али шта му је то ... навикао је! Кнез се обрати гласу с дивана, но сад проговори и она девојка, па са најискренијим изразом на свом умиљатом лицу рече: — Он изјутра никад много не пије; ако сте му дошли каквим послом, онда сад и говорите с њим. То му је сад најзгодније време. Јер увече, кад се врати, тада је обично пијан; а осим тога, он сад пред ноћ вечином плаче и чита нам Свето писмо наглас, јер нам је мајка пре пет недеља умрла — Биће сигурно да је стога и побегао што мора да је осетио да би му тешко било да вам одговара — засмеја се младић са дивана. — Кладим се да већ сад смишља како ће вам подвалити. — Свега пет недеља! Свега пет недеља! — прихвати Лебедев враћајући се у фраку, трепћући очима и извлачећи из џепа рубац да брише сузе — сирочићи! — А што сте тако у тим ритама изашли? — рече му девојка — ето вам одмах иза врата виси нов новцат капут, зар га нисте видели? — Ћути, зољо! — викну на њу Лебедев. — Сад ћу те! ... — поче он већ да лупа на њу ногама. Али овога пута она се на то само насмеја. — Шта ми ту лупате, мислите ваљда да сам ја ваша Тања па да бежим! Тако ћете нам само малу Љубочку пробудити, па може дете још и фрас добити... шта сте се тако развикали? — Пс-пс-пс! Језик прегризла... — страшно се наједном уплаши Лебедев, па јурнувши према детету које је спавало у наручју девојке, неколико га пута са престрављеним изразом прекрсти. — Спаси, Господе, Господе, сачувај! То је моје рођено одојче, кћи Љуба — обрати се он кнезу — а рођена ми је у најзаконитијем браку од недавно преминуле Јелене, жене моје, која на порођају премину... А та шипарица, то ми је кћи Вера, у црнини... А овај, овај, о, тај ... — Шта прекидаш? — викну младић — настави, не снебивај се... — Ваша светлости! — викну наједном Лебедев с некаквим полетом — јесте ли изволели читати у новинама о убиству породице Жемариних? — Прочитао сам — рече кнез, чисто чудећи се. — Но па, ето, ово вам је стварни убица породице Жемариних. Он, и нико други! — А шта то говорите? — рече кнез. — То јест алегорички говорећи, будући убица будуће друге породице Жемариних, ако се таква нађе. На то се он сад спрема... Сви прснуше у смех. Кнезу паде на ум да се Лебедев можда збиља пренемаже и кревељи само стога што, предосећајући његова питања, не зна како да му на њих одговори и хоће да добије у времену. — Бунтовник! Завере прави! — викаше Лебедев као да више није кадар да се уздржи — но могу ли ја, но, имам ли права да таквог злојезичника, такву, може се рећи, блудницу и измет људски, сматрам за рођеног сестрића свог, за јединог сина сестре моје Анисје, покојнице? — Та умукни једном, пијаницо! Верујте ми, кнеже, сад му дунуло у главу да се бави адвокатским пословима, да и у суду по приватним тужбама посредује. Па се, ето, бацио на красноречивост и само високим стилом код куће са децом говори. Пред мировним судијом је пре пет дана говорио. I кога је нашао да брани: није хтео да брани старицу која га је молила и преклињала, и коју је један несрећни зеленаш похарао, пет стотина рубаља, сав њен иметак, себи присвојио, него баш тог лихвара, Зајдлера, некаквог Јеврејина, зато што му је овај педесет рубаља обећао ... — Педесет рубаља ако добијем парницу, а само пет ако је изгубим — објасни наједном Лебедев сасвим другим гласом но што је говорио до малочас, и баш тако као да никад није викао. — I лепо се тамо на суду обрукао, наравно, јер данас није негдашњи суд и поредак, све му се судије сити насмејаше. Али он је собом остао страшно задовољан. »Имајте у виду«, каже он тамо њима, »правична господо судије, да се ово сад један јадни старац узетих ногу, који живи од свог поштеног рада, да се тај старац лишава свог последњег парчета хлеба. Сетите се мудрих речи законодавчевих: Нека милосрђе у судовима царује ...« I хоћете ли ми веровати: свако боговетно јутро он нам тај исти говор наново говори; већ пети пут смо га данас чули! Ето, баш пре него што ћете ви доћи опет нам је рецитовао, толико му се допада. Све се облизује од уживања. I сад се опет спрема да још некога брани. А ви ћете, канда, бити кнез Мишкин? Коља ми је о вама причао да паметнијег човека од вас у свом животу још није видео. — I нема! I нема! Паметнијег од њега на свету нема! — одмах прихвати Лебедев. — Но, овај је, рецимо, бубнуо онако у ветар! Један вас воли, а други вам се улагује, а ја вам никако нисам намеран да ласкам, то да знате. Али ви умете расудити: ето, оцените сами и мене и њега. Но, хоћеш ли, ето, нека нам кнез пресуди какви смо? — обрати се он ујаку. — А мени је веома мило, кнеже, што наиђосте. — Хоћу! — викну Лебедев одлучно, па и нехотице погледа публику која опет поче да се окупља. — А шта ви то имате? — проговори кнез намрштивши се. Њега је збиља болела глава, а уз то се све више и више уверавао да му Лебедев подваљује и да му је згодно и мило што се ствар одлаже. — Излагање стања ствари — рече онај са дивана. — Ја сам његов сестрић, то није слагао, мада иначе само лаже. Факултет нисам довршио, али хоћу да га довршим, и при свом ћу и остати, јер сам човек од карактера. А засад, да бих се одржао у животу, примио сам једно место од двадесет пет рубаља на железници. Признајем, осим тога, да ми је он једно два-три пута помогао. Имао сам двадесет рубаља па сам их изгубио на картама. Да, верујете ли, кнеже, био сам тако подао, тако низак, да сам их прокартао. — Искартала му их нека битанга, но којој није требало платити — викну Лебедев. — Јесте битанга, али му се ипак морало платити — настави младић. — А да је битанга, то могу и ја посведочити, али не стога што је тебе избио. То вам је, кнеже, један отпуштени официр, бивши поручник из Рогожинове дружине, а сад је негде учитељ боксовања. Сви се они сад скитају по свету откад их је Рогожин разјурио. Али што је најгоре, то је то што сам ја знао да је битанга, неваљалац и лопужа, па сам ипак сео с њим да играм карата, и што, кад сам већ и последњу рубљу губио (играли смо клопе), у себи помислих: ако изгубим, отићи ћу до ујке Лукијана, поклонићу му се, неће ме одбити! Е, а то је већ нискост, она права нискост! То је већ свесна подлост! — Збиља, свесна подлост! — понови Лебедев. — Но немој да тријумфујеш, причекај мало — увређено му викну сестрић. — Види га како се радује. Ја дођох к њему, кнеже, овде и признадох му све; поступио сам благородно, себе нисам жалио; изгрдио сам себе пред њим колико год сам могао, ето, они су ми сви сведоци. Ако хоћу да ступим на ту дужност на железници, ја се најпре морам неизоставно како-тако дотерати јер сам, ето, сав у ритама! Погледајте ми само ове ципеле! Иначе се не дужност јавити не могу, а не јавим ли се у одређен час, моје место ће заузети неко други, и тад сам ја опет на екватору, и сам бог зна кад ћу опет неко место уловити... Сад, ето, иштем до њега свега петнаест рубаља и обећавам да му више никад нећу тражити, а што је главно: у току прва три месеца исплатићу му сав дуг до последње паре. Ја ћу одржати реч. Знам ја читаве месеце о сувом хлебу провести јер сам човек од карактера. За три месеца добићу седамдесет пет рубаља. С оним ранијим, бићу му свега тридесет пет рубаља дужан, значи, имаћу чиме да му платим. Најпосле, ето, нек одреди интерес какав хоће, ђаво да га носи! Јер он мене зна, хвала богу! Питајте га, кнеже: раније, кад ме је тако помагао, питајте га да ли сам му плаћао дуг или нисам. Па што да ми сад не да? Љут је на мене што сам оном поручнику платио карташки дуг; другог разлога нема! Ето, какав је то човек: нити једе, нити другима даје! — I никако да оде одавде! — цикну Лебедев. — Засео ми ту па неће да макне. — Па ја сам ти већ рекао: нећу се жив маћи одавде док ми не даш. А што се ви смејете, кнеже? Налазите, можда, да нисам у праву? — Ја се не смејем, али по мом схватању ви збиља унеколико нисте у праву — нерадо се одазва кнез. — Па реците одмах да сасвим нисам у праву! Сто врдате? Какво вам је то »унеколико« ... — Па добро, ако баш хоћете: ви никако немате право. — Ако хоћу! Смешно! Па зар ви мислите да ја и сам не знам да је ово мало тугаљива ствар; паре су његове, он је властан да ми их да или да ми не да, а ово од моје стране дође као неко насиље. Али ви, кнеже, не познајете живот. Ако их не научиш, никакве користи неће бити. Треба их учити. А моја савест је чиста; по савести, ја му штете учинити нећу, са интересом ћу му зајам вратити. А добио је чак и моралну задовољштину: видео је моје понижење. Па шта хоће више? I шта он овакав вреди кад ником није од користи? Молим вас лепо, шта он ради? Питајте шта с људима чини и како их вара. Како је ову кућу стекао? Ама ја ћу, ево, главу дати да се одсече ако он и вас није преварио и ако већ није сковао план како ће још и даље да вам подваљује. Ви се смејете, сигурно не верујете. — Мени се чини да се то нимало не слаже са вашим случајем — примети кнез. — Ја, ето, већ трећи дан како лежим и чега се све нисам нагледао! — викаше младић не слушајући. — Помислите само да он, ето, на то анђелче, ето, на то девојче, сада сироче, моју сестру од тетке, а своју кћер, подозрева, и сваку ноћ код ње неке милоснике тражи! I код мене се шуња, па их и код мене под канабетом тражи! Памећу је померио од сумњичења; у сваком вам углу он лопове види. По васцелу ноћ, час ђипа из кревета, час прозоре куша да ли су добро затворени, час врата проба, у пећ завирује, па ће тако за једну ноћ до седам пута. Лупеже на суду брани, а ноћу по трипут устаје те се моли богу, ето ту у сали, на коленима клечећи, по пола сата лупа челом о под. I за кога се све не моли, шта ли све у молитвама не помиње, пијан. За покој душе грофице Дибари молио се једном, ја сам својим ушима чуо; и Коља је чуо, лепо, полудео човек! — Видите ли га, чујете ли га само како ме срамоти, кнеже! — цикну Лебедев поцрвеневши и стварно губећи власт над собом. — А не зна да вам каже да можда ја овакав пијаница и блудник, пакосник и пљачкаш, ипак само толико и вредим што сам, ето, њега, тог лајавца, још док је на сиси био, у пелене повијао, у кориту га купао, па бих код сиротне, обудовеле сестре Анисје, ја, такав исти сиромах и богаљ, по читаве ноћи преседео, ноћ на ноћ не спавао, обоје их болне дворио, доле од покућара дрва за огрев крао, песмама га успављивао, прстима му пуцкао ... и све то са празним стомаком; па сам га однеговао, а он се, ето, сад подсмева мени. А и шта те се тиче ако бих ја баш и збиља за покој душе грофице Дибари некада чело прекрстио? Ја сам, кнеже, ономад први пут у животу њен животопис у лексикону прочитао. А знаш ли ти ко је била она, иста та Дибари? Говори: знаш ли? — Е, сигурно само ти знаш? — промрмља младић подсмешљиво али нерадо. — То беше таква грофица која је, напустивши сраман живот, наместо краљице владала, и којој је једна велика императорка у својеручном писму своме написала »ма цоусине«. Кардинал, папски нунције, њој се на леведируа (знаш ли шта је то било, тај леведируа) сам наметнуо да јој свилене чарапице на голе ножице назује ... тако једно високо и свјатејше лице, па још је сматрао то за част. Знаш ли ти то? По носу ти видим да не знаш! Но, а како је умрла она? Одговарај ако знаш! — Губи ми се одавде! Гле, како ме заокупио! — Умрла је тако што ју је после толиких почасти, такву некадашњу великашицу, дежелат Сампсон на гиљотину ставио ни криву ни дужну, на радост свих паришких пиљарица, а она од страха није ни схватала шта се с њом чини. Видела је како је онај за врат докопао и под нож вуче, у ребра је мува, а они се тако смеју, па почела да виче: »Енцоре ун момент, монсиеур ле боуреау, енцоре ун момент!« што ће рећи: »Само часак причекајте, господине буро, свега један часак!« I за тај, ето, часак ће јој Господ можда и опростити јер се већ даљи мизер са човечанском душом ни замислити не може. А знаш ли ти шта значи реч мизер? Но то вам је баш прави мизер. I од тог грофичиног вапаја, о том једном тренутку, кад о њему прочитах, мени баш као да нешто клештима срце стеже. I шта теби то смета, ништавило, што сам ја лежући увече да спавам зажелео да њу, велику грешницу у својој молитви поменем? Ја сам је зато можда и поменуо што за њу од оно доба откад ова земља постоји јамачно никад нико чела пре¬крстио није, нити је то коме на памет падало. А видиш ли, њој ће мило бити на оном свету кад осети да се, ето, нашао исти грешник као и она који се и за њу макар једанпут на земљи богу помолио ... А што се смејеш? Не верујеш, безбожниче? А откуд ти и знаш? А после, и слагао си, ако си збиља и прислушкивао: јер ја се нисам само за грофицу Дибари молио; ја сам говорио овако: »Упокој, Господе, душу велике грешнице грофице Дибари и свих њој сличних«, а то је већ сасвим друго нешто; јер је много таквих великих грешница и таквих случајева промене судбине, и патница које се сад тамо муче и кукају, и чекају, та ја сам се и за тебе, и за теби сличне безочнике и насртљивце тада богу молио, кад си већ хтео да прислушкујеш како се ја молим. — Па моли се, брате, за кога хоћеш, ђаво те однео! шта си се развикао ту? — јетко га прекиде сестрић. — Јер он нам је велики књигочатац, ви то, кнеже, можда и не знате? — додаде он са некаквим незграпним осмехом — чита увек неке књижурине и мемоаре. — Ваш ујак ипак... ипак није човек без срца — нехотице примети кнез. (Кнезу овај младић постајаше веома несимпатичан.) — Немојте га ипак много хвалити. Погледајте га само, већ је и руку на срце метнуо, и уста му се као смоква набрала... Није, да кажете, без срца, али је лупеж, то му не ваља. А осим тога је још и пијаница, па се сав рашрафио као сваки човек који се годинама не трезни, отуд му и иде све наопако ... Децу, да кажете, воли, а и покојну ујну је пазио ... Па чак и мене воли и у завештању ми је, верујте богу, нешто оставио. — Н-ништа ти нећу оставити! — викну Лебедев разјарено. — Чујете, Лебедеве — одлучно рече кнез окрећући се од младића — знам из искуства да сте ви озбиљан човек, кад хоћете ла сад имам врло мало времена, те ако ви... Извините, како вам је име, ја сам заборавио. — Ти-ти-Тимофеј. — I? — Лукијанович. Сви што беху у соби опет прснуше у смех. — Слагао вас! — викну сестрић. — Ето, и ту мора да слаже! Он се, кнеже, не зове Тимофеј Лукијанович, него Лукијан Тимофејевич! Но, зашто си, реци, то сад слагао? I зар теби није свеједно: а Лукијан, а Тимофеј, и шта је кнезу до тога? Из пуке навике, вечно тако лаже, уверавам вас. — Та није могуће? — запита кнез нестрпљиво. — Лукијан Тимофејевич, заиста — збуњено признаде сад Лебедев, покорно обарајући очи и опет стављајући руку на срце. — Па зашто ви то? ... О, боже мој! — Из самопонижавања — прошапта Лебедев све више и покорније сагибајући главу. — Ех, какво самопонижавање! Да ми је само знати где бих ја сад Кољу могао наћи! — рече кнез па се већ окрену да иде. — Ја ћу вам казати где је Коља — понуди му се опет младић. — Не, не! — прену се и журно се узмува Лебедев. — Коља је овде ноћио — настави младић — па је јутрос отишао да тражи свога генерала, кога сте ви, не знам зашто, из затвора искупили. Генерал је још јуче обећао да ће изволети овде преноћити, али, ето, није изволео. Највероватније је да је преноћио у хотелу »Теразије«, одмах ту до нас. Коља, дакле, мора да је или тамо или је у Павловску, код Јепанчиних. Имао је новаца, хтео је још јуче да се одвезе. Те тако дакле, или у »Теразијама« или у Павловску. — У Павловску, у Павловску! ... А ми ћемо овамо, у баштицу, па ћемо и... кафиће ... I Лебедев повуче кнеза за руку. Они изађоше из собе, пређоше преко омањег дворишта, па уђоше на једна врата. Ту збиља беше једна врло мала и врло пријатна баштица, у којој, благодарећи лепом времену, беше олистало већ све дрвеће. Лебедев посади кнеза на зелену дрвену клупу, крај зеленог, у земљу укопаног стола, па се и сам намести спрам њега. После неког времена појави се збиља и кафа. Кнез не одби. Лебедев му је и даље понизно и пожудно пиљио у очи. — Нисам знао да ви имате овакав домазлук — рече кнез, са изразом човека који је у тај мах стварно мислио о нечем сасвим другом. — Си-сиротиња — поче већ скрушено Лебедев, али застаде. Кнез се расејано загледао преда се и, наравно, беше заборавио своје питање. Прође још неко време: Лебедев вребаше и очекиваше. — Но, па шта? — рече кнез чисто пренувши се — ах, да! Ви сами знате, Лебедеве, у чему је наша ствар: ја сам дошао због вашег писма. Говорите шта имате. Лебедев се збуни, хтеде нешто да рекне, али се само загрцну и ни речи не прослови. Кнез очекну и сетно се насмеши. — Ја вас, канда, врло добро разумем, Лукијане Тимофејичу: ви се мени јамачно нисте надали. Ви сте мислили да се ја из свог буџака нећу кренути по вашој првој поруци, па сте ми писали, колико тек своју савест да умирите. Али ја, ево, дођох. I доиста, не обмањујте. Доста сте већ служили двама господарима. Рогожин је ту већ три недеље — ја знам. Је ли вам пошло тада за руком да му је продате, као оно први пут? Реците истину. — Тај изрод је дознао сам ... — Не грдите га; он је, наравно, према вама рђаво поступио ... — Истукао ме, истукао! — прихвати Лебедев са страховитом жестином; — и са псетом ме по Москви вијао, по целој улици, с кујом хртицом. Страшна кучка! — Ви мене за дете држите, Лебедеве. Реците ми, је ли га стварно она сад напустила у Москви? — Стварно, стварно, побегла је из цркве. Он је већ минуте бројао, а она, овамо у Петроград, и право к мени: »Спашавај ме и сачувај, Лукијане, а кнезу ништа не казуј ...« Она се вас, кнеже, још више боји но њега; и у томе је премудрост! I Лебедев лукаво метну прст на чело. — Сад сте их ви опет саставили? — Пресветли кнеже, па шта сам знао? ... Како бих могао да не допустим? ... — Но доста, дознаћу ја то све и сам. Реците ми само где је она сад. Је ли код њега? — О, не! Сачувај боже! Још је сама. Ја сам, вели, слободна, и знате ли, кнеже, она чврсто остаје при томе; ја сам, вели, још потпуно свој господар! Још увек је на Петроградској страни, у кући моје свастике борави, као што сам вам и писао. — Је ли и сад тамо? — Тако је, ако није у Павловску, због овог л епог времена, код Дарј'е Алексејевне, у летњиковцу. Ја сам, вели, потпуно слободна. Још синоћ се Николају Ардалионовичу својом слободом много хвалила. Рђав знак, господине. I ту се Лебедев исклиби. — Одлази ли Коља често до ње? — Лакомислен је, несхватљив и није поверљив. — Јесте ли одавно тамо били? — Сваки дан, сваки дан. — Значи и јуче? — Н-не; ономадне ... — Штета што сте опет накресани, Лебедеве! Иначе бих вас нешто питао. — Т-та, шта, говорите! Ни капљице нисам попио. — Лебедев се сасвим претвори у уво. — Реците ми какву сте је оставили? — Све као да јој нешто недостаје ... — Недостаје? — Непрекидно као да нешто тражи, као да је изгубила нешто. А о предстојећој удадби мрско јој је и да помисли, то је чисто вређа. О њему, пак, самом мисли колико и о црвљивом ораху, не више... то јест, и више, али са страхом и ужасом; не да чак ни да му се име помене, а виђају се њих двоје само по некој крајњој потреби... он то, наравно, још те како осећа. Али она ипак неће моћи да избегне ... Немирна је, заједљива, двојезична и плаховита. — Двојезична и плаховита? — Да, плаховита: јер умало што ме не покопа ономад за косе због једног разговора. Библијским откровењем сам морао да је стишам.

— Како то? — поново запита кнез мислећи да није добро чуо.

— Па тако, читао сам јој Откровење. То вам је дама са живом и неспокојном уобразиљом, хе-хе! I уз то сам још закључио да је она озбиљним темама, па макар и далеким од ње, одвећ склона. Воли, воли то и још као нарочито уважење према себи прима. Да. А ја сам вам у тумачењу Откровења јак, и тумачим га већ петнаест година. Сложила се са мном да је човечанство данас код трећег коња, враног, и код коњаника који има кантар у руци својој, јер је у данашње време све на мери и на споразуму, и сав народ само своје право изискује: »ока пшенице је за динар, а три оке јечма за динар« ... и још дух слободан и срце чисто, и тело здраво, и све даре божје хоће да очувају. Али по циглом свом праву на све то ... они то ипак неће очувати, а за овим ће да следује бледи коњ, којему је име Смрт, а за њим је пакао ... О томе, чим се састанемо, ја и она расправљамо... и веома је деловало ... — Да ли ви сами тако верујете? — запита га кнез одмеривши Лебедева чудним погледом. — Верујем и тумачим. Ја сам сиромах и наг: један атом у коловрату људском. А ко ће још и Лебедева да поштује? Свако се само шегачи с њим и само што га ћушком не испраћа. А ту, у том тумачењу ... ту сам вам ја сваком велможи раван. Јер ту је памет потребна! Цак и један велможа је задрхтао ту код мене ... на својој фотељи, обухвативши ум. Његово високопревасходство, Нил Алексејевич, ономлане, пред Васкрс, начуо за мене, док сам још служио код њих у одељењу, и нарочито ме позвали да им дођем из дежурне у њихов кабинет, преко Петра Захарича, па ме запиташе насамо: »Је ли истина да си ти Антихристов професор?« А ја нисам сакрио: »аз јесм«, рекох, те изложих и приказали, и страх не ублажих, но још мислено, открив але¬горијски свитак, појачах и цифре му изнесох. I смејали су се, али при цифрама и сликама почеше да дрхте и књигу замолише да затворим па да идем, и награду ми за Васкрс одредише, а Томине недеље богу душу дадоше. — Та шта говорите, Лебедеве? — Кад вам кажем! Из кочија испали после ручка ... слепоочницом о улични стуб, па као детенце, као детенце, онога часа и преминуше. Седамдесет три године по службеном листу је имао; румен, сед, парфемом увек намирисан, увек насмејан, као детенце. Сети се тад Петар Захарич: »То си ти прорекао«, рече ми. Кнез поче да се диже. Лебедев се зачуди и чисто је био забринут што кнез већ иде. — Равнодушни сте већ врло постали, хе-хе — усуди се он да примети понизно. — Верујте, не осећам се баш најбоље данас: глава ми нешто тешка, од пута, шта ли? — одговори кнез намрштивши се. — У летњиковац би требало ... — бојажљиво закључи Лебедев. Кнез застаде замисливши се. — Ја ћу такође — настави Лебедев — пошто мину три дана, са свом својом чељади у летњиковац, те да и новорођеног птичица сачувамо и да се овде у кућици за то време све поиспоправља. I ми ћемо у Павловск. — I ви у Павловск? — запита га наједном кнез. — Ама шта је то, ви ту, канда, сви у Павловск идете? I ви, велите, имате тамо свој летњиковац? — Неће сви у Павловск. А мени је Иван Петрович Птицин уступио један летњиковац што га је јефтино купио. I лепо, и узвишено, и зелено, и јевтино, и бонтоно, и музикално, и стога, ето, сви у Павловск. Него ја ћу, управо, у зграду из дворишта, а сам летњиковац ... — Сте издали?

— Н-н-не. Нисам ... нисам сасвим.

— Па дајте га мени — предложи му наједном кнез. Лебедев је, канда, на то и нишанио. Њему је та мисао пре неколико тренутака дошла у главу. Међутим, кирајџија му није био потребан, он је већ имао једног закупца, и тај га је известио да ће летњиковац можда узети. Лебедев је, пак, знао поуздано да није »можда«, но да ће га сигурно узети. Но сад му наједном сину у глави једна, по његовом рачуну, веома пробитачна мисао да изда летњиковац кнезу, користећи се тим што се ранији закупац изразио неодређено. »Читав сукоб и читав нов преокрет ствари« искрсну наједном пред његовом уобразиљом. Понуду кнежеву он прими скоро са усхићењем, тако да на директно питање о цени само што одмахну рукама. — Сасвим како хоћете. Ја ћу се распитати какве су цене; ви своје нећете изгубити. Обојица су већ излазили из врта. — А ја бих вам ... ја бих вам ... ако бисте имали вољу, понешто веома занимљиво, високоцењени кнеже, могао испричати, нешто што се на исти предмет односи — промрмља Лебедев од радости се увијајући око кнеза. Кнез застаде. — А Дарја Алексејевна има у Павловску летњиковац? — Зар? — Па извесна особа је њена пријатељица и очигледно намерава чешће да је посећује у Павловску. Са сврхом. — Но .. .па? — Аглаја Ивановна ... — Ах, доста, Лебедеве! — прекиде га кнез с некаквим непријатним осећањем, баш као да се неко дотакао његовог болног места. — Све је то нетачно. Боље ми реците кад прелазите? За мене, што пре, тим боље, јер сада сам у хотелу. Тако у разговору изађоше из баште, па не свраћајући у кућу, пређоше мало двориште и приђоше капији. — Ма шта ћете боље! — смисли најзад Лебедев. — Преселите се к мени, право из хотела, још данас, а прекосутра ћемо сви у Павловск. — Видећу још — рече кнез замишљено, па изађе на капију. Лебедев се загледа за њим. Њега зачуди кнежева изненадна расејаност. Одлазећи, он заборави да каже »збогом«, чак ни главом не климну, што се никако није слагало са кнежевом познатом учтивошћу и пажљивошћу.

III

Прошло је већ једанаест. Кнез је знао да код Јепанчиних у граду може сад наћи само генерала, у службеном послу, па и то ко зна... I помисли да генерал може да га узме па да га одмах одвезе у Павловск; међутим, он је веома желео да пре тога учини још једну посету. Ризикујући да закасни код Јепанчиних и да одложи свој пут у Павловск до сутра, кнез се одлучи да иде да потражи кућу у коју је толико желео да сврати. Та посета била је за њега у неком погледу ризична. Он се тешко накањивао и колебао се. Знао је за ту кућу да се налази у Гороховој, недалеко од Садове, па је одлучио да тамо иде, надајући се да ће се док дође до тог места, најзад и коначно одлучити. Прилазећи раскршћу Горохове и Садове улице, он се и сам зачуди свом необичном узбуђењу. Није очекивао да ће му срце тако болно бити. Једна кућа, вероватно по свом нарочитом изгледу, поче већ издалека да привлачи његову пажњу, и кнез се после сети да је одмах рекао себи: »Ето, то мора да је та кућа.« Са необичном радозналошћу прилазио је да провери своје нагађање. Осећао је да ће му однекуд бити нарочито непријатно ако је погодио. Кућа је та била велика, суморна, на два спрата, без икаквих украса, боје мутнозелене. Неколико, и то врло мало таквих кућа, саграђених крајем прошлог столећа, очувало се баш у тим улицама Петрограда (у коме се све тако брзо мења) скоро без икакве промене. Те куће биле су грађене солидно, са дебелим зидовима и са необично размакнутим прозорима; у приземљу прозори неки пут са гвозденим решеткама. Већином су доле у кућама биле мењачнице. А ушкопљеник који ради у том дућану обично и станује ту, на горњем спрату. I спол ја и изнутра је у тим кућама некако негостољубиво и немило, баш као да се у њима нешто крије и таји; а откуд се то назире већ по самом изгледу куће, било би тешко објаснити. Архитектонски склад линија свагда има своју тајну. У тим кућама станује скоро искључиво трговачки свет. Пришавши капији и погледавши на кућни број и име сопственика, кнез прочита »Кућа наследног почасног грађанина Рогожина«. Преставши да се двоуми, он отвори стаклена врата, која се бучно за њим затворише, па поче да се пење уза парадне степенице на први спрат. Степениште беше мрачно, камено, грубог изгледа, а зидови обојени црвеном бојом. Он је знао да Рогожин са мајком и братом заузима цео први спрат ове суморне куће. Слуга који кнезу отвори одведе га без пријаве, а водио га је дуго. Прођоше и кроз једну свечану салу, чији су зидови били измалани као мрамор, са храстовим паркетом и намештајем из двадесетих година XIX века, грубим и гломазним. Прођоше и кроз неке омање собице, заобилазећи и нагло скрећући, дижући се неки пут две, три степенице и толико исто се спуштајући, док најзад не закуцаше на једна врата. Врата им отвори лично Партен Семјонович. Угледавши кнеза, он толико пребледе и на месту се укочи да је неко време личио на камени кип, загледавши се својим непомичним и уплашеним погледом и искрививши уста у некакав у највећој мери збуњен осмех, баш као да је у овој кнежевој посети налазио нешто немогућно и скоро неприродно. Мада се кнез и надао нечем таквом, ипак се сад зачудио. — Партене, ја сам ти дошао можда у незгодан час... Но ја могу и отићи — проговори он, најзад, збуњен. — У згодан си час дошао, у згодан! — прибра се најзад Партен — изволи само, улази! Они су говорили један другоме ти. У Москви су се често састајали и на дуже време. Било је чак неколико тренутака у тим њиховим састанцима који су се врло осетно и трајно запечатили у њиховим срцима. Сада, пак, већ три месеца и више како се нису видели. Бледоћа и нека сетна, мимолетна дрхтавица још не беху ишчезле са Рогожинова лица. Мада је позвао госта, његова необична збуњеност трајаше и даље. Док је приводио кнеза фотељама и седао с њим за сто, овај му се случајно окрену и застаде под утиском необично чудног и тешког његовог погледа. Нешто као да прострели кнеза; он у исти мах као да се нечега сети — нечег скорашњег, тешког, мрачног. Не седајући и заставши непомично, он се неко време загледа Рогожину право у очи; очи као да још жешће севнуше у првом тренутку. Најзад, Рогожин се осмехну, али мало се збунивши и чисто изгубивши се. — Што ме тако упорно гледаш? — промрмља он. — Седни! Кнез седе. — Партене — рече он — право да ми кажеш: јеси ли знао да ћу данас доћи у Петроград или ниси? — Да ћеш доћи, тако сам баш мислио, и, видиш, нисам се преварио — додаде онај заједљиво се осмехнувши— али откуд бих могао знати да ћеш баш данас доћи? Нека оштра наглост и чудновата јеткост питања, што се осети у том Рогожиновом одговору, још већма поразише кнеза. — Па да си баш и знао да ћу данас, зашто се тако жестиш? — тихо рече збуњени кнез. — А што ти то опет питаш? — Јуче кад сам излазио из воза видео сам два истоветна таква ока каквима си ти сада остраг у мене погледао. — Гле, молим те! А чије су биле то очи? — подозриво промрмља Рогожин. Кнезу се учини да је он уздрхтао. — Не знам: можда ми се у оној гомили света то само учинило; мени сад често хоће нешто да се причињава. Ја се, брате Партене, осећам скоро онако као пре пет година, кад сам добијао наступе падавице. — Наравно, можда ти се учинило; не знам... — промрмља Партен. Благ осмех на његовом лицу нимало му у овај мах није личио, баш као да се један део тог осмеха разбио, те Партен никако није био кадар да га опет споји, ма колико да је покушавао. — Шта је, хоћеш опет у иностранство? — запита кнез па наједанпут додаде: — А сећаш ли се кад смо оно у вагону, јесенас, из Пскова путовали, ја овамо, а ти... у оном твом огртачу, сећаш ли се, и у камашнама? Ту се Рогожин наједном засмеја, овог пута са нескривеном мржњом и чисто обрадовавши се што му пође за руком да је некако изрази. — Јеси ли се ти овде стално настанио? — запита га кнез разгледајући кабинет, — Да, ја сам ту код куће. А где и да будем? — Одавно се нисмо видели. О теби сам такве ствари слушао да не верујем да си то ти. — А шта све докони свет не прича! — суво примети Рогожин. — Дакле, сву своју дружину си растерао, па сад сам у родитељској кући седиш, не бекријаш. То ти је врло паметно. Је ли ово твоја или ваша заједничка кућа? — Кућа је моје мајке. Њој се иде туда, тим ходником. — А где ти брат станује? — Брат Семјон Семјонович живи у дворишту. — Је ли ожењен? — Удовац. А што ти то све треба? Кнез га погледа, али му ништа не одговори. Он се наједном замисли па као и да не чу питање. Рогожин није наваљивао, него је ишчекивао. Заћуташе неко време. — Ја сам сад, прилазећи твојој кући, на сто корака погодио која је. — А како то? — Ни сам не знам. Твоја кућа има обележје целе ваше породице и свег вашег рогожинског живота. А да ме питаш по чему сам то закључио, никако ти то не бих могао објаснити. Фантазија, наравно. Па се и бојим што ме она тако узнемирује. Пре ми ни на памет не би пало да ти у таквој кући живиш, али кад је сад угледах, онога часа помислих: »Али баш таква мора да изгледа његова кућа!« — Гле, молим те! — неодређено се осмехну Рогожин, не схаватајући потпуно нејасну кнежеву мисао. — Ту је кућу још мој деда градио — примети он. — У њој су одувек живели верски секташи, ушкопљенци, Хлудјакови, па и сад код нас станују. — Мрак некакав. Мрачно ти ту живиш — рече кнез осматрајући Рогожинов кабинет. То је била пространа соба, висока, сумрачна, претрпана свакојаким намештајем, већим делом великим канцеларијским столовима, писаћим сточићима, орманима у којима су се чувале трговачке књиге и списи. Црвен, широк, сафијанском кожом превучен диван очевидно је служио Рогожину као постеља. Кнез спази на столу за који га Рогожин посади дветри књиге. Једна од њих, Историја Соловјева, била је отворена и обележена врпцом. По зидовима је висило у тмастим позлаћеним оквирима неколико уљаних слика, мрачних, почађавелих, на којима је тешко било нешто разабрати. Један портрет у природној величини привуче кнежеву пажњу: он је представљао човека педесетих година, у капуту немачког кроја са дугим скутовима, са два ордена око врата, врло ретке и ократке проседе браде, збрчканог и жутог лица, сумњичава, неповерљива и тужна погледа. — Да није ово твој отац? — запита кнез. — Лично он — одговори с непријатним осмехом Рогожин, баш као спремајући се одмах на какву безобзирну шалу на рачун покојног свог родитеља. — Али он није био староверац? — Не; ишао је у цркву, али, истина, говорио је да је стара вера правилнија. I сектанте-ушкопљенике много је ценио. Ово је био његов кабинет. А што питаш да ли се држао старе вере? — Хоће ли ти овде бити свадбено весеље? — Овде — одговори му Рогожин и умало што не уздрхта од тог неочекиваног питања. — Па хоће ли скоро? — Сам знаш колико то од мене зависи. — Партене, ја ти нисам непријатељ, нити намеравам у чему да ти сметам. То ти понављам као што сам ти говорио и пре, у једном скоро исто оваквом тренутку. Кад је у Москви била твоја прошевина, нисам ти сметао, ти то знаш. Први пут она је сама долетела до мене, тако рећи из цркве, молећи ме да је »спасем« од тебе. Ја ти њене сопствене речи понављам. А после је од мене побегла; ти си је опет пронашао и на венчање повео, и, ето, чујем, она је опет од тебе побегла, овамо. Је ли то истина? Мени је тако Лебедев наговестио, па сам стога овамо и дошао ... А о томе да сте се вас двоје опет сложили тек сам јуче у возу чуо од јед¬ног твог пређашњег пријатеља, од Заљожева, ако баш хоћеш да знаш. Дошао сам овамо са извесном намером; хтео сам да је приволим најзад да пође некуд у иностранство, да поправи своје здравље. Она је врло растројена, и телом и душом, а нарочито умом, и по мом схватању, њој је потребна велика нега. Нисам мислио да је ја у иностранство пратим, него сам имао у виду да удесим да цела та ствар прође без мене. Говорим ти целу истину. Ако је потпуна истина да сте се опет споразумели, ја јој ни на очи нећу излазити, а и теби више никад нећу доћи. Ти добро и сам знаш да ја тебе не обмањујем јер сам увек био искрен с тобом. Своје мисли о томе никад нисам крио и увек сам говорио да ће она код тебе сигурно пропасти. А и ти ћеш пропасти... можда још грђе но она... Кад бисте се опет растали, ја бих био врло задовољан; али завађати вас и одвајати вас једно од другог, то не намеравам. Буди, дакле, безбрижан и у мене не сумњај. А и сам знаш: да ли сам ти икад био прави супарник, чак и тада кад је она од тебе мени била побегла. Ти си се, ето, сад насмејао; а ја знам чему се смејеш. Да, ми смо тамо одвојено живели, чак и у различитим градовима, и ти све то свакако знаш. Јер ја сам ти већ и пре објаснио да ја њу »волим не љубављу, него сажаљењем«. I мислим да је то сасвим тачан израз. Ти рече пре да си те моје речи разумео! Је ли то истина? Да ли си ме збиља разумео? Гле како ме с мржњом гледаш! Ја сам дошао да те умирим јер си ми драг. Ја те веома волим, Партене. А сад ћу да идем, и никад ти више нећу долазити. Збогом ми остај. Кнез се диже. — Остани са мном — рече му Партен тихо, не дижући се с места и ослонивши главу на десну шаку — одавно те нисам видео. Кнез седе. Обојица опет ућуташе. — Чим ниси преда мном, одмах осећам мржњу према теби, Лаве Николајевичу. За ова три месеца како те нисам видео сваког тренутка сам био љут на тебе, тако ми бога. Просто бих потегао па те отровао нечим! Ето, шта је. А сад, ти, ето, ни чеврт часа са мном ниси преседео, а већ ме сва моја љутина пролази, и ти си ми као и пре драг. Поседи мало са мном ... — Кад сам с тобом, ти ми верујеш, а чим ме нема ту, ти одмах престајеш да верујеш и опет сумњаш... На оца си! — одговори му кнез осмехнуши се пријатељски и трудећи се да сакрије своје осећање. — Ја твом гласу верујем кад с тобом овако седим. Мени је јасно да ја теби нисам раван ... — А што си то сад додао? Ето си се опет разљутио — рече кнез чудећи се Рогожину. — Ама, у овој ствари се не пита за наше мишљење — одговори му онај — ту је и без нас решено. Јер ми и волимо сваки на свој начин, у свему је разлика — настављаше он полако и пошто је мало поћутао. — Ти, ето, велиш да је сажаљењем волиш. Никакво сажаљење према њој не осећам. А после, она мене мрзи да већ горе не може бити. Она ми сваке ноћи у сан долази, и увек као да ми се с неким другим подсмева. Па тако, брате, и јесте. Са мном на венчање иде, а ја јој ни на крај памети нисам, баш као да папучу мења. Хоћеш ли ми веровати, пет дана је нисам видео јер не смем да јој одем; запитаће ме: »Што си дошао?« Зар ме је мало срамотила? ... — Како то срамотила те? Шта то говориш? — Бајаги не знаш! Па, ето, с тобом је од мене побегла »из саме цркве«, сам си малочас рекао. — Ма ти ни сам не верујеш да те... — Па зар ме с оним официром, са Земтјужниковим, у Москви, није срамотила? Поуздано знам да ме је срамотила, и то још пошто је сама одредила дан венчања. — Ама, не може бити! — викну кнез. — Поуздано знам — потврди Рогожин с убеђењем. — Шта? Мислиш није она таква? То, брате, не вреди говорити да она није таква. Био би само празан разговор. Кад би била с тобом, она не би била таква, сама би се на такву ствар згрозила, а код мене је, ето, баш таква. Тако је то. Као на последњу рђу гледа она на мене. С Келером, знаш са оним официром што се боксовањем бави, поуздано знам да је свашта поизмишљавала само да ми се насмеју... Ама, ти још не знаш шта је она са мном у Москви чинила! А пара, пара, тек колико сам страћио — Па што је онда сад узимаш? ... Како ћеш после? — запита га кнез ужаснут. Рогожин се тешко и некако страшно загледа у кнеза и ништа му не одговори. — Ја данас већ пети дан како код ње нисам био — настави он поћутавши часак. — Све се бојим, истераће ме. »Ја сам«, вели, »још сама свој господар; зажелим ли, тебе ћу отерати па ћу у иностранство поћи (она је то мени већ говорила да ће у иностранство да иде) — примети он као у загради, и некако нарочито погледавши кнезу у очи — неки пут, истина, само ме плаши тиме; све сам јој нешто смешан. А други пут се збиља натушти и намргоди, речи неће да проговори; е, тога се бојим. Ономад помислих: нећу јој, рекох, одсад празних руку долазити, али сам је само засмејао, а после се наљутила. Собарици Каћки је тако један мој шал поклонила ... Мада је раније у раскошу живела, ипак мислим да оваквог још није видела. А о томе кад ћемо се венчати, ни прословити јој не смем ... Па какав сам ја то младожења кад се, ето, бојим и да јој одем? Те тако, ето, седим, па кад ми дозлогрди, кад већ не могу срцу да одолим, а ја кришом мимо њену кућу улицом ходам или се негде иза чошка кријем. Ономад сам скоро до зоре око њене капије шетао, нешто ми се тада било учинило. А она ме, ваљда, примети кроз прозор: »А шта би,« каже, »од мене учинио да си сад какву превару приметио?« Ја не издржах па јој одговорих: »Па и сама знаш.« — А шта ли то има да зна? — А зар опет и ја знам? — горко се засмеја Рогожин. — У Москви је тада ни с ким нисам могао ухватити, премда сам је дуго хватао. Ја јој онда једном рекох: »Ти си ми обећала да ћеш се венчати са мном; у честиту породицу улазиш; а знаш ли ко си сад? Ти«, рекох, »ево каква си!« — Зар си јој рекао? — Рекао сам јој. — Но, па? — »Ја тебе«, каже, »сад ни за свог лакеја можда нећу хтети да узмем, а не жена да ти будем«. »А ја се«, рекох, »у том случају одавде нећу маћи јер сад ми је све свеједно!« — »А ја ћу«, вели, »сад одмах Келера звати, рећи ћу му, и он ће те за јаку па напоље.« — Тада ја скочих на њу па је истукох тако да су јој модрице остале. — Ама не може бити! — викну кнез. — Кажем ти: тако је било — потврди му Рогожин полако, али севајући очима. — Дан и по равно нисам спавао, ништа нисам јео ни пио, из собе јој нисам излазио, клечао сам пред њом: »Умрећу ту«, рекох, »а нећу изаћи док ми не опростиш, а ако заповедиш да ме избаце, удавићу се, јер шта сам ја сад без тебе?« Као луда била је цео тај дан, час је плакала, час се спремала да ме закоље ножем, час ме је ружила. Заљожева, Келера и Земтјужникова, све их је сазвала, мене им показује, прича им моју срамоту. »Хајдемоте«, вели »господо, сви овако скупа данас у позориште, а он нека седи овде кад неће да ми иде из куће, ја за њега ни¬сам везана. А вама ће овде, Партене Семјоновичу, чаја и без мене дати, ви сте досад јамачно добро огладнели.« Вратила се из позоришта сама. »Они су«, каже ми она, »кукавице и подлаци: тебе се боје па још и мене плаше; кажу ми: тај ти сад неће лако из куће изаћи; ко га зна ... може и да те закоље. А ја, ето, идем у спаваћу собу и врата за собом нећу закључавати; ето како се тебе бојим! Да знаш и да видиш то! Јеси ли пио чаја? »Не«, рекох, »нисам, нити ћу га пити.« »Понуђен као и почашћен«, вели ми она. »Али то никако не личи.« Па како рече, тако и учини, собу није закључавала. Ујутру изађе, смеје се. »Јеси ли полудео, шта ли ти је? Па ти ћеш тако од глади умрети.« »Опрости«, кажем. »Нећу да ти праштам, нећу да пођем за тебе... речено ти је ... Зар си сву ноћ на тој фотељи седео, ниси спавао?« »Не«, рекох, »нисам спавао.« »Гле, како је паметан. А да чај пијеш и да ручаш ... опет нећеш?« »Рекох ти да нећу... опрости ми!« »Да знаш само како ти то не личи«, каже ми она, »као свињи седло. А да ти није дунуло у памет да ме плашиш? Баш ме боли глава што ћеш ти ту гладан седети; нашао си чиме ћеш ме уплашити!« Разљутила се, али не задуго, опет почела да ме пецка. I нисам могао тада чудом да јој се начудим што код ње никакву срџбу нисам примећивао. А иначе знам да је велико злопамтило, дуго неће зло да заборави. I тад ми у главу дође да она мене у толикој мери презире да на мене и гнев дуго не може у срцу да држи. I то је истина. »Знаш ли ти«, каже ми она, »ко је то римски папа?« »Слушао сам«, рекох јој. »Ти«, каже, »Партене Семјоничу, општу историју ниси никад учио!« »Ја«, рекох, »уопште нисам ништа учио.« »А ја ћу онда да ти дам да прочиташ; био је један папа, па се на једног цара разљутио, и тај је гладан и жедан, бос, три дана и три ноћи пред папиним двором морао да клечи док му папа грехе није опростио. I шта мислиш ти шта ли је тај цар, за та три дана клечећи на коленима, у себи размишљао и на шта се све зарицао? ... Него, ето«, рече ми она, »ја ћу сада да ти то прочитам!« Скочи и донесе књигу. »Ово су стихови«, каже, па поче да ми чита у стиховима како се тај цар три дана зарицао да ће се том папи осветити. »И зар се«, каже, »то теби не допада, Партене Семјоничу?« »То је све тачно«, кажем јој, »што си ми прочитала.« »Аха, признајеш да је тачно, значи и ти се сад можда заричеш па велиш: Удаће се она за мене, ја ћу све запамтити, па ће ми она све то скупо платити.« »Не знам«, рекох јој, »можда баш и мислим тако.« »Како да не знаш?« »Па тако«, рекох, »не знам, не мислим ја сад о томе.« »А да о чему сад мислиш?« »Па, ето: ти устанеш с места, прођеш поред мене, а ја те гледам и пратим те; зашушти твоја хаљина, а срце ми одмах стаје, а кад изађеш из собе, ја се сваке твоје реченице сећам и каквим си гласом и шта си све рекла; а ноћ сву ову ни о чем нисам ни мислио, само сам ос¬лушкивао како си у сну дисала и како си се једаред-дваред у постељи окренула ...« »Па ти онда«, засмеја се она, »ваљда не мислиш и не сећаш се да си ме избио?« »Можда«, рекох, »и мислим, не знам ти сад рећи.« »А ако ти не опростим и за тебе не пођем?« »Рекао сам ти да ћу се удавити.« »А ко те зна, можда ћеш мене убити пре тога.« Рече па се замисли. Затим се разљути па изађе. После једног часа ето је опет, улази к мени суморна. »Ја ћу«, вели, »поћи за тебе, Партене Семјоновичу, али не стога шта те се бојим, него и тако сам пропала; и где је сад боље? Седни«, каже ми, »одмах ће ти се донети да ручаш. А ако пођем за тебе«, додаде она, »ја ћу ти верна жена бити, у то не сумњај, и не брини се.« Затим поћута и рече: »Ти ипак ниси лакеј. Ја сам пре мислила да си прави лакеј, какав само може бити.« Те ту и дан свадбе одреди, а после недељу дана одбеже од мене овамо к Лебедеву. А кад дођох, она ми каже: »Ја се тебе не одричем сасвим; само хоћу још да причекам, колико ми буде воља, јер сам увек свој господар. Па чекај и ти ако хоћеш.« — Ето како сад код нас стоји... Како ти о свему мислиш, Лаве Николајевичу? — А како ти мислиш? — запита га најпре кнез тужно се загледавши у Рогожина. — А зар ја мислим сад нешто? — оте се овоме. Он хтеде још нешто да дода, али оћута савладан безизлазним болом. Кнез устаде па хтеде да иде. — Ја нећу да сам ти на сметњи — изговори тихо он, скоро замишљено, баш као одговарајући на неку своју унутрашњу, притајену мисао. — А знаш шта ћу још да ти кажем? — плану наједаред Рогожин, а очи му севнуше — не могу да разумем како ти то мени њу уступаш? Или си сасвим престао да је волиш? Пре ти је то ипак тешко падало, видело се. А што си онда тако као без душе овамо дојурио? Жалиш је? (I ту се лице Рогожиново унакази у некакав једак подсмех.) Хе, хе! — Ти мислиш да ја тебе обмањујем? — запита га кнез. — Не, ја ти верујем, али само ништа не разумем. Најтачније ће бити то да је твоје саосећање можда јаче од моје љубави! На његовом лицу појави се израз мржње која је тежила да се одмах испољи. — Па, наравно: твоја љубав од пакости се скоро и не разликује — осмехну се и кнез — а кад она прође, онда ће зло и несрећа можда још гори бити. Ја ти то, брате Партене, проричем ... — Мислиш, ваљда, да ћу је заклати? Кнез уздрхта. — Омрзнућеш је једнога дана много баш због те садашње љубави; омрзнућеш је због свег тог мучења што га сад сносиш. За мене је од свега најчудније како она ипак пристаје да пође за тебе. Кад сам чуо јуче, нисам могао да верујем, и тако ми дође тешко. Јер већ двапут те се она одрицала и из цркве бежала; значи, и она зло предосећа! I шта хоће сад још од тебе? Тек, ваљда, не твој новац? Глупост. А после, и те твоје паре мора да си доста већ страћио. Тек, ваљда, не само мужа да добије? Па могла би га и осим тебе наћи. Ма кога, место тебе, боље би јој било, јер ћеш је ти збиља заклати, а она то можда већ и сувише и сама увиђа. Или, можда, стога што је тако много волиш? Додуше, може бити и то... Ја сам слушао да има људи који баш такву љубав и траже ... али... Кнез застаде па се замисли. — А што се опет осмехујеш на портрет мог оца? — запита га Рогожин, који је необично помно пратио сваку промену, сваку летимичну црту на кнежевом лицу. — Што се осмехујем? Дође ми мисао: кад не би било те напасти, да ти се није десила та љубав, ти би, по свој прилици, исти као твој отац постао, и то ускоро. Завукао би се као јазавац у ову кућу, са женом, послушном и ћутљивом, целог дана ако би проговорио с њом две-три набусите речи, ником ништа не верујући, а немајући за то ни потребе, него само ћутијиво и суморно збирајући паре на гомилу. I само би понекад старе црквене књиге похвалио, или би се заинтересовао крштењем са два прста место са три, а и то можда тек кад остариш... — Подсмевај ми се слободно. Јесте, и она ми је баш то исто од речи до речи говорила кад је тај портрет разгледала! За дивно чудо како се вас двоје у свему слажете ... — Па зар је била она код тебе? — запита га кнез радознало. — Била је. У очев портрет је дуго гледала, о покојнику се распитивала. »Ти би, ето, на длаку такав исти био«, подсмехнула ми се најзад. »Ти«, вели, »Партене, имаш јаке страсти, такве страсти да би с њима право у Сибир, на робију доспео кад и памети не би имао, јер ти велику памет имаш«, рече ми. (Баш тако ми рече, ако хоћеш да верујеш. Први пут сам од ње такву реч чуо!) »Ти би све те своје данашње глупости ускоро напустио. Али пошто си скроз необразован човек, ти би почео паре да гомилаш, па би се завукао, као и твој стари, у ову кућу са њеним ушкопљеним секташима. Најзад би јамачно и сам прешао у њихову веру и тако би заволео новац да не два, него би можда и свих десет милиона скупио, и онда би на својим врећама блага скапао гладан, јер ти си у свему страстан, ти у свему до страсти тераш.« Ето, баш тако ми је говорила, скоро од речи до речи све то. Никад она пре тога тако са мном није говорила! Иначе са мном само о ситницама говори или се шегачи. Па и ту поче да ми се смеје, а после тек наједном дође мрачна. По свој кући је ходила, разгледала, и баш као да ју је језа од нечег хватала. »Ја ћу све то«, рекох јој, »изменити, и дотерати да буде боље, а можда ћу и другу кућу до свадбе купити.« »Не, не«, каже она, »ништа ту да не мењаш, тако ћемо да живимо како је сад. Ја уз твоју мајку«, каже, »хоћу да живим кад будем твоја жена.« Одведох је мајци, била је према њој пажљива као да јој је рођена кћи. Моја мајка одавно, има већ читаве две године, баш као да није при здравој памети (болесна ми је), а по смрти очевој сасвим је подетињила, никад речи од ње не чујеш: седи одузетих ногу; ако кога угледа, она му се онако седећи јави. Рекао би човек: да јој три дана не даш да једе, она ни то неће приметити. Ја тада мајчину десну руку узех, сложих јој прсте: »Благословите је«, рекох, »мати, она ће са мном да се венча.« А она, нежно ганута, мајку у руку пољуби. »Твоја мајка«, вели, »мора да је тешко провела свој век ...« — I ову књигу код мене виде: »шта си ти то ... Руску историју почео да читаш?« (А она ми сама једном у Москви рече: »Ти би требало да се колико-толико образујеш, макар Руску историју Соловјева да прочиташ, јер, ето, ништа не знаш.«) »То је паметно«, рече, »тако и ради, прочитај је. Ја чу ти списак начинити какве књиге пре свега да читаш; хоћеш ли?« I никад, ама никад ни раније она са мном тако није говорила, тако да ме је просто зачудила; тада сам први пут као жив човек душом дахнуо. — То ми је врло мило, Партене — рече кнез са искреним осећањем— врло ми је мило. Ко зна, можда ће вас бог некако и сложити. — Никад то неће бити! — узвикну Рогожин са жаром. — Чуј, Партене! Кад је већ толико волиш, па зар не би могао пожелети да заслужиш њено поштовање? А ако желиш, зар немаш наде? Ето, ја малочас рекох да је за мене чудна загонетка: зашто она за тебе полази? Па премда не могу да одгонетнем, ипак ми је несумњиво да ту мора да и ма какав узрок разуман и довољан. У твоју љубав она је уверена; а јамачно је уверена да имаш и неких добрих особина. Друкчије не може бити! А што си сад рекао само још потврђује то. Јер ти, ето, и сам рече: како је нашла могућност да говори с тобом сасвим другим језиком но што ти се пре обраћала и говорила. Ти си сумњало и љубоморан, па стога и увеличаваш кад што неповољно приметиш. А већ, наравно, она не мисли тако рђаво о теби као што ти говориш. Јер иначе би значило да она свесно у воду или под нож иде тиме што се удаје за тебе. А зар би то могло бити? Ко би још свесно у воду или под нож ср¬љао? С горким осмехом саслуша Партен кнежеве пламене речи; његово уверење као да је већ непоколебљиво било утврђено. — Како тешко гледаш сад у мене, Партене! — оте се кнезу с болним осећањем. — У воду или под нож! — изговори Партен најзад. — Хм! Па зато се и удаје за мене што зна да је код мене очекује нож. I зар ти збиља, кнеже, све досад ниси схватио у чему је ту цела ствар? — Не разумем те. — Па можда најзад и збиља не разумеш, хе-хе. Јер кажу, ето, за тебе да си... мало онако... Другога она воли, ето шта треба да разумеш! Овако као што ја њу волим, тако она другога воли. А тај други, знаш ли ко је? То си ти! шта, зар ти то не знаш? — Ја? — Да, ти. Она је тебе тада, од оног часа, од свог рођендана, заволела. Али мисли да за тебе не сме, и не треба да се уда, јер би те тим осрамотила, и сву судбину твоју упропастила. »Ја«, вели, »зна се ко сам.« I још непрестано то понавља. Она је све то мени самом право у лице казала. Тебе да упропасти и обрука, тога се боји, а за мене, као вели, ништа, може и да се уда, ето како она мене сматра! I на то обрати пажњу! — Па што је онда од тебе к мени добегла, а ... од мене... — А од тебе к мени! Хе! А мало ли шта њој наједном тек дуне у главу! Она је сад сва као у грозници... Час ми викне: »Полазим за тебе тешка срца. Постарај се да свадба буде што пре!« Сама жури, одређује дан, а кад почне онај дан да се ближи, она се уплаши, или јој друге неке лутке дођу... бог ће је знати! Па ти си и сам видео; плаче, смеје се, мучи се као у врућици. I шта је ту чудновато што је од тебе побегла? ... Она је од тебе побегла баш стога што је осетила колико те много воли. Није била у стању да код тебе издржи. Ти, ето, малочас рече да сам је ја тад у Москви пронашао; није истина ... сама је од тебе дотрчала: »Одреди«, вели, »дан, ја сам спремна! шампањца дај! Хајдемо Циганкама!« виче. Та да није мене, она би одавно у реку скочила; веруј богу! Стога не скаче што сам јој ја, можда, још страшнији од воде. Из мржње полази за мене... I ако пође, целу истину да кажем, само ће из мржње поћи.

— Како би она... како ти... — викну кнез, али не доврши. Он се са ужасом загледа у Рогожина.

— Доврши што си хтео да кажеш! — додаде овај исклибивши се. — Ако хоћеш, ево да ти кажем шта ти у овом тренутку мислиш: »И како би она сад могла његова бити? Како смем то дозволити?« Сигурно то сад мислиш...

— Ја нисам због тога овамо дошао, Партене, кажем ти; није ми то у памети било ... — Можда ниси због тога, нити си то на уму имао, али сад је очигледно испало да је због тога, хе-хе! Али доста, шта си се тако унезверио? Па зар ти збиља то ниси знао? Е баш си чудан човек! — Све је то љубомора, Партене, све је то болест, све си ти неизмерно преувеличао ... — промрмља кнез необично узбуђен. — Та шта ти је, човече божји?! — Остави то — изговори Партен, па брзо истрже из кнежевих руку нож који је овај узео са стола, поред књиге, па га стави опет на пређашње место. — Ја као да сам знао кад сам дошао у Петроград, чисто сам предосећао... — настави кнез — нисам хтео да путујем овамо! Хтео сам да све овдашње заборавим, из срца да ишчупам! Сад збогом... Ма, шта ти је? Говорећи, кнез, онако расејан, опет је дохватио са стола онај исти нож, али му га Рогожин опет истрже из руке и баци на сто. То је био сасвим једноставан нож са јеленском дршком, није се склапао, са сечицом од три и по палца, и одговарајуће ширине. Видећи да кнез обраћа нарочиту пажњу на то што му се нож двапут из руке истрза, Рогожин љутито и мрзовољно зграби нож, тури га у књигу и хитну књигу на други сто. — Ти, ваљда, књиге њиме расецаш? — запита кнез некако расејано, чисто још непрестано под утицајем дубоке замишљености. — Да, књиге ... — Па то је баштовански нож. — Да, баштовански. А зар се баштованским ножем не може сећи књига? — I он је ... сасвим нов. — Па шта онда ако је нов? Зар не могу купити себи нов нож? — викну најзад у неком помамном заносу Рогожин, све већма се жестећи при свакој речи. Кнез уздрхта и пажљиво погледа Рогожина.

— Их, какви смо! — засмеја се он наједном сасвим се прибравши. — Извини ме, брате. Кад ми је глава овако тешка као сад, па још и та болест... тада сасвим, сасвим постајем расејан и смешан. Ја то никако нисам хтео да те питам... а не сећам се сад већ шта сам хтео ... Збогом ...

— Не туда — рече му Рогожин. — Заборавио сам. — Овамо, овамо! Хајдемо да ти покажем.

IV

Прођоше кроз исте собе кроз које је кнез већ пролазио. Рогожин је ишао мало напред, кнез за њим. Ушли су у велику салу. Ту је по зидовима било неколико слика, све портрети неких архијереја и пејзажи на којима се ништа није могло разабрати. Изнад врата следеће собе висила је једна слика, доста необична по свом облику, око два и по аршина дуга, а никако више од шест палаца широка. Слика је представљала Спаситеља тек скинутог с крста. Кнез уз пут погледа на њу, као сећајући се нечега, али хтеде да пође ка вратима не заустављајући се. Било му је врло тешко и хтео је да што пре напусти ову кућу. Но Рогожин наједном застаде пред сликом.

— Ето, све те слике ту — рече он — све је то за рубљу и за две на лицитацијама покојни отац покуповао, он је то волео. Њих је један овдашњи зналац све разгледао. Ниједна ништа не вреди, али ево ова изнад врата, која је такође за две рубље купљена, каже да није без вредности. Још је код покојног родитеља један долазио који му је триста педесет рубаља давао, а Севељев, Иван Димитрич, трговац, велики љубитељ, тај је и до четири стотине долазио, а прошле недеље је брату Семјону Семјоничу и свих пет стотина нудио. Али ја сам је за себе задржао. — Па то је ... то је копија Ханса Холбајна — рече кнез, који је дотле пажљиво разгледао слику. — Додуше, нисам велики познавалац, али бих и ја рекао да је изврсна копија. Ту слику сам у иностранству видео и не могу да је заборавим. Али... шта ти... Рогожин наједном остави слику па пође истим путем напред. Наравно, расејаност и неко нарочито јетко расположење, које тако изненада изби код Рогожина, могло би можда донекле и објаснити ту наглост; но и пак се кнезу некако чудно учини што се одједном прекинуо разговор који он није ни почео и што му Рогожин не одговори. — А шта велиш, Лаве Николајевичу, ја одавна хоћу да те питам: верујеш ли у бога? — наједном опет проговори Рогожин прошавши неколико корака. — Како то чудно питаш и... гледаш? — примети кнез и нехотице. — Видиш, ја волим да посматрам ту слику — промрмља Рогожин поћутавши, баш као да је опет заборавио своје питање. — Ову слику! — викну наједном кнез, под утиском изненадне мисли — ту слику! Од те слике може човек веру да изгуби! — Па и губи је — неочекивано потврди Рогожин. Они дођоше сад до излазних врата. — Шта кажеш? — застаде наједном кнез. — Шта то говориш? Ја сам се готово нашалио, а ти озбиљно! I што ли си ме питао верујем ли у бога? — Ама ништа, тек онако. Ја то већ одавно хоћу да те питам. Јер многи данас не верују. А збиља, је ли истина (ти си доста у иностранству живео), мени ту један човек у напитом стању рече да код нас у Русији има више него у свим земљама оних што не верују у бога? »Нама је«, каже ми тај, »у томе погледу лакше но онима тамо, јер смо ми далеко од њих измакли ...« Рогожин се ту јетко осмехну. Изговоривши своје питање, он наједном отвори врата, па држећи се за кваку, очекну док кнез не изађе. Кнез се зачуди, али изађе. I он изађе за њим на степеничну терасу, па притвори за собом врата. Стајали су један пред другим с таквим изразом као да су и један и други заборавили камо су дошли и шта им сад ваља чинити. — Па збогом — рече кнез пруживши му руку. — Збогом — одговори Рогожин и стиште пружену руку чврсто али махинално. Кнез се спусти за једну степеницу, па се окрену. — А што се тиче вере — поче он осмехнувши се (очигледно не желећи још да остави Рогожина), а и расположивши се под утиском једне изненадне успомене — Што се тиче вере, ја сам прошле недеље за два дана имао четири разна сусрета... Путовао сам изјутра једном новом железничком пругом, па сам, ваљда, четири часа с неким С-м у вагону разговарао. Ту сам се с њиме и упознао. Још пре сам о њему много слушао, између осталог као о атеисти. Он је човек збиља врло учен, и ја се обрадовах што ћу с правим научником говорити. Осим тога, ванредно је добро васпитан човек, тако да је са мном говорио потпуно као са себи равним по знању и по схватањима. Он у бога не верује. Једно ме је поразило: што он за све време као да о главном није говорио; а поразило ме је нарочито стога што и пре, кад сам бивао у друштву са онима што не верују у бога, и ма колико да сам читао таквих књига, све ми се чинило као да они нити говоре, нити у књигама пишу о главном, мада се човеку чини да је о томе. Ја му то тад и рекох, али мора да сам говорио нејасно, или нисам умео да се изразим, јер ме он ништа није разумео. Увече истог дана задржах се у паланачком хотелу на конак, а у њему се баш прошле ноћи десило једно убиство, тако да су сви само о томе говорили кад сам ја наишао. Ствар је била у овоме. Два сељака, људи већ у годинама, и не пијани, напише се чаја, па хтедоше да заједно, у једној соби, легну да спавају. Но један од њих је код оног другог приметио последња два дана сребрн часовник на ланчићу од ђинђува, што пре код њега није виђао. Тај човек иначе није био крадљивац, био је поштен, и сматрао се према сељачком мерилу као добар газда. Али њему се тако допаде онај часовник и толико му занесе памет да најзад не издржа; узе нож, па кад се његов пријатељ осврну на другу страну, он му брже и пажљиво приђе одзади, нанишани, диже очи к небу, прекрсти се, па изговоривши у себи са горком молитвом: »Господе, опрости ми Христа ради!« ... закла пријатеља у једном замаху, као јагње, и извуче му из џепа часовник. Рогожин се грохотом насмеја. Он се кикотао као да је добио наступ, чак је било необично гледати тај смех после његовог малочашњег мрачног расположења. — Е, то ми се допада. Не, то је најлепше — узвикивао је грчевито, скоро се гушећи — онај тамо никако у бога не верује, а други верује у толикој мери да с молитвом и људе коље. Не, такво се, ето брате кнеже, не може измислити. Ха, ха, ха! Не, то је најлепше! ... — Ујутру изађох да мало шетам по граду — продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао на уснама — видим, тетура се по дрвеном тротоару један трештен пијан војник. Прилази мени: »Да ти продам, господине, овај сребрн крст: за двадесет копјејака ћу ти га дати; сребрн је.« Гледам, у руци му крст, и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој од зноја умашћеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмокраки, правог византијског облика. Извадих двадесет копјејака па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух; а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, то је већ ван сваке сумње. А ја сам, брате, био под најјачим утиском свега онога што ме тако запљуснуло у Русији; ништа ја о њој пре нисам разумевао, растао сам као бесловесан, и Русије сам се некако сањалачки сећао за оних пет година у иностранству. Дакле, идем ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије. После једног часа, враћајући се у хотел, наиђох на жену са одојчетом у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, она се тако побожно, тако побожно прекрсти. »А шта ти је, снашо?« рекох (јер ја сам се тада о свему распитивао). »Па ето«, вели, »исто као што се мати радује кад први пут примети да јој се дете осмехне, исто тако мора да се и бог обрадује сваки пут кад угледа с неба да му се грешник од свег срца моли.« То ми та снаша рече, скоро тим истим рецима, тако дубоку, тако фину и истински религиозну мисао, мисао у којој се сва суштина хришћанства одједанпут изразила, то јест сав појам о богу као о нашем рођеном оцу и како се бог радује за човека као што се отац радује за своје рођено дете, што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је... и ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника. Чуј, Партене, ти си ме малочас то питао, и ево ти сад мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом. Али главно је то што ћеш најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно од првих мојих убеђења која из наше Русије износим. I ту онда има шта да се ради, Партене! Има шта да се ради у нашем руском свету, веруј ми! Се ти се како смо се ја и ти у Москви састајали и разговарали, једно време ... I ја никако нисам хтео да се овамо враћам. I никако, никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно! ... Збогом, до виђења! Бог нека те чува! Он се окрену па пође низа степенице. — Лаве Николајевичу! — довикну му одозго Партен кад кнез дође до првог степеничног заокрета — онај крст што си га од војника купио је ли код тебе? — Да, на мени је. I кнез стаде. — Покажи ми га. Опет нова ћуд! Он се замисли на часак, попе се опет горе и извади му крст да га види, не скидајући га с врата. — Дај ми га — рече му Рогожин. — А што? Па зар ти... Кнез није волео да се растане с тим крстом. — Носићу га, а свој ћу теби скинути, па га ти носи. — Да се мењамо крстовима, то хоћеш? Па добро, Партене, кад је тако ... мило ми је; да се побратимо! Кнез скиде свој оловни крст, Партен свој златни, па се мењаше. Партен ћуташе. С болним дивљењем примети кнез да пређашња неповерљивост и пређашњи горак и скоро подсмешљив осмех као да још никако не остављаху лице његовог новог побратима — бар су се у тренуцима јако могли видети. Ћутећи, прихвати најзад Рогожин кнежеву руку, и неко време стајаше као да се одлучивао на нешто. Најзад га наједном повуче за собом проговоривши му једва чујним гласом: »Ходи.« Прођоше терасу приземља па зазвонише на вратима што беху према оним из којих су малочас изашли. Отворише им брзо. Једна стара жена сва погрбљена и у црнини, повезана марамом, ћутке и ниско се поклони Рогожину. Овај је узгред нешто запита; па и не чекајући одговора, поведе кнеза даље кроз собе. Опет пређоше кроз неке мрачне собе, у којима се осећала необична хладна чистоћа, без топлине и строго испуњене старинским намештајем, у белим чистим навлакама. Не јављајући се никоме, Рогожин одмах уведе кнеза у једну омању собу налик на салон, одвојену преградом од махагонија која се цаклила, са двојим вратима, иза којих је вероватно била спаваћа соба. У углу салона, код пећи, на фотељи, седела је једна малена старица, на изглед још не толико стара, чак са доста једрим, пријатним и округлим лицем, али већ сасвим седа и, то се одмах на први поглед могло видети, потпуно подетињила. Она је била у црној вуненој хаљини, са црном великом марамом око врата, у белој чистој капи са црним тракама. Ногама се ослањала на шамлицу. До ње се налазила друга чисмена старица, старија од ње, такође у црнини и у белој капи, јамачно нека готованка, која је ћутећи плела чарапу. Обе су оне, вероватно, све време ћутале. Прва старица, угледавши Рогожина и кнеза, осмехну им се и неколико пута благо климну главом у знак задовољства. — Мајко — рече Рогожин пољубивши јој руку — ово је мој врло добар пријатељ, кнез Лав Николајевич Мишкин; ја и он смо размењали крстове; он ми је једно време у Москви био место рођеног брата и много је за мене учинио. Благослови га, мајко, као што би рођеног сина благословила. Чекај, стара, ето тако, дед да ти ја наместим руку ... Но пре него што је Партен стигао да учини како хтеде, старица диже своју десну руку, састави три прста, па трипут климну главом. — А сад хајдемо, Лаве Николајевичу — рече Партен — само сам те због тога довео ... Кад опет изађоше на степенице, он додаде: — Ето видиш: она ништа не разуме шта јој се каже, ниједну моју реч није разумела, а благословила те; значи, и сама је то зажелела... А сад збогом, и мени и теби је време ... I он отвори своја врата. — Ама пусти да те макар загрлим на растанку, ти чудни човече! — викну кнез гледајући у њега са нежним прекором, па хтеде да га загрли. Али Партен тек што диже руке, одмах их спусти. Он не могаде да се одлучи, па се окрену да не гледа у кнеза. Не хтеде га загрлити. — Не бој се! Ја, мада сам узео твој крст, ипак због часовника нећу заклати човека! — неразговетно промрмља он, засмејавши се наједном некако чудновато. Али одједаред му се све лице преобрази: он страшно пребледе, усне му задрхташе; очи су му гореле. Подиже руке, снажно загрли кнеза и једва дишући изговори: — Па узми је, кад је таква судбина! Твоја је. Уступам ти је! ... Сећај се Рогожина! I оставивши кнеза, не гледајући више у њега, брзо уђе у своје одељење и залупи врата за собом.

V

Било је већ касно, ускоро два и по, а Јепанчина кнез не затеће код куће. Оставивши своју посетницу, он се одлучи да сврати у хотел »Теразије«, па да тамо потражи Кољу, а ако није тамо, да му остави писамце. У »Теразијама« му рекоше да су Николај Ардалионович »изашли још јутрос, али да су, полазећи, упозорили да ако случајно ко дође и за њих пита, да кажу да ће се они можда у три часа вратити. Ако их, пак, до три и по овде не буде, значи у Павловск су возом отишли у летњиковац генералици Јепанчиној, па ће јамачно тамо и ручати.« Кнез седе да га чека, па кад је већ ту, заиска и да руча.

У три и по, па и у четири часа, Коља не дође. Кнез изађе и упути се несвесно куд га очи воде. Почетком лета у Петрограду понекад бивају ванредно лепи дани, светли, топли, тихи. Као поручен, овај дан био је један од таквих ретких дана. Неко време кнез је лутао без плана. Град је слабо познавао. Понекад би застајао на раскршћима пред неким кућама, на трговима, на мостовима; једном сврати да се одмори у неку посластичарницу. Понекад би са великом радозналошћу загледао у пролазнике; али већином не би примећивао ни пролазнике, ни где се он управо налази. Живци су му били тешко напети и узнемирени, а у исто време је осећао и необичну потребу за самоћом. Хтео је да буде сам па да се преда тој болној напетости, потпуно пасивно, не тражећи ни најмањег излаза. Било му је одвратно и није хтео да решава питања што му душу и срце притискиваху. »Па шта? Јесам ли ја крив за све то?« — мрмљао је у себи скоро и не схватајући своје речи. Око шест часова он се нађе на перону царскоселске станице. Самоћа му постаде скоро неподношљива, некакав нов полет ватрено му обузе срце, а мрак, у коме се мучила његова душа, обасја се на часак јарком светлошћу. Узео је карту за Павловск па је непрестано желео да отпутује: наравно, њега је нешто гонило, али то је била стварност, а не фантазија, као што је он можда био склон да мисли. Скоро већ улазећи у воз, наједном баци на земљу малочас купљену путничку карту па сневесељен и замишљен пође натраг са станице. После неког времена, на улици, он наједном као да се нечега сети, као да је нешто схватио — нешто врло чудновато, нешто што га је већ одавно мучило. Наједном му се деси да је свесно себе ухватио у нечему што је већ одавно трајало, но што никако није примећивао до самог овог тренутка: ево већ неколико часова, још у »Теразијама«, па изгледа и пре »Теразија« он, мало-помало, па тек наједном као да почне да тражи нешто око себе. Који пут и заборави, чак и на дуже време, на пола часа, па се тек опет немирно почне освртати око себе и нешто тражити. Али тек што је приметио у себи ту болесну и све досад потпуно несвесну тежњу, која га већ тако одавно мучи, кад наједном искрсну пред њим и друга успомена која га необично заинтересова: он се сети да је у оном тренутку кад је приметио да нешто око себе тражи, стајао на тротоару код излога једне радње, па је с великим љубопитством разгледао робу намештену у њему. I зажеле сад да неизоставно провери да ли је збиља сад стајао можда свега пре каквих пет минута пред излогом те радње или му се то причинило; да није он ту нешто побркао? Постоје ли заиста та радња и та роба? Јер збиља се данас осећа у неком нарочито болесном расположењу — скоро у онаквом какво је бивало код њега раније кад су почињали напади његове болести. Он је знао да је у такво предепилептично време бивао врло расејан и да је често мешао предмете и лица ако би гледао у њих без нарочите, напрегнуте пажње. Али постојао је ту и један посебан узрок зашто он већ толико много жели да провери да ли је тада стајао пред излогом. Међу стварима изложеним у излогу био је један предмет који је он гледао и који је чак и оценио на шездесет копјејака у сребру — он се тога сећао, крај све своје расејаности и забринутости. Па, према томе, ако та радња постоји и ако је тај предмет збиља са осталом робом изложен, онда је он, дакле, због тог предмета ту застајао. Тај предмет је, дакле, садржавао за њега тако јако интересовање да је привлачио његову пажњу чак и у онај мах кад је био у врло тешкој душевној забуни, тек што је изишао из железничке станице. Ишао је тужно гледајући десно, а срце му је јако лупало од нестрпљења и немира. Али ево радње, нашао ју је најзад! Био је свега пет стотина корака од ње кад му дође да се врати. Ето и оног предмета од шездесет копјејака! »Наравно, шездесет копјејака, више не вреди!« понови он сад, па се засмеја. Али се засмеја хистерично, било му је врло тешко. Он се сад јасно сети да се баш ту, стојећи пред овим прозором, наједном окренуо, баш као и онда кад је осетио на себи Рогожинов поглед. Уверивши се да се није преварио (у шта је он, уосталом, и пре проверавања био сасвим убеђен), остави радњу па брже пође од ње. О свему томе требало је што пре размислити, неизоставно; сад му је било јасно да му се ни оно на железничкој станици није само причинило, него да се њему неизоставно десило нешто стварно, и неизоставно везано са свим његовим ранијим немиром. Али некаква унутрашња несавладијива одвратност опет надјача: не хтеде ништа да премишља па и не премишљаше; него сад поче да мисли о нечем сасвим другом. Размишљаше, између осталог, о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један ступањ већ скоро пред самим нападом (ако би напад добијао на јави), кад би, усред неке туге, душевног мрака, притиска, његов мозак у тренуцима наједном чисто плануо, па би се необично јако напрезале све његове животне снаге. Осећање живота, самосвести, скоро би се удесетостручило у тим тренуцима, који би трајали колико муња. Ум и срце би му се обасјавали необичном светлошћу: све сумње његове, сва беспокојства, чисто би се одједном смирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуно јасне, хармоничне радости и наде, испуњено разумом и схватањем најдубљих узрока. Али ти тренуци, ти блесци, били су тек само предосећање оног коначног магновења (никад не дужег од једног секунда) којим би почињао сам напад. Тај секунд био је, наравно, неиздржљив. Размишљајући о томе магновењу доцније, већ у здравом стању, он би често говорио себи да сви ти блесци највишег самоосећања и самосвести, па, дакле, и »највишег бића«, нису ништа друго но болест, поремећај нормалног стања, а кад је то већ тако, онда никако и нису неко највише биће, него, напротив, треба да буду уврштени у најниже. Међутим, он дође, најзад, до ванредно парадоксалног закључка: »Па шта онда ако је то болест?« закључи он најзад, »шта мари ако је тај напор ненормалан, кад је ето његов резултат онај тренутак осећања којега се човек сећа и разматра га већ у здравом стању, једна највиша хармонија и лепота, кад он човеку даје нечувено, дотле неслућено осећање употпуњености, мере измирења и узбуђеног молитвеног сливања са највишом синтезом живота?« Ти магловити изрази изгледаху њему самом врло појмљиви, премда још одвећ слаби. А у то да је то збиља »лепота и молитва«, да је то збиља »највиша синтеза живота«, у то он није могао сумњати, нити би какве сумње могао допустити. Јер он у томе тренутку није сневао никаква привиђења, као што су она од опијума, хашиша, или од вина, која понижавају разум и унаказују душу — привиђења ненормална и нестварна. О томе је он по завршетку болесног стања могао здраво да расуђује. Ти тренуци били су само једно необично појачавање самосвести — кад бисмо морали да то изразимо само једном речју — самосвести и у исти мах самоосећања у највећој мери непосредног. Ако је њему у том тренутку, то јест у оном последњем свесном моменту пред нападом, полазило за руком да јасно и свесно каже себи: »Да, за овакав моменат човек може дати сав свој живот!« онда ј е, наравно, тај моменат сам по себи и вредео колико цео живот. Уосталом, дијалектичку страну свог закључка он није бранио: отупелост, душевни мрак, идиотство стајаху пред њим као јасна последица тих »највиших тренутака«. Он то, дабогме, не би ни хтео озбиљно оспоравати. У закључку, то јест у његовој оцени тога тренутка, без сумње се крила погрешка, али стварност осећања ипак га је унеколико збуњивала. Ста, збиља, да се ради са стварношћу? Јер је то стварно било, јер је, ето, он сам стизао да каже себи у том тренутку да би тај тренутак, по безграничној срећи коју он у тај мах потпуно осећа, могао и да вреди колико сав живот. »У том тренутку«, као што је једном рекао Рогожину у Москви за време њихових тамошњих састанака, »у томе моменту мени некако постаје јасна она необична реч: да времена више неће бити.« — »Вероватно«, додаде он смешећи се, »то је онај исти тренутак за време којега није стигао да се пролије оборени крчаг с водом епилептичара Мухамеда, док је њему пошло за руком да у том истом трену ока сагледа сва Алахова обитавалишта.« Да, у Москви се он често састајао с Рогожином те би расправљали не само о томе. »Рогожин малочас рече да сам му ја тада био брат; он ми то први пут данас рече«, помисли кнез у себи. Он се сети тога седећи на клупи, под дрветом у Летњем врту. Било је око седам часова. Врт празан; нешто мрачно за часак је замаглило сунце на заласку. Била је запара; чинило се као да из даљине прети бура. У садашњем његовом мисаоном стању био је за њега као некакав мамац. Цесто се лепио успоменама и умом за сваки спољашњи предмет, и то му се допадало: непрестано је хтео нешто да заборави, нешто право, битно, али при првом погледу око себе, он би очас опет упознавао своју мрачну мисао — мисао од које је тако желео да се откине. Сети се да је малочас у ресторану за обедом говорио са келнером о једном недавном необично чудном убиству које је у јавности изазвало велику галаму и разговор. Али чим се сетио тога, наједном му се опет нешто нарочито десило. Необична, неодољива жеља, скоро саблазан, наједном укочи сву његову вољу. Он устаде са клупе па пође из парка право на Петроградску страну. Малочас, на обали Неве, замолио је једног пролазника да му покаже преко Неве Петроградску страну. Човек му је показао, али он не пође онамо. У сваком случају, данас није ни било потребно да иде тамо, он је то знао. Адресу је давно имао; могао је лако пронаћи кућу Лебедевљеве рођаке, но он је скоро поуздано знао да је неће затећи код куће. »Сигурно је отпутовала у Павловск, иначе би Коља, по споразуму, макар нешто оставио у ,Теразијама'.« Дакле, ово што је он сад ишао, то већ, наравно, није зато да је нађе. Друго, мрачно, мучно љубопитство саблажњавало га је. Једна нова, изненадна идеја дође му у главу ... Али њему је већ и сувише било довољно то што је пошао и знао камо иде; после једног минута он је опет ишао скоро и не опажајући којим путем. Да размишља даље о »својој идеји«, то му одмах дође страшно одвратно и скоро немогућно. Он се са болно напрегнутом пажњом загледао у све што би му падало у очи, гледао је у небо, у Неву. Ослови једно мало дете које је срео. Можда се и његово епилептично стање све већма појачава. Бура као да је збиља наилазила, мада полако. Чула се већ удаљена грмљавина. Настала је јака оморина... Однекуд му сад непрестано падаше на памет Лебедевљев сестрић, као што се човек који пут сећа неког насртљивог музичког мотива који му је већ до глупости досадио. Тог Лебедевљевог сестрића је недавно видео. Чудновато је што га се он сад непрестано сећа у виду онога убице кога је недавно поменуо сам Лебедев кад је представљао кнезу свог сестрића. Да, о том убици је читао у новинама ових дана. Много је читао и слушао о так¬вим стварима откад је допутовао у Русију; упорно је пратио све такве појаве. А недавно се живо заинтересовао за то у разговору са келнером, и то баш о том убиству Жемариних. Келнер се с њим сложио, он се сећао тога. Сетио се сад и келнера. То је био разборит момак, солидан и опрезан, а »уосталом, бог ће знати какав. Тешко је у новој земљи нове људе одгонетати.« Но у руску душу кнез је почињао страсно да верује. О, много, много је дознао он сасвим новог за тих шест месеци, неслућеног, и нечувеног, и неочекиваног. Али туђа душа је помрчина, и руска је душа помрчина; за многе је она помрчина... Ето, он се често састајао с Рогожином, интимно су се зближили, »братски су се зближили, а зна ли он тог Рогожина? Уосталом, какав је неки пут у свему томе хаос, каква збрка, каква ругоба! I какав је одвратан и уображен надувенко, ето, и тај малочашњи Лебедевљев сестрић! Него, шта то ја (мислио је даље кнез)? Је ли он убио те створове, оних шест људи? Ја то сад, канда, све бркам ... Како је то чудновато! У глави ми се нешто врти... А како је симпатично, како мило лице у старије кћери Лебедевљеве, у оне што је стајала с дететом; какав невин, какав строго дечји израз и какав скоро детињи смех!« Чудновато је што је он скоро био већ заборавио то лице, па га се, ето, сад опет сетио. Лебедев, који лупа ногама о под кад им прети, мора да их ипак све обожава. Али, што је сигурније од свега, као два пута два, то је да Лебедев и свог сестрића обожава. Уосталом, што се он сад заузима да их све коначно оцени, он, који се тек данас ту појавио, откуд да он изриче такве пресуде? Али, ето, тај Лебедев му је задао данас загонетку: зар је таквог Лебедева он очекивао? Зар је он знао пре таквог Лебедева? Лебедев и Дибари — Господе! Уосталом, ако Рогожин изврши убиство, он бар неће тако ружно убити. Хаоса тога неће бити. По цртежу поручено оруђе и шест људи помлаћених у потпуном бунилу! Зар Рогожин има по цртежу поручено оруђе ... има ... али... ма зар је баш сигуран да ће Рогожин убити? — уздрхта кнез наједном. »А зар није злочин, зар није нискост тако цинички и отворено правити такву претпоставку!« викну он, а румен стида прели му наједном све лице. Био је пренеражен, и стојао је на путу као укопан. Он се сад наједном сети и малочашње царскоселске станице, и недавне николајевске станице, и питања постављеног Рогожину право у лице, о очима, и Рогожиновог крста који је сад на њему, и благослова Рогожинове матере, којој га је Рогожин и довео, и последњег грчевитог загрљаја, последњег Рогожиновог одрицања од Настасје Филиповне, малочас, на степени¬цама. I после свега тога ухватити себе у непрестаном тражењу нечега око себе, и та радња, и тај предмет... каква нискост! I после свега тога, он сад иде са »нарочитом сврхом«, са нарочитом »изненадном идејом«! Очајање и патња обузеше му сву душу. Кнез хтеде да се одмах врати у свој стан, у хотел. Већ се био окренуо и пошао, али после једног тренутка застаде, предомисли се, па се опет врати пређашњим путем. Ма он је већ и био на Петроградској страни, био је близу куће; али сад не иде са пређашњом сврхом онамо, нити са »нарочитом идејом«! I како је оно могло бити? Да, болест се његова враћа, то је очигледно; можда ће му се наступ десити још данас. Због наступа је и сав тај мрак, због наступа му је и »идеја« дошла! Но сад се мрак разишао, демон је одагнан, сумње више не постоје, у његовом срцу је радост! I, он њу тако давно није видео, и треба да је види, и... али да, он би волео да се сад негде нађе с Рогожином, да га узме за руку па да пођу заједно ... Срце је његово чисто; зар је он неки супарник Рогожину? Сутра ће отићи и рећи Рогожину да ју је видео: та и летео је овамо, као што малопре рече Рогожин, само зато да њу види! Можда ће је затећи, али није баш сигурно да је у Павловску! Да, све то треба да буде изведено на чистину, да сви јасно један другом у срце погледају, да не буде тих мрачних и страсних одрицања, као што се недавно Рогожин одрицао, него да се све сврши слободно и... јасно. Зар је Рогожин неспособан за светлост? Он каже да он њу не воли идеално, да код њега нема жаљења, да на свету уопште и не постоји никакво жаљење. »Истина је«, додао је Рогожин после, да је то »твоје жаљење можда још јаче од моје љубави«, али он самог себе клевета ... Хм ... Рогожин ... над књигом — зар то већ није »жаљење«, није почетак »жаљења«? Зар већ само присуство те књиге не доказује да он потпуно схвата свој однос према њој? А његова прича малочас? Не, то је нешто дубље од саме страсности. I зар њено лице само страст изазива? А и може ли уопште то лице сад страст будити? Оно изазива патњу, оно осваја сву душу, оно је... I ту једна врела, мучна успомена прође наједном кроз кнежево срце. Да, мучна. Он се сети како се још недавно мучио кад је први пут почео да опажа на њој знаке безумља. Тад је скоро очајање осетио. I како ју је могао оставити кад је она тада побегла од њега Рогожину? Требало је да он пожури за њом, а не да чека поруке. Али... зар Рогожин још ни сад није приметио на њој знаке безумља? Хм ... Рогожин у свему налази неке друге узроке, узроке страсти! I каква луда љубомора! шта ли је хтео да каже својом малочашњом претпоставком? (Кнез ту наједном поцрвене и нешто као да му задрхта у срцу.) Нашто, уосталом, и помињати све то? Ту је безумље на обе стране. А да он, кнез, воли ту жену страсно, то се управо не да ни замислити, то би било скоро свирепо и нечовечно. Да, да! Не, Рогожин самог себе клевета; он има огромно срце које може и да пати и да саосећа. Кад он једном сву истину дозна и кад се увери како је жалосно створење та поремећена, та упола безумна девојка, зар јој тад неће опростити сву прошлост и сва мучења? Зар неће постати њен слуга, брат, пријатељ, њено провиђење? Саосећање ће уразумити и научити и самог Рогожина. Самилост је најглавнији, па можда и једини закон бића свег човечанства. О, како је он неопростиво и нечасно крив пред Рогожином! Не, није »руска душа помрчина«, него је њему мрак у души, кад је, ето, могао да замисли такву страхоту. За само неколико топлих и срдачних речи у Москви Рогожин га одмах својим братом назва, а он... Ама, ово је болест и бунило! Све ће се то рашчистити! ... Како је мрачно рекао малочас Рогожин да код њега »вера нестаје«! Тај човек мора бити да страшно пати. Он каже да »воли да посматра ову слику«; не воли он, него осећа потребу. Рогожин није само страсна душа; не, он је ипак борац, он би хтео силом да поврати своју изгубљену веру. Она му је потребна толико да без ње осећа бол. Да! Само да се веруие, па ма у шта! У кога било — само да се верује! А како ие ипак чудна она Холбајнова слика... Но, ево оне улице! Ето ту мора да је негде и кућа — да, да, број 16, »кућа колешке секретарке Филисове«. — Ту је кнез зазвонио и запитао за Настасју Филиповну. Газдарица му одговори да се Настасја Филиповна још јутрос одвезла у Павловск, Дарји Алексејевној, »па да може да се деси да се задрже тамо и неколико дана«. Та Филисова је била мала жена оштрих очију и лика, од својих четрдесет година, и гледала је лукаво и пажљиво. На њено питање како се кнез зове — питање коме она као да намерно даде присенак неке тајанствености — кнез у први мах не хтеде да одговори; али се одмах врати па је нарочито замоли да каже његово име Настасји Филиповној. Филисова прими то наваљивање са појачаном пажњом, и са необично дискретним изразом, којим је очигледно желела да каже: »немајте бриге, разумела сам«. Кнежево име очевидно учини на њу веома јак утисак. Кнез је расејано погледа, окрену се па пође назад у свој хотел. Али кад је изашао, није више изгледао онакав као кад је звонио код Филисове. Код њега се опет десила, и као у једном тренутку, необична промена: он је опет ишао блед, слаб, узрујан. Колена му дрхтаху, а збуњен, занет осмех трептао му је поврх помодрелих усана. Његова »изненадна идеја« наједном се потврди, показа се као тачна и он је опет веровао своме демону. Но да ли се та идеја потврдила? Да ли се показала као тачна? Откуд му сад опет та дрхтавица, тај ледени зној, тај мрак и душевна студен? Да ли отуд што је сад поново угледао оне очи? Али он је баш и пошао из Летњег парка једино зато да их види! У том је, управо, и била његова »изненадна идеја«. Он је, управо, зажелео да види оне очи, да се коначно убеди да ће их неизоставно опет видети, тамо, код те куће. То је била његова грозничава жеља. I зашто је сад тако утучен и смрвљен што их је стварно сада видео? Као да се није надао! Да, то беху оне исте очи (а у том да су исте сад већ никакве сумње нема) што су севнуле на њега јутрос, у гомили кад је излазио из вагона николајевске железнице; оне исте (потпуно исте!), чији је поглед ухватио после, малочас, иза својих леђа, седајући на столицу код Рогожина. Рогожин се тад одрекао: он је запитао са искривљеним леденим осмехом: »па чије су биле те очи?« I кнез страшно зажеле, још недавно, на станици царскоселске железнице — кад је седао у вагон да иде к Аглаји, па опет наједном угледао те очи, већ трећи пут тога дана — да приђе Рогожину па да му каже чије су оно очи биле! Али је истрчао из станице и освестио се тек пред ножаревом радњом у оном тренутку кад је стајао и на шездесет копјејака ценио један предмет са јеленском дршком. Чудан и ужасан демон узе га сад већ коначно у своју власт и не хтеде да га оставља. Тај демон му пришапну у Летњем парку, кад је онде седео занет под липом, да ако је Рогожину толико било потребно да кнеза од самог јутра прати и да мотри на њега и на сваком кораку, онда, дознавши да кнез неће у Павловск (што је већ, наравно, за Рогожина била кобна чињеница), Рогожин ће неизоставно поћи онамо, оној кући на Петроградској страни, па ће неизоставно вребати тамо њега, кнеза, који му је још јутрос часну реч дао да »неће ићи к њој« и да »није зато долазио у Петроград«. I сад, ето, кнез грозничаво хита баш према тој кући, и чега има у томе што тамо збиља наилази на Рогожина? Нашао је само једног несрећног човека, чије је душевно стање мрачно, али сасвим појмљиво. Тај несрећни човек сад се више и не крије. Да, Рогожин је малочас због нечег био затворен и слагао је, али на царкоселској станици стајао је скоро не кријући се. Пре би се могло рећи да се крио он, кнез, а не Рогожин. А ту, код саме куће, он је стајао на другој страни улице, наједно педесет корака, укосо, на супротном тротоару, скрстивши руке, па је чекао. Ту је већ био сасвим на очима и баш као да је навлас желео да буде на видику. Стајао је као изобличавалац и као судија, а не као... а не као ... ко! ... А зашто он, кнез, није сад пришао њему, него се окренуо од њега као да ништа није приметио, премда су им се погледи сукобили? (I они су погледали један другога!) Ма он је малочас хтео да га узме за руку па да пође онамо с њим! Он је хтео да сутра оде до њега, да му каже да је био код ње! I зар се није одрекао свога демона још кад је ишао онамо, на половини пута, кад му је оно радост испунила душу? Или је, можда, збиља било нешто такво у Рогожину, то јест у целом данашњем лику тога човека, у свим његовим рецима, покретима, поступцима, погледима, што би могло оправдати ужасна кнежева предосећања и саблажњива дошаптавања његовог демона? ... Нешто такво што само по себи пада у очи, али што је тешко анализирати и испричати, што је немогућно оправдати довољним разлозима, али што ипак, крај све те тешкоће и невероватности, чини потпуно целовит и неодољив утисак који и нехотице прелази у најпотпуније убеђење... Увереност у шта? (О, како је мучила кнеза чудовишност, »нискост« те уверености, »тог ниског предосећања«, и како је због тога кривио самог себе!) »Хајде реци, ако смеш, у шта си уверен?« говорио је непрестано себи, са пребацивањем и изазивањем, »дед, формулиши, усуди се да искажеш сву своју мисао, јасно, тачно, без колебања! О, ја сам нечастан човек!« понавијаше он са негодовањем и сав поцрвенео у лицу. »И каквим ћу очима одсад, целог свог века, гледати у тог човека? О, да страшног дана! О, боже, какав кошмар.« Био је један тренутак, на крају тога дугог и мучног пута са Петроградске стране, кад наједном неодољива жеља обузе кнеза да пође одмах Рогожину, да га сачека, да га загрли са стидом, са сузама, да му све искаже и да одједном учини свему крај. Али он већ стајаше пред својим хотелом ... Како му је недавно био непријатан тај хотел, ти ходници, та цела кућа, његова соба — одмах на први поглед већ му се нису допали, и он се неколико пута тога дана са некаквим нарочитим гађењем сећао да ће се ипак још морати овамо враћати... »Та шта ми је то? Ја као болесна жена верујем данас у свако предосећање!« помисли он с јетким подсмехом заустављајући се на капији. Једна данашња околност му у том тренутку нарочито изађе пред очи, али му се јавила »хладно«, сад »потпуно свесно«, »већ без кошмара«. Он се наједном сети малочашњег ножа на Рогожиновом столу. »Али, најпосле, зашто да Рогожин не срне имати колико хоће ножева на свом столу!« ужасно се он наједном самом себи зачуди, па ту одмах, сав се укочивши од запрепашћења, представи себи и то како је недавно био застао пред трговином ножева. »Па какве ту, најзад, може бити везе?! ...« хтеде он да викне, али не доврши. Нов неиздржљив талас стида, скоро очајања, прикова га на месту, на самом улазу у капију. Он на часак застаде. Тако неки пут бива с људима: неподношљиве изненадне успомене, нарочито оне скопчане са стидом, обично зауставе човека за један тренутак на месту. »Да, ја сам човек без срца и кукавица!« понови он мрачно, па се нагло диже да иде, али... опет стаде. Под том капијом, иначе мрачном, у том тренутку било је нарочито тамно; налетели олујни облак прогута вечерњу светлост и у тренутку кад је кнез прилазио кући, облак се наједном провали, и проли се киша. У онај мах кад је нагло кренуо с места, пошто је на часак био застао, он се налазио у самом почетку кућног улаза на улици. I ту, наједном, у дубини улаза, у полумраку, код самих врата на степеништу, угледа једног човека. Тај човек као да је нешто чекао, али брзо промаче и ишчезе. Тог човека кнез није могао да сагледа јасно, и, наравно, никако не би могао рећи поуздано ко је то био. А, осим тога, онде је пролазило врло много света; то је био хотел, непрестано су пролазили и протрчавали у ходнике и обратно. Но он наједном доби и осети најпотпуније и најчвршће убеђење да је он тог човека познао, и да је тај човек неизоставно Рогожин. После једног тренутка кнез појури за њим уза степенице. Срце му претрну. »Сад ће се све расплести!« рече он у себи са чудном увереношћу. Степениште уз које је кнез устрчао испод капије водило је у ходнике првог и другог спрата где су биле хотелске собе. То степениште, као и у свима одавно зиданим кућама, било је од камена, мрачно, узано и вило се око дебелог каменог стуба. На првом одмаралишту, у том стубу показа се једно удубљење, отприлике један корак широко, а пола корака дубоко. Но човек би ипак могао стати у њега. Ма како да је било мрачно, кнез ипак, кад истрча на одмаралиште, одмах спази да се ту у том удубљењу крије неки човек. I зажеле да прође поред њега па да и не погледа десно. Већ учини један корак, али не издржа и окрете се. Два јутрошња ока, она иста, наједном се сукобише са његовим погледом, човек који се крио у удубљењу такође стиже да учини један корак према њему. За тренутак обојица стајаху један пред другим, скоро очи у очи. Наједном кнез зграби онога за рамена па га окрену назад према степеништу, спрам светлости: хтеде да му сасвим јасно сагледа лице. Очи Рогожинове севнуше, а бесан осмех унакази му лице. Десна му се рука подиже, и нешто севну у њој; кнез није ни мислио да је задржава. Он се само сећао као да је викнуо: — Партене! Не верујем! ... Затим, наједном, као да се нешто отвори пред њим: необична унутрашња светлост озари сву његову душу. Тај тренутак потраја можда пола секунде: али он се после ипак јасно и свесно сећао почетка, оног првог звука свога страшног вапаја који му се сам од себе оте из груди и који он никаквом силом не би био кадар задржати. Затим му свест моментално утрну и настаде потпун мрак. Кнезу се десио напад епилепсије, која му већ одавно није досађивала. Познато је да наступи епилепсије, управо сама падавица, наступају у трен ока. У том тренуку лице му се наједном страшно унакази, а нарочито поглед. Трзање и грчеви овладају свим телом и свим цртама лица. Страшан, неизрецив и ничему сличан вапај отме се из груди; у том вапају као да ишчезава све човечанство, и никако није могућно, или је бар веома тешко, да посматрач замисли и допусти да то виче тај исти глас. Изгледа да то виче неко други који се налази у унутрашњости онога човека. Бар многи су тако описивали свој утисак, а код многих изглед човека у падавици изазива потпун и неиздржљив ужас који има у себи чак нешто мистично. Мора се претпоставити да је такав утисак изненадног ужаса, скопчаног са свим другим страшним утисцима тог тренутка, Рогожина на месту укочио, те је то кнеза спасио од неизбежног ударца ножем који је на њега већ падао. Затим, не стигавши још да се сети да је то наступ, а видевши да се кнез тргао у страну од њега и наједном наузнак стропоштао низа степенице, ударивши се у наглом паду потиљком о басамак, Рогожин као без душе јурну доле, заобиђе у трку кнеза који је лежао, па скоро и сам обезнањем истрча из хотела. Од трзања, стресања и грчења тело се болесниково сроза низа степенице, којих није било више од петнаест, до самог краја степеништа. Врло брзо, не више но после пет-шест минута, приметише човека где лежи, те се око њега окупи свет. Читава барица крви око главе уливаше сумњу у посматраче да ли се тај човек сам овако угрувао или да није ту »какав грех«. Али неки ускоро познадоше да је то падавица; један собар познаде у кнезу хотелског госта који је недавно дошао. Забуна се, најзад, врло срећно разјасни услед једне повољне околности. Коља Иволгин, који је обећао да ће бити око четири часа у »Теразијама«, а отишао место тога у Павловск, услед једне изненадне комбинације одби позив генералице Јепанчине да руча, па дође назад у Петроград и пожури у »Теразије«, где се и појавио око седам часова увече. Дознавши из писамцета да је кнез у граду, он полете к њему на адресу саопштену у писму. Сазнавши у хотелу да је кнез отишао, он се спусти доле у бифе и седе да чека пијући чај и слушајући музику. Случајно чувши разговор о епилептичном наступу који се некоме десио, он, тачно предосећајући, појури тамо и познаде кнеза. Одмах су биле предузете потребне мере. Кнеза пренесоше у његову собу. Мада се пренуо из заноса, доста дуго није могао сасвим к себи да дође. Лекар, кога су позвали да прегледа разбијену главу, даде облог и рече да нема ни најмање опасности од удара. Када, пак, већ после једног часа кнез доста добро поче да схвата оно што се збива око њега, Коља га пренесе фијакером из хотела до Лебедева. Лебедев прими болесника нарочито усрдно и клањајући се. Кнезу за љубав убрза он и прелаз у летњиковац; и трећег дана беху већ сви у Павловску.

VI

Лебедевљев летњиковац беше омањи, али удобан па чак и леп. Део намењен за издавање био је нарочито декорисан. На тераси, прилично пространој, при улазу са улице у собе, било је размештено неколико наранџиних, лимунових и јасминових дрваца, у великим зеленим дрвеним сандуцима, што је кући, по мишљењу Лебедева, давало неодољиво привлачан изглед. Неколико дрваца он је био купио заједно с летњиковцем, и толико се понео утиском који су на тераси чинила да се био одлучио, благодарећи случају, да ради потпуности докупи још таквих дрваца у сандуцима, користећи прилику. Кад је све дрвеће било најзад довезено у летњиковац и размештено, Лебедев је неколико пута тога дана стрчавао низа степенице терасе на улицу, па отуд није могао сит да се нагледа свог имања, сваки пут у мислима повећавајући суму коју је намеравао да тражи од свог будућег кирајџије у летњиковцу.

Клонулом, ојађеном и телесно изнемоглом кнезу летњиковац се врло допаде. Уосталом, на дан поласка у Павловск, то јест трећи дан после оног наступа, кнез је већ споља изгледао скоро здрав човек, премда је унутра још непрестано осећао да се није оснажио како треба. Њему беху пријатни и радо је примао све које је видео око себе за та три дана; са уживањем је гледао Кољу, који се скоро није одвајао од њега, волео је сву Лебедевљеву породицу (без сестрића, који се некуд изгубио), па је волео да види и самог Лебедева; чак је са задовољством примио генерала Иволгина, који га је још у граду био посетио. На дан сеобе, која се извршила тек увече, око њега се на тераси скупило много гостију; најпре му дође Гања, кога је кнез једва познао — толико се за то време био изменио и омршавео. Затим се појавише Варја и Птицин, такође гости у Павловску. Генерал Иволгин, пак, скоро није избијао из Лебедевљеве куће, па се, изгледа, с њима заједно и преселио. Лебедев је настојао да га не пушта кнезу, него га је држао код себе; опходио се с њим пријатељски; очевидно, они су се одавно познавали. Кнез примети да су се за та три дана њих двојица упуштали неки пут у дуге разговоре; често би викали и препирали се, рекло би се чак и о научним темама, што је, очевидно, причињавало уживање Лебедеву. Цовек би могао помислити да је њему генерал чак био потребан. Али као год што је Лебедев чувао кнеза од генерала, исто га је тако и од своје породице чувао, већ од самог преласка у летњиковац. Под изговором да не узнемирују кнеза, он к њему није пуштао никога, лупао би ногама, јурио и терао своје кћери, не изузимајући ни Веру са дететом — чим би посумњао да иду на терасу где се налазио кнез — крај свих кнежевих молби да не тера никога. — Пре свега, ту неће бити никаквог поштовања ако им човек да толику слободу; а друго, није ни пристојно — објасни он најзад, на директно кнежево питање. — Ама зашто? — убеђивао га је кнез. — Право да вам кажем, ви ме свим тим својим вребањем и стражарењем само мучите. Мени је самом досадно, то сам вам толико пута говорио, а ви својим непрестаним махањем рукама и ходом на прстима још ми више повећавате досаду. Кнез је тиме хтео да да на знање Лебедеву, који овако растерује све своје домаће под видом да је болеснику потребан мир, да он сам улази код кнеза ево већ три дана скоро сваки час; и сваки пут с врата промоли главу, одмери погледом собу, као да хоће да се увери да ли је кнез ту, да није куд побегао, па затим на прстима, полако се прикрадајући, прилази фотељи, те неки пут тако изнебуха и уплаши свог станара. Непрестано се обавештавао треба ли му што, а кад би га кнез најзад почео молити да га већ једном остави на миру, он би се послушно и без рећи окренуо, шуњао би се натраг на прстима према вратима, све време док је корачао машући руком и као дајући на знање да он то само онако, да ни речи неће прословити, и да је, ето, већ изишао и неће више долазити, али би ипак, после десетак минута, или највише кроз четврт часа, опет дошао. Коља, који је имао слободан улаз код кнеза, изазивао је самим тим код Лебедева највећи јед и негодовање. Коља примети да Лебедев неки пут по пола часа престоји код врата па прислушкује шта он и кнез разговарају; то је Коља, наравно, кнезу и казао. — Ви као да сте мене купили кад ме тако држите под кључем — бунио се кнез — а ја бих бар овде, у летњиковцу, желео да буде друкчије; и знајте да ћу примати кога ја хоћу и излазити куда хоћу. — Без и најмање сумње — замаха рукама Лебедев. Кнез га пажљиво одмери од главе до пете. — А је 1' те, Лукијане Тимофејичу, јесте 1' ви и оно своје орманче што вам је код кревета било више главе пренели овамо? — Не, нисам га пренео. — Па зар сте га тамо оставили? — Немогућно га је пренети, морао бих га избијати из зида ... Чврсто је углављено, чврсто ... — А можда и овде има неко такво исто? — Још и боље, још и боље, с тим сам и летњиковац купио. — Аа! А кога то малопре нисте хтели да пустите к мени, пре једног сата? — То... то је био генерал. Збиља га нисам хтео пустити, није он за вас. Ја, кнеже, тог човека дубоко ценим; то... то је велики човек; можда не верујете? Но, ето, видећете, али ипак... боље би било, пресветли кнеже, да га не примате. — А што то? Дозволите да вас запитам. I зашто ви, Лебедеве, стојите сад на прстима, а прилазите ми увек као да неку тајну имате да ми саопштите? — Е па ... низак сам, осећам да сам низак — одговори Лебедев изненада, гануто, ударајући себе по грудима — а генерал, није ли одвећ гостољубив за вас? — Одвећ гостољубив? — Гостољубив, да. Пре свега, он као да се спрема да ту код мене и векује. Најпосле, нека га, нек векује, али је брз, одмах вам се намеће за рођака. Ја и он смо већ неколико пута рачунали како смо род, па испада да смо збиља нека својта. I ви му по мајци долазите као неки сестрић, онда и ја и ви, пресветли кнеже, падамо један другом род. Најпосле свеједно, то је његова мала слабост, али малочас ме је уверавао да целог свог живота, од самог заставничког чина па све до једанаестог јуна прошле године, код њега мање од двеста особа за ручком није седело. I дошао је најзад дотле да се ти гости нису уопште ни дизали од стола, тако да су и ручавали, и вечеравали, и чај пили по петнаест часова дневно, тридесет година, без најмањег прекида, тако да се једва могло уграбити време да се столњаци промене. Један устаје, одлази, други наилази, а о црквеним и државним празницима и до триста гостију му је долазило. А на дан хиљадугодишњице Русије ... ту је чак седам стотина набројао. Него, то је страст; такве тврдње су врло рђав знак. Тако гостољубиве људе опасно је примати у кућу, те стога помислих у себи: да не буде он одвећ за мене и за вас гостојубив? — А ви сте, канда, с њим у врло добрим односима? — Ја то све братски примам за шалу; нек смо и својта: мени свеједно, тим више части за мене. Ја у њему, и поред свих оних његових двеста особа за ручком и оне хиљадугодишњице Русије, ипак видим врло значајног човека. Искрено вам говорим. Ви сте, кнеже, сад о тајнама почели да говорите: да вам, то јест, ја прилазим баш као да неку тајну желим саопштити... Па да видите, оно и није без тајне; извесна особа је малочас наговестила да би веома желела да се с вама тајно састане. — А што баш тајно? То никако. Ја ћу сам до ње отићи... ето, може и данас. — Никако, никако не — замлатара рукама Лебедев — и не боји се она онога што ви можда мислите. Узгред речено: откуд сваки дан долази да се распита о вашем здрављу? Да ли вам је познато? — Ви њега нешто често нечовеком називате... мени је то врло сумњиво. — Никакве сумње ви ту не можете имати, никакве— брже одби од себе Лебедев — хтео сам само да објасним да се извесна особа не њега, него сасвим нечег другог боји, савршено нечег другог. — Ама чега то, говорите брже? — испитиваше га кнез с нестрпљењем, с обзиром на тајанствено врдање Лебедева. — У том и јесте тајна — осмехну се Лебедев. — Чија тајна? — Ваша тајна. Само сте забранили мени, пресветли кнеже, пред вама да говорим... — промрмља Лебедев, па насладивши се тим што је довео љубопитство свог слушаоца до мучног нестрпљења, наједном заврши : — Аглаје Ивановне се боји. Кнез се намргоди па један часак оћута. — Тако ми бога, Лебедеве, напустићу ваш л етњиковац — рече он наједном. — Где су Гаврило Ардалионович и Птицин? Код вас? Ви сте, дакле, и њих домамили. — Долазе, ево долазе! Па чак и генерал, одмах устопце за њима. Сва врата ћу поотварати и кћери ћу да дозовем све, све, одмах, одмах — поче — Лебедев уплашено да шапуће, млатарајући рукама и трчкарајући од једних врата ка другима. У том тренутку се појави Коља на тераси, ушавши са улице, па јави да одмах за њим долазе гости, Лизавета Прокофјевна са три кћери.

— Да пустим или да не пустим Птицина и Гаврила Ардалионовича? Да пустим или да не пустим генерала? — прискочи Лебедев, поражен том вешћу.

— А што да не? Пуштајте сваког ко жели! Уверавам вас, Лебедеве, да сте ви нешто неправилно схватили у мојим односима већ на самом почетку; ви стално нешто грешите. Ја немам ни најмањег узрока да од ког што тајим, ни да се кријем — засмеја се кнез. Гледајући у њега, Лебедев је сматрао за дужност да се и сам насмеје. Крај свега свог необичног узбуђења, он је био очигледно необично задовољан. Вест коју донесе Коља била је тачна, он је стигао само за неколико корака пре него Јепанчини, тако да су се гости појавили наједном са обе стране, са терасе Јепанчини, а из соба Птицин, Гања и генерал Иволгин Јепанчини су тек сад од Коље чули за кнежеву болест и да је прешао у Павловск; све дотле је генералица била у мучној неизвесности. Још прекјуче је генерал казао својој породици за кнежево писамце, то писамце је створило код Лизавете Прокофјевне поуздано уверење да ће кнез доћи у Павловск ради виђења с њима одмах после тог писамцета. Узалуд су девојке уверавале да човек који им пола године није писао сигурно се сад неће провреднити у писању и да он можда и без њих има много послова у Петрограду. Ко може његове послове знати? Генералица се одлучно разљутила на те примедбе, и готова је била да се клади да ће им кнез доћи бар сутрадан, мада ће »то већ бити касно«. Сутрадан она проведе цело јутро у чекању. Надали су му се и у подне и увече, а кад се већ сасвим смркну, Лизавета Прокофјевна се разљути на све и посвади се са свима, наравно не помињући ниједном речју кнеза као повод за свађу. Ни речи о њему не поменуше ни трећег дана. Кад се Аглаја случајно за ручком изговори да се маман љути зато што кнез никако не долази, на шта генерал одмах примети да »он ту ништа није крив«, Лизавета Прокофјевна наједном устаде и љутита изађе из собе. Најзад, предвече стиже Коља са свим вестима и са причом о свим кнежевим доживља¬јима за које је знао. На крају крајева, Лизавета Прокофјевна је тријумфовала, али, у сваком случају, Коља је ипак »извукао своје«. »Други пут се цео дан ту врти, и не може човек да га се отресе, а сад бар да нам је поручио, кад већ сам није нашао за вредно да дође.« Коља је одмах хтео да се разљути за речи: »не може човек да га се отресе«, али одложи то за други пут. I да само та реч није била већ и сувише увредљива, он би је најзад сасвим опростио: толико му се допало узбуђење и забринутост Лизавете Прокофјевне на глас о кнежевој болести. Она је дуго убеђивала да је преко потребно да се одмах пошаље нарочито лице у Петроград, да крене неку медицинску знаменитост првог реда па да је првим возом доведе овамо. Али кћери је одговорише. Оне, уосталом, не хтедоше да изостану за мамицом кад се ова брже опреми да посети болесника. — Он је на самртном одру — говорила је, узрујавши се, Лизавета Прокофјевна — па зар сад ту на којекакве церемоније да се осврћемо? Је ли он пријатељ наше куће или није?

— Али наметати се не треба док се не испита терен — примети Аглаја.

— А ти не мораш ићи, чак ћеш и добро учинити; јер ако Јевгеније Павлович дође, не би имао ко да га дочека. После тих речи Аглаја се, наравно, одмах упутила за свима, што је, уосталом, намеравала и без тога да учини. Кнез Ш., који је седео са Аделаидом, одмах је, по њеној молби, пристао да прати даме. Он се још и пре, на почетку свог познанства са Јепанчинима, нарочито заинтересовао кад је чуо од њих за кнеза. Показало се да су се он и кнез упознали негде недавно и да су једно две недеље боравили заједно у некаквој варошици. То је било пре једно три месеца. Кнез Ш. им је баш много причао о кнезу, и говорио је о њему са симпатијом, тако да је сад са искреним задовољством ишао да посети старог знанца. Генерал Иван Фјодорович у тај мах није био код куће. Јевгеније Павлович такође још није био стигао. До Лебедевљевог летњиковца од Јепанчиних није било више од триста корака. Први непријатан утисак Лизавете Прокофјевне код кнеза било је то што ј е затекла око њега читаву гомилу гостију, а да и не говоримо о томе да су у тој гомили била два-три лица њој много непријатна. Други утисак било је изненађење кад је видела на изглед потпуно здравог, гизделински одевеног и насмејаног младог човека, који им изађе у сусрет, уместо самртника на одру, како је она очекивала да ће затећи кнеза. Она чак неодлучно застаде, на ванредно задовољство Кољино, који јој је, наравно, могао врло лепо објаснити још док није ни кренула из свог летњиковца да тамо нико не умире, и да никаквог самртничког одра нема, али јој то не рече, лукаво предосећајући комичан генераличин јед кад, по његовом рачуну, Ијутито плане зато што је затекла кнеза, свог искреног пријатеља, здравог. Коља је био још и толико неделикатан да је то наглас исказао, да би тако што јаче озлоједио Лизавету Прокофјевну, с којом се стално, и неки пут врло жестоко препирао, крај свег пријатељства које их је иначе везивало. — Причекај, драги мој, не жури се, немој да поквариш свој тријумф!— рече му Лизавета Прокофјевна седајући у наслоњачу коју јој кнез подметну. Лебедев, Птицин, генерал Иволгин скочише да донесу девојкама столице. Аглаји генерал додаде столицу. Лебедев даде столицу и кнезу Ш., при чему је чак и самим савијањем у струку успео да покаже необично уважење. Варја се, по свом обичају, са усхићењем и шап¬тањем поздрављала са госпођицама.

— Истина је, кнеже, да сам мислила да ћу те, малтене, у болесничкој постељи затећи, те сам из страха и преувеличала и, немам за шта да лажем: страшно сам се разједила кад сам угледала то твоје весело лице, али, кунем ти се, то је било свега један часак, док још нисам стигла да размислим. А кад размислим, ја увек паметније поступам и говорим; сматрам да и ти тако чиниш. А, у ствари, можда се ни оздрављењу свог рођеног сина, кад бих га имала, не бих толико обра¬довала као сад твоме; а ако ми то не поверујеш, срам да је тебе, а не мене. А овај пакосни жутокљунац дозвољава себи да са мном прави још и горе шале. Ти га, канда, протежираш, али ја те упозоравам да ћу једног лепог јутра, то ми веруј, одрећи себи даље задовољство да уживам част његовог познанства.

— Па шта сам вам ја ту крив? — викну Коља. — Да сам вас ма колико уверавао да је кнез скоро већ здрав, ви не бисте хтели веровати, јер замишљати њега на самртничком одру, то је за вас кудикамо интересантније. — Па хоћеш ли нам дуго остати? — обрати се кнезу Лизавета Прокофјевна. — Цело ово лето, а можда и дуже. — Ти си сам дошао. Ниси се женио? — Не, нисам се женио — осмехну се кнез наивно избаченом пецкању. — Немаш шта да се смејеш; јер то се догађа. Него, ја то због летњиковца питам: што ниси к нама прешао? Код нас је половина куће празна. Уосталом, како хоћеш. Ти, дакле, код њега станујеш? Код овог — додаде она полугласно, климнувши према Лебедеву. — А што се он непрестано кревељи? Тог момента изађе из куће на терасу Вера, као и увек с дететом на рукама. Лебедев, који се мувао око столица и није знао куд ће са собом, а ипак никако није хтео да иде, наједном кидиса на Веру, замлатара на њу рукама терајући је са терасе, па чак, заборавивши се, поче и да лупа ногама. — Да није лудак? — избаци наједном генералица. — Не, он је ... — Пијан, можда? Није ти лепо ово твоје друштво — одсече она обухвативши погледом и остале госте. — А, уосталом, како је ово мила девојка! Ко је она? — То је Вера Лукијановна, кћи тог Лебедева.

— Ах! Врло је златна. Хоћу да се упознам с њом. Лебедев, чувши те похвале Лизавете Прокофјевне, већ је сам вукао кћер да је представи.

— Сирочад, сирочад! — топио се он прилазећи — и ово дете на њеним рукама је сироче, њена сестра, кћи Љуба, и рођена у нај законитијем браку од недавно преминуле Јелене, жене моје, умрле пре шест недеља, на порођају, по саизвољењу Господјем ... Да ... Место матере јој је, премда јој је само сестра, и ништа више но сестра ... ништа више, ништа више. — А ти, господине, ниси ништа више но прави мазгов, извини ме. Но, доста, знаш, ваљда, и сам — одсече наједном Лизавета Прокофјевна љутито. — Цела истина! — поклони јој се Лебедев дубоко и са највећим поштовањем. — Чујте, господине Лебедеве: је ли истина што за вас кажу да ви Откровење тумачите? — запита га Аглаја. — Цела истина ... већ петнаесту годину. — Ја сам о вама слушала. О вама су, чини ми се, и новине писале? — Не, то је било о другом тумачу, о другом, тај је умро, а ја сам остао после њега — изговори Лебедев ван себе од радости. — Учините доброту, протумачите ми то једном, ових дана, кад смо већ суседи. Ја вам ништа не разумем у Откровењу. — Не могу да вас не упозорим, Аглаја Ивановна, да је све то од његове стране пуко шарлатанство, верујте — убаци наједном генерал Иволгин, који је као на иглама очекивао и из све снаге желео да некако и он уђе у разговор. I седе до Аглаје Ивановне. — Наравно, летовање има своју слободу — настави он — и своја задовољства, те посета таквог необичног уљеза ради тумачења Апокалипсе је замисао као и свака друга, па чак замисао која сведочи о изванредној памети, али ја... Ви ме, канда, са чуђењем посматрате? Генерал Иволгин, част ми је представити се. Ја сам вас на рукама носио, Аглаја Ивановна. — Врло ми је мило. Ја познајем Варвару Ардалионовну и Нину Александровну — промрмља Аглаја једва се савлађујући да не прсне у смех. Лизавета Прокофјевна плану. Нешто што јој се већ одавно купило у души сад наједном затражи одушка. Она очима није могла да види генерала Иволгина, с којим се некад била познавала, али врло одавно. — Лажеш, господине, по свом обичају, никад ти њу ниси на рукама носио — одсече она љутито. — Ви сте заборавили, маман, богами ме је носио, у Тверу — посведочи наједном Аглаја. — Ми смо тада живели у Тверу. Мени је тада било шест година, сећам се. Он ми је стрелу и лук био начинио и научио ме да гађам, па сам и једног голуба устрелила. Сећате ли се, ја и ви смо заједно убили голуба? — А мени је шлем од картона донео и дрвени мач, и ја се сећам! — викну и Аделаида. — I ја се сећам — потврди и Александра. — Вас две сте се тада због рањеног голуба посвадиле, па су вас за казну метнули да код зида стојите; те је Аделаида онако у шлему са мачем стајала код зида. Генерал, рекавши Аглаји да ју је на рукама носио, рекао је то тек онако, колико да се почне разговор, стога што је он скоро увек тако отпочињао разговор са свим младим људима кад би налазио за потребно да се с њима упозна. Али овога пута се десило да је казао баш истину и, као за пакост, ту истину је он сасвим заборавио. Тек кад је сад Аглаја наједном потврдила да су њих двоје устрелили голуба, памћење му се расветли и он се сети свега тога до последње ситнице, као што се понекад човек сећа у старијим годинама нечега из своје далеке прошлости. Тешко је рећи шта је у тој успомени могло тако јако деловати на јадног, и по обичају мало напитог генерала, али он постаде наједном необично ганут. — Сећам се, свега се сећам! — ускликну он. — Ја сам тада био капетан. А ви тако мајушна, лепа. Нина Александровна ... Гања ... I био сам код вас ... примали сте ме ... Иван Фјодорович ... — А гле, докле си сад дотерао! — добаци му генералица. — Значи, ипак није пропио сва своја благородна осећања кад је толико утицало! А жену си измучио. I место да децу упућујеш, а ти лежиш у хапсу због дугова. Иди, господине, одавде, склони се негде, стани тамо иза врата па се исплачи, сети се своје пређашње честитости, можда ће ти бог и опростити. Иди, иди, озбиљно ти говорим. Ничега нема бољег за поправљање него се прошлости своје с покајањем сетити. Али понављати њему оно што се озбиљно говори није било потребно: генерал, као и сви вечно пијани људи, био је врло осетљив, и као и све дубоко пале пијанице, није био у стању да поднесе успомене из срећне прошлости. Он устаде па се скрушено упути ка вратима, али се Лизавета Прокофјевна одмах сажали. — Ардалионе Александровичу, драги! — викну она за њим — стани један часак! Сви смо ми грешни. Кад једном осетиш да те савест мање гризе, дођи к мени да поседимо, да ћеретамо о прошлим данима. Јер ја сам можда педесет пута већа грешница но ти, а сад збогом остај, или, немаш шта овде... — уплаши се она наједном да ће се он можда вратити. — Не би требало да идете за њим — заустави кнез Кољу, који већ потрча за оцем. — Јер после једног тренутка може опет да се разједи, па ће му се тако сав тренутак покварити. — То је истина, не дирај га, после пола часа пођи — одлучи Лизавета Прокофјевна. — Ето шта значи макар једанпут у животу истину рећи! Чак се расплакао! — усуди се да убаци Лебедев.

— А и ти, господине, јамачно ниси много утекао од њега ако је истина оно што сам о теби чула! — кресну одмах и њему Лизавета Прокофјевна.

Узајамни однос гостију што се беху скупили код кнеза мало-помало постаде одређенији. Кнез је, разуме се, био у стању да оцени, те је и оценио, сву меру саучешћа према њему генералице и њених кћери и, наравно, изјавио им је искрено да је и он, данас, још пре њихове посете, намеравао да их неизоставно посети, не обазирући се ни на своју болест, ни на то што је касно. Лизавета Прокофјевна, погледавши у његове госте, рече му да се то и сада може учинити. Птицин, човек учтив и ванредно пристојан, врло брзо устаде па се повуче у кућу у дворишту, код Лебедева, веома желећи да повуче са собом и самог Лебедева. Овај обећа да ће одмах доћи. Варја ступи у разговор с девојкама, те она остаде. Она и Гања се веома обрадоваше кад генерал оде; Гања такође ускоро оде за Птицином. За оно неколико минута што их је провео на тераси са Јепанчинима он се држао скромно, са достојанством, и ни најмање се није дао збунити оштрим погледом Лизавете Прокофјевне, која га двапут од главе до пете одмери. Збиља, ко га је знао раније, морао би приметити да се веома изменио. То се врло допало Аглаји. — То, канда, Гаврило Ардалионович изађе? — запита она наједном, као што је волела неки пут да чини, гласно, оштро прекидајући својим питањем разговор других и никоме се лично не обраћајући. — Он — одговори кнез. — Једва сам га познала. Врло се изменио и... много набоље. — Искрено се радујем због њега — рече кнез. — Он је био веома болестан — додаде Варја са радосним саосећањем. — А чиме се то набоље изменио? — запита Лизавета Прокофјевна у мрзовољној недоумици, и чисто уплашивши се — из чега ти то закључујеш? Ја код њега ништа боље не опажам, шта ти се управо чини да је боље? — Ништа на свету није лепше од »сиромашног витеза«! — прогласи наједном Коља, који је све то време стајао крај столице Лизавете Прокофјевне. — То и ја мислим — рече кнез Ш. — I ја сам сасвим тог истог мишљења — свечано објави Аделаида. — Каквог сад опет »сиромашног витеза«? — запита генералица, збуњена и јетко мерећи погледом све говорнике. Али видевши да је Аглаја планула, љутито додаде: — Тек ма каква глупост вам падне на памет? Какав вам је сад опет то »сиромашни витез«? — Па зар је том дерану, том вашем љубимцу, првина да изокреће туђе речи! — одговори Аглаја са охолим негодовањем. У сваком Аглајином љутитом испаду, а она се врло често љутила, скоро сваки пут, крај све очевидне њене озбиљности и неумољивости, осећало се још толико нечега детињег, ђачки нестрпљивог и невешто скривеног да је било немогућно неки пут, гледајући је, да се човек не засмеје, на велики јед Аглајин, која није знала чему се смеју и »како могу, како се само усуђују да се смеју«. Тако и сад прснусе у смех сестре, кнез Ш., па чак се осмехну и кнез Лав Николајевич, који због нечега и поцрвене. Коља се церекао и тријумфовао. Аглаја се баш озбиљно разљути и дође двапут лепша. Њој је особито лепо стајала збуњеност, а и јед на саму себе због те своје збуњености. — Зар је он мало ваших речи изврнуо? — Па ја то заснивам на вашем сопственом усклику! — викну Коља. — Пре месец дана сте о Дон Кихоту расправљали па сте том приликом ускликнули те речи: да ништа лепше не може бити од »сиромашног витеза«. Ја сад не знам кога сте ви ту имали на уму: да ли Дон Кихота или Јевгенија Павловича, или још неко лице, али за некога знам да сте говорили, и разговор се био отегао... — Ти, видим, већ и сувише дозвољаваш себи, драги мој, са тим својим нагађањем — љутито га прекиде Лизавета Прокофјевна. — Па зар само ја? — не могаде сад да ућути Коља; — сви, сви су тад говорили па и сад говоре. Ето и кнез Ш., и Аделаида Ивановна, и сви су се изјаснили да симпатишу тог »сиромашног витеза«, значи »сиромашни витез« постоји и неизоставно егзистира, а по мом схватању, да само није ту Аделаида Ивановна, ми бисмо сви већ одавно знали ко је тај »сиромашни витез«. — А зашто сам ја крива? — засмеја се Аделаида. — Портрет нисте хтели да насликате, ето зашто сте криви! Аглаја Ивановна вас је тада молила да насликате портрет »сиромашног витеза«, и испричала вам је сиже слике који је она сама саставила, сећате ли се сижеа? А ви нисте хтели...

— Па како бих ја то насликала, кога? По сижеу излази да тај »сиромашни витез«

Челик-мрежом покри лице, Нит је пред ким диже кад ... Па какво би ту онда лице могло изаћи? Шта да насликам: решетку? Анонима? — Ништа не разумем, каква сад опет решетка? — плану генералица, почевши да схвата ко се то подразумева под називом (и, вероватно, већ одавно уговореним) »сиромашни витез«. Али нарочито ју је извело из стрпљења то што се и кнез Лав Николајевич збунио, па се најзад сасвим сплео као десетогодишњи дечак. — Хоће ли бити краја тој комедији? Хоће ли ми ко разјаснити тог »сиромашног витеза«? Је ли то некаква тако страшна тајна да јој човек ни прићи не сме? Али сви се само и даље смејаху. — Просто напросто, има једна необична руска песма — умеша се најзад кнез Ш., очевидно желећи да ствар што пре забашури и промени разговор — о неком »сиромашном витезу«, одломак без почетка и краја. Пре једно месец дана некако смо се сви заједно после ручка смејали, па смо тражили, као и обично, какав сиже за будућу слику Аделаиде Ивановне. Ви знате да је тражење сижеа за слику Аделаиде Ивановне заједничка брига читаве породице. I ту натрапасмо на »сиромашног витеза« ... Ко га се први сетио, ја се сад већ не сећам ... — Аглаја Ивановна! — викну Коља. — Може бити, пристајем, само се ја већ не сећам — настави кнез Ш. — Једни су се томе сижеу смејали, други су изјављивали да од тога ништа не може бити узвишеније, али да би се »сиромашни витез« на слици приказао, ипак је потребно неко лице. Стадоше претресати лица свих познаника, а како ниједно није потпуно одговарало, на томе и остаде. I то вам је све. Него, ја ипак не разумем откуд Николају Ардалионовичу паде на памет да то баш сад помиње и износи, што је пре било смешно и добродошло, то је сад сасвим незанимљиво. — Стога што ту мора да се сад подразумева нека нова глупост, и то сигурно нека заједљива и увредљива — одсече Лизавета Прокофјевна. — Никакве ту глупости нема, осим најдубљег поштовања — сасвим изненадно, важним и озбиљним гласом наједном изговори Аглаја, која се сад већ сасвим прибра и савлада своју малочашњу збуњеност. I не само то него се још, по неким знацима, могло помислити, посматрајући је, да се она и сама сад радује што се та шала тера све даље, а сав се тај преокрет код ње одогодио баш у тренутку кад се и сувише јасно могла опазити кнежева збуњеност, која је све више расла и већ дошла до највишег степена. — Час се церекају као луди, час, опет, најдубље поштовање, махнити! Какво сад, опет, поштовање? Казуј сад одмах откуд се то код тебе тако наједном изнебуха најдубље поштовање појавило? — Стога најдубље поштовање — настави тако исто озбиљно и значајно Аглаја, као одговор на материно скоро заједљиво питање — стога што је у тој песми приказан човек који је кадар да има идеал; а друго, поставивши себи једном идеал, био је кадар и да поверује у њега, а поверовавши, слепо да му преда сав свој живот. А то се не дешава баш сваког дана у нашем времену. Тамо, у тим стиховима, није речено у чему се управо састојао идеал »сиромашног витеза« али се види да је то био некакав светао лик... »лик чисте лепоте« ... чак је заљубљен витез, место шала ставио бројанице око врата. Истина, има тамо још некакво нејасно, недоречено гесло, слова А. Н. Б., што их је он урезао на свом штиту ... — А. Н. D. — поправи је Коља. — А ја кажем А. Н. Б., и тако хоћу да говорим — љутито га прекиде Аглаја — и било како му драго, али јасно је да је томе сиромашном витезу већ постало свеједно ма ко да је она, и ма шта да је учинила његова дама. Довољно је то што је он њу изабрао и поверовао у њену »чисту лепоту«, па јој се после занавек одао ... У том баш и јесте његова заслуга, јер кад би се после показало да је она и крадљивица, он би јој ипак морао веровати, и за њену чисту лепоту копља ломити. Песник је ту, канда, хтео да скупи у један необичан лик сав огроман појам средњовековне ритерске платонске љубави неког тадашњег узвишеног витеза. Наравно, све је то идеал. У »сиромашном витезу« то осећање је дошло до крајњег степена, до аскетизма. Мора се признати да способност за такво осећање много значи и да таква осећања остављају за собом дубоку и, с једне стране, похвалну црту, а већ и да не говоримо о Дон Кихоту. »Сиромашни витез«, то вам је шушти Дон Кихот, али само озбиљан, не комичан. Ја с почетка нисам схватила па сам се смејала, а сад волим »сиромашног витеза«, а што је главно, веома ценим његове подвиге. Тако доврши Аглаја, и гледајући је, тешко је било погодити да ли говори озбиљно или се смеје. — Но, некаква будала, и он, и сви његови подвизи! — пресуди генералица. — А и ти си се, девојко, прилично забрбљала, читаво предавање! Теби, по мом схватању, и не личи такво што. У сваком случају, то је неприлично, то ти се не може дозволити. А каква је то песма? Дед, кажи нам је, ти је јамачно знаш. Ја неизоставно хоћу да чујем ту песму. Целог века нисам марила за песме, баш као да сам предосећала ово. Ако за бога знаш, кнеже, стрпи се, ја и ти, ево, морамо да трпимо — обрати се она кнезу Лаву Николајевичу. Била је врло нерасположена. Кнез Лав Николајевич хтеде већ нешто да каже, али никако није могао да проговори од збуњености, која га је још непрестано држала. Једино Аглаја, која је тако много дозволила себи у свом »предавању«, није се нимало збунила, чак као да јој је све годило. Она одмах устаде, и сад као и пре, озбиљно и достојанствено, с таквим изразом као да се већ раније на то спремала, па је само чекала позив, изађе на средину терасе и стаде спрам кнеза, који је и даље седео у својој фотељи. Сви с неким чуђењем гледаху у њу, искоро сви, кнез ш., сестре, мати, с непријатним осећањем гледаху на тај нови несташлук који се спремао, а који је, у сваком случају, већ и сувише забраздио. Али видело се да се Аглаји допада баш сва та афектација с којом је почињала церемонију рецитовања песме. Лизавета Прокофјевна умало што је не отера на место, али у истом тренутку, тек што је Аглаја почела да декламује познату баладу, два нова госта, гласно говорећи, допадоше са улице на терасу. То беху генерал Иван Фјодорович Јепанчин, и одмах за њим један млад човек. Настаде мала пометња.

VII

Млади човек који је пратио генерала могао је имати својих двадесет осам година, био је висок, стасит, дивног и паметног лица, са блиставим, великим црним очима, пуним оштроумља и ироније. Аглаја га и не погледа, него настави рецитовање песме, са афектацијом гледајући и даље једино у кнеза и обраћајући се само њему. Кнезу би јасно да све то она чини с неким

нарочитим рачуном. Али ови нови гости поправише његов незгодан положај. Сагледавши их, он се диже, већ издалека љубазно климну главом генералу, даде знак да не прекидају рецитовање, пође му за руком да се повуче иза фотеље, где је, налактивши се левом руком на наслон, и даље слушао баладу, али сад већ у много удобнијем и не тако »смешном« положају као раније у фотељи. Са своје стране, Лизавета Прокофјевна заповедничким гестом махну двапут долазницима да остану тамо где су. Но кнез се и сувише интересовао својим новим гостом који дође с генералом. Он лако погоди да ће то бити Јевгеније Павлович Радомски, о коме је већ много слушао и о коме је више пута мислио. Само га је сад цивилно одело бунило, јер је чуо да је Јевгеније Павлович официр. Подругљив осмех прелетао је поврх усана новога госта за све време рецитовања песме, баш као да је и он већ нешто слушао о том »сиромашном витезу«. »Можда сам ја то сам измислио?« помисли кнез. Сасвим друкчије је било код Аглаје. Сву првобитну афектацију и свечаност, с којом је изашла да рецитује, она сад замени таквом озбиљношћу и таквим уношењем у дух и смисао песничког дела; с таквим разумевањем је изговарала сваку реч песме, с таквом ванредном једноставношћу је изговарала да је на крају рецитовања не само освојила свеопшту пажњу него је преношењем узвишеног духа баладе чисто оправдала ону појачану извештачену позу с којом је онако свечано изашла на средину терасе. У тој пози могла се сад видети само безграничност, па можда чак и наивност поштовања према ономе што је узела на себе да пренесе. Очи јој беху зажарене и лака, једва приметна дрхтавица надахнућа и усхићења једно двапут пређе преко њеног дивног лица. Она изрецитова: Био некад витез један Цутљив, мрк, ал' смеон, прав — Сам, суморан, убог, бедан Он проведе живот сав. Он утвару једном сјајну У чаробном виде сну. Непојмљиву, чудну тајну, На дно срца сакри њу. Студен, мрачан, од тог доба Не погледа женски створ, I ни с једном све до гроба Не ступи у разговор. Место шала бројанице На врат стави витез млад, Целик-мрежом покри лице Нит' је пред ким диже кад. Пун љубави чисте, жара, Омађијан оним сном, Крвљу својом он нашара А. M. D. на штиту свом. Кад по кршној Палестини Докле борбе пламти час Призиваху паладини Име дама у сав глас, »Лумен цоели, санцта Роса« Он клицаше — претњом том Сатираше — смртна гроза! — Муслимане као гром. Живећ после стално, строго Сам у замку — напокон Вечно тужан, ћутљив много, Без причешћа умре он. Сећајући се после тог тренутка, кнез се дуго, у необичној смућености, мучио једним питањем за њега неразрешивим: како је било могућно сјединити такво истинско, дивно осећање са онако очигледним јетким подсмевањем? А да је то било подсмевање, у то није сумњао; он је то јасно схватио и имао је за то разлога; за време рецитовања Аглаја је дозволила себи да измени слова А. M. D. у гласове Н. Ф. Б. Да се он није забунио, нити да је он погрешно чуо, у то ни сумњати није могао (после се то и потврдило). Но било како му драго, Аглајин испад — наравно, шала, мада одвећ оштра и лакомислена — био је унапред смишљен. О »сиромашном витезу« сви су говорили (и »смејали се«) читав месец дана раније. А, међутим, ма колико да се после кнез сећао, излазило је да је Аглаја изговорила та слова не само без икаквог израза шале, или каквог било подсмевања, или чак ма каквог нарочитог наглашавања тих почетних слова, да рељеф ни је истакне њихов прикривен смисао, него, напротив, са таквом непромењеном озбиљношћу, с тако невином и наивном једноставношћу да се могло помислити да су баш та слова и била у балади и да је све тако било у књизи наштампано. Нешто тешко и непријатно као да уједе кнеза. Лизавета Прокофјевна, наравно, не разумеде и не примети ни ту замену слова ни алузију. Генерал Иван Фјодорович схвати само толико да се декламовала нека песма. Од осталих слушалаца веома многи видеше у чему је ствар и задивише се и смелости Аглајиног испада и намери, али оћуташе и трудили су се да то не покажу. Но Јевгеније Павлович (кнез је готов био да се за то клади) не само да разумеде него се трудио чак да покаже да је разумео; он се и сувише подругљиво осмехивао. — Како је дивна! — ускликну генералица истински усхићена, тек што се довршило рецитовање. — чији су то стихови? — Пушкинови, маман, немојте нас срамотити! То је срамота — узвикну Аделаида. — Ама поред вас може човек још и већа будала да постане! — горко се одазва Лизавета Прокофјевна. — Срамота! Кући чим дођемо, одмах да ми дате Пушкина! — Па ми, канда, и немамо у кући Пушкина. — Одвајкада повлаче се по кући — додаде Александра — две раскупусане књиге. — Одмах пошаљите неког у град да купи, Тодора или Алексеја, првим возом, али боље Алексеја... Аглаја, ходи овамо! Пољуби ме, дивно си рецитовала. Али, ако си то искрено говорила — додаде она скоро шапатом — онда ми те је жао; ако си, пак, декламовала само да му се подсмехнеш, онда таква твоја осећања осуђујем, тако да би свакако боље било да ниси ни рецитовала. Разумеш ли? Иди сад, госпођице, имам с тобом још да разговарам. Него, ми смо се овде већ дуго заседеле? Међутим, кнез се поздрави са генералом Иваном Фјодоровичем, генерал му представи Јевгенија Павловича Радомског. — Путем сам га дочепао тек што се скинуо с воза; дознао је да сам пошао овамо и да су сви наши ту ...

— Дознао сам да сте и ви ту — прекиде га Јевгеније Павлович — па пошто сам већ одавно и неизоставно ставио себи у задатак да потражим не само ваше познанство но и ваше пријатељство, то нисам хтео да губим време. Ви као да нешто нисте здрави? Малочас чујем.

— Потпуно сам здрав, и врло ми је мило да се с вама упознам; много сам слушао, па чак и разговарао о вама с кнезом Ш. — одговори Лав Николајевич пружајући руку. Узајамне љубазности беху изговорене, обојица стиснуше један другом руку и помно се загледаше у очи. Разговор у часу постаде општи. Кнез примети (а он је сад све брзо и жудно опажао, можда и оно чега никако није ни било) да је цивилно одело Јевгенија Павловича изазивало опште и некако необично јако чуђење, толико да су сви остали утисци часом били заборављени и избледели. Могло би се помислити да се у тој промени одела крило нешто нарочито важно. Аделаида и Александра у недоумици испитиваху Јевгенија Павловича. Кнез Ш., његов рођак, гледаше га са великом забринутошћу; генерал је говорио чак узрујано. Једино Аглаја што се радознало, али потпуно мирно загледала можда за један минут у Јевгенија Павловича, чисто као желећи да упореди да ли му војно или цивилно одело боље стоји, али се после једног тренутка окрену и затим га већ није гледала. Лизавета Прокофјевна такође не хтеде ни о чему да пита, премда се можда и она унеколико узнемирила. Кнезу се учини да Јевгеније Павлович баш као да није код ње у великој милости. — Зачудио нас је, запрепастио! — понављао је Иван Фјодорович као одговор на сва питања. — Ја просто нисам хтео да верујем кад сам се недавно у Петрограду видео с њим. I откуд тако наједном у пензију, то је питање? А сам је први говорио да не треба столице ломити. Из доцнијег разговора показало се да је Јевгеније Павлович већ одавно наговештавао своју пензију; али је сваки пут о томе говорио тако неозбиљно да му се није могло веровати. Него, он је свагда о озбиљним стварима говорио с тако шаљивим изгледом да га човек није могао схватити, а нарочито кад је сам хтео да га не схвате. — Ја ћу то само за неко време... који месец, највише ако годину дана проведем у пензији — срнешкао се Радомски. — Али нема за то потребе, бар колико су мени познате ваше прилике — још се непрестано генерал жестио. — А да обиђем своја и мања? То сте ми и сами саветовали; осим тога, хоћу мало и у иностранство... Него, тај разговор се ускоро промени; али по мишљењу кнеза, који је посматрао, тај и сувише необични и непрестан немир ипак је прелазио меру, и ту мора да је било нешто нарочито. — Значи, »сиромашни витез« је опет на сцени? — запита Јевгеније Павлович прилазећи Аглаји. На кнежево запрепашћење, ова га одмери са чуђењем и упитно, као да је хтела да му да на знање да ни речи међу њима о »сиромашном витезу« није могло бити, и да она чак ни само питање не разуме. — Ама доцкан је, доцкан је сад у град слати по Пушкина, доцкан је! — препирао се Коља из све снаге са Лизаветом Прокофјевном — сто пута вам кажем, доцкан је! — Да, збиља, да се сад шаље неко у град сасвим је доцкан — упаде у реч Јевгеније Павлович, брже оставивши Аглају. — Мислим да су књижаре у Петрограду већ затворене, скоро је девет — рече он извадивши часовник. — Толико смо чекали и нисмо се сетили, можете се, ваљда, и до сутра претрпети — убаци Аделаида. — А и не личи некако — додаде Коља — да се људи из виших кругова много за литературу интересују. Питајте, ето, Јевгенија Павловича, њима више личи да се интересују за нека жута кола са црвеним точковима. — А ви то опет нешто из књиге, Коља — примети Аделаида. — Па он и не зна да говори друкчије него из књига — прихвати Јевгеније Павлович — он се изражава читавим фразама из књижевних прегледа. Ја одавно имам задовољство да познајем разговоре Николаја Ардалионовича, али овога пута он не говори из књиге; Николај Ардалионович отворено мисли на моја жута кола са црвеним точковима. Само, ја сам та кола већ заменио другима, па сте, ето, закаснили. Кнез је обраћао нарочиту пажњу на оно што је говорио Радомски ... Њему се учинило да се он држи врло лепо, скромно, ведро, а нарочито му се допало што као са собом равним и другарски говори с Кољом, који га је још заједао. — Шта је то? — обрати се Лизавета Прокофјевна Вери, кћери Лебедевљевој, која стајаше пред њом с неколико књига великог формата у рукама, ванредно лепо увезаних и скоро нових. — Пушкин — рече Вера. — Наш Пушкин. Тата ми казао да вам га донесем. — Како то? Како то може бити, откуд то сад? — зачуди се Лизавета Прокофјевна. — Али не на дар, не на дар! Такво што се ја никад не бих усудио! — искочи иза рамена кћериног Лебедев — него по цени коштања. То је наш сопствени породични, фамилијарни Пушкин, издање Апенкова, које се сад већ нигде не може наћи... по цени коштања. Подносим вам га са страхопоштовањем, желећи да вам га продам те да тим утолим благородно нестрпљење најплеменитијих литерарних осећања вашег превасходства. — Кад продајеш, хвала! Своје нећеш изгубити, не бој се; само се не измотавај толико, молим те, драги! Слушала сам за тебе: ти си, кажу, преначитан, па ћемо се једном ја и ти наћи да се разговарамо: хоћеш ли ми га сам донети? — Са страхопоштовањем и понизношћу! — кривио се сав срећан Лебедев, узимајући књиге од кћери. — Што се мене тиче, гледај само да ништа не изгубиш, донеси ми их макар и без понизности, али само под условом — додаде она пажљиво га загледајући — само ћу те до прага пустити, а да те примим данас, то нисам рада. Кћер Веру ми можеш, ако хоћеш, и одмах послати. Она ми се врло допада. — А што ви за оне тамо ништа не кажете? — нестрпљиво се обрати Вера оцу — јер они ће, ако је тако, и сами ући; ено их већ дижу галаму, Лаве Николајевичу— обрати се она кнезу, који је већ био узео шешир — тамо су вам већ одавно неки дошли, некаква четири човека, чекају вас и псују, али их тата не пушта к вама. — Какви су то гости? — запита кнез. — Неким послом, кажу, дошли, само такви су да ако их сад не пустимо, они це вас на путу пресрести. Боље, Лаве Николајевичу, да их пустимо, па ћемо их се после некако отрести. Гаврило Ардалионович и Птицин их тамо умирују, али они неће ни да чују. — Син Павлишчева! Син Павлишчева! Не вреди, не вреди... — замлатара рукама Лебедев — њих не вреди ни слушати. Само ћете узалуд себе узнемиравати, пресветли кнеже, због њих нема смисла. — Син Павлишчева! Боже мој! — викну кнез необично збуњен — знам... али ја сам предао ту ствар Гаврилу Ардалионовичу. Овог часа ми Гаврило Ардалионович рече... Али Гаврило Ардалионович беше изашао из собе на терасу; за њим изађе и Птицин. У најближој соби зачу се шум и громовит глас генерала Иволгина, који као да је желео да надвиче неколико гласова. — Коља одмах потрча на ту вику. — То је врло занимљиво! — примети гласно Јевгеније Павлович. »Значи, познато му је!« помисли кнез. — Какав син Павлишчева? I... какав може бити син Павлишчева? — у недоумици запита генерал Иван Фјодорович радознало разгледајући сва лица и са чуђењем приметивши да је цела та нова ствар овде само њему једином непозната. Збиља, узрујаност и радозналост беху општи. Кнез се дубоко зачуди што је та његова потпуно лична ствар већ успела да их тако много све заинтересује. — Биће врло добро ако ви одмах, и то сами, то завршите — рече Аглаја прилазећи кнезу са неком нарочитом озбиљношћу — а нама свима дозволите да будемо ваши сведоци. Вас хоће да упрљају, кнеже: ви морате сад свечано себе оправдати, а ја се већ унапред веома радујем због вас. — Па и ја хоћу да се сврши, најзад, та гнусна дрскост — викну генералица. — Добро их удеси, кнеже, не штеди их! Већ су ми уши пробили причајући о тој ствари и много сам се једила због тебе. А баш волим да их видим. Позови их, а ми ћемо да седнемо. То се Аглаја добро сетила. Јесте ли ви о томе што чули, кнеже? — обрати се она кнезу Ш. — Наравно, од вас сам и чуо. Али баш ми је мило да видим ту данашњу омладину — одговори кнез Ш. — Јесу ли то баш они нихилисти, је ли? — Не, они нису, да кажете, нихилисти — коракну напред Лебедев, који такође само што се није тресао од узбуђења — то су неки други, нарочити, мој сестрић ми каже да они терају још и даље од нихилиста. Него, ви се варате, ваше превасходство, ако мислите да ћете их својим присуством збунити; они се не даду збунити. Нихилисти су, ипак, неки пут писмен свет, чак и учен, а ови, ови су их превазишли јер вам је то пре свега практичан свет. То вам је, управо, некаква последица нихилизма, али не директним путем, него по чувењу и посредно, и они не приказују себе у чланчићима по часописима, него право на делу; код њих вам, на пример, није реч о бесмислености поезије Пушкина нити, на пример, о потреби да се Русија распадне на мање делове; не, него код њих се већ сматра за потпуно право да ако се теби некад нешто прохте, то онда већ ни пред каквим преградама да се не заустављаш, па макар при том осам особа имао да уцмекаш. Него, кнеже, ја вам, ипак, не бих саветовао ... Но кнез већ пође да гостима отвори врата. — Ви клеветате, Лебедеве — изговори он смешећи се. — Вас је ваш сестрић врло озлоједио. Не верујте му, Лизавета Прокофјевна. Уверавам вас да су Горски и Данилови само изузеци, а ови овде су... на погрешном путу... Само, ја не бих желео овде пред свима. Извините, Лизавета Прокофјевна, они ће ући, ја ћу их показати, а после ћу их одвести. Изволите, господо. Кнеза је сад више узнемиравала једна друга, за њега мучна мисао. Њему као да се причињавало: није ли неко унапред удесио ту ствар сада, баш у ово време, и баш пред овим сведоцима, можда на његову срамоту, а не на тријумф? Али њему је дошло одвећ тешко због тог његовог »чудовишног и пакосног сумњичења«. I ваљда би умро кад би сад ту ма ко дознао да он има такву мисао у глави, те у онај мах кад му уђоше нови гости, он је искрено био готов да сматра себе, између свију што беху око њега, за последњег међу последњима у моралном погледу. Уђоше њих петорица, четири нова госта и пети, одмах за њима, генерал Иволгин, у жестини, узбуђен и у најјачем наступу красноречивости. »Овај је јамачно на мојој страни«, помисли кнез са осмехом. I Коља се про вуче у собу заједно са свима: он је ватрено говорио с Иполитом, који се налазио међу посетиоцима. Иполит га је слушао и смешкао се. Кнез посади госте. Све су то била тако млађана, тако чак непунолетна момчад да би се човек могао чудити и случају и свој церемонији која се од њега изроди. Иван Фјодорович Јепанчин, на пример, који ништа није знао нити схватао у тој »новој ствари«, чак се озбиљно љутио гледајући на омладинце, и јамачно би некако и протестовао да га не спречи њему несхватљиво учешће његове жене у личним кнежевим интересима. Он, уосталом, остаде ту делом из љубопитства, делом по доброти свог срца, у нади да ће бити и од помоћи, а, у сваком случају, да ће им својим ауторитетом користити. Али поздрав из даљине генерала Иволгина, који уђе, опет га разљути. Он се натмури и одлучи да упорно ћути. Међу четворицом младих посетилаца један је имао око тридесет година, бивши »поручник из Рогожинове дружине, боксер, који је сам и по петнаест рубаља поклањао молиоцима«. Нагађало се да он ову младеж као њихов одан и искрен пријатељ стално прати, да би били куражнији, а ако се укаже потреба, и ради подршке. Међу осталима, пак, прво место и прву улогу је имао онај коме прилепише име »Павлишчевљевог сина«, премда се сам човек представљао као Антип Бурдовски. То беше младић бедно и аљкаво одевен, у героку, са рукавима тако умашћеним да су се као огле¬дало сијали; са умашћеним, до горе закопчаним прсником, са некуд ишчезлом кошуљом, са црним свиленим до немогућности прљавим и као гајтан увијеним шалом, са давно непраним рукама, са необично бубуљичавим, беломусастим лицем, и ако је могућно тако се изразити, са невино-дрским погледом. Он је био осредњег раста, сувоњав, од једно двадесет две године. Ни најмања иронија, ни најмања рефлексија није се изражавала на његовом лицу; напро¬тив: потпуна, тупа опијеност сопственим правом, и у исто време нешто што је долазило од чудне и непрестане потребе да буде и да се осећа стално увређен. Говорио је узбуђено, журећи се и замуцкујући, као да гута неизговорене до краја речи, баш као да је мутав или можда странац, мада је био прави Рус. Пратио га је прво, читаоцима већ познат, сестрић Лебедевљев, а затим Иполит. Тај Иполит је био веома младо момче од каквих седамнаест-осамнаест година, са паметним али стално нешто љутитим изразом лица, на којем је болест већ оставила ужасне трагове. Беше сув као костур, бледожут, очи су му севале, а две црвене мрље стално су гореле на образима. Непрестано је кашљао; свака реч и скоро сваки дах његов бивао је праћен кркљањем. Очигледна сушица у највећем јеку. Изгледаше да неће преживети ни две-три недеље. Био је врло уморан, и први се спустио на столицу. Остали се при улазу мало снебиваху и умало што се не збунише, али су се ипак правили важни и очигледно су се бојали да не осрамоте своје достојанство, што се некако чудновато није слагало са њиховом репутацијом рушилаца свих некорисних друштвених ситница, предрасуда, и малтене свега на свету, сем сопственин интереса. — Антип Бурдовски — брзоплето и замуцкујући изговори »Павлишчевљев син«. — Владимир Докторенко — јасно и разговетно, и чисто хвалећи се што је он Докторенко, представи се Лебедевљев сестрић. — Келер! — промрмља бивши поручник. — Иполит Терентијев — изненада пиштавим гласом цикну овај. Сви најзад поседаше један до другог на столице спрам кнеза; сви му се представише, намрштише се, и да би се охрабрили, преместише капе из једне руке у другу; сви се наоштрише да говоре, али су ипак сви ћутали, још увек нешто ишчекујући, са изазивачким изгледом, у ком као да се читало: »Не, брате, нећеш ми подвалити!« Осећало се да треба неко, ради почетка, да изговори само прву реч, па ће сви у један мах углас да загаламе надмећући се и отимајући један другом реч из уста.

VIII

— Господо, ја се никоме од вас нисам надао — поче кнез — ја сам све до данас био болестан, а вашу ствар сам (обрати се он Антипу Бурдовском) још пре месец дана поверио Гаврилу Ардалионовичу Иволгину, о чему сам вас још тада известио. Уосталом, ја не бежим од личног објашњења, али признаћете и сами, у ово доба дана ... Па вам предлажем да пређемо у другу собу, ако неће дуже... Овде су сад моји пријатељи и верујте ми... — Пријатељи... колико желите, али ипак ћете дозволити — наједном кнеза прекиде Лебедевљев сестрић неким поучним тоном, премда засад још не повишујући глас — али дозволите и ви нама да изјавимо да сте могли с нама и мало пристојније поступити, а не оставити нас да два часа у вашој лакејској соби чекамо ... — Наравно... и ја... и то ви зовете кнежевски! I то је... ви сте, дакле, генерал! А ја нисам ваш лакеј! Али ја, ја ... — промрмља наједном с необичном жестином, увређено, Антип Бурдовски, са дрхтавим уснама, са дрхтањем у гласу, с пљуском пљувачке која му је летела из уста, и баш као да се сав распукао и провалио, тако се наједном цео залете, да му се после десет речи већ ништа није могло разумети. — То је било кнежевски! — викну Иполит пискавим, промуклим гласом. — Да се то мени десило — прогунђа боксер — то јест да се то непосредно односило на мене, благородног човека, ја бих, да сам на месту Бурдовског ... ја... — Господо, ја сам тек овог тренутка дознао да сте ви ту, верујте богу — понови опет кнез. — Не бојимо се ми, кнеже, ваших пријатеља, па ма ко да су они, јер смо ми у праву — рече опет Лебедевљев сестрић. — I какво сте ви имали право, дозволите да вас запитамо — цикну опет Иполит падајући све више у ватру — да износите ствар Бурдовског пред суд ваших пријатеља! ... Па ми, можда, и не желимо пред суд ваших пријатеља; и сувише је јасно шта може да значи суд ваших пријатеља! ... — Па добро, ако ви, господине Бурдовски, не желите овде да говорите — пође најзад некако за руком кнезу да рекне, необично изненађен оваквим почетком — онда, с драге воље, да пређемо одмах у другу собу, а за вас све сам ја, понављам вам, тек овога часа чуо ... — Али ви права немате, права немате, права немате! ... ваше пријатеље ... Ето ... — изговори опет наједном Бурдовски, унезверено и опрезно осврћући се око себе, и жестећи се утолико више уколико је мање имао поуздања и зазира — ви немате права! — Па, изговоривши то, напречац застаде, као да пресече, и немо избечивши своје кратковиде, необично избуљене очи са црвеним дебелим жилицама, упитно се загледа у кнеза, нагнувши се свим својим трупом напред. Овога пута се кнез толико зачуди да и сам заћута, па се и он у њега загледа избечивши очи и не говорећи ни речи. — Лаве Николајевичу! — зовну га наједном Лизавета Прокофјевна — на, прочитај ово одмах, овог тренутка, то се баш на твоју ствар односи. Она му, сва узрујана, додаде једне недељне новине, од оних хумористичких, па му показа прстом један чланак у њима. Лебедев, док су још улазили гости, прискочио је са стране Лизавети Прокофјевној, о чију се наклоност он стално отимао и, ни речи не рекавши, извадио је из бочног џепа те новине и принео јој их право пред очи указујући писаљком обележени стубац. Оно што је досад Лизавета Прокофјевна стигла да прочита пренерази је и страшно је узнемири. — А зар не би било боље да се не чита наглас — промрмља кнез веома збуњен — ја бих прочитао сам ... доцније ... — Онда нам боље прочитај ти, али читај одмах, наглас! — обрати се Лизавета Прокофјевна Кољи, нестрпљиво истргнувши из кнежевих руку новине које он тек што је био примио — ту пред свима читај, наглас, да сви чујемо! Лизавета Прокофјевна беше плаха дама, л ако се за све загревала, тако да би одмах и наједанпут, не размишљајући дуго, дизала неки пут све котве и навозила се на широко море не обзирући се на време. Иван Фјодорович се немирно покрену. Али док су у први мах сви и нехотице застали па неодлучно чекали, Коља отвори новине и поче да чита гласно од места које му указа Лебедев пошто скочи до њега: »Пролетери и господски изданци — епизода обичног и свакидашњег пљачкања! Прогрес! Реформа! Правда и правица! Чудне се ствари збивају у овој нашој, такозваној светој Русији, у наше доба рефорама и капиталистичке иницијативе, у доба националности, и стотине милиона што се из године у годину извозе у иностранство; у доба подстицаја индустрије и парализе радничких руку! итд., итд. — ко би све то набројао, господо, те стога — одмах право на ствар! Десио се један чудан случај са једним од изданака нашег пропалог спахијског властеоства (де профундис), од оних изданака чији су још дедови све до последње кошуље на рулету прокоцкали, очеви им стога били приморани да служе као заставници, те су обично умирали под оптужбом и истрагом за неку тобоже невину проневеру државног новца, а чија деца, слично јунаку ове наше приче, и ли расту као идиоти, или мало-мало па их тек укебају да су начинили криминал, за шта их, уосталом, ради поуке и поправке, поротници као невине ослобађају, док, напокон, не сврше тиме што чине један од оних скандала који зграњавају јавност и срамоте већ ионако доста зазорно наше доба ... Овај наш изданак, пре једно пола године, обувен у европске ципеле и цвокоћући зубима у неком тананом, паучином постављеном капуту, вратио се зими у Русију из Швајцарске, где се лечио од идиотства (сиц). Мора се признати да му је срећа ипак била наклоњена, тако да би он — већ и да не говоримо о занимљивој болести његовој од које се у Швајцарској лечио (но, може ли се ко лечити од идиотства, замислите то?!!) — могао доказати тачност руске пословице: „Извесна сорта људи је још понајсрећнија!" Нека сад читаоци и сами о овоме размисле: остао је нејако дете по смрти оца, као што кажу поручника, који је умро под судом због изненадног ишчезнућа за карташким столом читавог четног новца, а можда и због одвећ препуњене порције брезових шиба којима је частио своје војнике. (Сећате ли се, господо, старих времена!) — I нашег вам барона узе из милосрђа на васпитавање један од врло богатих руских властелина. Тај руски властелин — назовимо га, ако хоћете, П., сопственик, у пређашње златно време, четири хиљаде кметских душа (кметске душе! разумете ли ви, господо, тај израз? Ја га не разумем. Треба погледати у речник: „свеже предање, а човек тешко верује!") — био је, очевидно, један између оних руских готовина а дембелана што су свој нерадни живот по Европама проводили: л ети по бањама, а зими у паришком Шато-де-Флеру, где су у своје време грдне паре оставили. Без претеривања се могло рећи да је бар једну трећину руског робовског данка турао у свој незасити џеп весели газда паришког Шато-де-Флера — пала му, што кажу, секира у мед! Најпосле, како му драго, али безбрижни П. васпита сироче-господичића кнежевски: узимао му васпитаче и гувернанте (ове последње, без сумње, свагда лепотице) које је увек сам доводио из Париза. Али последњи у свом роду господски изданак био је идиот. Шато-де-флерске гувернанте ништа од њега не могоше истесати, и до своје двадесете године наш питомац не научи да говори ни на ком језику, па чак ни на руском! Уосталом, ово последње би му се могло још и опростити. Најзад, у руској спахијској глави тог П. искрсну однекуд фантазија да би се тај идиот ипак некако могао просветити тамо негде у Швајцарској. — Фантазија, уосталом, сасвим логична: готован и пропријетер сасвим је природно могао помислити да се за паре може чак и памет на пијаци купити, а нарочито у Швајцарској. Прође пет година лечења у Швајцарској код неког чувеног професора, а и грдне се паре за то лечење потрошише: идиот се, наравно, није опаметио, али је, кажу, ипак почео да некако личи на човека — но и то, без сумње, на једвите јаде. Али П. једног дана напречац умре. Тестамента, наравно, никаквог нема: оставина, као и обично, у нереду; халапљивих наследника читава чета, а ти, наравно, неће ни да чују за последње у фамилији изданке, лечене у Швајцарској из милости од породичног идиотства. I сад властеоски потомак, иако идиот, ипак покуша да подвали своме професору, па се, као што се прича, читаве две године бесплатно код њега лечио, кријући од њега да му је добротвор умро. Али је и професор био приличан шарлатан. Уплашивши се најзад, кад виде да му паре за лечење и издржавање никако не стижу, а још више се уплашивши од апетита овог двадесетогодишњег мукташа, он му једног лепог дана обу своје старе ципеле, поклони му свој похабани капут, па га, сажаливши се на њега, отпреми трећом класом нацх Руссланд — да га се једном отараси. Рекао би човек: срећа окрену нашем јунаку леђа. Али, да видите чуда: усуд, који глађу сатире читаве руске губерније, тек наједном обасу својим дарима ово госпоче, као облак из Криловљеве басне који је прелетео над сасушеним њивама па се излио над океаном! Скоро у истом тренутку кад се он из Швајцарске појавио у Петрограду, умире један од рођака ње-гове мајке (пореклом, наравно, из трговачког реда) — стари и без деце нежења, трговац, брадоња и назарен, и оставља неколико милиона наследства, неоспорног и чистог у готовом и (да је откуд мени и вама, читаоче) — и све то нашем изданку, све то нашем барону, који се од кретенства у Швајцарској лечио! Али ту му сад већ други ветар дуну. Око нашег барона у европским ципелама, који поче да облеће око нечије лепотице-метресе — око њега вам се сад скупи читава војска пријатеља, искрснуше однекуд чак и неки рођаци, а што је најгоре, читави буљуци властеоских девојака које су жељно очекивале законити брак, и куд ће им боља прилика! Аристократ, милионар, идиот — све милости божје у једанпут... таквог мужа оне ни с фењером не би нашле, нити би им га неко по поруџбини могао створити! ... « — То... то ја просто не разумем! — узвикну Иван Фјодорович у највећем ступњу негодовања. — Престаните, Коља! — викну и кнез чисто преклињући. Разлегоше се повици са свих страна. — Да се чита! Да се чита неизоставно! — одсече Лизавета Прокофјевна, уздржавајући се очигледно са највећим напором. — Кнеже! Ако се прекине читање, нисмо више пријатељи. Није се могло ништа. Коља загрејан, сав поцрвенео, узрујан, узбуђеним гласом настави читање: »Али док се наш скоројевић-милионар налазио, тако рећи, на седмом небу, догоди се једна сасвим друга ствар. Једног лепог јутра дође му један посетилац са спокојним и озбиљним лицем, са учтивим, али достојанственим и оправданим разлозима, одевен скромно и отмено, са очевидним напредним смером мишљења, па у две речи објасни разлог своје посете: он је, вели, тај и тај чувени адвокат, а њему је један младић поверио један посао; и он сад долази у његово име. Тај младић је, ни мање ни више, него син покојног П., премда сад има друго презиме. Тај блудник П., саблазнивши у младости једну честиту, сироту девојку, служавку, али европски васпитану (при чему су се, наравно, ту умешала била и баронска права минулог феудалног поретка), па приметивши неминовну, али блиску последицу своје везе, брже-боље удаде је за једног човека који се бавио трговином, а био је и у државној служби, и мао благородан карактер и већ одавно волео исту ту девојку. С почетка је П. помагао младенце, али ускоро му благородан и поносит карактер младожењин отказа да и даље прима од њега такву помоћ ... Тако прође неко време, а П. мало-помало заборави и ту младу и сина што му га је родила, а после, као што рекосмо, и умре — без икаквог завештања. Али његов син, који се, међутим, родио у законитом браку, но који је одрастао са другим презименом и потпуно био усињен захваљујући благородном карак¬теру мужа своје матере, али који је у међувремену умро, тај син остаде да живи од својих средстава, и са болном, паћеницом мајком узетих ногу, у једној удаљеној губернији. Тај младић је у престоници зарађивао средства за живот дајући часове трговачкој деци, те се тиме издржавао најпре у гимназији, а после као слушалац корисних предавања, имајући у виду неку потоњу сврху. Али ко се још помагао хонораром од трговаца који плаћају тричави грош од часа! — па још са мајком узетих ногу, која, најзад, ни својом смрћу у далекој губернији скоро нимало не олакша његов тежак положај? А сад настаје питање: како је по правди требало да пресуди наш властеоски потомак? Ви, наравно, мислите, читаоче, да је он себи рекао овако: „Ја сам се целог свог века користио дарима П.; на васпитање моје, на гувернанте и на лечење од идиотства отишле су читаве десетине хиљада у Швајцарску; данас, ето, ја имам милион, а благородни син П., који ништа није крив због поступања свог лакомисленог оца који га је тако заборавио, сатире се и пропада дајући бедно награђене часове. Све оно што је потрошено на мене имало је, ако ћемо право, да се употреби на њега. Те огромне суме страћене на мене стварно нису моје. То је била само слепа погрешка усуда; тај новац требало је дати сину П. На њега је све то требало бити употребљено, а не на мене — све је то било плод фантастичне ћуди лакомисленог и расејаног П. I кад бих ја био збиља човек на своме месту, деликатан, правичан, сад бих морао дати његовом сину половину свега оног наследства; али пошто сам ја, пре свега, човек рачунџија те сувише добро разумем да ова ствар није правна ствар — то му ја половину својих милиона нећу дати. Али и сувише би ниско и бестидно било од мене (изданак је заборавио да то не би било рачунски) ако оне десетине хиљада што их је П. дао за мој идиотизам не вратим његовом сину. То већ и сама савест и обична правичност захтевају! Јер, шта ли би од мене било да П. није узео да ме васпитава, него да се бринуо о свом сину? Али не, господо! Наши изданци не мисле тако. I ма колико да му је адвокат излагао права овог младог човека (тај адвокат се био заузео за ову ствар из чистог пријатељства, скоро и против младићеве воље, скоро силом); ма како да му је предочавао дужности части, благородства, правичности, па чак и обичан рачун, швајцарски васпитаник остаде упоран. Па шта даље мислите? Све је то још ни по јада, али ево шта се збиља не може опростити, нити икаквом интересантном болешћу извинити: тај милионар, који је једва изишао из ципела свог професора, није могао ни то да схвати да благородни младић, који се сатирао дајући јевтине часове, не проси од њега неку милостињу или помоћ, него тражи своје право и оно што му се стварно дугује, па чак то и не тражи он, но се за њега други добри људи заузимају. Са величанственим изразом и опијеношћу од добивене могућности да кињи људе својим милионима, наш господичић вади из џепа банку од педесет рубаља па је шаље благородном младићу у виду увредљиве милостиње! Ви, можда, не верујете, господо? Ви сте се згранули, ви сте увређени, из вас избија вапај гнушања; али он је то збиља учинио! Наравно, онај му је те паре одмах вратио, тако рећи бацио му их је назад у лице. I чиме ће сад цела та историја да се сврши? Ствар није правна, остаје само јавности! Ми саопштавамо тај случај публици за његову истинитост. Прича се да је један од најистакнутијих хумориста наших избацио у вези с тим један сјајан епиграм, који заслужује да добије места не само у паланачким но и у престоничким хроникама нашег живота: Љова у Шнајдеровом капуту Пет година се гиздао, I као прави клуподер Богу дане је крао ... Вративши се у ципелама уским, Милионско наследство узе ... Свом се богу моли руски, А студенте пљачка својски!« Кад Коља доврши читање, брже додаде новине кнезу, па ни речи не говорећи, јурну у угао собе, згури се уза зид и покри лице рукама. Он се неиздржљиво стидео, а његова детиња, још на морално блато ненавикнута душа, негодовала је преко сваке мере. Њему се чинило да се збило нешто необично, нешто што је све наједном порушило, и тешко да сад и он сам није свему томе крив — већ самим тим што им је то гласно прочитао. Али и сви остали као да су осећали нешто слично томе. Девојкама беше врло незгодно и стидно. Лизавета Прокофјевна савлађиваше у себи необичан гнев, па се можда и горко кајала што се умешала у ово. Сад је само ћутала. У кнежевој души се збивало оно што често бива у оваквим приликама код сувише снебивљивих људи: он се толико застиде од туђег поступка, толико се стидео тих својих гостију да се у први мах бојао и да их погледа. Птицин, Варја, Гања, па чак и Лебедев — сви су имали нешто збуњен изглед. Најчудноватије је од свега било то што су Иполит и »Павлишчевљев син« били такође као нечим пренеражени; Лебедевљев синовац беше исто тако очигледно незадовољан. Једино је боксер седео потпуно миран, гладећи бркове, са важним изгледом, и мало као оборивши очи, али не од збуњености, него, напротив, изгледаше као из неке благородне скромности, и од сувише очигледног тријумфа. По свему се видело да му се чланак необично допао. — Ђаво да их зна шта је то — прогунђа на пола гласа Иван Фјодорович — баш као да се неких педесет лакеја скупило да то сачињава и сачини. — А дозволите да запитам, поштовани господине, како смете ви вређати сличним претпоставкама — рече Иполит и сав уздрхта. — Па то, то је за благородног човека... признаћете и сами, генерале, ако је неки отмен човек, то је већ сасвим велика увреда! — промрмља боксер, који се однекуд такође наједном трже гладећи брке и трзајући раменима и целим телом. — Пре свега, ја вама нисам »поштовани господин«, а друго, ја вам никакво објашњење не намеравам давати — оштро одговори страшно разљућени Иван Фјодорович, диже се с места па, не рекавши ни речи, оде до излаза са терасе и застаде на горњој степеници леђима ка публици, страшно љут на Лизавету Прокофјевну, која сад још није ни мислила да се макне са свога места. — Господо, господо, ама дозволите ми, најзад, господо, да говорим — очајан и узбуђен викаше кнез — и учините љубав, говоримо тако да се разумемо! Мени је најзад свеједно, господо, што се тиче самог чланка, нека га с милим богом! Али је то, господо, све гола лаж што је у том чланку наштампано; ја то стога говорим што ви и сами то знате; чак ме је стид. Тако да се просто чудим ако је то неко између вас написао ... — Ја ништа до овог тренутка нисам знао о томе чланку — рече Иполит — и осуђујем тај чланак. — А ја, иако сам знао да је написан, али... ни ја не бих саветовао да га штампају зато што је то још рано — додаде Лебедевљев сестрић. — А ја сам знао, али ја имам право ... ја... — прогунђа »син Павлишчева«. — Шта! Зар сте ви сами све то саставили? — запита га кнез радознало се загледајући у Бурдовског. — Ама не може бити! — Него, ми бисмо могли да вам не признамо право на таква питања — умеша се Лебедевљев сестрић. — Ја сам се само зачудио да је господину Бурдовском пошло за руком... но... хтео бих да кажем, да, кад сте већ ствар изнели на јавност, онда што сте се малочас нашли увређени кад сам ја пред својим пријатељима о тој ствари проговорио? — Једва једном! — промрмља са осудом срдито Лизавета Прокофјевна. — I штавише, кнеже, ви сте изволели заборавити — прогура се наједном између столица Лебедев, кога остави стрпљење, а изгледало је као да је у грозници — изволели сте заборавити да је то само једна добра воља ваша и беспримерна доброта вашег срца била да их примите и саслушате, а да они никаквог права немају то да захтевају, тим пре што сте ви ту ствар већ били поверили Гаврилу Ардалионовичу, па и ту сте опет по прекомерној доброти својој тако поступили. Али сад, пресветли кнеже, остајући у кругу изабраних пријатеља својих, ви не можете жртвовати једно такво друштво ради ове господе, и могли бисте сву ту господу, тако рећи, овога часа експедовати, одмах овако с трема, тако да бих ја, у својству сопственика куће, чак с ванредним задовољством ... — Потпуно тачно! — грмну наједном из дубине собе генерал Иволгин. — Доста, Лебедеве, доста, доста — поче кнез, али читава експлозија негодовања заглуши његове речи. — Не, извините, кнеже, извините, сад већ тога није доста — скоро их све надвика Лебедевљев сестрић — сад ствар треба јасно и чврсто поставити јер ту ствар овде неки очевидно не разумеју. Ту су се и неке правничке зачкољице утрпале, и на темељу тих зачкољица нама прете да нас избаце с трема! Па зар ви, забога, кнеже, зар ви нас сматрате у толикој мери за будале да ми и сами не увиђамо у коликој мери наша ствар није правна, и да, кад би се претресла правнички, ми не бисмо имали права ни пребијеног гроша тражити од вас на основу закона? ... Али ми добро разумемо да ако ту нема права јуридичког, зато постоји право човечанско, природно; ту је право здравог разума и глас савести, па иако то наше право није записано ни у каквом плеснивом људском зборнику закона, ипак је благородан и частан човек ... а то ће рећи здраво мислећи човек ... ипак је он дужан да остане благодаран и частан човек чак и у оним случајевима који нису забележени у законицима. ... Ми смо и дошли овамо не страхујући да ћемо бити с трема на улицу избачени (као што сте нам ви малочас претили) због тога што не молимо, но захтевамо, и због нетактичности наше посете у овако касно време (мада и нисмо баш тако касно дошли, него сте нас ви пустили да онако дуго чекамо у лакејској соби)... стога смо, велим, и дошли ничега се не бојећи што смо у вама гледали човека са здравим смислом, то јест са чашћу и савешћу. ... Да, то је истина, ми смо овамо дошли не понизно, не као чанколизи и молитељи ваши, него уздигнуте главе, као слободни људи и никако не са молбом, но са слободним и поносним захтевом (чујте, не са молбом, но са захтевом... утувите то добро!)... Ми са достојанством и без увијања стављамо пред вас питање: сматрате ли ви себе у ствари потраживања Бурдовског за правог или кривог? Сматрате ли ви да је Павлишчев вама добро учинио, можда вас чак и од смрти спасао? Ако то признајете (а то је очевидно), онда да ли намеравате, или налазите ли за право по савести, да, кад сте сада добили те милионе, дате одштету оскудном сину Павлишчевљевом, мада он сад носи презиме Бурдовски? ... Да, или не? Ако је да, то јест, другим рецима, ако имате оно што на вашем језику зовете чашћу и савешћу, а што ми тачније обележавамо називом здравог разума, онда учините што тражимо, и свршено. Задовољите нас без мољакања и без неких захваљивања од наше стране... не чекајте их од нас, јер ви што чините, чините не нама, него правди за љубав. ... Ако ли, пак, не мислите да нас задовољите, то јест ако одговорите: нећу, ми одмах идемо и ствар се прекида. Вама ћемо, пак, пред свим овим вашим сведоцима у очи рећи да сте ви човек припросте памети и ниског развића; да се одсад не смете више називати човеком са чашћу и савешћу, нити на то имате права, и да сте хтели да и сувише јевтино то право купите. ... Ја сам свршио. Ја сам поставио питање. А сад изволите, терајте нас из куће ако смете. Ви то можете учинити, ви сте у власти. Али упамтите да ми ипак захтевамо, а не молимо. Захтевамо, а не молимо! ... Ту Лебедевљев сестрић, страшно узбуђен, застаде. — Захтевамо, захтевамо, захтевамо, а не молимо! ... — изговори Бурдовски, па поцрвене као куван рак. После речи Лебедевљева сестрића сви се много узрујаше, настаде чак и гунђање, премда су у читавом друштву сви очигледно избегавали да се мешају, осим можда јединог Лебедева, који као да је био у грозници. (Чудно: Лебедев, који је очевидно био на страни кнежевој, сада као да је осећао неко уживање породичног поноса после говора свог сестрића; бар је са неким нарочитим изгледом задовољства бацао погледе на све присутне.) — По моме мишљењу — поче кнез доста полако — по моме мишљењу, ви, господине Докторенко, у свему том што сад рекосте за једну половину сте сасвим у праву, чак бих рекао: за далеко већу половину, и ја бих се с вама могао потпуно сложити да нисте нешто изоставили у свом излагању, шта сте управо прећутали ја нисам у могућности сад да тачно изразим, али за потпуну истинитост ваших речи, наравно, нешто недостаје. Но вратимо се на ствар, господо! Реците ми, молим вас, зашто сте управо штампали тај свој напис? Јер свака је реч ту гола клевета; тако да сте ви, господо, по мом схватању, учинили подлост.

— Охо!

— Господине! — Па то је... то је... то је... — зачу се наједном од стране узнемирених гостију. — Што се тиче чланка — прихвати Иполит сикћући — у погледу тог чланка ја сам вам већ рекао да га ја и још неки други не одобравамо!А написао га је ево он (ту указа на боксера, који је до њега седео), и написао га је непристојно, признајем, написао неписмено и стилом којим пишу сви полуписмени као и он. Он је глуп, а сврх тога и шпекулант, признајем, ја му то сваки дан у очи говорим, али је човек ипак упола био у праву: слободна јавна реч је данас свачије право, дакле, и Бурдовског. А за своје глупости нека он сам одговара ... ... Што се, пак, тиче тога што сам малочас у име свих протестовао, односно присуства ваших пријатеља, сматрам за потребно да вам, поштована господо, објасним да сам протестовао једино зато да истакнем наше право; а ми стварно баш и желимо да буду ту и сведоци. I малочас, пре но што смо дошли овамо, ми смо се сва четворица сложили у томе. ... А ко су наши сведоци... свеједно, макар баш били и ваши пријатељи, јер, пошто они не могу да не увиде право Бурдовског (стога што је оно, очевидно, математичко), то је онда још и боље што су ти сведоци ваши пријатељи; тако ће се тим очевидније истаћи и утврдити истина. — То је тачно, ми смо се у том споразумели — потврди Лебедевљев сестрић. — Па што се онда одмах после првих речи таква вика и галама подигла кад сте сви тако желели? — зачуди се кнез. — Па због чланка, кнеже — уплете се боксер, који је страшно желео да и он ту што рекне, и пријатно живахну (могло се наслућивати да је на њега очевидно веома утицало и присуство дама). — Што се тиче чланка — настави он — признајем вам да сам његов аутор збиља ја, премда је мој болешљиви пријатељ, коме сам због његове слабости навикао да праштам, тај мој чланак осудио. ... Али сам писао и штампао у часопису искреног пријатеља, у виду дописа. А ти стихови у чланку нису моји, они су производ једног познатог хумористе. Само сам Бурдовском чланак прочитао, и то не цео, па сам одмах добио од њега пристанак да га штампам, али признаћете да сам га могао штампати и без његовог пристанка. Слободна штампа је право свеопште, благородно и добротворно. Надам се да сте и ви сами, кнеже, толико напредни да то нећете хтети порицати... — Ја ништа нећу порицати, али признаћете да у том вашем чланку ... — Одвећ је оштар, хоћете да кажете? Али то је, тако рећи, корист за друштво, признаћете и сами, и, најзад би ли имало смисла пропуштати тако згодну прилику која вас просто изазива? Тим горе по кривце, али општа корист пре свега, што се тиче неких нетачности, тако рећи хипербола, признајте да је пре свега иницијатива важна, пре свега сврха и намера. Важан је добар и користан пример, а после ћемо већ расправљати појединости; и, најзад, ту вам је и стил, ту је, тако рећи, хумористична замисао, и, најзад, сви данас тако пишу, признајте и сами! Ха, ха! — Али то је потпуно лажан пут! Уверавам вас, господо — узвикну кнез — ви сте штампали тај чланак са претпоставком да ја ни за шта на свету нећу пристати да дам тражену одштету господину Бурдовском, па, дакле, да ме застрашите и да ми се некако осветите. Али шта знате ви? Можда сам ја баш одлучио да задовољим Бурдовског? Ја вам отворено пред свима овде изјављујем да ћу га задовољити... — Ето, најзад, паметне и благородне речи паметног и благородног човека! — рече боксер. — Господе! — оте се Лизавети Прокофјевној. — Ово је већ просто неиздржљиво! — прогунђа генерал. — Дозволите, господо, дозволите, ја ћу вам изложити ствар — молио је кнез. — Пре једно пет недеља дошао је к мени у З. пуномоћник и заступник ваш, господине Бурдовски, Чебаров. Ви сте њега тамо, у свом чланку, и сувише лепо описали, господине Келере — обрати се кнез боксеру, насмејавши се наједном — а он се мени нимало није допао. Ја сам одмах, на први поглед, прозрео да у том Чебарову управо цела ствар и стоји: да вас је он можда натуткао, господине Бурдовски, користећи се вашом наивношћу, да отпочнете целу ову ствар, ако ћемо искрено да говоримо. — Ту ви немате право ... ја ... нисам наиван ... то је ... — узбуђено промуца Бурдовски. — Ви немате никакво право да правите такве претпоставке — умеша се Лебедевљев сестрић старешинским тоном. — То је у највећој мери увреда! — цикну Иполит — претпоставка је увредљива, лажна и нема везе са ствари! — Извините, господо, извините — брже признаде своју кривицу кнез — молим вас, извините ме. Ја сам то стога рекао што ми дође мисао: зар не би, можда, било боље да будемо потпуно искрени један према другом, али ваша воља ... како хоћете. Ја сам Чебарову рекао да, пошто ја нисам у Петрограду, то овлашћујем пријатеља да поведе ту ствар, а вас ћу, господине Бурдовски, о томе известити. Отворено ћу вам рећи, господо, мени се цела ова ствар учинила обичном подвалом, баш стога што је ту и тај Чебаров уплетен... Ох, немојте се вређати, господо! Ако бога знате, немојте се вређати! — усплашено викну кнез приметивши опет како се Бурдовски, увређено, збунио и како се његови пријатељи узрујаше те стадоше протестовати — то се никако не може односити на вас лично кад ја кажем да сам ствар сматрао подвалом. Јер ја до сада никога од вас нисам знао лично, нити сам знао ваша имена. Судио сам једино по Чебарову; ја говорим уопште стога што ... Кад бисте ви знали како су мене страшно варали откад сам добио наследство. — Кнеже, ви сте страшно наивни — подсмешљиво му примети Лебедевљев сестрић. — А при том кнез, и милионар! С вашим можда збиља добрим и отвореним срцем ви ипак не можете, наравно, избећи општи закон — рече Иполит. — Може бити, веома може бити, господо — журио се кнез — премда ја не разумем о каквом ви ту општем закону говорите. Али настављам, немојте се само узалуд налазити увређени. Кунем вам се, ја немам ни најмање жеље да кога од вас вређам. I шта то значи, господо: ниједне речи човек не може рећи искрено, ви се одмах нађете увређени! ... Али, пре свега: мене је страшно запрепастило да постоји »син Павлишчева«, и да је у тако страшном стању као што ми је то Чебаров објаснио. Павлишчев је мој добротвор и пријатељ мога оца. (Ах, зашто сте онакву неистину написали, господине Келере, у свом чланку о моме оцу? Никакве проневере четног новца и никаквог насиља над потчињенима није било... у то сам ја потпуно уверен, и како вам се рука могла подићи да такву клевету напишете?!) А оно што сте написали о Павлишчеву, то је већ потпуно неподношљиво: ви називате тог честитог човека блудником и лакомисленим, још тако смело и тако сигурно као да збиља говорите истину, а међутим, то је био један од морално најчистијих људи који су икад постојали на свету! Он је био и ванредан научник; дописивао се са многим људима и науци цењеним, и силан је новац давао на унапређење науке, што се, пак, тиче његовог срца, његових добрих дела, о, наравно, ту сте истину написали да сам ја тада био скоро идиот и да ништа нисам могао да схватим (мада сам и тада руски говорио и могао да разумем), али зато могу да оценим сад све чега се сећам ... — Изволите само — цикао је Иполит — а да не буде то само сувише сентиментално? Нисмо деца. Ви рекосте да ћете право на ствар да пређете ... ево, већ је десет часова, немојте губити из вида. — Молим, молим, господо — одмах пристаде кнез — чим сам приметио вашу неповерљивост, ја сам одмах помислио да могу и да се варам и да је Павлишчев збиља могао имати сина. Али мене је страшно запрепастило да тај син тако лако, то јест, хоћу да кажем, тако јавно издаје тајну свог рођења, и, што је главно, срамоти своју матер. Јер мене је Чебаров још тада пла¬шио да ће он ствар изнети на јавност... — Каква глупост! — викну Лебедевљев сестрић. — Ви немате права... немате права! — повика Бурдовски. — Син не одговара за развратан поступак очев, а ни мати није крива — са жестином цикну Иполит. — Па онда би је тим пре, ваљда, требало поштедети... — несигурно изговори кнез. — Ви сте, кнеже, не само наивни него сте можда још и даље одмакли — јетко му се подсмехну Лебедевљев сестрић. — I како сте право имали ви! ... — цикну најнеприроднијим гласом Иполит. — Никакво, никакво! — брже га прекиде кнез — то тачно кажете, признајем, али то је било нехотице, и ја сам одмах рекао у себи, још тада, да моја лична осећања не треба да имају утицаја на ствар, јер ако већ сам признајем да сам обавезан да задовољим захтеве господина Бурдовског, због својих осећања према Павлишчеву, онда га морам задовољити у сваком могућем случају, то јест, поштовао ја или не господина Бурдовског. Ја сам само стога, господо, почео о томе, јер ми се учинило ипак неприродно да један син овако јавно открива тајну своје матере... Једном речју, ја сам се у првом реду отуд уверио да Чебаров мора бити нитков и да је обмануо и натуткао господина Бурдовског на такву превару. — Али ово постаје већ несносно! — заори се од стране његових гостију, од којих неки чак скочише са столице. — Господо! Ја сам стога закључио да јадни господин Бурдовски мора да је неки простодушан човек, незаштићен човек који се лако потчињава разним варалицама, те сам, дакле, тим јаче обавезан да му помогнем као »сину Павлишчева«, у првом реду својим супротставјлањем господину Чебарову, а друго, да га својом оданошћу и пријатељством водим, а на трећем месту, одредио сам да му се изда десет хиљада рубаља, то јест све што је, по мом рачуну, могао потрошити на мене Павлишчев у новцу ... — Шта? Зар само десет хиљада! — продера се Иполит. — Но, кнеже, ви сте врло слаби у рачуници, или сте већ и сувише јаки, мада се издајете за наивчину — узвикну Лебедевљев сестрић. — Ја на десет хиљада не пристајем — рече Бурдовски. — Антипе! Пристани! — пришапну му брзим и разговетним шапатом боксер, нагнувши се одзади преко наслона Иполитове столице — прими ти то, а за оно даље ћемо после видети. — Ама чујте, господине Мишкине — сиктао је Иполит — разумејте да ни ми нисмо будале, као што јамачно о нама мисле сви ваши гости и ове даме које нам се с таквим негодовањем подсмевају, а нарочито овај великосветски господин (он указа на Јевгенија Павловича) кога ја, наравно, немам част познавати, но о коме сам, чини ми се, понешто слушао ... — Дозволите, дозволите, господо, ви ме опет нисте разумели! — узбуђено им се обрати кнез — пре свега, ви сте, господине Келере, у свом чланку врло нетачно приказивали моје имовно стање. Никакве милионе ја нисам добио; свега ако имам осмину или десетину од онога што сте ви тамо напричали; друго, никакве десетине хиљада рубаља нису на мене у Швајцарској биле потрошене. Шнајдер је добијао шест стотина рубаља годишње, па и то прве три године; а по »лепотице гувернанте« Павлишчев у Париз никад није ишао, то је опет клевета. По моме, на мене је много мање од десет хиљада потрошено, али ја сам одредио десет хиљада; и, признајте и сами, враћајући дуг, ја никако нисам могао понудити господину Бурдовском више, чак и када бих га много волео, нисам то могао већ из самог осећања деликатности, нарочито стога што му враћам дуг, а не шаљем милостињу. Ја не знам, господо, како ви то не разумете! Но ја сам све друго хтео да надокнадим доцније својим пријатељством, својим активним учешћем у судбини несрећног господина Бурдовског, очевидно обманутог; јер тек није могао он сам, без нечије обмане, пристати на такву нискост као, на пример, то данашње изношење на јавност у чланку господина Келера ... појединости о његовој мајци... ... I шта се опет љутите, господо! Јер ако ћемо тако, ми никако један другога нећемо моћи разумети! Испало је ипак онако како сам ја мислио! Ја сам се сад рођеним очима уверио да је моја претпоставка била тачна — увераваше их ватрено кнез, желећи да утиша узбуну, а не опажајући да је још само распламсава. — Како то? У шта сте се уверили? — кидисаше сви они на њега, скоро острвљени. — Ама, молим вас, прво и прво: пошло ми је за руком да сам врло добро прозрем господина Бурдовског; сад већ и сам видим какав је он човек ... То је невин човек кога сви обмањују. Цовек потпуно незаштићен ... стога га и ја морам штедети; а друго: Гаврило Ардалионович, коме је била поверена ова ствар, а од кога ја одавно нисам добио вести јер сам био на путу и три дана лежао болестан у Петрограду, сад ми наједном, пре једног часа, при првом нашем виђењу саопштава да је све Чебаровљеве планове прокљувио (има за то доказе) и да је тај Чебаров тачно онакав како сам га ја замишљао. Знам ја, господо, да мене многи сматрају за идиота, а Чебаров, како је чуо да ја лако дајем новац, одмах је помислио да је мене врло лако обманути, а нарочито рачунајући на моја осећања према Павлишчеву. Али главно је то ... ама саслушајте ме до краја, господо, саслушајте ме! ... главно је то да се сад наједном испоставља да тај господин Бурдовски и није син Павлишчевљев. Овог часа ми то Гаврило Ардалионович рече и уверава ме да је добавио позитивне доказе. Но шта велите сад на то, човек просто не може да верује после свега онога што сте ви досад починили! I чујте: позитивни докази! Ја још не верујем, очима својим не верујем, уверавам вас. Ја још сумњам јер ми Гаврило Арадлионович још није стигао да саопшти све појединости, али да је Чебаров неваљалац, о том већ никакве сумње не може бити. Он је и несрећног господина Бурдовског и све вас, господо, који сте благородно дошли овамо да подржите свог пријатеља (јер њему потпора очевидно треба, то јасно увиђам), он вас је све насамарио и све вас је запетљао у препредену превару, јер је ово у суштини само препредена превара! — Како превара? Ко каже да он није Павлишчевљев син? Како смете ... — чули су се усклици. Цела дружина Бурдовског била је у неисказаној забуни. — Ама разуме се да је превара! Јер ако се обелодани да господин Бурдовски није »син Павлишчева«, у том случају захтев господина Бурдовског испада чиста јавна превара (то јест, наравно, ако он зна истину!). Али у том баш и јесте цела ствар што је он обманут, и ја стога и желим да га оперем. Стога и кажем да он заслужује и да се човек сажали на њ, због његове простодушности, те га и не смемо оставити без подршке, јер иначе би и он у овом случају испао варалица. Али ја сам уверен да он од свега ништа не разуме! I ја сам сам био у таквом положају пре одласка у Швајцарску, тако сам трабуњао без везе, хоћу нешто да кажем, а не могу ... Ја то разумем; и лично још те како могу да с њим саосећам; зато што сам скоро исти... мени је слободно да говорим! I, најзад, ја ипак, крај свега тога што сад већ нема »Павлишчевљева сина« и што се све то показало као гола мистификација, ја ипак нећу изменити своју одлуку, те сам готов да дам десет хиљада као успомену на покојног Павлишчева. I тако сам желео, пре но што се господин Бурдовски појавио, да тих десет хиљада употребим за подизање једне школе, као успомену на Павлишчева. А сад ће то бити сасвим свеједно, или за школу, или господину Бурдовском, стога што господин Бурдовски, ако баш и није »син Павлишчевљев«, али је скоро исто што и син Павлишчева: јер су га, ето, тако пакосно обманули да је самог себе сасвим искрено сматрао за »Павлишчевљева сина«! Саслушајте, дакле, господо, Гаврила Ардалионовича, да довршимо већ једном ову ствар, не љутите се, не узрујавајте се, седните! Гаврило Ардалионович ће нам све то сад објаснити, а ја сам, признајем вам, и сам веома радознао да сазнам и појединости. Он каже да је ради овог случаја путовао чак у Псков к вашој мајци, господине Бурдовски, која уопште није умрла, као што су вас натуткали да у свом чланку напишете. Седните, господо, седните! Ту кнез седе и пође му за руком да посади другове господина Бурдовског, који беху поскакали са столица. За последњих десет или двадесет минута он је говорио павши у ватру, гласно, нестрпљивим, брзим говором, загрејавши се, трудећи се да све надвиче, и већ, наравно, после је морао да се горко каје због неких израза и претпоставки које му се са језика отеше. Да га нису разљутили и скоро извели из такта, он никако не би дозволио себи да тако разголићено и брзоплето исказује наглас по нека своја домишљања и да буде сувише искрен. I тек што је сад сео на место, а једно љуто кајање, болно, забоде му се у срце: јер осим тога што је »увредио« Бурдовског, претпоставивши тако јавно и код њега ону болест од које се он лечио у Швајцарској, осим тога, понуда тих десет хиљада, место на школу, била је учињена, по његовом схватању, грубо и непажљиво, као нека милостиња, а нарочито услед тога што је он ту понуду исказао тако јавно, пред толиким светом! »Требало је мало причекати, па му сутра, у четири ока понудити«, одмах помисли кнез, »а сад, богами, то већ не поправи? Да, ја сам идиот, прави идиот!« закључи он у наступу стида и тешке огорчености. Међутим, Гаврило Ардалионович, који се све досад држао по страни и све време упорно ћутао, изађе на кнежев позив напред, стаде до њега, па мирно и јасно поче да излаже извештај о ствари коју му је кнез поверио. Сви разговори одједном умукоше. Сви га слушаху са необичним љубопитством, нарочито друштво Бурдовског.

IX

— Ви, мислим, нећете порицати — поче Гаврило Ардалионович обраћајући се право Бурдовском, који га слушаше свим силама, разрогачених очију од чуђења и очевидно у највећој мери збуњен — ви нећете, нити ћете хтети да озбиљно поричете да сте се родили тек две године после законитог брака велештоване маме ваше са колешким секретаром господином Бурдовским, оцем вашим. Време вашег рођења врло је лако доказати фактима, тако да се оно и за вас и за вашу маму и сувише увредљиво извртање те чињенице у чланку господина Келера може објаснити једино ветрењастом живошћу сопствене уобразиље господина Келера, који је рачунао да тим појача очевидност вашега права и да тиме потпомогне ваше интересе. Господин Келер вели да вам је претходно читао тај чланак премда не сав ... но он вам га, без сваке сумње, није дочитао до тога места... — Нисам му дотле дочитао, збиља — прекиде га боксер — али је мени све те чињенице доставило једно потпуно меродавно лице, те сам ја ... — Извините, господине Келере — прекиде га Гаврило Ардалионович — пустите ме да говорим. Уверавам вас да ће ствар у своје време доћи и до вашег чланка, и тада ћете изнети своје објашњење, а сад боље да наставимо редом. Сасвим случајно, уз помоћ моје сестре Варваре Ардалионовне Птицине, добио сам од блиске њене пијатељице, Вере Алексејевне Зубкове, властелинке и удове, једно писмо покојног Николаја Андрејевича Павлишчева, које је он њој писао пре двадесет четири године из иностранства. Упознавши се ближе са Вером Алексејевном, ја сам се, по њеном упутству, обратио пензионисаном пуковнику Тимофеју Фјодоровичу Вјазовкину, даљем рођаку и, у своје време, великом пријатељу господина Павлишчева. I пође ми за руком да од њега добијем још два писма Николаја Андрејевича, писана такође из иностранства. На основу та три писма, према датумима и чињеницама које се у њима помињу, доказано је математички, без икакве могућности порицања, па чак и сумње, да је Николај Андрејевич отпутовао у иностранство (где је, без прекида, три године боравио) равно годину и по дана пре вашег рођења, господине Бурдовски. Ваша мама, као што вам је познато, никад из Русије никуд није путовала ... Ја вам сад нећу читати та писма јер је већ касно, ја само износим, за сваки случај, чињеницу. Али ако вам је по вољи, господине Бурдовски, да закажете код мене састанак, ако хоћете већ сутра ујутру, и да доведете своје сведоке (у коликом год хоћете броју) и експерте за упоређивање рукописа, ја никако не сумњам у то да ће вам бити немогућно да се уверите у очевидну истинитост чињенице коју сам саопштио. Ако је, пак, тако, онда, наравно, читава ствар пада и сама се собом завршује. Опет настаде општи покрет и дубоко узбуђење. Бурдовски наједном скочи са столице. — Ако је тако, онда сам ја био обманут, обманут, али не сад од Чебарова, него одавно, одавно; мени не требају експерти, не треба састанак, ја верујем, ја се одричем ... десет хиљада, не пристајем ... збогом. Он узе капу па одмаче столицу да оде. — Ако можете, господине Бурдовски — тихо и умиљато га задржа Гаврило Ардалионович — останите још макар пет минута. У тој ствари искрсава још неколико ванредно важних чињеница, нарочито за вас веома интересантних. По моме мишљењу, требало би баш ви да се упознате с тим чињеницама, и вама ће и самом, можда, пријатније бити ако ствар буде изведена потпу¬но на чистину ... Бурдовски седе ћутећи, мало оборивши главу, и чисто у некој јакој замишљености. Седе одмах за њим и Лебедевљев сестрић, који такође беше устао да га испрати; овај, мада није изгубио главу и смелост, очигледно је био веома забринут. Иполит седе натмурен, сетан, и као веома зачуђен. У тај мах, уосталом, он се у толикој мери јако закашља да сву своју марамицу ис¬прља крвљу. Боксер умало што се не уплаши. — Ех, Антипе! — викну он горко. — Не рекох ли ја ономад ... да ти, можда, збиља ниси Павлишчевљев син? Заори се дотле уздржан смех, двојица-тројица се засмејаше гласније од других. — Чињеница коју сте ви овог часа саопштили, господине Келере — прихвати Гаврило Ардалионович — веома је драгоцена. Ипак ја имам потпуно право, на основу најтачнијих података, да тврдим господину Бурдовском, иако је, наравно, било и сувише добро познато време његовог рођења, да му потпуно није била позната чињеница о Павлишчевљевом боравку у иностранству, где је исти господин провео већи део живота, враћајући се у Русију свагда само на кратко време. Осим тога, сам тај факат тадашњег његовог одласка веома је незначајан сам по себи да би га се човек после двадесет и више година морао сећати; чак ни они који су изближе познавали Павлишчева, већ и да не говоримо о господину Бурдовском, који се тада није ни родио. Наравно, распитати се о свему томе показало се да није немогућно, али морам признати да сам до података које сам добио дошао сасвим случајно, а врло се лако могло десити да до њих никако и не дођем. Тако да је за господина Бурдовског, па чак и за Чебарова, сазнање тих података било стварно скоро немогућно, све да им је баш и пало на памет да их траже. А могло је и да им не падне на памет. — Дозволите, господине Иволгине — љутито га наједном прекиде Иполит — нашто сва та ваша збрка (извините ме)? Ствар се сад разјаснила, ми пристајемо да верујемо у главну чињеницу, па нашто сад још даље одуговлачити то непријатно и увредљиво нагваждање! Ви, можда, желите да се похвалите својом вештином истраживања, да истакнете ту пред нама и пред кнезом какав сте добар истражитељ детектив? Или да ви то сад, можда, не намеравате да извините и оправдате Бурдовскога тиме што се он у ову ствар уплео из незнања? Али то је дрско, господине мој! Ваша правдања и извињења Бурдовском нису потребна, то да знате! Он је увређен, њему је сад ионако тешко, он је у незгодном положају, требало је да ви то осетите и разумете ... — Доста, господине Терентијиеве, доста — пође за руком Гаврилу Ардалионовичу да га прекине. — Умирите се, не једите се, вама данас, канда, сасвим није добро? Ја вас разумем. У том случају, ако желите, ја сам завршио, то јест бићу приморан да саопштим само укратко оне чињенице које, по мом убеђењу, не би било наодмет да се дознају у свој својој пот¬пуности — додаде он приметивши неку општу узрујаност налик на нестрпљење. — Ја желим само да саопштим, са доказима, ради обавештења свих заинтересованих, да се ваша мама, господине Бурдовски, једино стога користила пажњом и бригом Павлишчевљевом о њој што је била рођена сестра оне собарице у коју је Николај Андрејевич Павлишчев био заљубљен у најранијој својој младости, али заљубљен у толикој мери да би се њом неизоставно био и оженио да она није сасвим напрасно преминула ... Ја имам доказа да је та породична чињеница, потпуно тачна и поуздана, временом сасвим избледела, па и сасвим заборављена. Затим бих вам могао објаснити како је вашу маму, још као девојче од десет година, узео био господин Павлишчев да је васпита као неку своју рођаку; да јој је био одредио знатан мираз, и да је сва та његова пажња према њој дала повода необично узнемиравајућим гласовима међу многобројном родбином Павлишчева: сви су мислили да ће се и оженити својом штићеницом, али се свршило тиме што се она, по наклоности свога срца (а то бих ја на најпоузданији начин могао и доказати) удала за геометра, господина Бурдовског, у својој двадесетој години. Још сам скупио неколико најпоузданијих података ради доказа како је ваш отац, господин Бурдовски, потпуно непрактичан човек, добивши петнаест хиљада мираза уз вашу маму, напустио службу, уплео се у неке трговачке послове, био преварен, изгубио капитал, није могао да поднесе такву несрећу, пропио се, услед чега се разболео, и, најзад, пре времена умро у осмој години брачног живота са вашом мамом. Затим, по личном исказу ваше маме, она је остала у сиротињи, и сасвим би пропала да не беше сталне и велико¬душне помоћи Павлишчева, који јој је давао до шест стотина рубаља годишње помоћи. Затим постоје безбројни докази да је вас, као дете, Павлишчев необично волео. Према тим доказима, и опет према изјави ваше мајке, излази да вас је он тако био за волео углавном стога што сте у детињству изгледали мутави, богаљ, једно несрећно дете (а Павлишчев је, као што сам ја то тачним доказима утврдио, целог свог века имао неку нарочиту нежну наклоност према свему потиштеном и од природе запостављеном, нарочито према таквој деци... чињеница, по мом уверењу, необично важна у нашем случају). Најзад, ја бих вам се могао похвалити најтачнијим истраживањима о главној чињеници да је та необична оданост Павлишчева према вама (чијим заузимањем сте и примљени у гимназију и тамо сте учили под нарочитим надзором) створила, најзад, мало-помало, међу његовом родбином и домаћима мисао да сте ви његов син и да је ваш отац био само обманути муж. Али главна је ствар у томе да се мисао та утврдила као тачно и свеопште уверење тек последњих година Павлишчевљевог живота, кад се сви уплашише због његовог тестамента и кад су првобитна факта била заборављена, а проверавање немогућно. Без сумње, та је мисао морала доћи и до вас, господине Бурдовски, и узела вас је у своју власт потпуно. Ваша мајка, с којом сам ја имао част да се упознам лично, мада је знала за све те гласове, ипак до данас не зна (и ја сам од ње затајио) да сте се и ви, њен син, налазили под чаробним утицајем тог причања. Веома штовану вашу мајку, господине Бурдовски, ја сам затекао у Пскову болесну и у крајњој оскудици, у коју је доспела по смрти Павлишчева. Она ми је са сузама благодарности причала да само преко вас и вашом помоћу и постоји на свету; она се многоме нада од вас у будућности и пламено верује у будуће ваше успехе ... — То је, најзад, већ несносно! — гласно и нестрпљиво изјави наједаред Лебедевљев сестрић. — Чему сад сав тај роман? — Одвратно, непристојно! — много се узврпољи Иполит. Но Бурдовски ништа не примети, па се и не помаче. — Чему? Зашто? — лукаво се зачуди Гаврило Ардалионович јетко се спремајући да изложи свој закључак. — Ама, пре свега, господин Бурдовски сад може бити потпуно уверен да га је господин Павлишчев волео из чисте великодушности, а не као сина. Тај један факт потребно је било да дозна господин Бурдовски, који је потврдио и одобрио поступак господина Келера, малочас после читања његовог чланка. Ја то стога говорим што вас сматрам за поштеног човека, господине Бурдовски. А друго, показује се да ту уопште није било ни најмањег лоповлука ни преваре, чак ни од Чебарова. То је важна тачка за мене, јер је кнез малочас, онако љут, поменуо да сам бајаги и ја истог мишљења о лоповлуку и превари у тој несрећној ствари. Међутим, ту је, напротив, постојала потпуна увереност са свих страна, и мада Чебаров можда стварно и јесте велика варалица, он овом приликом испада не више него буџаклија и шићарџија. Он се надао да ту, као адвокат, узме добре паре, и рачун му је био не само фин и мајсторски него и ванредно тачан; заснивао се на лакоћи са којом кнез издаје новац, и на његовом благородном оданом осећању према покојном Павлишчеву; он се заснивао, најзад (што је најважније), на извесним витешким кнежевим погледима на обавезе части и са- вести. Што се, пак, тиче самог господина Бурдовског, то се може рећи да су њега, благодарећи извесним његовим убеђењима, Чебаров и све оно друштво око њега толико навили да је почео ову ствар без икаквог интереса, него скоро као службу истини, напретку и човечанству. I сада је, после саопштених чињеница, свима, ваљда, јасно да је господин Бурдовски чист човек, упркос свим спољашњим знацима, те му сад кнез пре и радије но малочас може понудити и своју пријатељску подршку и ону делатну помоћ коју је малочас помињао говорећи 0 школама и о Павлишчеву. — Станите, Гаврило Ардалионовичу, станите! — довикну кнез збиља уплашен, али беше већ касно. — Ја сам вам рекао, ја сам већ трипут рекао — љутито викну Бурдовски — да ја нећу новац. Ја га нећу примити... зашто ... нећу ... напоље! 1 он умало што не побеже са терасе. Али Лебедевљев сестрић га зграби за руку и нешто му пришапну. Овај се брзо врати па, извади вши из џепа незапечаћен коверат већег формата, баци га на сточић што је стајао до кнеза. — Ево вам ваш новац! Како сте смели, ви! ... Ви то нисте смели! ... Новац! ... — Двеста педесет рубаља које сте се усудили да му пошаљете у виду милостиње преко Чебарова — објасни Докторенко — У чланку стоји педесет! — викну Коља. — Крив сам! — рече кнез прилазећи Бурдовском — много сам вам скривио, Бурдовски, али то вам нисам послао као милостињу, верујте. Ја сам и сад крив... I малочас сам био крив. (Кнез је био врло растројен, изгледао је уморан и изнемогао, а речи су му биле неповезане). Ја сам помињао превару ... али нисам на вас мислио ... преварио сам се. Ја сам само рекао да сте ви... овакав као и ја — болесник. Али ви нисте исти као ја, јер ви... дајете часове, ви матер своју издржавате. Ја сам казао да сте осрамотили своју матер, а ви њу волите; она, ето, и сама каже ... а ја то нисам знао... Гаврило Ардалионович ми то пре није све до краја испричао... Ја сам крив. Усудио сам се да вам понудим десет хиљада, и ту сам крив: требало је да то друкчије некако учиним, али сад је ... то већ немогуће јер ви мене сад презирете.

— Ово је формално луда кућа — викну Лизавета Прокофјевна.

— Наравно, луда кућа — не отрпе и оштро изговори Аглаја, али се њене речи изгубише у општој галами. Сад су већ сви гласно говорили, сви су расправљали — неки су се препирали, неки се смејали. Иван Фјодорович Јепанчин био је на врхунцу гнева па је са изгледом увређеног достојанства чекао Лизавету Прокофјевну. Лебедевљев сестрић убаци још последњу реч. — Да, кнеже, мора вам се признати, ви ипак знате да се користите својом ... но, болешћу (да се мало лепше изразим). Ви сте у тако згодном виду знали да понудите своје пријатељство и новац да сад један племенит човек ни у ком случају не може да их прими. А то или је одвећ невино, или је већ и сувише — вешто... ви ћете то, уосталом, сами најбоље знати. — Дозволите, господо — викну Гаврило Ардалионович отворивши, међутим, коверат с новцем — овде нема двеста педесет рубаља, него свега сто. Ја то зато напомињем, кнеже, да после не испадне какав неспоразум. — Оставите, оставите! — замаха рукама кнез према Гаврилу Ардалионовичу. — Не, нема ту »оставите«! — закачи се одмах Лебедевљев сестрић. — За нас је увреда то ваше »оставите«, кнеже! Ми се не кријемо, ми изјављујемо отворено. Да, ту је само сто рубаља, а не двеста педесет, уосталом, зар то није свеједно ... — Н-не, није свеједно — пође за руком Гаврилу Ардалионовичу да убаци са изгледом наивне збуњености. — Не прекидајте ме: ми нисмо такве будале као што ви мислите, господине адвокату — ускликну Лебедевљев сестрић јетко и љутито. — Наравно, сто рубаља није двеста педесет рубаља, и није то свеједно, али је важно начело. Ту је иницијатива важна, а што ту недостаје сто педесет рубаља, то је само детаљ. Важно је то да Бурдовски неће да прими милостињу, ваша светлости, и да вам је он баца назад у лице, а са тога гледишта сасвим је свеједно било ту сто, било двеста педесет. Бурдовски није примио десет хиљада; ви сте то видели; он не би донео ни ових сто рубаља да је био нечастан! А сто педесет рубаља отишло је за трошак Чебарову, за његов пут до кнеза. Можете сад да се срнејете нашој невештини, нашем неумењу да радимо послове, јер ви сте се и тако из све снаге трудили да нас учините смешним. Али да се више нисте усуђивали говорити да смо нечасни! А тих сто педесет рубаља, поштовани господине, ми ћемо их сви ортачки вратити кнезу; ми ћемо их макар рубљу по рубљу враћати, и вратићемо их са интересом. Бурдовски је сиромах, Бурдовски нема милионе, а Чебаров је после свога пута поднео рачун. Ми смо се надали да ћемо добити... Ко би на његовом месту поступио друкчије? — Како ко? — кликну кнез ш. — Ово је да човек полуди! — викну Лизавета Прокофјевна. — То подсећа — засмеја се Јевгеније Павлович, који је ту дуго стајао и гледао — на недавну чувену одбрану једног адвоката, који је, истичући као извињење сиромаштво свога клијента који је убио одједном шест душа да би их опљачкао, наједном завршио свој говор овако: »Природна је«, вели, »ствар што је мом клијенту због сиромаштва дошло у главу да убије шест душа. А и коме на његовом месту не би дошла таква мисао?« Отприлике тако је нешто, али врло занимљиво. — Доста! — узвикну наједном, скоро дршћући од гнева, Лизавета Прокофјевна — време је већ да завршите то преклапање ... Она је била страшно узбуђена; претећи забаци главу, па са охолим, ватреним и нестрпљивим изазивањем одмери својим севајућим погледом целу дружину, при чему тешко да је разликовала пријатеље и непријатеље. То беше она тачка дуго уздржаваног па наједном разбукталог гнева кад главном побудом постаје неодложна битка, неодложна потреба да се на било кога кидише. Који су познавали Лизавету Прокофјевну одмах осетише да се код ње догодило нешто нарочито. Иван Фјодорович рече сутрадан кнезу Ш. да »код ње то бива, али у толикој мери као синоћ, то је чак и код ње ретко, сем можда у три године једном, али никако не чешће, никако не чешће!« — додаде он убедљиво. — Доста, Иване Фјодоровичу! Оставите ме! — викну Лизавета Прокофјевна — Што ми сад пружате своју руку? Зар ме нисте малочас знали извести? Ви сте муж, ви сте глава породице; требало је да мене, будалу, за уво изведете ако вас не бих послушала и одмах изишла. Па да сте се макар за кћери побринули! А сад ћемо и без вас пут погодити... Целе године ће ме бити стид ... Чекајте, хоћу још кнезу да се захвалим! ... Баш вам хвала, кнеже, на оваквом дочеку! А ја још села да чујем нашу омладину ... Та то је нискост, нискост! То је хаос, гнусоба, то човеку ни у сну не може доћи! Зар их је много таквих?... — Ћути, Аглаја! ћути, Александра! Није то ваш посао! ... Та што се вртите око мене, Јевгеније Павловичу! Е, баш сте досадни! Дакле, ти, драги мој, молиш их још за опроштење?! — настави она опет се обраћајући кнезу — »извините«, велиш, »што сам се усудио новац да вам понудим ...«, а што се ти ту, надувенко један, смејеш! — окоми се она наједном на Лебедевљева сестрића — »ми се новца одричемо... ми тражимо, а не молимо!« А као да не зна да ће овај идиот сутра опет доћи до њих да им своје пријатељство и новац понуди! Хоћеш ли им отићи? Је ли да ћеш отићи? — Отићи ћу — изговори кнез тихим и смиреним гласом. — Чујете ли га? Дакле, ето, а ти на то и рачунаш— окрену се она опет Докторенку — јер новац, сад, свеједно као да ти је у џепу, а ти нам, разметљивче, бацаш прашину у очи! Не, драги, ти будале потражи, а ја вас скроз видим ... сву вам игру провидим! — Лизавета Прокофјевна! — узвикну кнез. — Хајдемо одавде, Лизавета Прокофјевна, крајње је време, па и кнеза да поведемо — проговори кнез Ш. колико је год могао мирније и смешећи се. Девојке се беху склониле у страну, скоро уплашене, генерал је био очигледно застрашен. Сви су се веома чудили. Неки што су подаље стајали крадом су се смешкали и сашаптавали; на лицу Лебедева читао се крајњи степен усхићења. — Гадости и дармар, госпођо, на све стране ћете наћи — проговори иначе веома запрепашћен Лебедевљев сестрић. — Али не овакве! Не овакве, господине, као ове сад ваше, не такве! — пакосно и као у хистерији прихвати Лизавета Прокофјевна— хоћете ли ме оставити на миру? — плану она на оне што су је умиривали — не, кад сте већ и ви, Јевгеније Павловичу, изјавили малочас да је и сам адвокат на суду изрекао да ничег нема природнијег него шест душа због сиротиње уцмекати, онда су збиља настала последња времена! Овакво што ја још нисам чула. Сад ми је све јасно. Па зар тај ваш мутави, зар мислите да тај не би заклао (она указа на Бурдовског, који ју је гледао необично збуњено)? Ама, у шта хоћете да се кладим да ће заклати? Он паре своје, десет хиљада, рецимо, неће узети, па ако хоћете баш због савести их неће узети, али ће ноћу доћи па заклати, и дићи ће их из кутије! Са чистом савешћу ће узети! I то код њега није нечасно! То му је »благородног очајања излив«, то му је »негирање«, ил' већ ђаво ће их знати шта ... Их, до врага! Све се испретурало, сви сад на глави иду. Девојка однегована у честитој кући наједаред насред улице, хоп, момку у кола! »Мамо, ја се ономад за таквог и таквог Карлича или тамо Иванича удала, збогом ми остајте!« I то је сад, по вашем, добро да се тако ради? Уважења достојно, природно? Женско питање? Ето тај деран (она указа на Кољу), па већ и тај се недавно препирао да је то баш »женско питање«. Нек јој је мама баш и будала била, али ти бар треба да си према њој човек! ... сто сте ви то малочас онако нос подигли кад сте улазили? »Не усуђујте се да нам прилазите: ми долазимо!« »Нама сва права дај, а ти немој ни зуцкати пред нама! Нама сва могућа поштовања да указујеш, и таква каквих чак и нема, а ми ћемо с тобом као с последњом пачавром!« Истину, тобоже, траже, од свог права не одступају, а овамо сте човека као најгори душманин у чланку оклеветали! Тражимо, а не молимо, и никакве захвалности од нас чути нећете, зато што нам ви то само због задовољења своје сопствене савести чините! ... « I то ми је неки морал; па кад од тебе никакве захвалности неће бити, онда може и кнез теби као одговор да каже да ни он према Павли- шчеву не осећа никакве захвалности, јер је и Павлишчев чинио добра ради задовољења споствене савести. Али ти си баш на ту његову захвалност према Павлишчеву и рачунао: јер он тек, ваљда, није од тебе те паре на зајам узимо, није ти дужан, па на шта си тада рачунао ако не на његову захвалност? А што се онда сам ње одричеш? Сви сте ви полудели. Оглашају цело друштво за дивље и некултурно зато што осуђује заведену девојку. Па ако ти цело друштво проглашујеш за нечовечно, ти онда признајеш да је тој девојци од тог друштва тешко. А ако јој је тешко, онда што је сам у новинама пред то исто друштво износиш, а захтеваш да од тога не пати. Сви сте ви полудели! Сујетни сте! У бога не верују, у Христа не верују! Та вас је све таштина и гордост у толикој мери нагризла да ћете најзад сви једно друго појести, то вам ја проричем. Па зар то није дармар, није хаос, није срамота? I после свега тога, овај бестидник трчи да их за опроштење моли! Има ли вас много таквих? што се церите; што сам се обрукала с вама? Па јесте, обрукала сам се... шта знам да радим! ... А што се ти ту клибиш, деране (кидиса она наједном на Иполита), душа му у носу, а још друге квари! Ти си ми, ето, и ово дете покварио (она опет показа на Кољу); он само о теби фантазира. Атеизму га учиш, ти у бога не верујеш, а тебе би требало лесковим прутом извоштити, господине мој!... Него, идите сви бестрага! Дакле, хоћеш ли ићи, кнеже Лаве Николајевичу, к њима сутра: хоћеш ли? — запита она опет кнеза скоро гушећи се. — Ићи ћу. — А ја онда нећу више да знам за тебе после овога! — Она се брзо окрену да оде, али се наједном врати. — Зар ћеш и томе богохулнику да идеш? — указа она на Иполита. — Ама, што се ти мени смејеш — цикну некако неприродно, па наједном кидиса на Иполита, не могући да поднесе његов једак подсмех. — Лизавета Прокофјевна! Лизавета Прокофјевна! — зачу се наједном са свих страна. — Маман, то је срамота! — гласно викну Аглаја. — Не бојте се, Аглаја Ивановна — мирно јој одговори Иполит, кога Лизавета Прокофјевна, скочивши на њега, зграби и незнано зашто чврсто држаше за руку! Она стајаше пред њим, па се чисто упи у њега својим бесним погледом — не брините, ваша маман ће и сама знати да је ружно кидисати на човека који је на умору ... Ја сам готов да јој објасним зашто сам се смејао... Веома ће ми бити мило, ако ми се дозволи ... Ту се он страшно закашља и читав минут није могао да умири кашаљ. — Ето, душа му у носу, а још беседе држи! — узвикну Лизавета Прокофјевна пустивши његову руку и скоро са ужасом гледајући како брише крв са усана. — Па зар ти да говориш! Ти треба да идеш и да одмах легнеш у постељу ... — Тако ћу и учинити — полако, промукло и скоро шапатом одговори Иполит — Чим се сад вратим, одмах ћу лећи... А за две недеље ћу, као што ми је јасно, умрети... Мени је прошле недеље сам Б. рекао ... Зато, ако дозволите, ја бих вам на растанку рекао две речи. — Ама, јеси ли ти померио помећу, шта ли? Којешта! Треба да се лечиш ... какав сад разговор! Хајд, хајд, иди па лези! ... — рече му Лизавета Прокофјевна уплашено. — Ако легнем, нећу се дићи до саме смрти — осмехну се Иполит. — Ја сам још јуче тако хтео да л егнем, па да и не устајем до умрлог часа, али се предомислих, те одложих до прекосутра, док ме још ноге држе... па да, ево, с њима данас дођем... али сам се баш много уморио ... — Па седи, седи, што стојиш! Ево ти столица — унесе се Лизавета Прокофјевна, па му примаче столицу. — Хвала вам — полако продужи Иполит — а ви седите ту спрам мене, па да разговарамо... Ми ћемо неизоставно да разговарамо, Лизавета Прокофјевна, сад ја већ нећу одустати од тога... — осмехну јој се он опет. — Помислите да сам данас последњи пут и на ваздуху, и са светом, а после две недеље бићу у земљи, сигурно. Значи, ово ће да буде као неки опроштај и с људима и с природом. Ја, мада нисам баш тако сентименталан, али замислите, врло ми је мило што се све то баш у Павловску десило; овде ипак човек може да гледа макар лишће на дрвећу. — Ама није сад за разговор — све више се плашила Лизавета Прокофјевна — та сав си у ватри. До малочас си галамио и дрекао, а сад једва дишеш... гушиш се... — Сад ћу се одморити. А зашто хоћете да ми ову последњу молбу одбијете? ... А знате ли: одавно сам већ сањао да вам се некако приближим, Лизавета Прокофјевна; много сам о вама слушао ... од Коље; он ме скоро једини никад не оставља ... Ви сте једна оригинална жена, ексцентрична жена, ја сам то сад и сам видео ... Знате ли да сам вас чак мало и волео ... — Господе, а ја, ето, умало што га нисам ударила! — Задржала вас је Аглаја Ивановна. Мислим да се не варам? Јер ево, то је ваша кћи Аглаја Ивановна? Она је тако лепа да сам је малочас на први поглед познао ко је, мада је никад нисам видео. Па дајте ми да се бар лепотице још последњи пут у животу нагледам — осмехну се Иполит некаквим неприродним, искривљеним осмехом — ето, и кнез је ту, и супруг ваш, и сва наша дружина, што ми одбијате последњу молбу? — Столицу! — викну Лизавета Прокофјевна, али је дохвати и сама па седе према Иполиту. — Коља — нареди она — отићи ћеш са њим сад одмах, испрати га, а сутра ћу ја неизоставно ... — Ако ми допустите, молио бих кнеза за шољу чаја... Врло сам уморан. Знате ли шта, Лизавета Прокофјевна, ви сте желели, канда, да кнеза водите к вама да пије чај. Молим вас, останите ту, па да проведемо време заједно, а кнез ће нам сигурно свима дати чај. Извините што ја наређујем ... Али ја знам вас, ви сте добри, кнез такође... ми смо сви већ смешни колико смо предобри... Кнез се узруја. Лебедев потрча што је брже могао из собе, за њим потрча и Вера. — Право кажеш — оштро одлучи генералица — говори само лакше, и не узбуђуј се много. Ражалостио си ме... Кнеже! Ти не заслужујеш да ја код тебе пијем чај, али сад, најпосле, свеједно, остаћу, мада никога не молим за опроштење! Никога! Којешта! ... Уосталом, ако сам те изгрдила, ти опрости, ако, то јест, хоћеш. Ја, уосталом, никога не задржавам — обрати се она наједном са изразом необичне срџбе мужу и кћерима, баш као да су јој они нешто много скривили — ја ћу и сама знати да дођем кући... Али јој не дадоше да доврши. Сви јој приђоше и окружише је да јој учине по вољи. Кнез одмах поче молити све да остану и пију чај, па се извињавао што се до сада и сам тога није сетио. Чак је и генерал био тако љубазан да је промрмљао нешто помирљиво и пажљиво је запитао Лизавету Прокофјевну да јој неће бити ипак хладно ту на тераси. Он умало што не запита Иполита је ли одавно на универзитету. Али га не запита. Јевгеније Павлович и кнез Ш. постадоше наједном необично љубазни и весели; на лицу Аделаиде и Александре изражаваше се, кроз чуђење које је и даље трајало, задовољство — једном речи, свима је било очигледно мило што је код Лизавете Прокофјевне прошла криза. Једина је Аглаја остала и даље натмурена, па је ћутећи села мало даље. Остаде и све остало друштво; нико не хтеде да иде, чак ни генерал Иволгин, коме је Лебедев уз пут нешто шапнуо, вероватно не баш тако пријатно, јер се генерал одмах повукао некуд у угао. Кнез је прилазио и позивао Бурдовског и његову дружину, не заборављају ћи никога. Они промрмљаше са усиљеним изразом да ће причекати Иполита, па се одмах повукоше у најудаљенији угао терасе, где сви опет поседаше један до другог. По свој прилици, чај је Лебедев већ одавно био спремио за себе, јер га сад одмах донесоше и послужише. Изби једанаест часова.

X

Иполит овлажи усне у шољи чаја коју му додаде Вера Лебедева, остави шољу на сточић па се наједном, баш као да се нешто снебивао, скоро збуњено обазре око себе. — Погледајте, Лизавета Прокофјевна, ове шоље — ужурба се он некако чудновато — ове порцуланске шоље, и то, канда, од ванредног порцулана, стоје код Лебедева увек у витрини под стаклом, закључане, никад се у њима чај не служи... Као што је обичај, то му је жена донела у мираз ... Код њих то тако иде... А сад нам је, ето, изнео у вашу част, наравно. Толико вам се обрадовао... Он као да хтеде још нешто да дода, али се не сети ничег. — Ипак се збунио, знао сам! — шапну наједном Јевгеније Павлович кнезу на уво — а то је опасно, а? Најсигурнији знак да ће сад у срџби избацити такву неку ексцентричност да ће и сама Лизавета Прокофјевна побећи. Кнез упитно погледа у њега. — А ви се не бојите ексцентричности? — додаде Јевгеније Павлович. — Па, ето, ни ја. Ја је још желим. Сад бих желео да наша драга Лизавета Прокофјевна добије што је заслужила, и то неизоставно још данас; без тога нећу ни да идем одавде. Ви као да сте у грозници. — Оставите то, не сметајте ми. Да, мени није добро — расејано и чак нестрпљиво одговори кнез. Уто чу своје име. Иполит је о њему говорио. — Ви не верујете? — засмеја се Иполит хистерично. — Па добро, тако и треба да буде. А видите ли, кнез ће од прве речи поверовати и нимало се неће зачудити. — Чујеш ли, кнеже? — окрену му се Лизавета Прокофјевна. — Чујеш ли га? Унаоколо се сви смејаху. Лебедев се ужурбано истицао напред и мувао се пред самом Лизаветом Прокофјевном. — Он каже да је, ето, то пренемагало, тај твој домаћин ... оном господину чланак преправљао, то што су о теби малочас прочитали. Кнез са чуђењем погледа у Лебедева. — А што ти ћутиш? — лупну чак ногом Лизавета Прокофјевна. — Па јест! — промрмља кнез загледајући се и даље у Лебедева — видим и ја да је поправљао. — Је ли то истина? — брзо се окрену Лизавета Прокофјевна Лебедеву. — Цела истина, ваше превасходство! — чврсто и одлучно одговори Лебедев метнувши руку на срце. — Као да се хвали! — мало што не подскочи она на столици. — Низак сам, низак — промрмља Лебедев почевши да се удара по грудима и све ниже савијајући главу. — Па шта ја имам од тога што си низак! Он мисли кад каже »низак сам« да ће се тиме извући. I зар то није срамота, кнеже, да се са оваквим рђама мешаш, још једанпут ти велим. Никад ти то нећу опростити! — Мени ће кнез опростити! — изговори Лебедев разнежен и уверен. — Једино из благородства — гласно и звонко проговори наједном Келер, који прискочи обраћајући се право Лизавети Прокоф јевној — једино из благородства, госпођо; да не бих изневерио компромитованог пријатеља, ја сам малочас прећутао о тим поправкама, иако је он претио да ће нас низа степенице бацити, као што сте и сами изволели чути. Али да би се утврдила истина, признајем да сам му се ја збиља обратио и дао му шест рубаља, али не зато да ми стил дотерује, него да ми да податке, мени већином непознате, а обратио сам му се као меродавном лицу. Односно ципела, односно апетита, швајцарског професора, односно оних педесет рубаља, место двеста педесет... једном речи, све то груписање, све то припада њему, за шест рубаља, али стил ми није поправљао. — Имам да приметим — прекиде га Лебедев са грозничавом нестрпљивошћу и некаквим понизним гласом, уз смех који се све више разлегао — да сам ја исправљао прву половину чланка, а пошто се у средини нисмо сложили, и због једне мисли се и посвадили, то другу половину већ нисам исправљао, тако да све што је тамо неписмено (а неписмено је)... све то, дакле, не треба мени приписивати. — Ето о чему се он брине! — викну Лизавета Прокофјевна. — Дозволите да запитам — обрати се Јевгеније Павлович Келеру — а кад је чланак поправљан? — Јуче пре подне — одрапортира Келер — имали смо састанак, при чему смо дали једно другом реч да ћемо обојица чувати тајну. — То онда кад је пузио пред тобом и уверавао те о својој оданости! I то ми је човек! Не треба ми твој Пушкин, а и кћи твоја нека ми не долази. Лизавета Прокофјевна хтеде већ да устане, али се наједном љутито обрати Иполиту, који се смејао. — Шта је, пријатељу, канда си хтео да мене излажеш подсмеху! — Сачувај боже! — смешио се Иполит са искривљеним лицем — него ме необично поражава ексцентричност ваша, Лизавета Прокофјевна. Ја сам вам, признајем вам, то о Лебедеву нарочито поменуо јер сам знао како ће то на вас утицати, само на вас, јер ће му кнез збиља опростити, па већ му је јамачно и опростио ... Већ је, можда, и извињење у памети нашао ... је 1' те, кнеже, зар није истина? Он је једва дисао, чудновато његово узбуђење расло је са сваком речи. — Но? ... — љутито изговори Лизавета Прокофјевна зачудивши се његовом тону — но? — О вама сам ја већ много слушао, све у том смислу... са великом радошћу... и навикао сам се да вас ванредно поштујем — настави Иполит. Он је говорио једно, али тако као да би тим истим рецима хтео да каже нешто сасвим друго. Говорио је са присенком ироније, а у исти мах се претерано узбуђивао, неповерљиво се освртао, очевидно се бунио и губио при свакој речи, тако да је све то скупа, са туберкулозним изгледом и са чудним, зажареним и чисто махнитим погледом, и нехотице и даље привлачило пажњу на њега. — Ја се скоро чудим, наравно, можда и зато што уопште не познајем тај ваш свет (јер то признајем), чудим се томе што ви не само да сте сами остали у друштву малочашње наше дружине, која вама никако не л ичи, него што сте оставили и ове девојке да и оне слушају скандалозну ствар, премда су оне све то у романима прочитале. Ја, уосталом, можда не знам ... тешко ми је да се јасно изразим ... али, у сваком случају, ко би осим вас и могао остати... на молбу дечакову (па да: дечакову, ја опет признајем) да проведе с њим вече и да узме ... у свему учешћа и... са нечим ... чега се сутрадан мора стидети... (Уосталом, признајем да се рђаво изражавам...) Све то ванредно хвалим и дубоко ценим, мада се већ по самом лицу његовог превасходства, вашег супруга, види да му је све то неприлично... Хи¬хи! — закикота се сасвим се збунивши, па се наједном тако закашља да читава два минута није могао да настави. — Умало што се није угушио! — хладно и оштро изговори Лизавета Прокофјевна посматрајући га са озбиљним љубопитством — но, мили дечаче, аратос те, доста је од тебе. Време је. — Сад допустите мени, драги господине, да вам и ја од своје стране приметим — проговори наједном озлојеђени Иван Фјодорович, који изгуби већ и последње стрпљење — да је моја жена овде гошћа код кнеза Лава Николајевича, нашег заједничког пријатеља и суседа, и да, у сваком случају, нисте ви, младићу, позвани да судите о поступцима Лизавете Прокофјевне, нити, пак, да гласно и у очи говорите о томе шта мени на лицу пише. Да, господине. А што је моја жена остала ту — настави он жестећи се скоро при свакој речи све више — то је пре, господине, од запрепашћења и до данас свима разумљивог љубопитства: да види чудан млади нараштај. Ето сам и ја остао, као што неки пут на улици застанем кад видим нешто што човек може да погледа, као ... као ... као на ... — Као на реткост — поможе му Јевгеније Павлович. — Изврсно и тачно — обрадова се његово превасходство, јер се мало био заплео тражећи упоређење— збиља као на реткост. Али, у сваком случају, најчудније од свега, и нешто најогорчујуће, ако је само могућно граматички тако се изразити, што ви, младићу, ни то нисте били кадри разумети да је Лизавета Прокофјевна остала сада ту с вама стога што сте ви болесни, то јест, ако сте збиља на умору; остала је, тако рећи, из самилости, због ваших жалостивих речи, господине, и што никаква прљавштина ни у ком случају не може прионути на њено име, за њене особине и вредности... Лизавета Прокофјевна — заврши сав поцрвенео генерал— ако ћеш да идеш, онда да се опростимо с нашим милим кнезом, па да ... — Хвала вам на лекцији, генерале — прекиде му реч Иполит озбиљно и изненада, загледавши се замишљено у њега. — Хајдемо, маман, ко зна докле ће то ту још да траје! ... — нестрпљиво и љутито изговори Аглаја дижући се са столице. — Још два минута, мили Иване Фјодоровичу, ако дозволиш — обрати се Лизавета Прокофјевна достојанствено своме мужу. — Мени се чини, он је сав у ватри и просто бунца; у то сам уверена, по његовим очима; оваквог га не смемо оставити. Лаве Николајевичу, би ли он могао ту код тебе ноћити, да га не преносимо данас таквог у Петроград? Цхер принце, вама није досадно? — обрати се она однекуд наједном кнезу Ш. — Ходи овамо, Александра, поправи косу, ћерко. Она јој поправи косу, коју није стварно требало дотеривати, па је пољуби. Зато ју је само и звала. — Ја сам вас сматрао да сте кадри да се интелектуално уздигнете ... — поче опет Иполит пренувши се из своје замишљености. — Да, да, ово сам хтео да кажем — обрадовао се он, као да се наједном нечега сетио. — Ето, Бурдовски искрено жели да заштити своју мајку, зар не? А испада да он њу још срамоти. Кнез, ето, хоће да помогне Бурдовском, од свег срца му нуди своје нежно пријатељство и новац, и можда једини он између свих нас не осећа према њему одвратност... но баш они сад стоје један према другом као прави душмани... Ха-ха- ха! Ви сви мрзите Бурдовског зато што се он, по вашем схватању, ружно и неотмено понаша према својој матери. Је ли тако? Је ли тако? Је П тако? Јер сви ви страшно волите лепоту и елеганцију форми, до њих вам је једино и стало, зар није тако? (Одавно сам подозревао да је вама само до њих стало! ) Е, па знајте да нико од вас, можда, није волео своју матер тако као Бурдовски! Ви сте, кнеже, ја знам, кришом послали новац преко Гањице матери Бурдовског, и ево да се кладимо (хи-хи-хи — он се хистерично засмеја), да се кладимо да ће вас баш Бур¬довски и оптужити сада због неделикатности форме и због неуважења према његовој матери; богами, тако је, ха-ха-ха. Ту се опет загуши и закашља. — Но, је ли то све? Јеси ли сад све, је си ли све исказао? Е онда иди да спаваш, имаш грозницу — нестрпљиво га прекиде Лизавета Прокофјевна, која не одвајаше од њега свој немирни поглед. — Ах, Господе! Он још говори! — Ви се, канда, смејете? А што се ви мени непрестано смејете? Ја сам приметио да ми се непрестано смејете? — обрати се он наједном Јевгенију Павловичу узрујано и љутито. Овај се збиља смејао. — Ја сам само хтео да вас питам, господине ... I полите ... извините, заборавио сам ваше презиме. — Господин Терентијев — рече кнез. — Да, Терентијев, хвала, малочас неко рече, али ми одлете... Хтео сам да вас запитам, господине Терентијеве, је ли истина што сам чуо: како сте ви мишљења да је довољно да само четврт часа с прозора с народом говорите, па да се народ одмах с вама у свему сложи и да одмах пође за вама? — Веома је могућно да сам казао... — одговори Иполит, као сећајући се нечега. — Сигурно сам казао! _ додаде он наједном, опет живахнувши и одлучно погледавши у Јевгенија Павловича. — Па шта онда? — Сасвим ништа; ја то само ради обавештења, да допуним. Јевгеније Павлович ућута, али га Иполит још непрестано посматраше у нестрпљивом ишчекивању. — Но, шта је, јеси ли довршио? — обрати се Лизавета Прокофјевна Јевгенију Павловичу. — Довршуј брже, драги, он треба да иде да спава. Или можда не умеш? Она се страшно једила. — Ја, најзад, и не бих био противан да додам — настави Јевгеније смешећи се — да све што сам чуо од ваших другова, господине Терентијеве, и све што сте ви ту сад изложили, и са тако очигледним талентом, да се све то своди, по моме мишљењу, на теорију коначне победе права, пре свега и нада све, па чак и са искључењем свега осталога, и чак, можда, пре претходног истраживања у чему се управо састоји то право? А можда се и ја варам? — Наравно да се варате, ја вас, ево, и не разумем ... А даље? Из угла се такође зачу гунђање. Лебедевљев сестрић промрмља нешто у пола гласа. — Даље скоро ништа више — настави Јевгеније Павлович. — Хтео сам само да приметим да од тога ствар може нагло да пређе на право јачега, то јест на право песнице и л ичног прохтева, као што се, уосталом, врло често на свету и свршавало. Јер, ето, и Прудон се зауставио на праву јачега. За време америчког рата многи су најнапреднији либерали изјавили да стају на страну власника плантажа, правдајући то своје држање тиме што су црнци црнци, нижи од белог племена, те да је стога право силе на страни белих. — Па шта онда? — Ви, значи, не одричете право силе? — А даље? — Ви сте, дакле, доследни; ја сам хтео само да приметим да од права силе па до права тигрова и крокодила, и чак до руских зликоваца Данилова и Горског, није далеко. — Не знам, а даље? Иполит једва слушаше Јевгенија Павловича, коме, ако је и говорио а даље, он је то, рекао би човек, чинио више по старој освојеној навици у разговорима, а не из пажње и љубопитства. — Ништа нема даље ... то вам је све. — Ја се, уосталом, на вас не љутим — потпуно изненадно заврши наједном Иполит, и богзна да ли свесно, пружи му руку, још и са осмехом. Јевгеније Павлович се у први мах зачуди, али се са најозбиљнијим изгледом дотаче пружене му руке, баш као да прима опроштење. — Не могу да не додам — рече он оним истим двосмисленим учтивим тоном — своју захвалност вама на пажњи са којом сте ме пустили да говорим, јер, по мојим многобројним посматрањима, никад вам наш либерал није кадар дозволити да ма ко други има своје лично убеђење а да он не одговори своме противнику грдњом, или још и нечим жешћим ... — То вам је потпуно тачно — примети генерал Иван Фјодорович, па ставивши руке иза леђа, са изразом највеће досаде повуче се ка излазу са терасе, где од досаде и зевну. — Е, а сад доста, мили — наједном рече Лизавета Прокофјевна Јевгенију Павловичу — досадили сте ми... — Време је већ! — брижно и скоро уплашено устаде наједном Иполит, збуњено се осврћући око себе. — Ја сам вас задржао. Хтео сам све да вам кажем ... мислио сам да се ми сви... последњи пут... То је била фантазија... Видело се да је он на махове оживљавао. Наједном, за који тренутак, излазио би из скоро правог бунцања, и с потпуном свесношћу би се сећао и говорио, већим делом у одломцима, одавно већ можда смишљеним и наученим у дугим досадним часовима болести, у постељи, у самоћи, кад не би могао да заспи. — Е, па збогом! — оштро изговори наједном. — Ви можда мислите: мени је сад лако да вам кажем: збогом? Ха-ха! — мрзовољно се осмехну он сам на своје невешто питање, па наједном, као озлојеђен што му никако не полази за руком да каже што би хтео, громко и љутито изговори: — Ваше превасходство! Част ми је позвати вас на свој погреб, ако ме само удостојите те части и... све вас, господо, заједно са генералом! ... Он опет поче да се срне је, али то је био смех безумника. Лизавета Прокофјевна, уплашена, пође према њему и ухвати га за руку. Гледао ју је упорно, са истим смехом, који је престао и следио се на његовом лицу. — Знате ли да сам дошао овамо зато да видим дрвеће? Ето то... (он указа на дрвеће у парку), то није смешно, а? Ту мислим да нема ничега смешног? — озбиљно запита он Лизавету Прокофјевну, па се наједном замисли. Затим, после једног тренутка, диже главу па радознало поче да тражи очима некога у гомили. Тражио је Јевгенија Павловича, који је стајао сасвим близу, десно, на истоме месту као и пре, али га је он већ заборавио, па га је тражио наоколо. — А ви још нисте отишли! — пронађе га најзад — ви сте се малочас непрестано смејали што сам ја хтео да кроз прозор говорим четврт часа... А знате ли да ја немам осамнаест година: ја сам толико прележао на овом јастуку, и толико сам се нагледао кроз тај прозор, и о многом чему сам размишљао... о свима ... да мртви немају година, ви то знате. Ја сам се још прошле недеље тога сетио кад сам се једном ноћу пробудио ... А знате ли чега се ви највише бојите? Ви се највише бојите наше искрености, мада нас презирете! Ја сам се и тога, тада ноћу, на јастуку, сетио... Ви мислите да сам ја малочас хтео да вам се смејем, Лизавета Прокофјевна? Не, нисам хтео да вам се смејем, но само да вас похвалим ... Коља рече да вас је кнез назвао дететом... па то је лепо... Да, шта сам ја оно ... Још сам нешто хтео ... Он покри лице рукама па се замисли. — Аха, ево шта: кад сте се малочас праштали, ја наједном помислих: ето, ови људи, и никад их за мене више неће бити, никад! I ово дрвеће такође, само у један камени зид, црвен, Мајерове куће ... спрам мог прозора... но, а пробај да им то кажеш... покушај, реци им. Ето и ова лепотица ... па ти си мртав, па јој се и представи као мртвац, реци: »Мртав може што год хоће да говори« ... и да кнегиња Марија Алексејевна неће забранити, ха-ха... Ви се не смејете? — прелете он погледом све присутне неповерљиво. — А видите ли, тако у постељи, много ми је мисли долазило... Знате ли, ја сам се уверио да је природа веома подсмешљива... Ви малочас рекосте да сам безбожник, а знате ли да ова природа... што се сад опет смејете? Ви сте страшно немилосрдни! — изговори он наједном са сетним негодовањем, бацивши поглед на све. — Ја нисам кварио Кољу — доврши он сасвим другим тоном, озбиљним и увереним, баш као да се наједном тога сетио ... — Нико, нико се теби овде не смеје, умири се! — мучила се скоро Лизавета Прокофјевна. — Сутра ће ти нов лекар доћи... онај се преварио. Та седи, видиш да се једва држиш на ногама! Ти то сад бунцаш ... Ах, шта да се ради сад с њиме? — ужурба се она, враћајући га у наслоњачу. Суза јој заблиста у оку. Иполит застаде скоро запрепашћен, диже руку, бојажљиво је пружи, па се дотаче те сузе. I осмехну се некаквим детињим смешком. — Ја ... вас ... — проговори он радосно — ви не знате како ја вас... мени је он са таквим усхићењем увек о вама говорио, ето, он, Коља ... Ја много волим то његово усхићење. I нисам га кварио! Ја само њега и остављам ... ја сам све хтео да оставим, све, али није било никог... никог није било. Хтео сам нешто да радим, на то сам имао право ... О, тако сам много желео! А сад ништа нећу, ништа нећу да желим, дао сам себи реч да одсад већ ништа не желим ... Нека, нека без мене траже истину! Да, природа је подсмешљива! Јер зашто она — прихвати он наједном са жаром — зашто она ствара најбоља бића зато да им се после наруга? Ето, она је учинила тако да једини створ који су људи на земљи признали као савршенство ... учинила је тако да је, показавши га људима, баш њему наменила да каже оно због чега се после пролило толико крви да, кад би се та крв пролила сва наједном, људи би се сигурно подавили у њој! ... О, добро је што умирем! Јер, ко зна, можда бих и ја исказао неку ужасну лаж, природа би већ то удесила! ... А нисам кварио никога... Хтео сам да живим за срећу свих људи, да пронађем и изнесем истину ... Гледао сам кроз прозор на онај Мајеров зид, па сам зажелео да само четврт часа говорим, и да све, све уверим, а, ето, само једном сам се у животу нашао... с вама, кад већ не с људима! I шта је из тога изашло? Ништа! Изашло је само то да ме презирете! Значи, будала, значи, ниси им потребан, значи... куцнуо ти је час! I никакве успомене нисам био кадар оставити! Ни гласа, ни трага, ниједног дела, нисам донео ниједну идеју! Не смејте се глупану! Заборавите! Заборавите све ... Заборавите, молим вас, не будите тако немилосрдни! Јер верујте, да ми не наиђе ова болештина, ја бих се убио ... Он је, канда, још много шта хтео да каже, али не договори, баци се у наслоњачу, покри лице рукама па се као мало дете заплака. — Но, шта сад човек с њим да ради? — уздахну Лизавета Прокофјевна, журно му приђе, прихвати га за главу па је врло снажно притиште на своје груди. Он ридаше грчевито. — Но-но-но! Но, немој тако да плачеш; но, доста, добри мој мали, теби ће бог опростити, због незнања твога; но, доста, буди јунак ... А, осим тога, после ће те и срамота бити... — Имам ја — говорио је Иполит упињући се да дигне главу — имам брата и сестре, деца, мала, јадна, невина... Она ће их развратити. А ви сте света, ви сте и сама ... дете, спасите их! Отмите их од те ... она ... срам... О, помозите им, помозите, вама ће бог то стоструко надокнадити... тако вам бога, тако вам Христа! ... — Па говорите, најзад, Иване Фјодоровичу, шта сад да се ради! — љутито уз викну Лизавета Прокофјевна. — Учините доброту, прекините већ једном то ваше величанствено ћутање! Јер ако ви не решите, онда да знате да ћу ја овде остати да ноћим; доста сте ме већ тиранисали самовлашћем. Лизавета Прокофјевна је то питала са одушевљењем и срџбом, и очекивала је неодложан одговор. Али у сличним случајевима присутни већином, ако их баш има и повише, одговарају ћутањем и пасивном радозналошћу, не желећи ништа на себе да узимају, те исказују своје мисли много доцније. Међу присутнима било их је и таквих који су готови били да преседе ту, ако хоћете и до јутра, не рекавши ни речи. На пример, Варвара Ардалионовна, која је цело вече седела повучена у страну, ћутала је, и све време са необичном радозналошћу слушала, а имала је, можда, за то својих разлога. — Моје је мишљење, мила моја — рече генерал — да је ту сад потребна, тако рећи, пре болничарка него наше узбуђење, и, можда, неко поуздано трезвено лице за ноћ. У сваком случају, да питамо кнеза и... што пре да дамо овом свету мира ... А сутра можемо опет узети учешћа. — Сад ће поноћ, ми ћемо да се одвеземо. Хоће ли он с нама поћи или остаје код вас? — обрати се Докторенко кнезу нервозно. — Ако хоћете, останите и ви крај њега — рече кнез — места ће се наћи. — Ваше превасходство — изненада и усхићено скокну до генерала господин Келер — ако је потребан поуздан човек за ноћ, ја сам готов да се жртвујем за пријатеља... Јер, то је таква душа! Ја га већ одавно сматрам за великог, ваше превасходство! Ја сам, наравно, у погледу свог образовања много заостао, али кад он нешто критикује, то су све сами бисери, сами бисери се ту сипају, ваше превасходство! ... Генерал се окрену са очајањем. — Мени ће врло мило бити ако Иполит овде остане, јер за њега сад није вожња колима — рече кнез на јетка питања Лизавете Прокофјевне. — Ма и ти си заспао, канда? Ако нећеш, драги, ја ћу га онда к себи пренети! Господе, ето, и он се једва на ногама држи! Па ти си, канда, болестан? Недавно је Лизавета Прокофјевна, не затекавши кнеза на самртном одру, збиља веома јако преувеличавала повољно стање његовог здравља, судећи по спољашњем изгледу; али недавна болест, тешке успомене које су је пратиле, умор од бучног вечера, случај са »сином Павлишчева«, сад овај случај са Иполитом — све је то дражило кнежеву болну осетљивост, скоро до грозничавог стања. Но, осим тога, у његовим очима се сад видела још и једна друга брига, чак и бојазан: он се плашљиво загледаше у Иполита, чисто још нешто очекујући од њега. Наједном се Иполит диже, ужасно блед и са изгледом страшног стида, блиског очајању на своме унакаженом лицу. То се изражавало, у првом реду, у његовом погледу који је са мржњом и страхом гледао на овај скуп, и у изгубљеном, искривљеном и несигурном осмејку на дрхтећим уснама. Он одмах обори очи па одгега, љуљајући се у ходу и непрестано се онако смешећи, ка Бурдовском и Докторенку, који су стајали на излазу са терасе. Полазио је с њима. — Ето, тога сам се бојао — узвикну кнез. — Тако је и морало бити! Иполит му се брзо окрену са најбешњом мржњом, и свака цртица на његовом лицу као да је дрхтала и говорила: — А! Велите да сте се тога бојали! »Тако је и морало бити!« по вашем! Е, па знајте онда да ако ја некога овде мрзим — завапи он са кркљањем у грлу, са шиштањем и са прскањем из уста — ја вас све, све мрзим! Али вас, вас, језуитска сладуњава душице, идиоте, милионару-добротвору, вас мрзим више но икога и но све на свету! Ја сам вас одавно прозрео, и мрзео сам вас још док сам слушао о вама, мрзео сам вас свом мржњом своје душе... Ово сте све ви удесили! Ви сте ме довели до напада! Ви сте једног самртника до стида довели, ви, ви сте криви за ову моју подлу малодушност! Ја бих вас убио кад бих остао у животу! Нису ми потребна ваша доброчинства, ни од кога их нећу примити, чујете ли, ни од кога, и ништа! Малочас сам у бунилу био, и ви немате због чега да ликујете! Проклети да сте једном засвагда! Ту се он већ сасвим загуши. — Суза се својих застидео! — пришапну Лебедев Лизавети Прокофјевној. — »Тако је и морало бити!« Што ти је кнез, прозрео га је скроз. Лизавета Прокофјевна га не удостоји ни погледа. Она стајаше, гордо се испрсивши, забацивши главу, па са презривим љубопитством разгледаше »ове човечуљке«. Кад Иполит заврши, генерал истури рамена. Она га љутито одмери погледом од главе до пете, као тражећи објашњење тог покрета, па се одмах обрати кнезу: — Хвала вам, кнеже, ексцентрични пријатељу наше куће, за ово пријатно вече што нам га приредисте. Ваше срце се сад јамачно радује што вам је пошло за руком да и нас увучете у своје будалаштине ... Доиста, мили пријатељу, баш вам хвала што сте нам најзад дали могућности да и вас бар мало изближе упознамо ... Она љутито поче да дотерује свој мантил очекујући кад ће »они« да се губе одавде. »Њима« у тај мах дођоше кола по која ј е ј ош пре четврт часа Докторенко био послао Лебедевљевог сина гимназисту. Генерал, одмах после жене, рече шта и он мисли. — Збиља, кнеже, ја се томе од вас никад не бих надао ... Јер после свега ... после свих пријатељских односа ... и најзад, Лизавета Прокофјевна ... — Ма како, како је то могуће! — ускликну Аделаида, брзо приђе кнезу па му пружи руку. Кнез, сав збуњен, осмехну се на њу. Наједаред, врео, брз шапат као да опрљи његово ухо. — Ако ви сад одмах не оставите те одвратне људе, ја ћу вас целога века, целог свог века мрзети! — прошапта му Аглаја. Она је била као ван себе, али се окрену пре но што је кнез стигао да је погледа. Уосталом, он сад већ није имао ни шта, нити кога да оставља: болесног Иполита су дотле већ били некако сместили у кола, која су одмах кренула. — Но шта је, хоће ли ово још дуго трајати, Иване Фјодоровичу? Шта мислите ви? Докле ћу ја још да трпим од те пакосне дечурлије? — Па ја сам, мила моја ... ја сам, наравно, готов и... кнез ... Иван Фјодорович ипак пружи руку кнезу, али не стиже да је стегне, него потрча за Лизаветом Прокофјевном, која је љутито и бучно силазила са терасе. Аделаида, њен вереник и Александра се искрено и топло опростише са кнезом. I Јевгеније Павлович био је са њима, и једини он што остаде добро расположен. — Догодило се као што сам мислио! Само ми је жао што сте и ви, јадниче мој, ту пострадали — прошапта он са врло љубазним осмехом. А Аглаја оде не опростивши се. Али се догађаји те вечери тиме још не завршише. Лизавета Прокофјевна имала је да издржи још један веома неочекивани сусрет. Она још није ни сишла са степеница на пут (који се савијао око парка), кад наједном неке сјајне кочије, са запрегом од два белца, пролетоше испред кнежевог летњиковца. У кочијама су седеле две раскошно одевене госпође. Не прешавши ни десет корака поред куће, кочије се наједном зауставише. Једна од дама брзо се окрену, баш као да је сасвим изненада угледала неког потребног јој познаника. — Јевгеније Павловичу! Јеси ли то ти? — викну наједном звучан, диван глас, од кога и кнез, а можда и још неко уздрхта. — Ах, како ми је мило што те једва једном пронађох! Послала сам ти у град слугу; двојицу! Цели дан те траже! Јевгеније Павлович стајаше на степеницама као громом поражен. I Лизавета Прокофјевна такође застаде на месту, али не у ужасу и не запрепашћена, као Јевгеније Павлович; она погледа на ту дрску жену исто онако гордо и са истим хладним презрењем као што је малочас погледала оне човечуљке, па одмах пренесе свој пажљиви поглед на Јевгенија Павловича.. — Новост! — настави звучни глас. — За Купферове менице се не бој: Рогожин их је све покуповао за тридесет, ја сам га приволела. Сад бар још једно три месеца можеш бити миран. А са Бискупом и са свим оним олошем сигурно ћемо се као са знанцима нагодити. Но, дакле, све је, значи, у најбољем реду. Буди ми весео. До виђења сутра! Кочије кренуше и брзо ишчезоше. — Та је полудела! — викну најзад Јевгеније Павлович, поцрвеневши од негодовања и збуњено се осврћући око себе. — Појма немам о чему је сад говорила! Какве менице! Ко је она? Лизавета Прокофјевна је и даље гледала у њега, још можда два секунда. Најзад се брзо и нагло упути свом летњиковцу, а за њом сви остали. Тачно после једног минута јави се на терасу кнезу Јевгеније Павлович, ванредно узбуђен. — Кнеже, право да ми кажете: знате ли шта то значи? — Ништа не знам — одговори кнез, који је и сам био у необичној и болесној живчаној напетости. — Не знате? — Не знам. — Ни ја не знам — засмеја се наједном Јевгеније Павлович. — Богами, никакве везе са тим метлицама нисам имао, верујте часној речи... Ама, шта је с вама? Ви, канда, у несвест падате? — О, не, не, уверавам вас, не ...

XI

Тек се прекосутра Јепанчини сасвим умилостивише. Кнез, мада је самог себе кривио због много чега, као и обично, и искрено желео казну, ипак је из почетка био потпуно уверен да се Лизавета Прокофјевна није могла на њега озбиљно наљутити, него се разљутила на себе саму. I тако, дуго трајање непријатељства довело га је трећи дан у најмрачнији и безизлазан положај. А довеле су га дотле и друге околности, но једна од њих нарочито. Сва три дана та је околност поступно расла у кнежевој подозривости (а кнез је себе у последње време кривио због две крајности: због необичне »бесмислене и наметљиве« своје поверљивости, а у исти мах и због »мрачне и ниске« сумње). Једном речи: на крају трећег дана догађај са оном ексцентричном дамом, која је разговарала из својих кочија са Јевгенијем Павловичем, доби у његовој глави застрашујуће и загонетне размере. Суштина загонетке, осим других страна ствари, састојала се за кнеза у тужном питању: да ли је он лично крив и због оне нове »чудовишности«, или само ... Али он не рече до краја ко би још могао бити крив ... А што се тиче слова Н. Ф. Б., то је, по његовом схватању, била само једна невина шала, сасвим детињаста шала, тако да давати се ма и најмање у мисли због тога била би срамота, а у једном погледу чак и нечасно. Уосталом, већ први дан после оног ружног »вечера«, у чијем дар-мару је он био главни »узрок«, кнез је имао изјутра задовољство да прими у свом стану кнеза Ш. са Аделаидом: »они су свратили пре свега зато да чују како је с његовим здрављем«. А свратили су после шетње. Аделаида одмах уочи у парку једно дрво, чудесно старо, шупље и распукло дрво, гранато, са дугим кривим грањем, а све то у младом зеленилу. Она неизоставно, неизоставно науми да га нацрта! Тако да је скоро само о томе говорила читаво пола часа ове посете. Кнез Ш. био је љубазан и мио као и обично, распитивао се код кнеза о његовој прошлости, сећао се појединости њиховог првог познанства, тако да синоћницу скоро ниједном речју не поменуше. Најзад Аделаида не издржа, па, осмехнувши се, признаде да су они свратили инкогнито; али тиме се признање и заврши, премда се по том инкогнито већ могло уочити да се родитељи, то јест, што је најглавније, Лизавета Прокофјевна, налазе у некаквом нарочитом нерасположењу. Али ни о њој, ни о Аглаји, па чак ни о Ивану Фјодоровичу Аделаида и кнез не поменуше за време своје посете ниједне речи. Одлазећи опет у шетњу, они не позваше кнеза са собом. А да га позову да их посети, није било ни помена. У том погледу се Аделаиди измакну врло карактеристична реч. Причајући о једној својој слици у акварелу, она наједном зажеле да је кнезу покаже. »Како бисмо то учинили што пре? Чекајте! Ја ћу вам је или по Кољи данас послати, ако наиђе, или ћу вам је сутра, сама, кад ја и кнез изађемо у шетњу, донети«, заврши она најзад своје колебање, обрадовавши се што јој ј е тако вешто, и за све згодно, пошло за руком да реши тај проблем. Најзад, већ скоро опростивши се, кнез Ш. као да се наједном присети: — Ах, да — запита он — не знате ли бар ви, мили Лаве Николајевичу, ко је била она особа што је синоћ викала Јевгенију Павловичу из кочија? — То је била Настасја Филиповна — рече кнез — зар ви још нисте дознали да је била она? А оно с њом, не знам ко би могао бити. — Знам, слушао сам! — прихвати кнез Ш. — Али шта је имало да значи оно што је говорила? То је, признајем, велика загонетка за мене... I за мене и за друге. Кнез Ш. је говорио са великом и очигледном запањеношћу. — Она је говорила о некаквим меницама Јевгенија Павловича — одговори кнез врло једноставно — које су, по њеној молби, од неког зеленаша прешле у Рогожинове руке; и да ће Рогожин (за исплату тих меница) причекати Јевгенија Павловича. — Чуо сам, чуо сам, драги кнеже, али то не може бити! Никакве менице Јевгеније Павлович није могао имати! Зар код онаквог његовог имања? ... Додуше, њему се дешавало, због његове лакомислености, раније, и чак сам га и ја спашавао ... Али код онаквог његовог имања давати менице зеленашу, па после због њих имати главобољу ... немогућно је. I не може он бити на ти и у тако интимним односима са Настасјом Филиповном, а то је управо главна загонетка. Он се куне да он од свега ништа не разуме, а ја му потпуно верујем. Али ствар је у томе, мили кнеже, што сам хтео да вас питам: знате ли ви ту што? То јест, да није не¬ким чудом макар до вас дошао неки глас? — Не, ништа не знам, и уверавам вас да ја у томе ни најмање нисам учествовао. — Ах, какви сте ви, кнеже, постали! Ја вас просто не могу познати данас. Па зар бих смео и помислити да бисте ви могли бити у таквом послу саучесник?... Али да, ви сте данас много растројени. Он га загрли и пољуби. — То јест, у каквом »таквом« послу саучесник? Ја ту не видим никакав »такав« посао. — Без сумње, та особа је желела некако и на неки начин да напакости Јевгенију Павловичу, приписавши му, пред оноликим сведоцима, особине какве он нема, нити их може имати — одговори кнез Ш. доста суво. Кнез Лав Николајевич се збуни, али је ипак и даље помно и упитно гледао у кнеза Ш. Овај ућута. — Зар нису обичне менице? Зар није буквално онако као што му она синоћ довикну? — промрмља кнез у некаквом нестрпљењу. — Па кажем вам, расудите, ево, и сами: шта може бити заједничког између Јевгенија Павловича и...ње, па још уз то и Рогожина? Понављам вам: имање огромно, што је мени потпуно познато; па и друго имање које има да наследи од стрица. Просто, Настасја Филиповна је ту ... Кнез Ш. наједном опет ућута, очевидно зато што није желео да даље прича кнезу о Настасји Филиповној. — Али, у сваком случају, он је познаје? — запита наједном кнез Лав Николајевич, поћутавши можда часак. — То изгледа да је тачно. Ветропир! Но ако се баш и знао с њом, онда је то било врло одавно, још пре две-три године. Јер он се још са Тоцким знао. А сад ништа слично није могло бити, на ти они нису могли бити никада! Сами знате да одавно овамо није долазила. Многи још и не знају да се опет појавила. Те кочије сам приметио пре два-три дана, не раније. — Раскошне кочије! — рече Аделаида. — Да, кочије су фине. Њих двоје одоше, са најпријатељскијим и може се рећи са најбратскијим осећањима према кнезу Лаву Николајевичу. А за нашег јунака је та посета имала нечег врло значајног. Рецимо, он је и сам подозревао још од прошле ноћи (а можда још и раније); али пре њихове посете никако се није одлучивао да оправда своју бојазан потпуно. Сада је постајало јасно: кнез Ш. је, наравно, тумачио сам догађај погрешно, али ипак није био далеко од истине, ипак је уочио интригу. (»Уосталом, он, можда, за себе лично, сасвим тачно ту ствар схвата«, помисли кнез, »само што неће да се изкаже, те стога намерно погрешно тумачи.«) Најјасније је било то што су њему сада почели долазити (и то баш кнез Ш.) у нади да добију нека објашњења, а ако је тако, онда њега сматрају за стварног учесника у интриги. Осим тога, ако је то стварно тако важно, »онда она и ма некакву страшну намеру, али какву? Страхота!« »А и како човек да њу задржи? Нема снаге која би њу задржала ако је она убеђена у своју намеру!« То је кнез знао већ из искуства. »Полудела! Полудела!« Али и сувише, и сувише се тог јутра било накупило и других неразрешивих ствари, и све некако и исти мах, а и све је захтевало решење одмах, тако да је кнез био врло сетан. Мало га разведри Вера Лебедева, која му дође с Љубочком, па му је, смејући се, нешто дуго причала. За њом дође и сестра јој, отворених уста. За њима гимназист, син Лебедевљев, који је уверавао да је она »Пелен звезда« у Јовановом Откровењу, што је пала на земљу, на изворе вода, по тумачењу његовог оца, мрежа железничких пруга која се раширила по Европи. Кнез не поверова да Лебедев то тако тумачи, па одлучише да питају њега самог првом згодном приликом ... Од Вере Лебедев кнез дознаде да се Келер угнездио код њих још од јучерашњег дана, и, по свим знацима, они га се скоро неће моћи отрести, јер је нашао згодно друштво и пријатељски се зближио са генералом Иволгином. Уосталом, он је рекао да ће остати код њих једино зато да попуни своје образовање. Уопште, деца Лебедевљева из дана у дан почеше се кнезу све више допадати. Коља цео дан није долазио: он се још рано ујутру дигао у Петроград (и Лебедев је такође отпутовао чим је свануло, некаквим својим пословима). Али кнез нестрпљиво очекиваше посету Гаврила Ардалионовича, који је данас неизоставно требало да му дође. Овај изволе доћи око седам часова предвече, одмах после ручка. Чим га је погледао, кнезу дође мисао да бар овај господин мора да зна све до ситница, без погрешке. А и како да не зна кад има такве помоћнике као што су Варвара Ардалионовна и њен супруг? Али односи кнежеви са Гањом били су некако нарочити. Кнез му је, на пример, поверио да води ствар Бурдовског, и нарочито га је за то молио. Али крај свег поверења и крај понечега што је било раније, међу њима су стално стојале неке тачке о којима као да је било споразумно одлучено да се никако не говори. Кнезу се чинило неки пут да Гања можда баш жели од своје стране најпунију и најпријатељскију искреност. Сад, на пример, тек што је ушао, кнезу се одмах учини да је Гања у највећој мери убеђен како је баш сада тренутак да се међу њима разбије лед на свима тачкама. (Гаврило Ардалионович је, међутим, хитао: њега је чекала код Лебедева сестра. Они су обоје журили због неке ствари.) Али ако је Гања збиља очекивао читав низ нестрпљивих питања, спонтаних признања, пријатељских излива, он се, наравно, грдно преварио. За свих двадесет минута посете кнез ј е био врло замишљен, скоро расејан. Очекиваних питања или, боље рећи, једног главног питања, које је Гања очекивао, није могло бити. Тада се и Гања одлучи да говори са већом уздржљивошћу. Он је свих двадесет минута непрестано причао, смејао се, водио лак, пријатан и жив разговор, али најглавније није дотакао. Гања исприча, између осталог, да је Настасја Филиповна тек четири дана овде у Павловску, а већ обраћа на себе општу пажњу. Станује у некаквој Матроској улици, у омањем неугледном кућерку, код Дарје Алексејевне, а кочије су јој скоро најбоље у целом Павловску. Око ње се згрнула већ читава војска маторих и младих удварача; кочије јој неки пут прате коњаници. Настасја Филиповна је, као и пре, велика пробирачица и пази кога прима у своје друштво. Али ипак се око ње читава војска скупила, има ко да је брани, ако затреба. Један званични вереник, један од оних што су на л етовању, већ се због ње са својом вереницом завадио. Један чичица генерал због ње је скоро проклео свога сина. Она често води у шетњу колима неку дивну девојчицу, свега можда од неких шеснаест година, даљу рођаку Дарје Алексејевне. Та девојчица врло лепо пева, тако да увече њихова кућица обраћа на себе пажњу. Настасја Филиповна се, уосталом, држи ванредно пристојно, одева се прилично скромно, али са ванредним укусом, и све даме њеном »укусу, лепоти и кочијама завиде«. — Јучерашњи ексцентрични случај је — изговори се Гања — наравно, унапред смишљен и, свакако, не треба га узимати у обзир. Да јој човек нађе неку ману, треба тражити нешто нарочито, или је оклеветати, на шта, уосталом, неће морати дуго чекати — заврши Гања, који је очекивао да ће кнез ту неизоставно запитати: »Зашто синоћни случај назива унапред смишље¬ним? I зашто се неће дуго чекати?« А кнез га то не запита. У погледу Јевгенија Павловича Гања се упусти у причања опет сам, без нарочитих питања, а то је било врло чудновато стога што је он Јевгенија Павловича без икаквог повода уплео у разговор. По мишљењу Гаврила Ардалионовича, Јевгеније Павлович није познавао Настасју Филиповну; он њу и сад тек само по имену зна, и то отуд што јој га је ономад у шетњи неко представио, а тешко да је био макар једанпут код ње у кући заједно са осталим гостима. Што се тиче менице, ту је могло бити нешто (то Гања зна већ поуздано); Јевгеније Павлович има, наравно, велико имање, али »неке ствари са имањем нису сасвим у реду«. На том занимљивом предмету Гања наједном прекиде причање. У погледу јучерашњег поступка Настасје Филиповне, он не рече ниједне речи, осим раније мимогред наведеног. Најзад по Гању сврати Варвара Ардалионовна, задржа за часак, и непитана рече да ће Јевгеније Павлович данас, а можда и сутра провести у Петрограду, да је њен муж Иван Петрович Птицин такође у Петрограду, и тешко да не због послова Јевгенија Павловича, и да се тамо збиља нешто десило. Одлазећи, она додаде да је Лизавета Прокофјевна данас у страшном душевном расположењу, али, што је од свега најчудноватије, да се Аглаја завадила са целом породицом, не само са оцем и матером но чак и са обема сестрама, и да »то ништа не ваља«. Саопштивши, онако узгред, ово последње (за кнеза необично значајну вест), брат и сестра се удаљише. О ствари са »Павлишчевљевим сином« Гања такође ни речи не прослови, можда из лажне скромности, а можда и »штедећи кнежева осећања«. Но кнез му ипак још једном зах¬вали на његовом брижљивом свршавању послова. Кнезу беше врло мило што га оставише најзад самог; он сиђе са терасе, пређе преко пута, па уђе у парк. Желео је да размисли и да се одлучи на један корак. Али тај »корак« није био од оних 0 којима се много мисли, него на који се човек једноставно одлучује без размишљања; он наједном страшно зажеле да остави све ово овде, па да отпутује назад откуд је и дошао, некуда, подаље, »за божја леђа«, и то да овога часа оде, па макар и ни са ким се не опростивши. Он предосећаше да ће, ако сад остане овде макар још који дан, неизоставно бити неповратно увучен у тај свет, и да ће му тај свет постати судбина у будућности. Али не размишљаше ни десет минута, па одмах увиде да је сад немогућно побећи, да би то било скоро малодушност, да пред њим стоје такви задаци да он сада нема ни права да их не реши, или бар да не употреби све своје силе за њихово решење. У таквим мислима врати се кући, а свега ако је каквих четврт часа провео у шетњи. Беше потпуно несрећан у том часу. Лебедев у тај мах не беше код куће, тако да предвече код кнеза упаде Келер; истина не напит, али са обилним изјавама осећања и са исповешћу. Он отворено рече да је дошао да исприча кнезу сав свој живот и да је зато остао у Павловску. Да га просто тера — то не беше могућно: тај сад ни за шта на свету не би ни хтео ићи. Келер се био наоштрио да прича врло дуго, 1 врло нескладно, тек наједном, већ после првих речи, пребаци се на завршетак па рече да је он у толикој мери изгубио »и последњу сенку морала« (једино услед неверовања у Свевишњег), да је чак и крао. — Можете ли ви то себи представити? — Чујте, Келере, да сам на вашем месту, ја такво што не бих без невоље причао — поче кнез — уосталом, ко вас зна, ви све то можда намерно сами против себе измишљате? — Вама, једино вама, и једино зато да помогнем сопствени развитак! Више никоме; умрећу, и своју тајну ћу однети у гроб. Но, кнеже, кад бисте ви знали, кад бисте само знали како је тешко данас доћи до пара! Где да их човек нађе, дозволите да вас запитам, после свега тога? Свуд вам један одговор: »донеси злато и брилијанте, па ћемо ти на њих дати«, то јест, траже ми таман оно чега ја немам, можете ли ви то замислити? Ја се, најзад, наљутих, стојао сам, стојао ... »А за смарагде«, рекох, »да ли ћете ми дати?« — »И за смарагде ћемо вам« веле, »дати.« »Па лепо!« рекох, натакох шешир и изиђох. Ђаво да вас све носи, подлаци сте ви, богами! — А зар сте имали смарагде? — А откуд мени смарагди? О, кнеже, како ви још ведро и невино, чак могло би се рећи пастирски идилично, гледате на живот! Кнезу дође најзад не баш толико жао, него онако, чисто се застиде. I севну му мисао: »Да ли би се могло што истесати од овог човека, нечијим добрим утицајем?« Сопствени утицај он је, из неких узрока, сматрао као веома неподесан, не само стога што је уопште себе потцењивао него и из неких нарочитих обзира. Мало-помало, они се упустише у разговор, и то то¬лико да просто нису могли да се растану. Келер је са необичном готовошћу исповедао да је такве ствари починио да човек просто замислити не може, како је уопште могућно такве ствари причати. Приступајући сваком причању, он је одлучно уверавао да се каје, и да му је »срце препуно суза«, а, међутим, причао је то све тако као да се поносио својим поступком; али неки пут и тако смешно да су се и он и кнез као луди срнејали. — Главно је што ви имате некакву детињасту поверљивост и необичну искреност — рече, најзад, кнез. — I знате ли да већ самим тим врло много испаштате? — Благородан, благородан, витешки благородан! — потврди Келер сав раздраган. — А знате ли, кнеже, све вам је код мене само у маштама и у храбрости, а у ствари, никад ми ништа не полази за руком! А што је то тако? Не могу да разумем. — Не клоните духом. Сад се позитивно може рећи да сте ви целог себе до ситница преда мном открили; бар мени се тако чини да се томе што сте сад испричали већ ништа више не може додавати. Зар није тако? — Не може?! — са некаквим сажаљењем узвикну Келер. — О кнеже, у коликој мери ви још, тако рећи на швајцарски начин, схватате човека! — Па зар бисте ви још шта на све ово могли додати? — изговори кнез са бојажљивим чуђењем. — I шта сте онда управо од мене очекивали, Келере, реците ми, молим вас, и зашто сте ми долазили са том својом исповешћу? — Од вас? шта сам очекивао? Пре свега, пријатно је већ само на ту вашу простодушност погледати, с вама поседети и разговарати пријатно је; бар знам да је преда мном човек пун врлина, а друго ... друго ... Он застаде. — Да нисте можда хтели искати новаца на зајам? — поможе му кнез врло озбиљно и једноставно, па скоро и бојажљиво. Келер се чисто сав стресе. Он се брзо, као и пре чудећи се, загледа кнезу право у очи, па снажно лупи песницом о сто. — Е, ето, тиме ви човеку просто памет померате! Ако бога знате, кнеже: па то вам је толика простодушност, таква невиност, за какве свет ни у златно доба није знао; и у исти мах скроз човека прободете, као стрела, најдубљом психологијом посматрања! Него, дозволите, кнеже; та ствар захтева објашњења, јер ја... ја сам вам сад просто збуњен! Наравно, моја је сврха, на крају крајева, била и да од вас иштем на зајам, али ви сте ме о том запитали тако баш као да у том не видите ништа што би било за осуду, баш као да то тако и треба да буде. — Да... од вас то и треба да буде. — I ништа вас то не љути? — А ... шта ту има да ме љути? — Чујте, кнеже, остао сам овде од јучерашњег дана у првом реду из нарочитих уважења према француском архиепископу Бурдалу (код Лебедева смо бутеље до три ујутро отварали), а друго, и што је најглавније (и ево ћу вам се свим крстовима прекрстити да говорим праву истину!), стога сам остао што сам хтео, тако рећи, пошто вам саопштим своју потпуну, срдачну исповест, тим самим да потпомогнем свој лични развитак; с том сам мишљу и заспао око четири часа, сав огрезао у сузама. Верујете ли ви сад најблагороднијем човеку: у оном моменту кад сам се у сан заносио искрено пун унутрашњих и, тако рећи, спољних суза (јер сам ја, најзад, горко плакао, ја се тога сећам!), дође ми једна паклена мисао: »А како би било да узмем од њега, на крају крајева, после исповести, и мало новаца?« На тај начин, ја сам исповест спремио, тако рећи, као неки »фенезерф у сузама«, с тим да тим сузама утрем пут, па да ми ви, онако тронути, избројите једно сто педесет рубаља. Је ли то подло, по вашем мишљењу? — Али то сигурно није истина, него се то просто једно с другим заједно стекло. Две мисли се састале, то се врло често дешава. Код мене непрестано. Уосталом, мислим да то није добро, и знате ли, Келере, ја због тога понајчешће прекоревам самога себе. Ви то сад баш као да сте ми самога мене описали. Мени се дешавало да неки пут мислим — настави кнез врло озбиљно, истински и дубоко заинтересован — да је то код свих људи тако... па сам већ био почео да одобравам у себи, јер је страшно тешко борити се против тих двојних мисли. Сам сам то искусио. Бог зна како оне наилазе и како се рађају. А ви то једноставно називате подлошћу! Сад ћу опет почети да се бојим таквих мисли. Но било како му драго, ја вам не могу бити судија. Ипак, по мом схватању, не може се то тек теко једноставно назвати подлошћу. Како ви мислите? Ви сте ми подвалили да помоћу суза измамите новац, али се, ето, сами кунете да је исповест ваша имала и другу сврху, племениту, а не само новчану, што се, пак, тиче новца, он вам је потребан за теревенчење, је л' те? А то је, нарочито после такве ваше исповести, малодушност. Али како да се човек теревенчења окане нагло? То је просто немогућно. Па шта онда да се ради? Онда је ипак најбоље све то оставити вашој личној савести. Је ли тако? Кнез се необично радознало загледа у Келера. Питање о двојним мислима очевидно га је већ одавно занимало. — Па, зашто вас, после свега овога, зову идиотом, не разумем! —викну Келер. Кнез лако порумене. — Проповедник Бурдалу — настави Келер — тај се не би тако сажалио на човека, а ви, ето, поштедесте човека и човечански ме проценисте! За казну себи, а и да бих вама доказао да сам тронут, нећу сто педесет рубаља, него ми дајте само двадесет пет, и довољно! То је све што ми треба, бар за две недеље. Пре две недеље нећу вам доћи за паре. Хтео сам Агашку мало да помазим, али она није вредна тога. О, мили мој кнеже, бог вас благословио! Уђе најзад Лебедев, који се баш у тај мах вратио, па се намршти приметивши новчаницу од двадесет пет рубаља у Келеровим рукама. Но Келер, који је већ имао новац, журио се напоље и очас се изгуби. А Лебедев га одмах поче оговарати. — Ви сте неправични: он се збиља искрено кајао — примети најзад кнез. — Ама, шта вреди то његово кајање? То је исто као и оно јуче: »Подлац! Подлац!« а кад погледаш, све су само празне речи. — Па зар су то биле само празне рећи? А ја сам, видите ли, мислио ... — Но, ево, вама, али само вама рећи ћу једном истину, зато што ви скроз видите човека: и речи, и дело, и лаж, и истина ... све вам је то код мене једно исто и потпуно искрено. Истина и дело код мене, то вам је ово моје истинско покајање, веровали ми или не веровали, кунем вам се, а речи и лаж, то је моја паклена (и вазда у мени присутна) мисао: како бих, ако је могућно да укебам човека, како и кроз сузе покајнице да што ућарим! Верујте богу, тако је. Неком другом то не бих казао, прснуо бих у смех, или бих пљунуо, Али ви, кнеже ви ћете то човечански оценити. — Да, да, таман ми је тако, од речи до речи, и он сад говорио — викну кнез — и ви обојица баш као да се размећете тиме. Ви ме, збиља, зачуђавате; само је он искренији од вас, а ви сте занат од тога начинили. Но доста, не мрштите се, Лебедеве, и не мећите руку на срце. Да нисте, можда, хтели што да ми кажете? Јер ја знам: ви узалуд никад не долазите ... Лебедев поче да се кревељи и увија. Цео дан сам вас чекао да вам поставим једно питање. Одговорите ми макар једанпут у животу, од прве речи, истину: јесте 1' учествовали ви синоћ макар нечим у оним кочијама. Лебедев опет поче да се криви, поче да се церека, да таре руке, најзад узе чак и да кија, али се још никако не одлучиваше да што рекне. — Видим да сте учествовали. — Али посредно, само посредно! Целу истину вам говорим! Тиме сам само учествовао што сам дотичној особи на време дао на знање да се скупило код мене извесно друштво и да су ту и извесна лица. — Ја знам да сте ви свог сина тамо слали, он ми то сам малочас рече, али каква вам је то интрига! — узвикну кнез нестрпљиво. — То није моја интрига, није моја — бранио се Лебедев рукама — ту су други, други... и то је пре, тако рећи, фантазија него нека интрига. — Ама, у чему је ствар, разјасните, тако вам Христа! Зар ви не видите да се то углавном мене тиче? Ту оцрњују Јевгенија Павловича. — Кнеже! Пресветли кнеже! — поче опет да се грчи Лебедев. — Па ви, ето, просто не дате човеку да каже праву истину. Јер ја сам већ почињао са истином; не једанпут; али ви ми не давасте да довршим ... Кнез поћута и замисли се. — Но добро; говорите истину — рече он с теретом на души, очигледно после велике борбе. — Аглаја Ивановна ... — одмах поче Лебедев. — Ћутите, ћутите! — развика се кнез као помаман, сав поцрвеневши од негодовања, а можда и од стида. — То не може бити, све је то бесмислица. Све сте то ви лично измислили, или такви исти несрећници. I то више никад да ми не помињете! Касно у ноћ, око једанаест часова дође Коља са читавом хрпом гласова. Те његове вести биле су двојаке: петроградске и павловске. Он је убрзо испричао најглавније петроградске вести (већином о Иполиту и о синоћној историји), с тим да се опет врати на њих после, и онда је хитно прешао на павловске. Пре три часа се вратио из Петрограда па не свраћајући до кнеза, право се упутио ка Јепанчинима. »Сачувај боже, шта је тамо код њих!« Наравно, на првом плану су јучерашње кочије, али мора да се, међутим, још нешто десило, нешто такво што он и кнез не знају. »Ја, наравно, нисам шпијунирао, нити сам икога хтео да испитујем. Уосталом, примили су ме добро, тако добро да се нисам ни надао; али о вама, кнеже, ни речи! Најглавније и најзанимљивије је то што се Аглаја недавно посвадила са својима због Гање. Из каквих се појединости састојала ствар, не зна се, али, у сваком случају, било је због Гање (замислите то!). I баш се страшно свађају, има, значи, нешто важно. Генерал дошао касно, дошао натмурен, дошао са Јевгенијем Павловичем, кога су врло лепо примили и Јевгеније Павлович је зачудо весео и мио. Но најважнија вест је то да је Лизавета Прокофјевна без икакве ларме дозвала к себи Варвару Ардалионовну, која је седела са њеним кћерима, па ју је једном засвагда истерала из куће, уосталом, на најучтивији начин — »то сам од саме Варј'е чуо«. Но кад Варј'а изађе од Лизавете Прокофјевне па се опрости са девојкама, онда ове нису још знале да је Варји одсад занавек отказан долазак у кућу, и да се она тада с њима последњи пут праштала. — Па Варвара Ардалионовна је била код мене у седам часова? — запита га зачуђени кнез. — А истерана је после седам, или у осам. Мени је врло жао Варје, а жао ми је и Гање ... они, истина, вечно снују неке интриге, и без тога нису ни живи. А никад нисам могао да знам шта смишљају, а баш и нећу да дознајем. Али уверавам вас, добри мој кнеже, да Гања има срца. Тај је човек, додуше, у многом погледу пропао, али он често има и такве црте које вреди потражити, и ја себи никад нећу опростити што га још пре нисам схватио ... Не знам да ли да сад још продужујем везу с њима, после тог непријатног случаја са Варјом. Истина, ја сам од самог почетка заузео потпуно независан и засебан став, али ипак морам размислити. — Ви узалуд тако много жалите свога брата — примети му кнез. — Јер кад је ствар већ дотле дошла, значи да је Гаврило Ардалионович постао опасан у очима Лизавете Прокофјевне, а то значи да се извесне његове наде учвршћују. — Како, какве наде? — пренеражено викну Коља. — Тек, ваљда, не мислите да Аглаја ... Ма то не може бити! Кнез оћута. — Ви сте страшно сумњало, кнеже — додаде после два минута Коља. — Примећујем да ви од неког времена постајете необичан скептик; ви почињете ничему да не верујете, а све да претпостављате ... А да ли сам тачно употребио у овом случају реч »скептик«? — Мислим да сте је тачно употребили, премда, уосталом, ни сам баш насигурно не знам. — Али ја се одричем речи »скептик«, а нашао сам ново, тачније објашњење — повика наједном Коља — ви нисте скептик, него љубоморни! Ви сте ђаволски љубоморни на Гању због извесне поносите девојке! Рекавши то, Коља скочи па се тако зацерека како му можда никад није полазило за руком да се смеје. Видевши да је кнез до ушију поцрвенео, Коља се још жешће засмеја: њему се страшно допаде мисао да је кнез љубоморан због Аглаје; али убрзо ућута, приметивши да се овај сневеселио. Затим врло озбиљно и брижно поразговараше још један час или час и по. Сутрадан кнез по једној неодложној ствари читаво преподне проведе у Петрограду. Враћајући се у Павловск већ пред пет часова по подне, он се нађе на железничкој станици са Иваном Фјодоровичем. Овај га брзо ухвати за руку, обазре се око себе, као бојећи се нечега, па повуче кнеза са собом у вагон прве класе да путују заједно. Сав је горео од жеље да с њим о нечем важном разговора. — Пре свега, мили кнеже, немој на мене да се љутиш, а ако је и било што с моје стране, ти заборави. Ја бих још јуче свратио до тебе, али нисам знао како на то гледа Лизавета Прокофјевна... Код мене ти је сад у кући просто пакао, загонетни сфинкс нам се у кућу уселио, а ја идем као луд и ништа не разумем. А што се тебе тиче, ти си ту, по мом схватању, од свих нас најмање крив, премда, наравно, због тебе се много шта десило. Видиш ли кнеже, бити човекољубац пријатно је, али не много. I сам си, можда, то искусио. Ја, наравно, волим доброту и високо ценим Лизавету Прокофјевну, али... Генерал још дуго причаше у том духу, али речи му беху, зачудо, нескладне. Видело се да је потресен и необично збуњен услед нечега њему до крајности непојмљивог. — За мене нема сумње да ти ту ништа ниси крив — рече он најзад јасније — али, неко време немој да нам долазиш, молим те пријатељски, док неки други ветар не дуне, што се, пак, тиче Јевгенија Павловича — викну он са необичним жаром — то је све бесмислена клевета, клевета над клеветама! То је сплетка, то је интрига, жеља да се све упропасти и да се ми са човеком завадимо. Видиш ли, кнеже, то ћу на уво да ти кажем: између нас и Јевгенија Павловича није пала још ниједна одлучна реч, разумеш? Ми нисмо везани ничим, али та реч може да буде речена, и то ускоро; па чак можда и врло ускоро. А оно је било да се ствар поквари! А зашто, нашто... не разумем! Жена дивна, ексцентрична жена, толико је се бојим да сам сан изгубио! Какве су то само кочије, па они белци, то ти је шик, то ти је тачно оно што Французи кажу: шик! Ко ли то све њој?... Богами, грех сам учинио: помислих прекјуче на Јевгенија Павловича. Али сад се види да то не може бити, а како не може бити, зашто онда хоће ту да квари? Ето, уопште је загонетка! Да очува уза се Јевгенија Павловича? Али, понављам ти, тако ми овог крста, да се он с њом и не познаје, и да су те менице гола измишљотина! I да му она онако насред улице довикује ти! Права завера! Очигледно је да то треба с презрењем одбацити, а уважење према Јевгенију Павловичу још удвостручити. Тако сам одмах и Лизавети Прокофјевној рекао. А сад да ти још кажем своју најинтимнију мисао: чврсто сам уверен да она то чини из личне освете према мени, сећаш се, оно пре, мада јој ја никад ништа нисам скривио. Црвеним већ кад се само сетим. Сад се она, ето, опет појавила, а ја сам мислио да је сасвим ишчезла. Куд ли се тај Рогожин завукао, реци ми, молим те? Ја сам мислио да је она већ одавно госпођа Рогожина. Једном речи, генерал је био потпуно избачен из колосека. Скоро цео час је путем говорио сам, постављао питања, сам одговарао, стискао кнезу руку, па је бар у то уверио кнеза да му ни на памет не пада да нешто на њега сумња. А то за кнеза беше важно. Генерал заврши причом о рођеном стрицу Јевгенија Павловича, шефу некакве канцеларије у Петрограду: — На истакнутом месту, седамдесет му је година, зна да живи, гурман и уопште згодан старац ... ха, ха! Знам да је он чуо за Настасју Филиповну и да је чак облетао око ње. Свраћао сам ономад до њега; не прима, није му нешто добро, али је богат, богат, има утицаја и ... нек му бог да да још дуго тако л епо поживи, али ће опет све то Јевгенију Павловичу да остане... Да, да ... но ја се ипак бојим! Не знам чега, али страхујем... Баш као да у ваздуху нешто лебди, као слепи миш ... лети несрећа и бојим се, бојим! ... I најзад, после три дана, како смо већ рекли раније, догоди се формално измирење Јепанчиних са кнезом Лавом Николајевичом.

XII

Било је седам часова увече; кнез се спремао да изађе у парк. Наједном Лизавета Прокофјевна сама дође к њему на терасу. — Пре свега, немој да мислиш — поче она — да сам ти дошла да од тебе опроштење молим. Таман посла! Ти си од главе до пете крив. Кнез ћуташе. — Јеси ли крив? — Исто толико колико и ви. Уосталом, ни ја ни ви: ниједно нисмо ни због чега криви. Ја сам прекјуче себе сматрао за кривца, а сад сам увидео да није тако. — Дакле, тако ти! Најпосле, добро, а сад слушај, али на ј пре седи, јер ја немам вољу да стојим. Седоше. — Друго, ни речи о оним озлојеђеним деранима! Ја ћу ту поседети и разговарати с тобом десетак минута; дошла сам да се нешто распитам, а ти већ богзна шта помислио. Но ако макар једну једину реч прословиш о тим дрским деранима, одмах се дижем и идем, и с тобом коначно прекидам! — Лепо — одговори кнез. — Дозволи да те запитам: да ли си изволео писати, пре два или два и по месеца, око Ускрса, Аглаји писмо? — П-писао сам. — У каквом циљу? Шта је било у том писму? Покажи ми писмо. Очи Лизавете Прокофјевне гореле су, она скоро дрхташе од узбуђења. — Немам ту писмо — зачуди се кнез и страшно ушепртља. — Ако постоји и ако је још читаво, онда ће оно бити код Аглаје Ивановне. — Не врдај сад! О чему си јој писао? — Не врдам ја, нити се ичега бојим. Али не видим никаквог разлога што да јој не пишем. — Ћути! После ћеш говорити... Шта си јој писао? Што си поцрвенео? Кнез се замисли. — Не знам шта ви мислите, Лизавета Прокофјевна. Видим само да вам се нешто много не допада то писмо. Признајте да бих могао и да не пристанем да одговорим. Али вам кажем да немам чега да се бојим због писма, нити жалим што сам га писао, нити и најмање црвеним због њега (ту кнез сав поцрвене, ако не двапут више); ја ћу вам прочитати то писмо стога што га се, канда, свега наизуст сећам. Рекавши то, кнез понови писмо скоро од речи до речи како је било. — Какво трабуњање! Па шта ти та бесмислица може значити? — оштро га запита Лизавета Прокофјевна саслушавши писмо необично пажљиво. — Ни сам не знам насигурно, знам само да је моје осећање било искрено, фамо сам имао тренутке потпуног живота и необичних нада. — Каквих нада? — Тешко је то објаснити; само не оних о којима ви сад можда мислите. Нада... но, једном речи, нада о будућности и радости о томе да ја, можда, тамо нисам туђин, нисам странац. Мени се наједном у завичају допало. Те једног сунчаног јутра узех перо па њој написах писмо. Зашто баш њој ... то не знам. Јер човек неки пут зажели уза се пријатеља; па и ја тада, ваљда, зажелех пријатеља ... — додаде кнез поћутавши. — Да ниси ти можда заљубљен? — Нне. Ја... ја сам то њој као сестри писао; ја сам се потписао као брат. — Хм! Намерно, разумем. — Мени је врло тешко да вам договорим на таква питања, Лизавета Прокофјевна. — Знам да ти је тешко, али мене се сад то ни најмање не тиче што је теби тешко. Слушај, истину да ми одговориш, као пред богом: лажеш ли ти мене или не? — Не лажем. — Истину говориш да ниси заљубљен? — Чини ми се праву истину. — Е гледај га: »чини ми се«! — А је ли онај балавац носио писмо? — Да, умолио сам Николаја Ардалионовича ... — Балавац!. Балавац! — страсно га прекиде Лизавета Прокофјевна. — Нећу да чујем ни да знам за неког тамо »Николаја Ардалионовича«! Балавац! — Николај Ардалионович ... — Балавац, кад ти кажем! — Не, није балавац, него Николај Ардалионович — одлучно, премда прилично тихо, одговори најзад кнез. — Но, добро, пријатељу, добро! То ти нећу заборавити. Један часак је савлађивала своје узбуђење и одмарала се. — А какав вам је то »сиромашни витез« ? — То никако не знам. То је нешто без мене било; јамачно нека шала. — Можеш мислити како је мени пријатно да све наједном дознам! Само, не знам како ли се она то могла заинтересовати за тебе? Јер знам да те је називала »нагрдицом« и »идиотом«. — Ви бисте могли да ми све то баш и не причате — примети јој кнез прекорно и скоро шапатом. — Немој да се љутиш. Девојка осиона, као да није при себи, размажена: кад кога заволи, неизоставно ће га гласно грдити и у очи ће му се подсмевати. Ја сам таква иста била. Само, молим те, немој још да л ¡кујеш, соколе, ј ош она није твоја. Нећу просто да верујем у то, и никада то неће бити! Говорим ти ово зато да још сада предузмеш мере. Чуј, закуни ми се да ниси ожењен оном. — Лизавета Прокофјевна, та шта вам је, ако бога знате! — скоро скочи кнез од запрепашћења. — Па ја знам да ти умало што се ниси оженио њоме. — Умало што се нисам оженио — прошапта кнез па обори очи. — Но, па шта, јеси ли у њу заљубљен кад је тако? Јеси ли сад ради ње дошао? Ради те? — Нисам дошао зато да се женим — одговори кнез. — Имаш ли ти нешто свето на свету? — Имам. — Закуни ми се да ниси зато дошао да се ожениш том. — Кунем се чиме год хоћете! — Верујем ти; пољуби ме. Једва једном одахнух душом; али знај: Аглаја не воли тебе, предузми мере, и не удаде се она за тебе док сам ја жива! Јеси ли чуо? — Чуо сам. Кнез је толико поцрвенео да није смео да погледа у очи Лизавети Прокофјевној. — Упамти добро. Ја сам тебе као Провиђење очекивала (ниси ти то заслужио), узглавље сам своје читаве ноћи сузама топила... не за тобом, соколе, не брини се, имам ја други свој терет, вековечит и вазда један те исти. Него, ево зашто сам те с таквим нестрпљењем чекала: ја још увек верујем да ми те је сам бог као пријатеља и као рођеног брата послао. Немам уза се никога, осим старе Бјелоконске, ал' и она ми је одлетела, а и оглупавела од старости, као овца. Сад ми одговарај обично: да или не; знаш ли ти зашто је она ономад из кола оно викала? — Часна реч, ја ту нисам учествовао и ништа не знам. — Доста — верујем ти. Данас ја друкчије мислим о томе, али још јуче, преподне, за све сам кривила Јевгенија Павловича. Читав дан и ноћ прекјуче и јуче до подне. А сад, наравно, не могу да се сложим с њима: јасно ја као дан да су с њиме, као с неком будалом, терали шегу... због нечега, ради нечег (већ само то једно је сумњиво! а и ружно!). Али да Аглаја неће поћи за њега, то ти ја кажем! Нека је он не знам како добар, али то неће бити. Ја сам се и пре колебала, а сад сам се коначно одлучила: »Положите ме најпре у самртнички ковчег и закопајте ме у земљу, а тада је удајте«, ето шта сам данас Ивану Фјодоровичу очитала. Видиш да ти верујем, видиш ли? — Видим и разумем. Лизавета Прокофјевна продорно је гледала кнезу у очи, можда је веома желела да дозна какав утисак чини на њега та њена одлука о Јевгенију Павловичу. — О Гаврилу Иволгину ништа не знаш? — То јест... управо много знам. — Да ли си знао да је он у неким везама са Аглајом? — То нисам знао — зачуди се, па чак и задрхта кнез. — Шта? Ви велите да је Гаврило Ардалионович у вези са Аглајом Ивановном! Ама то не може бити! — Сасвим одскора. За то му је његова сестра целе зиме пут пробијала, као пацов је радила. — Не верујем — одлучно понови кнез после краћег размишљања и узбуђења. — Јер да је то тачно, ја бих сигурно знао. — Ваљда би ти он сам дошао, па би се исповедио плачући ти на грудима. Ех, наивчино моја, наивчино. Сви ми те варају као ... као ... I зар те није срамота да му верујеш? Па зар ти не видиш да те је он стално обмањивао? — Добро знам да ме он који пут обмањује — изговори кнез нерадо и на по гласа — а види и он да ја то знам ... — додаде али не доврши. — Зна све, а ипак му верује! Још ти је само то недостајало! Уосталом, код тебе то мора бити тако. А што се и ја чудим! Господе! Па је ли био када друкчији? Фуј! А знаш ли ти да су тај Гањка, или та Варка, њу довели у везу са Настасјом Филиповном? — Кога? — узвикну кнез. — Аглају. — Не верујем. То не може бити! Ради чега? Он скочи са столице. — I ја не верујем, мада има доказа. Девојка самовољна, девојка фантастична, девојка лудоглава! Девојка зла, зла, зла! Хиљаду година ћу тврдити да је она зла! Све су ми оне сад такве, чак и она покисла кокош, Александра... већ ми се просто из руку отела. Али ипак не верујем. То можда стога што нећу да верујем — додаде она као за себе. — А што нам ти ниси долазио? — окрену се наједном опет кнезу. — Сва ова ин дана зашто ниси долазио? — нестрпљиво му викну она по други пут. Кнез поче да јој прича своје разлоге, али га она опет прекиде. — Сви те држе за будалу па те обмањују. Ти си се јуче возио у град? Кладим се да си клечао и на коленима молио оног подлаца да прими од тебе тих десет хиљада! — Ни издалека, нисам ни помислио. Чак га нисам ни видео. Али он иначе није подлац. Добио сам писмо од њега. — Покажи ми то писмо. Кнез извади из ташне писмо па га додаде Лизавети Прокофјевној. У писму је било: »Поштовани господине, ја, наравно, немам ни најмањег права, у очима света, да имам самољубља. По људском мишљењу, ја сам и сувише ништаван за такво што. Али то је у очима света, а не у вашим. Досад сам се и сувише уверио да сте ви, поштовани господине, можда бољи од других. Не слажем се са Докторенком и разилазим се с њим у том погледу. Од вас никад нећу ни копјејке примити, али ви сте помогли мојој матери, и зато сам обавезан да вам будем захвалан, макар и услед своје слабости. У сваком случају, ја на вас гледам другачије, те сам сматрао за потребно да вам то кажем. А затим, мислим да међу нама не може бити више никаквих односа. Антип Бурдовски« »П. С. Сума новца која је недостајала до две стотине рубаља биће вам сигурно у току времена исплаћена.« — Какво наклапање! — заврши Лизавета Прокофјевна бацивши му назад писмо. — Није га вредело ни читати, што се смешкаш? — Признајте да је и вама пријатно било да га прочитате. — Шта? Зар овај таштином прожети галиматијас! Па зар ти не видиш да су они сви памет изгубили од уображености и таштине? — Да, али он је ипак признао кривицу, прекинуо са Докторенком, и што је он више ташт, тиме то признање његовој таштини теже пада. О, како сте ви мало дете, Лизавета Прокофјевна! — Ти баш као да намераваш да од мене најзад добијеш шамар? — Не намеравам. Него ово говорим стога што се ви радујете том писамцету, а кријете то. Што се стидите својих осећања? I такви сте у свему. — Да ми ниси одсад крочио преко прага — скочи Лизавета Прокофјевна, сва позеленела од једа — да те нису више моје очи никада виделе, од овога часа! — А после три дана ћете опет доћи па ћете ме звати... Зар вас није срамота? Па то су, забога, најлепша осећања, зашто их се стидите? Ви тако саму себе на муке стављате! — Умрећу, а никада те нећу звати! I име ћу ти заборавити! I заборавила сам га! Она полете напоље од кнеза. — Па мени је ионако већ забрањено да к вама долазим! — довикну за њом кнез. — Шта-а-а? А ко ти је забранио? Она се у тренутку осврну баш као да ју је ко иглом убо. Кнез као да се не одлучиваше да јој одговори; он осети да се неочекивано и сувише изговорио. — Ко ти је забранио? — узвикну Лизавета Прокофјевна ван себе. — Аглаја Ивановна ми забрањује. — Када? Ама говори!!! — Па јутрос ми је поручила да се више не усудим да к вама дођем. Лизавета Прокофјевна стајаше запањена, али је размишљала. — Како ти је поручила? По коме? Је ли по оном балавцу? Или усмено? — узвикну она опет. — Писамце сам добио — рече кнез. — Где ти је? Дај га овамо. Одмах! Кнез се замисли на часак, али извади из џепа од прсника обично парченце хартије на коме је писало: »Кнеже Лаве Николајевичу! Ако и после свега што је било намеравате да ме задивите посетом у нашем летњиковцу, ви ме, то да знате, нећете наћи међу обрадованима. Аглаја Јепанчина.« Лизавета Прокофјевна је размишљала тренутак. Затим наједном полете према кнезу, зграби га за руку па га повуче за собом. — Одмах! Ходи! Баш сад, овога часа! — развика се она у наступу необичног узбуђења и нестрпљења. — Па ви мене излажете... — Чему! Ех, чедна наивчино моја! Па ти као да ниси мушко! Но, сад ћу ја сама све да видим, својим рођеним очима ... — Пустите ме бар шешир да узмем ... — Ево ти твоја одвратна шеширина ... хајде сад! она ... то је она, после онога случаја ... у жестини... — мрмљаше Лизавета Прокофјевна вукући за собом кнеза, ни за часак му не пуштајући руку. — Малопре сам те узела у одбрану, гласно сам рекла да си будала што нам не долазиш ... иначе она не би написала такво недотупавно писамце! Непристојно писамце. Непристојно за добру, васпитану, паметну, паметну девојку! ... Хм! ... — настави она — или... или, можда се... можда је њој сад и самој криво што те нема, само није схватила да се идиоту овако не може писати, јер ће он то примиту буквално, као што се, ето, и десило. А што прислушкујеш? — викну она, тргнувши се што се изговорила. — Њој сад таква будала као што си ти и треба, давно је није видела, ето зашто те зове! I баш ми је мило, не знаш како ми је мило што ће сада да те на зубић узме, мило ми је. Тако ти и треба! А она то зна, о, још те како зна! ...

ТРЕЋИ ДЕО

I

Код нас се често чују жалбе да немамо практичних људи, да, на пример, политичара имамо много, генерала такође много, разних управитеља колико год треба могло би се одмах наћи, и то свих врста, али практичних људи нема. Бар сви се жале да их нема. Кажу чак да на појединим железницама нема ни честите послуге; у по неком, опет, паробродском друштву, кажу никако не могу да заведу ни такву администрацију која би била колико-толико сношљива, чује се како су се на некој новоотвореној прузи сударили или се сурвали с моста вагони; из неког другог краја јављају да један цео воз само што није презимио усред снежних поља: кренули људи на пут од свега неколико часова, па читавих пет дана стајали у снегу. На другом, опет, месту, кажу, на хиљаде пудова робе лежи и труне по два и три месеца, чекајући да буду отправљене; међутим, прича се (што, уосталом, изгледа просто невероватно) да је један администратор, управо неки надзорник, уместо да отправи робу, »администрирао« шаком преко зуба једног трговачког помоћника који му је досађивао да се његова роба већ једном отправи, а после је надзорник објаснио тај свој »административни начин« тиме што се »мало био наљутио«. Чини се да у државној служби има толико надлештава да је страшно и помислити; сви су служили, сви служе, и сви имају намеру да служе, и како онда да се од таквог материјала не састави нека солидна администрација паробродског друштва? На такво питање се понекад добиј а необично једноставан одговор, толико једноставан да човек таквом објашњењу чак не може да верује. Истина је, кажу, код нас су сви служили, или служе, и то се тако већ двеста година наставља по најбољем немачком обрасцу, од прадедова до праунука, али чиновници баш и јесу најнепрактичнији људи, па је зато и дошло до тога да су се нереалност и недостатак практичног знања сматрали чак међу чиновницима, све доскора, готово као највеће врлине и препоруке. Уосталом, није требало да говоримо о службеницима, ми смо, у ствари, хтели да говоримо о практичним људима. Ту већ нема никакве сумње да су се плашљивост и потпуно одсуство личне иницијативе код нас одувек сматрали као нај главније и најбоље особине практичног човека, чак се и данас као такве сматрају. Али зашто да окривљујемо сами себе ако ћемо уопште то мишљење да сматрамо као оптужбу? Одсуство оригиналности се свуда, у целом свету, од памтивека, сматрало увек као главна особина и најбоља препорука једног пословног човека — пословног и практичног — и најмање двадесет девет одсто људи (али то је најмање) одувек је било тога мишљења, а само је, можда, један стоти део стално гледао и гледа друкчије. Проналазачи и генији су скоро увек на почетку своје делатности (а често и на завршетку) били сматрани у друштву за обичне будале, и то је већ сасвим уобичајено гледиште, свима врло добро познато. Ако су, на пример, у току неколико десетина година сви носили свој новац у један завод и навукли тамо милијарде по четири процента, онда, наравно, кад је тог завода нестало, и сви остали на личној иницијативи, онда је већи део тих милиона неизоставно морао пропасти у акционарској грозници и у рукама варалица, и то су чак пристојност и морал захтевали. I то баш, морал; јер ако су добронамерна плашљивост и пристојни недостатак оригиналности сачињавали досад код нас, по општеусвојеном мишљењу, основну особину пословног и чесититог човека, онда би сувише нечестито, па чак и непристојно било да се то тако нагло измени. Која се, на пример, мати која нежно воли своје дете неће уплашити или се и разболети од страха ако њен син или кћер макар и најмање изиђу из обичног колосека: »Не, не, боље нека он буде срећан и нека проживи у благостању, и без оригиналности«, мисли свака мати љуљајући своје дете у колевцу А наше дадиље, успављујући децу, од памтивека говоре и певуше: »Генерал ћеш мајци бити, у злату ћеш ходити!« Наше дадиље су, дакле, генералски чин сматрале за врхунац руске среће, те је стога он био најпопуларнији народни идеал спокојног, дивног блаженства. I збиља: са положеним испитом и тридесет пет година проведених у служби ко је могао код нас да не постане најзад генерал и да не уштеди извесну суму у банци? На тај начин је Рус без икакве муке добијао напокон титулу пословног и практичног човека. У ствари, код нас је могао да постане генерал само оригиналан човек, другим рецима, немиран. Можда се у томе крије и известан неспоразум, али, говорећи уопште, изгледа да је то тачно, и наше је друштво било потпуно у праву кад је формулисало свој идеал практичног човека. Но ми смо овде ипак много сувишног напричали; ми смо, у ствари, хтели да са неколико реци објаснимо познату нам породицу Јепанчиних. Ти људи, или бар они чланови у тој породици који су највише размишљали, стално су патили од једне скоро исте породичне особине, потпуно супротне оним врлинама о којима смо малочас говорили. Не схватајући ту чињеницу потпуно (јер је њу тешко и схватити), они су ипак понекад слутили да у њиховој породици не иде баш све онако као код осталог света. Код свих других је глатко, а код њих некако храпаво; сав свет иде утрвеном путањом, а они мало-мало па тек испадну из колосека. Код свих других се сваког часа појављује добронамерна зебња, а код њих не. Истина, Лизавета Прокофјевна се и сувише плашила, али то ипак није био онај добронамеран страх вишег друштва, за којим су они чезнули. Уосталом, можда се једино Лизавета Прокофјевна и узнемиравала; девојке су биле још младе, премда врло проницљиве и ироничне, а генерал иако је продирао у суштину ствари, уосталом, не без напора, и пак би у тежим случајевима говорио само: хм! — и, на крају крајева, полагао све наде у Лизавету Прокофјевну. Према томе, и одговорност је лежала на њој. I не би се могло рећи да се та породица одликовала неком својом и ницијативом и ли да је искакала из колосека из неке свесне тежње за оригиналношћу, што би било већ сасвим неотмено. О, не! Ничега тога, у ствари, није било, то јест никаквог свесно постављеног циља, а ипак је, на крају крајева, излазило тако да породица Јепанчиних, иако врло угледна, није била онаква каква треба да буде угледна породица. У последње време Лизавета Прокофјевна је почела да за све криви саму себе и свој »несрећни« карактер, што је још повећало њене патње. Она би саму себе сваког чиса називала глупом и чудном особењакињом, и мучила се претераном осетљивошћу, губила се непрестано, није налазила излаза ни из најобичнијих ситуација и често би своје недаће преувеличавала. Још на почетку наше приче ми смо поменули да су Јепанчини уживали опште и искрено поштовање, чак је и сам генерал Иван Фјодорович, човек незнатног порекла, био свуда приман без речи и с поштовањем. Он је то поштовање и заслуживао — прво као богат човек и »не баш последњи«, а друго, као човек потпуно на своме месту, мада није био нарочито паметан. Али изгледа да је извесна тупост скоро неопходна особина, ако не баш сваког јавног радника, а оно бар сваког озбиљног човека који гомила новац. Најзад, генерал је имао уљудне манире, био је скроман, умео је да ћути, а у исто време није дозвољавао да му седну за врат, не само због свог генералства него као частан и благородан човек. Али најважније је било то што је он био човек са великом протекцијом. Што се, пак, тиче Лизавете Прокофјевне, она је, као што смо већ раније казали, била из добре фамилије, иако се код нас на фамилију много не полаже ако неко у исти мах нема и неопходних веза. Али она, најзад, и везе стече; њу су поштовала и најзад и заволела таква лица после којих су, природно, сви морали да је поштују и примају. Нема сумње да су њене породичне бриге биле неосноване, да им је узрок био безначајан и да су биле преувеличане до смешног. Али кад неко има брадавицу на носу или на челу, онда му се стално чини да нико на свету ништа друго не ради већ само гледа у ту његову брадавицу, смеје јој се и осуђује га због ње, па макар он иначе и Америку пронашао. Нема сумње ни у то да су у друштву Лизавету Прокофјевну стварно сматрали за »настрану«, али су је ипак неоспорно високо ценили. Но Лизавета Прокофјевна најзад престаде да верује да њу свет поштује, и у томе је баш и била сва несрећа. Гледајући своје кћери, она је себе мучила сумњом да она стално нечим наноси штету њиховој каријери, да је њен карактер смешан, незгодан и неподношљив, због чега је, разуме се, непрекидно кривила и своје кћери и Ивана Фјодоровича, и по цео дан се с њима свађала, мада је иначе све њих волела до самозаборава, па скоро и до страсти. Њу је највише мучила сумња да њене кћери постају исто тако »настране« као што је и она и да таквих девојака као што су оне на целом свету нема, а и не треба да буде. »Одгајам нихилисткиње, и ништа више!« често би говорила у себи. Последње године, а нарочито последњих неколико месеци, та тужна мисао почела је у њој све више да се укорењује. »Пре свега, зашто се не удају?« питала се она врло често. »Зато да муче мајку, у томе оне гледају циљ свога живота, и то је, наравно, зато тако што су све то нове идеје, и све је то проклето женско питање. Зар није Аглаја пре пола године хтела већ да ошиша своју дивну косу? (Господе, та ја у њеним годинама нисам ни имала тако дивну косу!) I маказе је већ имала у рукама, и ја сам је на коленима једва одвратила од тога! ... Па добро, она је то чинила, рецимо, из неке пакости, да мајку намучи, јер она је зла девојка, самовољна, размажена, али углавном пакосна, пакосна! Али зар се после она дебела Александра није повела за њом да и она косу ошиша, и то већ не из пакости, не из ћуди, него искрено, као луда, јер ју је Аглаја убедила да ће јој без косе згодније бити кад спава и да је глава неће болети? I колико, колико, колико су оне само, ево већ пет година, имале просилаца! I заиста, све су то били честити људи, било је и дивних људи! Кога оне то чекају, што се не удају? Само да мајку намуче, нема никаквог другог разлога! Никаквог! Никаквог!« Најзад огреја сунце и њено материнско срце; бар једна ће њена кћи, Аделаида, бити једва једном удомљена: »Нека ми се скине макар једна с врата«, говорила би Лизавета Прокофјевна када је требало говорити гласно (у себи се она изражавала кудикамо нежније). I како је лепо, како је пристојно изведена цела та ствар; чак су и по салонима са респектом о томе почели говорити, човек је познат, кнез, богат, добар човек, а уза све то јој се и допао, па шта би се више могло пожелети? Него, за Аделаиду се она и раније мање бојала но за друге кћери, иако су њене уметничке наклоности често веома збуњивале вазда неповерљиво срце Лизавете Прокофјевне. »Зато јој је бар нарав весела, а осим тога има доста и здраве памети, та девојка сигурно неће пропасти«, утешила би се она на крају крајева. За Аглају се највише бојала. Него, кад смо већ на то дошли: о најстаријој, Александри, Лизавета Прокофјевна ни сама није знала шта да мисли, да ли да се плаши за њу или не. Час јој се чинило да је »девојка већ сасвим изгубљена«, двадесет пет година, значи, остаће неудата. I то »код такве своје лепоте! ...« Лизавета Прокофјевна би због ње често и плакала ноћу, док је, међутим, у исто то време Александра Ивановна спавала најмирнијим сном. »И шта је то с њом, је ли она нихилисткиња, или просто будала?« — Да није будала, у то, наравно, ни Лизавета Прокофјевна није нимало сумњала; она је веома ценила мишљење Александре Ивановне и волела је с њом да се саветује. Али да је »покисла кокош«, о томе није, такође, било никакве сумње: мирна је у толикој мери да је човек не може раздрмати. »Уосталом ни ,покисле кокоши' нису мирне, их! Збуниле су ме баш сасвим.« Лизавета Прокофјевна је гајила неку необјашњиву, сажаљиву симпатију према Александри Ивановној, можда још више но према Аглаји, која је иначе била њен идол. I јетки испади (у којима се углавном и испољавала њена материнска брига и симпатија), заједања, називи као »покисла кокош« могли су само да насмеју Александру. Долазило је некад и дотле да би и најнезначајније ствари страшно љутиле Лизавету Прокофјевну и потпуно је изводиле из такта. Александра Ивановна је, на пример волела врло дуго да спава и обично је много сањала, али ти њени сни су се увек одликовали неком необичном празнином и невиношћу, тако да су одговарали седмогодишњем детету. Ето и та невиност снова поче због нечега да једи мамицу. Једном је Александра Ивановна сањала девет кокошака, и из тога се изроди формална свађа између ње и мајке. А зашто? То је тешко објаснити. Једном, само једном успела је она да сања нешто бајаги оригинално, видела је монаха, самога, у некој мрачној соби, у коју се бојала да уђе. Сан одмах свечано, али смејући се испричаше мајци две сестре, али мамица се опет наљути и све их три назва будалама. »Хм! Мирна је као будала, и збиља је права, покисла кокош', да се просто не може раздрмати; а тугује, неки пут сасвим тужно гледа! Због чега она то тужи, због чега?« Понекад је постављала то питање и Ивану Фјодоро вичу, и то, по своме обичају, хистерично, па би често претећи му, очекивала одмах његов одговор. Иван Фјодорович би тада само процедио хм! кроз зубе, намрштио би се, слегао раменима и најзад раширивши руке закључивао : — Муж јој је потребан! — Само да јој не да бог таквог као што сте ви, Иване Фјодоровичу — праснула би најзад, као бомба, Лизавета Прокофјевна — да у својим расуђивањима и закључцима не буде као ви, Иване Фјодоровичу, да не буде такав груби грубијан као ви, Иване Фјодоровичу ... Иван Фјодорович би се после тога одмах склањао испред очију Лизавете Прокофјевне, а она би се после свог праскања умиривала. Разуме се, она је већ тога истог дана увече постајала необично пажљива, тиха, љубазна и пуна поштовања према Ивану Фјодоровичу, према »своме грубом грубијану« Ивану Фјодоровичу, према своме добром и милом, обожаваном Ивану Фјодоровичу, јер је она целог свог живота волела, па чак и заљубљена била у свога мужа, што је врло добро знао и сам Иван Фјодорович, због чега је опет, и он бескрајно ценио своју Лизавету Прокоф јевну. Али главна и стална њена брига била је Аглаја. »Сасвим, сасвим као ја, моја верна слика у сваком погледу«, говорила је у себи Лизавета Прокофјевна, »самовољан, поган мали злодух! Нихилисткиња, особењак, безумница, зла, зла, зла! О, боже мој, како ће бити несрећна!« Али, као што смо већ казали, изгрејало сунце све је ублажило и обасјало на часак. Био је скоро читав месец у животу Лизавете Прокофјевне кад се она потпуно одморила од ранијих трзавица. Због скоре Аделаидине свадбе почеше у друштву да говоре и о Аглаји; а Аглаја се понашала свуда тако лепо, тако одмерено, тако паметно, тако победилачки, па помало и гордо; али, то јој је тако лепо стајало. Тако је умиљата, тако предусретљива била целог тог месеца према мајци! (»Истина, тог Јевгенија Павловича треба још добро, добро размотрити, треба га прозрети. Уосталом, сама Аглаја као да га не цени много више него друге!« Ипак је она постала наједном тако чудна девојка, и како је лепа, боже, како је лепа, сваким даном је све лепша! Али... Али тек што се појавио несрећни кнежић, тај бедни идиот, све се опет испретурало, све се у кући окренуло тумбе! А шта се то, у ствари, десило? Други сигурно не би схватили да се нешто десило. Али Лизавета Прокофјевна се тиме и одликовала што је у комбинацији и збрци најобичнијих ствари, кроз неспокојство које ју је стално пратило, увек била у стању да уочи нешто што ју је понекад болно плашило најподозривијим, најнеобјашњивијим па, према томе, и најмучнијим страхом. Како ли је њој било кад је наједном кроз сав тај хаос смешних и неоснованих узнемирења збиља почело да се јавља нешто што као да је одиста било важно, нешто што као да одиста оправдаваше и њено узнемирење, и сумњу, и подозрење. »И како су само смели да ми напису то проклето анонимно писмо, о тој поквареној, да је она у вези с Аглајом?« мислила је Лизавета Прокофјевна целим путем док је вукла за собом кнеза, а после код куће, кад га је посадила за округао сто за којим се скупила цела породица; »како су само смели и помислити тако нешто. Та ја бих умрла од стида кад бих поверовала макар само једну мрвицу од тога, или кад бих то писмо показала Аглаји! Такво исмевање нас, Јепанчиних! I то све, све због Ивана Фјодоровича, све због вас, Иване Фјодоровичу! Ах! Зашто се нисмо преселили на Јелагин! Казала сам да треба ићи на Јелагин. Можда је Варка написала писмо: то знам, или је, можда... али за све, за све је Иван Фјодорович крив! То је њему та покварена приредила, за успомену на пређашње односе, да би га насамарила онако као што му се раније као будали смејала, вукла га за нос, кад јој је бисере носио... Па ипак смо, на крају крајева, умешани, ипак су ваше кћери, Иване Фјодоровичу, умешане, девојке, госпођице, госпођице из најбољег друштва, удаваче. Оне су тамо биле, тамо стајале, све су чуле, па су и у скандал с оним деранима умешане; уживајте! Тамо су биле и све чуле! Ама, нећу ја то њему опростити, нећу опростити том кнежићу, никад му нећу опростити! I зашто је Аглаја већ три дана у хистерији, зашто се са сестрама замало није посвадила, чак и с Александром, којој је увек руке љубила као да јој је мати... толико ју је поштовала? Зашто она већ три дана свима нама поставља загонетке? I шта ће ту Гаврило Иволгин? Зашто је јуче и данас почела тога Гаврила Иволгина да хвали, па се расплакала? Зашто се у томе анонимном писму помиње тај проклети „сиромашни витез" кад она писмо од кнеза ни сестрама није показивала? I због чега... зашто, зашто сам ја томе кнезу као без памети отрчала и сама га овамо довела? Боже мој, полудела сам, шта сам сад учинила. Са једним младићем о тајнама своје кћери говорити, и то... и то о таквим тајнама које се, тако рећи, лично њега тичу! Господе, срећа још што је он идиот, и... и... пријатељ наше куће! Само, је ли могуће да се Аглаји допао тај шашавко! Боже мој, шта ја то трућам! Баш смо ми неки оригинали... требало би нас све под стаклом показивати, а мене на првом месту, са улазницом од десет копјејака. А, то вам нећу опростити, Иване Фјодоровичу, никад вам нећу опростити! ... I зашто га она сад не заједа! Казала је да ће га заједати, а сад га не заједа! Ено, ено, пиљи у њега, ћути, не миче се од њега, стоји, а овамо му поручила да не долази... А он седи, блед као крпа ... I проклети, проклети тај преклапало Јевгеније Павлович, сам води цели разговор. Гле га само како везе, никоме не да до речи доћи. Ја бих сад све дознала, само кад бих разговор на то навела ... « Кнез је заиста седео скоро блед, за округлим столом, и као да је у исти мах био у великом страху и с времена на време опет у неком и њему самом неразумљивом усхићењу које му је сву душу обузимало. О, како се бојао да погледа на ону страну, у онај угао из кога су га упорно гледала два позната му црна ока, а у исто време како је сав трнуо од среће што седи опет овде међу њима, што ће чути познати глас — после онога што му је она писала. »Боже мој, шта ли ће сад рећи?« Он није проговорио још ниједну реч и с напрезањем је слушао Јевгенија Павловича како непрестано прича (овај је ретко кад бивао у тако радосно узбуђеном душевном стању као вечерас). Кнез га је слушао, и дуго није могао да разуме ни речи. Осим Ивана Фјодоровича, који се још није вратио из Петрограда, сви су били на окупу. I кнез Ш. такође. Изгледа да су се спремили да мало после, још пре чаја, пођу да слушају музику. Разговор је почео очевидно пре кнежевног доласка. Ускоро се створи на тераси и Коља, који се наједном однекуд појавио. »Њега, дакле, они примају као и пре«, помисли кнез. Летњиковац Јепанчиних био је раскошна вила у стилу швајцарске кућице, укусно украшена са свих страна цвећем и зеленилом. Са свих страна ју је опкољавала омалена, али дивна цветна башта. Сви су седели на тераси, као и код кнеза, само што је овде тераса била мало пространија и лепше уређена. Тема разговора који се водио као да није свима годила; разговор је отпочео, као што се могло погодити, после нестрпљиве препирке и, разуме се, сви су желели да се тема промени, али Јевгеније Павлович је баш тиме бивао упорнији и није се обзирао на утисак који чини на присутне. Кнежев долазак као да га још више подстаче. Лизавета Прокофјевна се мрштила, мада није баш све разумела. Аглаја, која је седела са стране, скоро у углу, није одлазила, него је слушала и упорно ћутала. — Дозволите — ватрено се бранио Јевгеније Павлович — ја ништа не кажем против либерализма. Либерализам није грех; то је неопходан саставни део целине која би се без њега распала или замрла. Либерализам има исто толико право да постоји као и најдобронамернији конзервативизам; али ја нападам наш, руски либерализам, и опет понављам да га зато и нападам што руски либерал није руски либерал, него је неруски либерал. Дајте ви мени руског либерала, па ћу га пред свима вама пољубити. — Само ако он пристане да се с вама љуби — рече Александра Ивановна, која беше необично узбуђена. Чак јој и образи беху зажарени више него обично. »Ето«, помисли Лизавета Прокофјевна, »или само спава и једе, тако да је не можеш раздрмати, или једном у години устане и проговори тако да човек зине од чуда.« Кнез у једном тренутку примети да се Александри Ивановној, канда, не допада много што Јевгеније Павлович тако весело говори о озбиљној теми, и оставља утисак као да се у исти мах и жести и шали. — Ја сам тврдио сад, баш пре но што ћете ви доћи, кнеже — настави Јевгеније Павлович — да смо ми до данас имали либерале само из два сталежа: из негдашњег властеоског (укинутог) и богословског. А како су се оба сталежа најзад изметнула у праве касте, у нешто потпуно одвојено од народа, и то што доцније све јаче, с поколења на поколење, то је, према томе, и све оно што су они радили и што данас раде, потпуно ненационално. — Како? Значи све што је урађено, све то није руско? — умеша се кнез Ш. — Све је то ненационално; макар да је и руско, ипак је ненационално; ни наши либерали нису Руси, ни конзервативци нису Руси. Све вам је то ... I знајте да нација не признаје ништа од оног што су властела и богослови урадили, ни данас ни доцније ... — Таман посла! Како можете износити такав парадокс, само ако то уопште озбиљно мислите! Ја не могу да дозволим да се тако нешто говори о руској властели; па и ви сте руски властелин — ватрено му добаци кнез Ш. — Ма, ја не говорим о руском властелину у томе смислу како ви разумете. То је угледан сталеж, макар и само зато што му ја припадам; нарочито данас, кад је он већ престао да постоји... — Па зар ни у књижевности ничег националног није било?! — прекиде их Александра Ивановна. — Ја за књижевност нисам стручњак, али и руска књижевност је, по моме мишљењу, сва неруска, осим, можда, Ломоносова, Пушкина и Гогоља. — Пре свега, то баш није тако мало, а, осим тога, један је из народа, а друга двојица... властела — засмеја се Аделаида. — Сасвим је тако, али немојте још да ликујете. Пошто је досад од свих руских књижевника само тој тројици пошло за руком да сваки од њих каже нешто збиља своје, своје властито, ни од кога непозајмљено, то су, самим тим, та тројица одмах и постити национални. Који Рус каже, напише или учини нешто своје, своје неоспорно и непозајмљено, он неминовно постаје националан, па макар руски и рђаво говорио. То је за мене аксиом. Али ми нисмо о књижевности почели да говоримо, ми смо почели о социјалистима, и поводом њих се разговор развио; дакле, ја тврдим да ми немамо ниједног руског социјалисту; немамо га, нити смо га имали, зато што су сви наши социјалисти или властела или богослови. Сви наши извикани и много рекламирани социјалисти, како овдашњи тако и емигранти, нису ништа друго него либерали из властеоског сталежа, из доба кметства, што се смејете? Дајте ми њихове књиге, дајте ми њихове теорије, њихове мемоаре, и ја ћу се подухватити, мада нисам књижевни критичар, да вам напишем најубедљивију књижевну критику, у којој ћу доказати јасно као дан да је сваку страницу у њиховим књигама, брошурама и мемоарима написао бивши руски властелин. Њихова озлојеђеност, њихово негодовање и њихова духовитост — све је то властеоско (чак и пре Фамусова). Њихово усхићење, њихове сузе, можда чак и праве и искрене сузе, ипак су само властеоске и богословске... Ви се опет смејете? I ви се смејете, кнеже? Зар се ни ви не слажете? I заиста се сви смејаху, па се и кнез насмеја. — Ја вам сад не бих одмах могао рећи да ли се слажем или се не слажем — проговори кнез, наједном преставши да се смеје и уздрхтавши као ђачић кад га ухвате на делу — али вас уверавам да вас са највећим задовољством слушам ... Говорећи то, он скоро да је губио дах, чак му и хладан зној изби на челу. То су биле прве речи које је изговорио откако је дошао овамо. Затим као да покуша да погледа око себе, али се не усуди; Јевгеније Павлович ухвати тај његов гест, па се осмехну. — Ја ћу вам, господо, изложити чињеницу — настављаше он оним истим тоном, то јест као с неким необичним одушевљењем и ватром, а у исто време скоро и подсмевајући се, можда, сопственим рецима — чињеницу, запажење па чак и откриће које ја имам част да припишем себи, штавише, једино себи; у сваком случају, о томе није још нигде ни говорено ни писано. У тој чињеници се огледа сва суштина рускога либерализма оне врсте о којој ја говорим. Пре свега, шта је друго либерализам, ако ћемо да говоримо уопште, него напад (оправдан или неоправдан, то је друго питање) на постојећи друштвени поредак? Зар није тако? Е, лепо, моја се чињеница састоји онда у томе да руски либерализам није напад на постојећи друштвени поредак, него је напад на саму суштину нашег живота, на саму стварност, а не само на поредак... не на руске, опште прилике, него на саму Русију. Наш либерал вам је дотле дотерао да пориче и саму Русију, то јест мрзи и бије своју рођену матер. Свака незгодна и неуспела ствар у Русији изазива код њега смех, па скоро и усхићење. Он мрзи народне обичаје, руску историју, све. Ако за њега има оправдања, онда је то само у томе да наш либерал не схвата шта ради, па своју мржњу према Русији сматра за најплодоноснији либерализам. (О, ви ћете код нас често наићи на либерала коме остали пљескају, а који је, можебити, у суштини најгори, најтупљи и најопаснији конзервативац, не знајући то чак ни он сам!) Ту мржњу према Русији сматрали су, не баш тако давно, неки наши либерали као праву љубав према отаџбини, и поносили се тиме што они, тобоже, боље виде но други у чему та љубав треба да се састоји. Но сад су постали отворенији сад су почели да се стиде речи »љубав према отаџбини« чак су и тај појам избацили и одстранили као нешто штетно и ништавно. ... Та чињеница је тачна, ја то гарантујем и... било је потребно кадтад потпуно изрећи целу истину ... просто и отворено; али та чињеница је у исто време и таква какве нигде и никад откако је света и века ни у ком народу није било, па је, према томе, та чињеница случајна, те може и проћи, слажем се с тим. Таквог либерала који мрзи своју отаџбину нигде на свету не може бити. Па чиме би се онда све то код нас могло објаснити? Оним чиме и раније: тиме што руски либерал за сада уопште још није руски либерал; ничим другим, по моме схватању ... — Ја сматрам све то што си рекао, Јевгеније Павловичу, као шалу — озбиљно рече кнез Ш. — Нисам видела све либерале, те се не подухватам да судим — рече Александра Ивановна — али сам вашу мисао са негодовањем саслушала; ви сте узели један посебан случај па сте из њега извели опште правило и, према томе, ви сте сад клеветали. — Посебан случај! А-а! Реч је изречена — прихвати Јевгеније Павлович. — Кнеже, како ви мислите, је ли то посебан случај или није? — I ја морам рећи да сам мало видео и да сам мало бивао у друштву наших либерала — рече кнез — али ми се чини да ви, донекле, можда имате и право, и да је тај руски либерализам о коме сте говорили делимично збиља склон да мрзи и саму Русију, а не само стање ствари у њој. Наравно, само делимично ... наравно, то се никако не може на све односити... Он се сплете и не доврши. I поред свег свог узбуђења необично се заинтересовао за разговор. Кнез је имао једну нарочиту црту, која се састојала у необичној наивности пажње, с којом би он увек слушао оно што га је интересовало, и с којом би одговарао кад би му се при том обраћали питањима. На његовом лицу, па и у самом положају његовог тела, огледала се некако та наивност, та вера која ни у чем није подозревала ни подсмех ни хумор. Али, иако се Јевгеније Павлович њему већ одавно није никако друкчије обраћао него с неким нарочитим подсмехом, он га је сад и пак, за време његовог одговора, некако врло озбиљно погледао, баш као да од њега није очекивао такав одговор. — Дакле, ви то некако чудновато ... — проговори он. — Да ли сте ми сад озбиљно одговорили, кнеже? — А зар ви нисте озбиљно питали? — запита га овај зачуђено. Сви прснуше у смех. — Верујте му! — рече Аделаида. — Јевгеније Павлович увек и све магарчи! Кад бисте само знали о каквим све стварима он понекад и те како озбиљно говори! — По моме мишљењу, то је тежак разговор и боље би било да се уопште није ни повео — оштро примети Александра. — Хтели смо да пођемо у шетњу... — Па лепо, можемо и у шетњу. Гле како је веће дивно! — узвикну Јевгеније Павлович. — Али да бих вам доказао да сам овог пута потпуно озбиљно говорио, а нарочито да бих то доказао кнезу (ви сте ме, кнеже, веома заинтересовали, и верујте да ја нисам баш тако празан човек какав мора бити да изгледам... премда сам иначе стварно празан човек!) и... ако дозволите, господо, ја ћу поставити кнезу још једно, последње питање, из личне радозналости, па ћемо тим и да завршимо. То питање ми је баш као нарочито пре једно два часа пало на памет (видите, кнеже, ја неки пут и о озбиљним стварима премишљам). Ја сам га решио, али да видимо шта ће кнез рећи. Малочас неко помену »посебан случај«. Та речца је код нас врло значајна, њу човек често може чути. Доскора су сви говорили и писали о оном страшном убиству шесторице људи, које је поубијао онај ... младић, и о чудном браниочевом говору, у коме се каже да је у сиромашном и тешком положају злочинцевом овоме сасвим природно морала доћи у главу мисао да убије оних шест душа. То није буквално, али смисао је, изгледа, тај, или му је врло сличан. По мом личном мишљењу, бранилац је, исказујући ту чудну мисао, био потпуно убеђен да говори најлибералнију, најхуманију и најнапреднију ствар каква се само може изрећи у данашње време. Е па, ето, како ви сад мислите: да ли је та изврнутост појмова и убеђења, та могућност таквог настраног и чудног погледа на ствар, да ли је то посебан или општи случај Сви се засмејаше. — Посебан, разуме се да је посебан — засмејаше се Александра и Аделаида. — Али дозволи, Јевгеније Павловичу, да ти скренем пажњу — упаде у реч кнез Ш. — да се та твоја шала и сувише отрцала. — А како ви мислите, кнеже? — Јевгеније Павлович не саслуша онога до краја, ухвативши на себи радознао и озбиљан поглед кнеза Лава Николајевича. — Како вам се чини: је ли то посебан случај или општи? Ја сам то питање, признајем, због вас и смислио. — Не, није посебан — тихо али одлучно изговори кнез. — Али молим вас, Лаве Николајевичу — викну кнез Ш. прилично нестрпљиво — зар ви не видите да вас он хвата; он вам се очевидно подсмева, и баш се ресио вас да узме на зуб. — Ја сам мислио да Јевгеније Павлович озбиљно говори — поцрвене кнез и обори очи. — Драги кнеже — настави кнез Ш. — сетите се само шта смо једном ја и ви разговарали, тако пре три месеца. Ми смо говорили баш о томе да се у нашим још младим, новоствореним судовима може запазити већ доста изврсних и даровитих бранилаца! А колико је тек одличних пресуда што су их изрекли наши поротници? Како сте се ви радовали и како сам се ја тада због ваше радости радовао ... Говорили смо да се можемо поносити... А та неспретна одбрана, тај чудни аргуменат, то је, наравно, ипак само случајност, једна међу хиљадама. Кнез Лав Николајевич се замисли, па одговори потпуно убеђено, иако полако, па чак и некако плашљиво. — Само сам хтео да кажем да изопачавање идеја и појмова (како се изразио Јевгеније Павлович) врло често бива; да је оно данас, на жалост, много пре општа него посебна појава. I то у толикој мери да кад то изопачавање не би било толико општа појава, онда, можда, не би било ни тако невероватних злочина као ти... — Невероватних злочина? Али ја вас уверавам да је истих таквих злочина, па можда још и страснијих, и раније бивало, и увек их је било, и то не само код нас него свуда и, по моме мишљењу, они ће се још врло дуго понављати. Разлика је само у томе што је раније код нас било мање јавности, а сад се почело гласно говорити, па чак и писати о томе, и зато изгледа да су се ти злочинци тек сад појавили. Ето у чему је ваша погрешка, ванредно наивна погрешка, кнеже, уверавам вас — подругљиво се осмехну кнез Ш. — I сам знам да је злочина и раније било врло много, и исто овако страшних; баш сам недавно био у хапсанама, где сам успео да се са неким злочинцима и притвореницима упознам. Има још страснијих злочинаца него што је овај: има их таквих који су и по десет људи убили, па се ипак ни најмање не кају. Него, ево шта сам при том приметио: да и тај најокорелији и најупорнији убица зна да је злочинац, то јест осећа у својој савести да је рђаво поступио, мада се иначе ни најмање не каје. I сваки од њих тако; а ови, о којима је Јевгеније Павлович почео да говори, ти неће себе да сматрају за злочинце и мисле да су били у праву и... да су чак добро учинили, то јест скоро тако. Ето, у томе се, по моме схватању, и састоји та страшна разлика. I узмите само у обзир да су све то још млади људи, то јест баш у оно доба у коме најлакше и без отпора могу подлећи утицају изопачених идеја. Кнез Ш. се сад више није смејао, он је с недоумицом саслушао кнеза. Александра Ивановна, која је већ одавно хтела да нешто примети, ућута, баш као да ју је нека нарочита мисао задржала. Јевгеније Павлович, пак, гледао је кнеза са правим чуђењем и овог пута без икаквог подсмеха. — А што му се толико чудите, драги пријатељу? — изненада упаде у разговор и Лизавета Прокофјевна. — Мислите ли да је он глупљи од вас па није могао као и ви да расуђујете? — А не, ја не о томе — рече Јевгеније Павлович— него само, како то ви, кнеже (извините за питање), кад ви све то тако видите и запажате, онда како ви (опет ме извините) у тој чудној ствари... у тој што се ових дана десила ... Бурдовски се тај, канда, звао ... како да нисте приметили такво изопачење идеја и моралних схватања? У длаку такво исто! Мени се тада учинило да ви то уопште нисте приметили. — А знаш ли шта, драги — паде у ватру Лизавета Прокофјевна — ми смо сви то приметили, и, ето, седимо и хвалимо се тиме пред њим, а он је данас добио писмо од једног од њих, баш од оног главног, бубуљичавог, сећаш се, Александра? I, ето, тај га у свом писму моли за опроштај, истина на свој начин, и јавља да је прекинуо са оним другом што га је на зло подбадао ... Сећаш ли се, Александра? I још рече да он кнезу више верује. Ето, а ми таква писма никад нисмо добијали, премда смо навикли да пред њим дижемо нос. — Иполит је такође прешао у наш летњиковац! — викну Коља. — Како! Зар је већ ту? — узнемири се кнез. — Само што сте ви и Лизавета Прокофјевна отишли, одмах је дошао; ја сам га довезао! — Е смела бих да се кладим — плану наједном Лизавета Прокофјевна, потпуно заборавивши да је баш малочас хвалила кнеза — смела бих да се кладим да му је овај одлазио јуче на мансарду и да га је на коленима молио за опроштење: да се та љута зоља смилује и пређе овамо. Јеси ли ишао јуче тамо? I сам си признао малочас. Је ли тако?? Јеси ли клечао или ниси? — Није клечао — викну Коља — него је Иполит кнеза јуче ухватио за руку и двапут је пољубио, то сам својим очима видео, и тиме се и завршило цело објашњење, осим што је кнез још додао да ће Иполиту у летњиковцу бити лакше, а тај је одмах пристао да пређе к нама чим му мало боље буде. — Оставите, Коља — промрмља кнез устајући и хватајући шешир — зашто ви то све причате? Ја... — Куд сте наумили? — заустави га Лизавета Прокофјевна. — Не узнемирујте се, кнеже — настави узбуђени Коља — не идите к њему и не узнемиравајте га: он је, уморан од пута, заспао. А врло је задовољан; и верујте ми, кнеже, по моме мишљењу, много ће боље бити ако се данас не видите с њим, него то одложите за сутра, јер ће се он иначе опет збунити. Јутрос је говорио да се већ читаво пола године није тако добро и снажно осећао; чак и кашље трипут мање. Кнез примети да се Аглаја наједном дигла са свога места и да је пришла столу. Он се не усуди да је погледа, али осећаше свим бићем да она у том тренутку гледа њега можда љутито, да јој је у црним очима негодовање, а да јој се лице зажарило. — А мени се чини, Николају Ардалионовичу, да није требало овамо га доводити, ако је то онај туберкулозни дечко који се заплакао и звао људе на свој погреб — примети Јевгеније Павлович. — Он је тада тако речито говорио о зиду суседне куће да ће га сад неизоставно опет освојити туга за тим зидом, у то будите уверени. — То је сасвим тачно: посвадиће се, потући ће се с тобом, па ће отићи... запамти што сам ти рекла! I ту Лизавета Прокофјевна с достојанством примаче ближе к себи котарицу са везом, заборавивши да су се већ сви дизали да пођу у шетњу. — Ја се сећам како се тим зидом много разметао — прихвати опет Јевгеније Павлович. — Без тог зида он неће моћи свечано умрети, а њему је баш стало до тога да некако свечано умре. — Па шта онда? — промрмља кнез. — Ако му ви не усхтете опростити, он ће и без вас умрети... Овамо је прешао због зеленила. — О, што се мене тиче, ја му све праштам; то му слободно можете казати. — То не треба тако разумети — одговори кнез тихо и као устежући се, напрестано гледајући све у једну тачку на поду и не дижући очи — потребно је да и ви пристанете да примите од њега опроштење. — А шта ћу ту ја? Шта сам ја њему крив? — Ако не разумете, онда... Али ви разумете. Он је хтео тада ... све да вас благослови и од свих нас да добије благослов, ето, у томе је цела ствар... — Драги кнеже — прихвати кнез Ш. некако обазриво, измењавши погледе с неколицином присутних — рај на земљи се не постиже тако лако, а ви као да рачунате на рај; рај је потешка ствар, кнеже, много тежа него што се чини вашем дивном срцу. Него, боље оставимо тај разговор, јер ћемо се опет сви збунити, а тада ... — Хајдемо да слушамо музику — оштро проговори Лизавета Прокофјевна љутито устајући с места. За њом и сви остали устадоше.

II

Кнез наједном приђе Јевгенију Павловичу. — Јевгеније Павловичу — рече он са чудним узбуђењем, ухвативши га за руку — верујте ми да вас ја и поред свега сматрам за веома благородног и врло доброг човека, у то будите уверени. Јевгеније Павлович скоро устукну један корак од запрепашћења. Он се неколико тренутака уздржавао од неиздржљивог наступа смеха; али загледавши се боље, примети да кнез као да није сасвим при себи и да је јамачно у неком необичном стању. — Да се кладимо, кнеже — викну он — да ви уопште нисте хтели то да кажете, и можда никако не мени... Али шта је вама? Да вам није рђаво? — То је могућно, сасвим је могућно, а ви сте врло фино уочили да ја можда збиља нисам хтео вама то да кажем. Рекавши то, он се некако чудно, па чак и смешно осмехну, али наједном, баш као да се ражестио, викну: — Не говорите ми о моме ономадашњем поступку! Мене је страшно срамота сва ова три дана... Знам да сам крив ... — Али ... али шта сте то тако страшно учинили? — Видим, Јевгеније Павловичу, да вас је највише због мене стид; ви црвените, а то је већ црта доброга срца. Одмах ћу отићи, ништа не брините. — Ама, шта он то прича! Да ли код њега наступи тако почињу, шта ли? — уплашено се обрати Лизавета Прокофјевна Кољи. — Не обраћајте пажњу, Лизавета Прокофјевна, ово није наступ; ја ћу одмах отићи. Знам да је мене природа оштетила. Ја сам био двадесет четири године болестан, све до своје двадесет четврте године. Сматрајте да вам и ово сада болесник говори. Одмах ћу отићи, одмах, ништа не брините. Ја не црвеним јер би чудновато било због тога црвенети, зар није тако? Али у друштву сам сувишан... I не говорим то из самољубља ... Сва три дана сам размишљао, па сам одлучио да вас морам искрено и часно обавестити чим се за то укаже прилика. Има таквих идеја, има високих идеја о којима не треба ни да говорим, јер бих тиме свакако све вас насмејао. Кнез Ш. је баш сад ту мисао поменуо... Ја немам отмених гестова, немам осећања мере. Оно што говорим не одговара мојим мислима, а то понижава ове мисли. I зато ја немам права... Осим тога, ја сам претерано осетљив ја... ја сам убеђен да мене у овој кући неће нико вређати, и да ме воле више него што заслужујем, али знам (и то поуздано знам) да је после двадесет година болести, у сваком случају, морало нешто код мене остати, тако да човек не може да ми се не смеје ... који пут... Зар није тако? Он се обзираше око себе баш као да је очекивао одговор и одлуку. Сви стајаху не знајући шта да мисле после тог неочекиваног, болесног и, рекао би човек, очевидно безразложног испада. Али тај испад послужи као повод једној чудној епизоди. — Зашто ви то говорите? — викну наједаред Аглаја. — Зашто ви то њима говорите? Њима! Њима! Изгледаше да је она била у највећој мери љутита: очи јој оштро севаху. Кнез стајаше пред њом нем и безгласан, па наједном пребледе. — Овде нема никога ко би заслужио ваше речи! — плану Аглаја. — Овде нико, нико није достојан вашег малог прста, ни ума, ни вашег срца! Ви сте најчаснији, најплеменитији, најбољи, најпаметнији. Овде има и таквих који нису достојни да се сагну и подигну марамицу коју ви испустите на земљу... Што себе толико понижавате и стављате се испод свих других? Зашто сте све у себи искидали, зашто немате нимало поноса? — Боже мој, зар је ико могао помислити! — пљесну рукама Лизавета Прокофјевна. — Сиромашни витез! Ура! — викну Коља усхићено. — Ћутите! ... Како смеју да ме вређају у вашој кући! — нападе наједном Аглаја Лизавету Прокофјевну, дошавши већ у тако хистерично стање кад се човек не обазире ни на какве границе и када све препреке руши. — Зашто мене сви, сви до последњег мучите? Зашто ме они, кнеже, већ три дана море због вас? Ја се нипошто нећу удати за вас! Знајте, никада и ни за шта на свету. Знајте то! Ко би се још могао удати за тако смешног човека као што сте ви? Та погледајте само у огледало да видите како сад изгледате! ... Зашто, зашто они мене заједају као да ћу се ја удати за вас? Ви то морате знати! Мора да сте и ви с њима у завери! — Нико је никада није заједао — промрмља Аделаида уплашено. — Нико ни помислио није, ни речи о томе није било изговорено! — викну и Александра Ивановна. — Ко ју је дирао? Када су је дирали? Ко јој је то могао казати? Бунца ли она? — обраћаше се свима Лизавета Прокофјевна тресући се од љутине. — Сви су то говорили, сви до последњег, сва ова три дана! Ја се никад, никад за њега нећу удати! Изговоривши то, Аглаја брижну у горак плач, покри лице марамицом и паде на столицу. — Али он тебе још није ни прос ... — Ја вас нисам просио, Аглаја Ивановна — оте се наједаред кнезу са усана. — Шта-а? — са чуђењем, са негодовањем, са ужасом отеже наједном Лизавета Прокофјевна — Шта ви то?! Она није хтела да верује својим ушима. — Ја сам хтео да кажем... хтео сам да кажем ... — задрхта кнез — хтео сам само да објасним Аглаји Ивановној... Узео сам ту слободу да јој објасним да ја уопште нисам имао намеру... да узмем толику слободу да замолим за њену руку ... и то никад... Ја у томе ништа нисам крив, богами нисам крив, Аглаја Ивановна! Ја то никад нисам хтео, и никад ми ни на памет није падало, никад то нећу ни хтети, сами ћете видети: будите уверени! То ме је јамачно неки пакосник код вас оклеветао! Будите мирни! Говорећи то, он се приближи Аглаји. Она отрже марамицу којом је била покрила лице, брзо погледа у њега и у сву његову уплашену фигуру, брзо разумеде његове речи и наједном прсну у смех, право њему у очи, у тако весео и неодољив, у тако смешан и подругљив смех да Аделаида прва не издржа, нарочито кад и она погледа у кнеза, полете према сестри, загрли је и засмеја се онаквим истим неодољивим ђачким веселим смехом као и она. Гледајући њих две, наједном се и кнез поче осмехивати, и с радосним и срећним изразом поче понављати: — Е, хвала богу, хвала богу! Ту већ не издржа ни Александра, па се и она од свег срца засмеја. Чинило се да том њиховом смеху никад краја неће бити. — Е, баш су луде! — промрмља Лизавета Прокофјевна — Час уплаше човека, час опет... Али сад се већ смејао и кнез Ш., смејао се и Јевгеније Павлович, смејао се без престанка и Коља, а смејао се гледајући све њих и сам кнез. — Хајдемо у шетњу, хајдемо да мало прошетамо! — викну Аделаида — сви заједно, а неизоставно и кнез с нама. Немате због чега да одлазите, добри човече! Што је он мио, Аглаја. Је л' те, мамице? I зато га ја неизоставно морам пољубити и загрлити, због... због овог његовог објашњења с Аглајом. Маман, мила моја, дозволите ми да га пољубим! Аглаја! Дозволи ми да пољубим твога кнеза! — викну ова враголанка, па збиља притрча кнезу и усред чела га пољуби! Он је ухвати за обе руке, чврсто их стеже тако да се Аделаида једва уздржа да не врисне, са бескрајном радошћу се загледа у њу, па наједном принесе њену руку уснама и трипут је пољуби. — Хајдемо! — позиваше Аглаја. — Кнеже, ви ћете мене повести. Може ли то, маман? Са младожењом који ме је одбио? Јер ви сте се мене сад занавек одрекли, кнеже? Ама није тако, не даје се тако дами рука, зар не знате како се дами даје рука? Ето тако, хајдемо, ми ћемо испред свих тете а тете? Тако је она без престанка говорила смејући се с времена на време. — Хвала богу! Хвала богу! — понављаше Лизавета Прокофјевна, ни сама не знајући чему се радује. »Ово је некакав врло чудноват свет!« помисли кнез Ш., можда већ по стоти пут откако се спријатељио с њима, али... њему се много допадаху ти чудновати људи. Што се, пак, тиче кнеза, он му се можда није баш много допадао. Кнез Ш. беше мало намрштен и нешто брижан кад сви изиђоше у шетњу. Јевгеније Павлович је очевидно био расположен и весео: он је целог пута до станице засмејавао Александру и Аделаиду, које се са неком и сувише нарочитом готовошћу смејаху његовим шалама, толико да је почео сумњати да оне можда уопште његове досетке и не слушају. Усред те мисли он се наједном, и не објашњавајући узрок, гласно и потпуно искрено засмеја — таква му је била нарав! Сестре, које, уосталом, беху у најсвечанијем расположењу, непрестано погледаху на Аглају и кнеза, који су ишли испред њих. Видело се да им је најмлађа сестрица задала велику загонетку. Кнез Ш. се непрестано трудио да говори са Лизаветом Прокофјевном о неким споредним стварима, можда у намери да је разоноди, али јој је био страшно досадан. Она је очигледно била врло расејана, често би му без везе одговарала, неки пут уопште не би ни одговорила. А загонетке Аглаје Ивановне се за то вече још нису завршиле. Последња је била намењена само кнезу. Кад су били одмакли од летњиковца на једно сто корака, Аглаја, пола шапућући, брзо рече своме каваљеру, који упорно ћуташе: — Погледајте десно. Кнез погледа. — Гледајте пажљивије. Видите ли ону клупу у парку, ено тамо испод она три велика дрвета... ону зелену клупу? Кнез одговори да је види. — Како вам се допада то место? Ја понекад рано изјутра, у седам часова, када још сви спавају, дођем ту и сама седим. Кнез промрмља да је место збиља дивно. — А сад идите од мене, нећу више да идем с вама под руку. Или још боље, држите ме под руку, али ми више ништа не говорите, хоћу да размишљам ... Опомена у сваком случају сувишна: кнез одсад целим путем јамачно не би изговорио ни једне речи и без те наредбе. Срце му поче неколико тренутака да бије кад је чуо оно о клупи. После неколико тренутака он се прибра и са стидом одагна своју ружну помисао. На павловској станици се радним даном, као што је познато и како бар сви причају, виђа публика »одабранија« него недељом и празником, кад се искупи »свакојаки свет« из града. Тоалете нису празничне, али су елегантне. Ту се долази због музике. Оркестар је можда заиста најбољи од свих наших летњих оркестара, свира све нове ствари. Отменост и достојанство су ванредни, крај опште слике фамилијарности, па чак и интимности. Познаници — сви на летовању — састају се ту да се међусобно посматрају. Многи то чине са правим задовољством и само због тога и долазе; али има их и таквих који једино због музике долазе. Скандали су веома ретки, мада се и они дешавају — чак и радним даном. Али без тога се не може. Овога пута вече беше дивно, а и света је било доста. Сва места око оркестра, који је свирао, беху заузета. Наше друштво седе на столице мало по страни, крај левог изласка из станице. Силан свет и музика мало оживеше Лизавету Прокофјевну и расположише девојке; оне су се већ погледале са неким познаницима и понеком издалека климнуле главом; имале су времена да разгледају хаљине, да примете по неку настраност у тоалети, да је претресу, да се подругљиво осмехну. Јевгеније Павлович се такође врло често јављао. На Аглају и кнеза, који још увек беху заједно, неки већ обратише пажњу. Ускоро мамици и госпођицама приђе неколицина познатих младића; двојица или тројица остадоше да разговарају с њима; сви су били пријатељи Јевгенија Павловича. Међу њима је био један млад и врло леп официр, врло весео, врло разговоран; он похита да се упусти у разговор са Аглајом, и свим силама се стараше да обрати њену пажњу на себе. Аглаја с њим беше врло љубазна и ванредно весела. Јевгеније Павлович замоли кнеза за дозволу да га упозна с тим својим пријатељем. Кнез једва разумеде шта се тражи од њега, али онај их представи и упозна. Обојица се поклонише и пружише један другоме руку. Јевгенијев пријатељ постави једно питање, али кнез му, канда, не одговори, или толико чудновато промрмља нешто кроз зубе да се официр оштро загледа у њега, затим погледа Јевгенија Павловича, одмах разумеде зашто је овај измислио то упознавање, једва приметно се осмехну па се опет обрати Аглаји. Само Јевгеније Павлович примети да је Аглаја при том наједном поцрвенела. Кнез чак није ни опажао да неко други разговара са Аглајом и да јој се удвара, па би на час скоро заборавио да и сам седи ту крај ње. С времена на време долазила му је воља да оде некуд, да се сасвим изгуби одавде, штавише, њему би се допадало неко мрачно, пусто место, само да би могао да буде сам са својим мислима, и да нико не зна где се он налази. Или бар да је код куће, на тераси, али тако да при том никога не буде, ни Лебедева ни деце; да се баци на свој диван, да загњури лице у јастук, па да тако прележи дан, ноћ, и још дан. Тренутно би маштао и о брдима, и то баш о једном познатом му месту у планини, којега је увек волео да се сећа и куда је волео да одлази кад је живео тамо, и да посматра отуд с висине доле село, једва приметан млаз водопада у низини, беле облаке, запуштен стари дворац. О, како би хтео да се сад тамо створи па да мисли само о једном — о, целог живота само о том једном — то би му за читавих хиљаду година било довољно! I нека, нека га овде сасвим забораве. О, то је баш и потребно, чак би и боље било кад га уопште не би познавали и кад би све ово била само једна визија у сну. Уосталом, зар и није свеједно да ли у сну или на јави? Па би опет почињао да се загледа у Аглају и да по читавих пет минута не скида очи с њеног лица. Али његов поглед беше и сувише чудан: рекло би се да је њу гледао као неки предмет који је врло удаљен од њега, или као њен портрет, а не њу саму. — Што се ви тако загледате у мене, кнеже? — рече она наједном прекидајући весео смех и разговор са друштвом. — Ја вас се бојим; све ми се чини да хоћете да пружите руку па да додирнете прстом моје лице... да га опипате. Је л' те, Јевгеније Павловичу, да ме он тако гледа? Кнез као да са чуђењем саслуша како му се неко обратио, примети, премда можда и не разумеде сасвим, не одговори, али видевши да се и она и сви остали смеју, наједном отвори уста па поче и сам да се смеје. Смех се наоколо сад још појача; официр, јамачно неки смешљив човек, прснуо је у смех. Аглаја одједном љутито прошапта у себи: — Идиот! — Господе! Па зар она овог? ... Ма је ли она сасвим полудела? — прошкргута у себи Лизавета Прокофјевна. — То је шала? То је иста шала као и она са »сиромашним витезом« — одсечно јој прошапута на уво Александра — и ништа више! Она га је сад по своме обичају, опет узела на зуб. Само је та шала сувише далеко отишла; то треба прекинути, маман! Малочас се као глумица пренемагала, све нас је због свог несташлука преплашила... — Добро још те је на оваквог идиота наишла — дошапну јој Лизавета Прокофјевна. Од черкине примедбе би јој лакше. Кнез је ипак чуо кад га назваше идиотом и уздрхта, но не зато што су га назвали идиотом. Тог »идиота« он одмах заборави. Али у гомили, недалеко од оног места где је он седео, негде са стране — он никако не би могао рећи на којем баш месту и у којој тачки — промаче једно лице, бледо лице са црном кудравом косом, са познатим, врло познатим осмехом и погледом — промаче и ишчезну. Врло је могућно да се њему то само тек причинило. Од свега тог привиђења остаде му у памети само болан осмех, очи и светлозелена гизделинска машна, која беше на том господину што промаче. Да ли је тај господин ишчезао у гомили или је одјурио на страницу, кнез ни то не би могао поуздано рећи. Но после неколико тренутака он се наједном поче брзо и немирно освртати око себе; та прва визија могла је бити весник и претходник неке друге визије. То ће сигурно тако бити. Зар је он заборавио на могућан сусрет када су полазили на станицу? Истина, кад је улазио у станицу, онда као да није баш добро ни знао да иде овамо — у таквом је стању био. Да је знао или могао да буде пажљивији, он је још пре четврт часа могао приметити да се Аглаја овда-онда и тако исто немирно и летимично осврће, баш као и да она тражи нешто око себе. Сада, кад је његова узнемиреност постала веома приметна, порасли су узбуђење и узнемиреност и код Аглаје, и чим би се он осврнуо, скоро одмах би се и она осврнула. Ускоро дође и разјашњење тог немира. Из оног истог бочног излаза из станице, поред кога је седео кнез са целим друштвом Јепанчиних, наједном се појави читава гомила бар од једно десетак л ица. На челу те гомиле беху три жене; две од њих ванредно лепе, те није било нимало чудно што за њима иде толико удварача. Али и удварачи и жене — сви су били нешто нарочито, нешто сасвим различито од осталог света који се правио као да их не види, и само се можда неколицина млађих осмехну на њих објашњавајући нешто један другом на по гласа. Било је сасвим немогућно не приметити их: они су се отворено истицали, говорили су гласно, смејали се. Могло се претпоставити да су многи од њих и напити, премда су неки били и врло елегантно одевени. Међу њима је било и људи сасвим чудноватог изгледа, у необичном оделу, са чудно зажареним лицима. Било је и неколико официра; било је и не баш младих; било је људи гиздаво одевених у широком и фино сашивеном оделу, са прстењем и скупоценим дугметима на манжетнама, с изванредним, као смола црним перикама и залисцима, и са нарочито благородним, иако мало ниподаштавајућим изразом, али од којих се, уосталом, честит свет клони као од куге ... У нашим скуповима на летовању има, наравно, и необично отмених, који имају нарочито добар глас, али и најобазривији човек не може се у свакоме тренутку склонити од црепа који пада са суседне куће. Тај цреп се спремао сада да падне и на угледну публику која се окупила да слуша музику. Да би се прешло са станице на терасу где је био оркестар, требало је сићи низа три степенице. Она гомила се заустави баш код тих степеница. Нису могли никако да се одлуче да сиђу, али једна од њихових дама пође напред; за њом се усудише да пођу само двојица из пратње. Један је био на изглед прилично скроман човек средњих година, озбиљне спољашњости у сваком погледу, али са изгледом типичног нежење, то јест од оних који нигде никог не познају, нити их ко зна. Други, који не заостаде иза своје даме, беше прави одрпанац, веома сумњивог изгледа. Нико више не пође за ексцентричном дамом; силазећи, она се и не окрену, као да јој је савршено свеједно иде л и ко за њом и ли не. Смејала се и гласно говорила као и раније. Обучена је била са ванредним укусом и богато, али мало раскошније него што би требало. Упути се поред оркестра на другу страну терасе, где је крај друма некога чекао нечији фијакер. Кнез њу већ више од три месеца није видео. Откако је дошао у Петроград, сваког се дана спремао да јој оде; али га је, можда, неко потајно предосећање задржавало. У сваком случају, он никако није могао да замисли утисак од будућег сусрета с њом, али се, премда са страхом, понекад трудио да га замисли. Њему је само то било јасно да ће тај сусрет бити тежак. За ових шест месеци он се неколико пута сећао првог осећања које је на њега учинило лице те жене, још онда кад га је видео на слици. Сад се сећао да је чак и у утиску од слике било сувише много тешког. Онај месец у провинцији, када се скоро сваког дана виђао с њом, учинио је на њега тако страшан утисак да је кнез после често одгонио и саму успомену на то још тако недавно време. У лицу те жене увек је било за њега нечег што га је мучило: разговарајући с Рогожином, кнез је то осећање назвао осећањем бесконачног сажаљења... I то је било тачно: то лице је још са слике изазвало у његовом срцу прави бол од сажаљења. Тај утисак сажаљења, чак и патње због тога створења, не напушташе никад његово срце, па ни сад га није напустио. О, не, чак је био још јачи. Али кнез није био задовољан оним што је говорио Рогожину; тек сад, у овом тренутку њеног изненадног доласка, он разумеде, можда непосредним осећањем, шта је недостајало у ономе што је о њој рекао Рогожину. Тамо су недостајале речи које би могле изразити ужас... Да, ужас! Он га је сад, у овом тренутку, потпуно осећао; био је убеђен, потпуно убеђен, из својих разлога, да та жена није при себи... Кад би ко, волећи једну жену више од свега на свету, или предосећајући могућност такве љубави, наједном угледао њу на ланцу, иза гвоздене решетке, под ударцима чувара — тај би утисак био донекле сличан ономе што је сад кнез осетио. — Шта је вама? — брзо прошапта Аглаја окренувши се к њему и наивно га трзајући за руку. Он окрете главу према њој, погледа у њу, загледа се у њене црне очи које су у тај мах (није знао зашто) севале, покуша да јој се осмехне, али наједном, као да ју је у тренутку заборавио, опет скрену поглед удесно и опет поче да прати погледом своју чудну визију. Настасја Филиповна је пролазила у том тренутку бас поред столица госпођица Јепанчиних. Јевгеније Павлович наставио је да прича нешто Александри Ивановној, вероватно врло смешно и занимљиво, и говорио је брзо и одушевљено. Кнез се сећао да је Аглаја наједном полушапатом проговорила: »Каква! ... « Реч неодређена и недоречена. Аглаја се у тренутку задржа и не додаде ништа више, али и то је већ било доста. Пролазећи баш као да никога нарочито не примећује, Настасја Филиповна се наједном окрену према њима и као да је тек сад приметила Јевгенија Павловича. — Гле, па то је он! — узвикну она. — Некад га ни са сто курира не можеш пронаћи, а некад седи тамо где човек никад не би помислио да је ... А ја сам мислила да си ти тамо ... код стрица! Јевгеније Павлович плану, бесно погледа Настасју Филиповну, али се опет брзо од ње окрену. — Шта-а? Па зар ти не знаш? Помислите само: он још ништа не зна!... Убио се! Јутрос ти се стриц убио! Чула сам то још у два часа, а сад већ читав град зна. У благајни се показао мањак од триста педесет хиљада државног новца, тако кажу, а неки веле и пола милиона. Док сам ја једнако рачунала да ће ти чича неко наследство оставити, он све спискао! Развратна старкеља! ... Па збогом, бонне цханце! Зар нећеш отићи тамо? А зато ти онако брже-боље оде у пензију, мајсторе! Знао си ти то, знао си раније... можда си још јуче знао ... Мада је то дрско досађивање, то истицање тобожњег познанства и интимности, имало неизоставно срачунат циљ, и о томе сад није могло бити нимало сумње — Јевгеније Павлович је ипак у први мах мислио да се некако извуче и да ни по коју цену не обрати пажњу на изазивачицу. Али речи Настасје Филиповне га поразише као гром. Чувши за стричеву смрт, он побледе као крпа и окрете се према њој. У том тренутку Лизавета Прокофјевна брзо устаде с места, диже и све остале за собом и скоро трчећи пође одатле. Само кнез Лав Николајевич застаде један тренутак, некако неодлучно, а стајао је и Јевгеније Павлович, који још није могао да се прибере. Али Јепанчини се не одмакоше ни двадесет корака, кад букну страшан скандал. Официр, велики пријатељ Јевгенија Павловича, онај што је разговарао са Аглајом, био је страшно озлојеђен. — Ама ту је потребан бич, иначе се са том женском не може изићи накрај! — изговори он скоро сасвим гласно. (Он је, изгледа, и раније био поверљива личност Јевгенија Павловича.) Настасја Филиповна се у тренутку окрете према њему. Очи јој севнуше; она потрча једном младићу који стајаше на два корака од ње и кога она уопште није познавала, истрже му из руку танак плетен штап од трске који је држао, па из све снаге осину њиме увредиоца косо преко лица. Све се то одигра у једном тренутку... Сав ван себе, официр полете на њу; око Настасје Филиповне већ не беше пратње; онај солидни средовечни господин брже стругну некуд, а један мало накресан стајао је по страни па се церекао да се све орило. После неколико тренутака би, наравно, стигла полиција, и у овај мах би се Настасја Филиповна зло провела да јој не дође изненада помоћ; кнез, који се такође зауставио на два корака, дохвати с леђа официра за руке. Отимајући руку, официр га снажно гурну у груди; кнез одлете једно три корака и паде на столицу. Али ту Настасја Филиповна доби још два заштитника. Пред официром који је нападао стајао је боксер, аутор читаоцу познатог чланка и активан члан бивше Рогожинове дружине. — Келер, поручник у пензији! — представи се он с достојанством. — Ако желите да се песничамо, капетане, онда, да бих заменио слабу жену, ја вам, ево, стојим на располагању. Прошао сам читав курс енглеског боксовања. Не гурајте се, капетане; ја сажаљевам нанесену вам крваву увреду, али не могу дозволити право песнице према жени наочиглед света. Ако ви, пак, као што доликује благородноме лицу, мислите на какав други начин, онда... ви ме, наравно, ваљда разумете, капетане ... Али капетан се већ освестио и већ га није слушао. У том тренутку Рогожин, који се појавио из гомиле, брзо дохвати под руку Настасју Филиповну па је поведе са собом. Рогожин, са своје стране, изгледаше страшно потресен, био је блед и дрхтао је. Одводећи Настасју Филиповну, он ипак стиже да добаци један пакостан подсмех официру у очи, и да, са изразом ликујућег богатог чаршилије, изговори: — Фуј! шта си постигао? Њушка ти је крвава! Фуј! Их! Прибравши се потпуно и увидевши с ким има посла, официр се учтиво (покривши лице марамицом) обрати кнезу, који већ беше устао са столице: — Кнез Мишкин, са којим сам имао задовољство да се упознам? — Она је померила памећу! Полудела је! Уверавам вас! — одговори кнез дршћучим гласом, пруживши због нечег према њему своје уздрхтале руке. — Ја се, истина, не могу похвалити да имам такве податке, али ми је потребно да имам ваше име. I климну главом и оде. Полиција стиже тачно пет секунди пошто су нестала и последња лица што су учествовала у скандалу. Уосталом, скандал тешко да је трајао више од каква два минута. Неколицина гостију устаде са столица па се разиђе, други се само преместише с једних места на друга; трећи су били врло задовољни што се десио скандал; четврти заграјаше и заинтересоваше се. Једном речју, ствар се свршила као и обично. Оркестар наново засвира. Кнез пође за Јепанчинима. Да се нешто сетио, или да је успео да погледа улево, док је седео на столици пошто је био одгурнут, он би видео Аглају, на двадесет корака од себе, како се зауставила и посматрала цео тај скандал. Она не хтеде да се одазове позивима мајке и сестара, које су биле већ далеко отишле. Притрчавши јој, кнез Ш. је најзад наговори да што пре оде одатле. Лизавета Прокофјевна је запамтила да се Аглаја вратила страшно узрујана и тешко да је чула њихове позиве. Али тачно после два минута, пошто су ушли у парк, Аглаја проговори својим обичним, равнодушним и ћудљивим гласом. — Баш сам хтела да видим чиме ће се завршити та комедија.

III

Догађај на станици страшно је запрепастио и мајку и ћерке. У оном немиру и узбуђењу Лизавета Прокофјевна је, тако рећи, трчала са кћерима од станице све до куће. По њеним схватањима и појмовима, у томе догађају се и сувише много одиграло и открило, тако да су се у њеној глави, и поред све забуне и страха, већ почеле рађати одлучне мисли. А и сви остали схватаху да се догодило нешто нарочито и да се, можда, срећом, почиње да открива нека нарочита тајна. Поред свих ранијих уверавања и објашњавања кнеза Ш., Јевгеније Павлович је сад био »изведен на чистину«, изобличен, демаскиран, »а његове везе са оном женском сад су очигледно обелодањене«. Тако је мислила Лизавета Прокофјевна па чак и обе старије кћери. Добитак је од тога закључка био у томе што се сад накупило још више загонетака. Девојке, мада су донекле у себи негодовале што им се мамица онако уплашила и очигледно побегла, ипак се у оно прво време забуне не одлучиваху да матер узнемиравају питањима. Осим тога, њима однекуд изгледаше да њихова сестрица Аглаја Ивановна зна о томе можда више него њих две заједно с мајком. Кнез Ш. беше туробан као ноћ и такође врло замишљен. Лизавета Прокофјевна не проговори с њим целог пута ниједне речи, а он то као да и не примети. Аделаида у један мах покуша да га запита: »О каквом је то стрицу сад говорено и шта се то у Петрограду догодило?« Али јој он промрмља, са страшно киселим изразом лица, нешто веома неодређено, да ће се распитати, али да је све то, наравно, само глупост и,ништа више. »О томе нема сумње!« одговори му Аделаида, и после тога га више ништа не питаше. Аглаја постаде некако нарочито мирна и само што путем примети да иду сувише брзо. Она се једном осврну и виде кнеза, који их је сустизао. Приметивши његов напор да их стигне, она се подругљиво осмехну, и после тога се већ више не осврташе на њ. Најзад, скоро пред самим летњиковцем, наиђоше на Ивана Фјодоровића, који им је ишао у сусрет, пошто је пре неколико минута стигао из Петрограда. Он одмах запита шта је с Јевгенијем Павловичем. Али супруга натмурено прође поред њега не одговоривши му ни речи, па га чак и не погледа. Из очију кћери и кнеза Ш. он прочита да је у кући бура. Али на његовом сопственом лицу се и без тога огледаше нека нарочита узнемиреност. Узе под руку кнеза Ш., заустави га на улазу у кућу и скоро шапатом проговори с њим неколико рећи. По њиховим забринутим лицима могло се закључити, кад су се они после тога попели на терасу и упутили се Лизавети Прокофјевној, да су обојица чули некакву необичну вест. Мало-помало сви се скупише горе око Лизавете Прокофјевне, а на тераси остаде само кнез. Он је седео у углу баш као да је очекивао нешто, иако ни сам не знађаше шта. Њему ни на памет није падало да оде кад је видео забуну у кући. Чинило се да је заборавио целу васиону и да је спреман да макар и две године на једном месту преседи, па ма где га метнули. До њега отуд одозго допираху с времена на време гласови узрујаног разговора. Он никако не би могао рећи колико је ту преседео. Дан се ближио крају и потпуно се смркавало. На терасу наједном изиђе Аглаја; она на изглед беше мирна, мада мало побледела. Спазивши кнеза, чему се »очевидно није надала«, где седи на столици, у углу, Аглаја се као у недоумици насмехну. — А шта ви ту радите? — ослови га пришавши му. Кнез нешто промрмља, збуни се и скочи са столице, али Аглаја одмах седе до њега, те и он опет седе. Она га за трен ока, али ипак пажљиво, одмери и оцени погледом, затим погледа на прозор, баш као ништа при том не мислећи, па опет у њега. »Можда она сад хоће да се засмеје«, прође кнезу кроз главу, »али не, јер она би се већ засмејала.« — Можда бисте хтели чаја? Да кажем да вам донесу — рече она пошто је ћутала неко време. — Н-не ... Не знам ... — Ама, како можете то да не знате! Ах, да, реците ми, молим вас, кад би вас неко позвао на двобој, шта бисте радили? Још малочас сам хтела да вас то питам. — Али... ко би... Мене нико неће позвати на двобој. — Али кад би вас ипак позвао? Бисте ли се ви много уплашили? — Мислим да бих се много ... бојао. — Истина? Па онда сте ви кукавица. — Н-не; можда и нисам. Кукавица је онај ко се боји и бежи, а ко се боји, али не бежи, тај још није кукавица — осмехну се кнез размисливши. — А ви не бисте побегли? — Можда и не бих — насмеја се најзад он тим Аглајиним питањима. — Ја, мада сам женско, ипак ни за шта на свету не бих побегла — примети она скоро увређена. — Уосталом, ви се мени смејете и по свом обичају кревељите, да бисте изгледали важнији. Реците ми, молим вас: на двобојима се обично пуца са дванаест корака даљине? А неки и са десет? То значи да је тада скоро сигурно да ће човек бити убијен или рањен? — На двобојима, канда, ретко погађају. — Како ретко? Па, ето, Пушкина су убили. — То је било, можда, случајно. — Нимало то није случајно; то је био двобој на смрт, и он је погинуо. — Зрно је погодило тако ниско, мада је Дантес јамачно гађао негде више у груди или у главу; онако како је зрно погодило, тако нико не гађа, значи, зрно је, по свој прилици, погодило Пушкина случајно. Мени су тако објашњавали стручни људи. — А мени је говорио један војник, са којим сам једном разговарала, да је њима нарочито, по правилу, наређено кад се развију у стрелце да гађају »у половину човека«, баш тако је речено код њих: »у половину човека«. Дакле, ето вам: не у груди, нити у главу, него им је наређено да гађају у половину човека. Ја сам после питала једног официра, и он ми рече да је то сасвим тачно. — То је тачно, али ту се гађа на великом растојању. — А умете ли ви да гађате? — Ја никад нисам пуцао. — Зар ни пиштољ не умете да напуните? — Не умем. То јест, ја знам како то треба урадити, али сам никад нисам пунио. — Е, то значи да не умете, јер ту је потребна пракса! Слушајте и запамтите: прво, купите за пиштољ доброг барута, који није влажан (кажу да не сме да буде влажан, него сасвим сув) па пазите да барут буде ситан, тражите такав, а не онај којим се из топова пуца. Зрно, кажу, треба човек сам некако да излије. Имате ли ви пиштољ? — Немам, нити ми је потребан — засмеја се наједном кнез. — Ах, како ви то говорите! Неизоставно купите добар француски или енглески пиштољ, ти су, кажу, најбољи. Затим узмите барута колико за један напрстак, можда и за два напрстка, па га саспите. Ипак је боље узети више. Запушите кучином (кажу да је због нечег потребно баш кучином), то се може наћи у неком старом душеку, а често се и жлеб врата облаже кучином. Затим, кад набијете кучину, метните зрно; јесте л и чули, најпре барут, па онда зрно, и наче неће испалити. А што се смејете? Ја хоћу да сваког дана по неколико пута гађате и да се неизоставно научите да погађате у циљ. Хоћете ли учинити то? Кнез се смејао. Аглаја л упну ногом од Ијутине. Њен озбиљан израз при овом разговору помало зачуди кнеза. Он је некако осећао да би требало да нешто сазна, о нечем да пита, у сваком случају о нечем озбиљнијем но што је пуњење пиштоља. Али све му то излете из главе, а остаде само да пред њим седи она, и да је он гледа, и макар шта она говорила, њему је то у овом тренутку било скоро сасвим свеједно. Најзад сиђе одозго на терасу Иван Фјодорович. Он се спремаше негде са намрштеним, забринутим и одлучним изразом на лицу. — А, Лаве Николајевичу, ти си?... Па куд ћеш сад? — запита он, мада Лаву Николајевичу ни на памет није падало да се креће с места. — Хајде са мном, имам да ти кажем две-три речи. — До виђења — рече Аглаја и пружи кнезу руку. На тераси беше већ прилично мрачно, те кнез у том тренутку не виде сасвим јасно њено лице. После неколико тренутака, кад су он и генерал већ излазили на капију, он наједном страшно поцрвене и чврсто стеже своју десну руку. Показало се да Иван Фјодорович треба да иде истим путем којим и кнез; Иван Фјодорович, мада је било већ касно, журио је да с неким о нечем разговара. Али, међутим, он поче да говори с кнезом, брзо, узбуђено, прилично невезано, често помињући Лизавету Прокофјевну. Да је кнез у том тренутку могао бити пажљивији, он би се можда сетио да Иван Фјодорович, поред осталог, жели нешто и од њега да дозна, или, још боље речено, да га искрено и отворено о нечем запита, али му никако не полази за руком да се дотакне главне тачке. На своју срамоту, кнез је био толико расејан да у почетку није ништа чуо, и кад се генерал зауставио пред њим с неким ватреним питањем, онда му кнез мораде признати да ништа не разуме. Иван Фјодорович слеже раменима. — Сви сте ви данас некакав чудан свет, у сваком погледу — поче опет да говори. — Кажем ти да никако не разумем бриге и узнемиреност Лизавете Прокофјевне. Она је у хистерији и плаче, и говори да су нас осрамотили и извргли руглу. Ко? Како? С ким? Када и зашто? Ја сам, признајем ти, крив (признајем), много сам крив, али дрске испаде те ... успаљене жене (која се уз то рђаво и понаша) могла би да спречи најзад и полиција, и ја, ето, имам намеру да се још данас нађем с неким л ичностима па да и х на њу упозорим. Све би се то могло учинити полако, мирно, па чак и љубазно; све преко познатих, и сасвим без скандала. Слажем се и с тим да је будућност бременита догађајима, и да је много неразјашњених ствари; има ту и нека сплетка; али док једни ништа не знају, други, опет, не умеју ништа да објасне; кад ја нисам чуо, ти ниси чуо, пети није чуо, е па ко је онда, на крају крајева, чуо, питам ја тебе? Циме се то може објаснити, по твоме мишљењу, ако не тиме да је та ствар упола варка, уопште не постоји, као, на пример, Месечева светлост... или друга привиђења. — Она није при чистој свести — промрмља кнез, наједном се с болом сетивши свега што се догодило на станици. — Отео си ми реч из уста ако говориш о њој. I мени је помало та идеја долазила, те сам, хвала богу, мирне душе спавао. Али ја сад видим да ови моји мисле правилније, и не верујем у то њено лудило. Она је, да кажемо, ћудљива жена, а поред тога и фина, али није луда. Данашњи њен испад, кад је јавила о Капитону Алексејевичу, то сувише јасно доказује. То је с њене стране сасвим нечасно, то јест, у најмању руку, језуитско; са неким нарочитим намерама. — О каквом то Капитону Алексејевичу? — О, боже мој, Лаве Николајевичу, па ти ништа не слушаш. Малочас сам почео да ти причам о Капитону Алексејевичу: толико сам запрепашћен да још и сад сав дрхтим. Зато сам се у граду и задржао данас тако дуго. Капитон Алексејевич Радомски, стриц Јевгенија Павловича ... — Па шта је с њим? — викну кнез. \ — Убио се, јутрос, у зору, у седам часова. Старац угледан, седамдесетих година, зна човек да живи и, тачно онако како она рече: државни новац, позамашна сума! — Али откуд она да ... — Откуд је дознала? Ха-ха! Па око ње се одмах читав штаб створио чим се само појавила. Знаш, ваљда, какве све личности њу сад посећују, и траже ту »част« да се с њом упознају. Наравно, вечерас је могла нешто чути и од оних што су дошли из града, јер сад већ цео Петроград бруји о томе, па и овде, пола Павловска, а можда и цео Павловск. А каква јој је само оно фина примедба била: што онај не носи више мундир (као што су ми причали)... мислим на то што је Јевгеније Павлович успео да благовремено оде у пензију! Тако фина, врашка алузија! Не, то већ не личи на лудило! Ја, наравно, не пристајем да верујем да је Јевгеније Павлович могао унапред знати за катастрофу, то јест да ће баш тог и тог дана, у седам часова итд. Али он је све то могао предосећати. А још сам ја, и сви ми, па и кнез Ш., рачунали да ће стари њему оставити наследство! Страшно! Страшно! Али, ипак, разумеј ме, ја Јевгенија Павловича ни за шта не кривим, и баш то и хоћу што пре да ти објасним, но ствар је, поред свега тога, ипак сумњива. Кнез Ш. је необично потресен. Све се то некако чудновато догодило. — Али чега има подозривог у понашању Јевгенија Павловича? — Ничег! Понашао се најпристојније. Ја не хтедох рећи ништа рђаво. Мислим да је своје лично имање целокупно сачувао. Лизавета Прокофјевна, наравно, неће ни да чује... А што је главно, све те породичне катастрофе или, још боље речено, све те прљавштине, не зна човек ни како да их назове... Ти си, Лаве Николајевичу, у правом смислу речи, пријатељ наше куће, па замисли само, сад наједном испада, иако не баш сасвим јасно, као да је Јевгеније Павлович још пре месец дана тражио Аглајину руку и као да је она формално одбила. — То је немогуће! — викну кнез ватрено. — А зар ти, опет, нешто знаш? Видиш ли, драги мој — трже се и зачуди се генерал зауставивши се у месту као укопан — ја сам се пред тобом можда неумесно и непристојно изговорио, али то је зато што си ти... може се рећи, такав човек. Можда ти знаш нешто нарочито? — Ја ништа не знам... о Јевгенију Павловичу — промрмља кнез. — Ни ја не знам! Мене... мене, брате, хоће пошто-пото да закопају у земљу и да ме сахране, а при том неће ни да помисле да је то човеку тешко и да ја то нећу моћи да поднесем. Сад се одиграла таква сцена да је просто страхота! Ја ти то кажем као рођеном сину. Најгоре је то што Аглаја баш као да се подсмева матери. А то да је она, канда, још пре месец дана одбила Јевгенија Павловича, и да је он њу, тако рећи, формално запросио, то њене сестре причају као неку своју претпоставку ... уосталом, доста одлучну претпоставку. А она сама, то је тако самовољно и фантастично створење да се то просто исказати не може! Све великодушности, све најлепше особине срца и ума, све то она, мора се признати, има, али напоредо с тим, пуна је ћуди, подсмевања... једном речју, ђавољи карактер, а с фантазијама. Мајци се сад у очи подсмехнула; то исто чини са сестрама, и са кнезом Ш.; о себи да и не говорим; јер мени се она стално подсмева, али ме то много не једи: ја је волим, волим чак и кад ми се подсмева, и, како ми се чини, то ђаволче мене због тога нарочито воли, то јест, канда, више но све њих. Смем да се кладим да се она и теби већ због нечега подсмехнула. Ја сам вас затекао у разговору после оне малочашње буре. Она је седела с тобом баш као да се ништа није десило. Кнез страшно поцрвене и стеже десну руку, али оћута. — Мили, добри мој Лаве Николајевичу! — рече наједном генерал са осећањем и жаром — ја ... па чак и Лизавета Прокофјевна (која је, уосталом, опет почела да те грди, а заједно с тобом и мене, због тебе, не разумем само због чега), ипак ми тебе волимо, искрено те волимо и ценимо, поред свега, поред свих знакова. Али реци и сам, драги пријатељу, реци и сам да ли није загонетно, и да ли није непријатно слушати кад наједном то хладнокрвно ђаволче (јер она је стајала пред мајком са изразом најдубљег презрења према свима нашим питањима, а према мојима нарочито, јер сам ја, на врага, учинио глупост: ресио се, бајаги, да као глава породице покажем строгост, и учиних глупост), дакле, то хладнокрвно ђаволче наједном с подсмехом изјави да је она »луда« (тако се она изразила, и мени је чудновато да се она потпуно с тобом слаже: »па зар ви«, вели, »нисте могли то досад да увидите«), »да је та луда увртела себи у главу да мене пошто-пото уда за кнеза Лава Николајевича, па се сада свим силама труди да Јевгенија Павловича избаци из наше куће ...« Ето, толико је рекла: никакво објашњење више није дала, смеје се, а ми смо зинули, а она залупила вратима и изишла. После су ми испричали ону данашњу сцену између тебе и ње ... и... чуј ме, драги кнеже, ти ниси неки увредљив човек, и врло си разуман, ја сам то приметио, али... немој да се љутиш: она се и теби подсмева, веруј богу. Подсмева ти се као дете, и зато на њу немој да се љутиш, али то је тако. Немој нешто да помислиш... не, она тера комедију и с тобом и са свима нама... просто из дугог времена! А сад, збогом! Ти знаш наша осећања. Наша искрена осећања према теби? Она се не мењају, никада и ни у чему ... Ево... ја сад морам овамо. До виђења! Врло сам ретко био у овако гадном шкрипцу (како ли се то каже?) у каквоме сам се сад нашао... Преседе нам свима летњиковац! Оставши сам на раскрсници, кнез се обазре око себе, пређе преко улице, приђе сасвим близу до осветљеног прозора једног летњиковца, разви малу хартијицу коју је чврсто стезао у десној руци за све време разговора са Иваном Фјодоровичем, и прочита, хватајући слабе зраке светлости: »Сутра у седам часова изјутра бићу на зеленој клупи у парку и чекаћу вас. Решила сам се да говорим с вама о једној врло важној ствари која се непосредно вас тиче.« »П. С. Надам се да нећете никоме показати ово писмо. Иако ме је стид да вам пишем ово упозорење, ипак сам закључила да ви то заслужујете, и написала сам га црвенећи од стида због вашег смешног карактера.« »П. С. П. С. То је она зелена клупа коју сам вам данас показала. Треба да вас је стид. Била сам приморана и то да вам напишем!« То писамце беше написано на брзину и неправилно испресавијано, највероватније пред сам Аглајин излазак на терасу. У неописаном узбуђењу, које је личило на страх, кнез опет чврсто стеже хартијицу у руци и брзо одскочи од прозора, са светлости, баш као преплашен крадљивац, али се при томе покрету наједном непосредно судари с једним господином који се нашао иза његових леђа. — Ја трагам за вама, кнеже — проговори господин. — Јесте ли то ви, Келере? — викну кнез зачуђен. — Тражим вас, кнеже. чекао сам вас код виле Јепанчиних; наравно, нисам могао ући. Ишао сам за вама док сте ишли са генералом. Стојим вам на услузи, кнеже, располажите Келером. Спреман сам да се жртвујем, па чак и да главу дам ако затреба. — Али... зашто? — Па сигурно ће вас звати на двобој. Онај поручник Моловцев, ја њега знам, то јест не лично... он неће тако лако оставити ту увреду. Овакве као ми, то јест као ја и Рогожин, он је, наравно, склон да сматра за фукару, и то, можда, и с правом, те тако одговорност пада једино на вас. Мораћете платити цех, кнеже. Он се распитивао о вама, то сам чуо, и сутра ће његов пријатељ сигурно изволети до вас, а можда вас и сад већ чека. Ако ме удостојите те части па ме изаберете за секунданта, ја сам готов за вас и на робију да пођем; зато сам вас и тражио, кнеже. — Дакле, и ви говорите о двобоју? — засмеја се наједном кнез, на Келерово највеће чуђење. Кнез се и даље гласно смејао. Келер, који је био као на иглама све док се није задовољио тиме што се понудио за секунданта, скоро се нађе увређен гледајући како се кнез слатко смеје. — Па ви сте, кнеже, њега данас за руке зграбили. Поштеном човеку, па још на јавном месту, пред публиком, то је тешко поднети. — А он је мене у груди гурнуо! — викну кнез смејући се. — Немамо због чега да се тучемо! Ја ћу га замолити за опроштење, и свршена ствар. А ако он баш хоће да се бије, лепо, можемо и да се бијемо! Нека пуца; ја чак то и желим. Ха-ха! Ја сад умем да напуним пиштољ. Знате ли да сам данас научио како се пиштољ пуни? Умете ли ви да напуните пиштољ, Келере? Најпре треба купити барута, не влажног, и не оног крупног којим се из топова пуца; затим метнути барут, извадити из неких врата кучине, па онда метнути зрно, а никако зрно пре барута, јер тада вам неће испалити, чујете ли, Келере, зато што неће опалити. Ха-ха! Зар то није фини разлог, пријатељу Келере? Ах, Келере, знате ли да ћу вас овог часа загрлити и пољубити. Ха-ха- ха! Како сте се то онда тако одједном створили пред њим? Дођите к мени што пре да пијемо шампањац. Сви ћемо се опити! Знате ли да имам дванаест боца шампањца код Лебедева у подруму? Лебедев ми је то продао пре три дана као »оказион« ... одмах другог дана пошто сам се преселио к њему, и ја сам их све купио! Сакупићу цело друштво! А ви, хоћете ли спавати ове ноћи? — Као и сваке, кнеже. — Е, онда вам желим да што лепо сањате! Ха-ха! Кнез пређе преко пута и нестаде у парку оставивши у размишљању прилично збуњеног Келера. Он још никад није видео кнеза у тако чудноватом расположењу, чак га дотле таквог није могао ни замислити. »То је можда грозница, јер он је нервозан човек, а све је оно утицало на њега... Но, у сваком случају, он се неће показати кукавица. Такви се никад не показују као кукавице, богами!« размишљаше Келер. »Хм! Шампањац! Збиља интересантно! Дванаест боца: читаво туце, као неки повећи гарнизон. А смем да се кладим да је Лебедев тај шампањац узео од некога као залогу за зајам што му га је дао. Хм... а овај кнез прилично је мио човек; богами, волим такве људе; у сваком случају, не треба губити време, и... ако је ту и шампањац онда је права згода ...« Да је кнез био као у грозници, то је, наравно, било тачно. Он дуго луташе по мрачноме парку и најзад »затече себе« како шета по једној алеји... У његовој свести је остало сећање да је том алејом већ пролазио, почевши од клупе па до једног старог високог дрвета које одмах пада у очи — свега сто корака — и да је пролазио тридесет или четрдесет пута тамо и натраг. А да се сети шта је мислио за то време у парку, где је провео најмање један час, то никако не би могао баш и кад би хтео. Одједном ухвати себе у једној помисли, услед које се наједном зацени од смеха; истина, није имао чему да се смеје, али му се стално смејало. Учинило му се да се претпоставка о двобоју могла родити још у нечијој глави осим Келеровој, и да, према томе, она прича како се пуне пиштољи није морала бити баш сасвим случајна... »Ето!« стаде он наједном, озарен и другом идејом, »данас је она сишла на терасу кад сам ја седео у углу и страшно се зачудила кад је мене тамо затекла, и... толико се смејала ... па поче да ми нуди да пијем чај. Међутим, у то време је она већ имала ову хартијицу у руци и, према томе, она је сигурно знала да ја седим на тераси; но зашто се онда зачудила? Ха-ха- ха!« Он извади писамце из џепа и пољуби га, али се одмах трже и замисли се. »Како је то чудно! Како је то чудно!« проговори после неколико тренутака, и то са извесном тугом: у тренуцима осећања велике радости он би се увек растужио, ни сам не знајући зашто. Пажљиво се обазре око себе и зачуди се да је чак овамо залутао. Био се већ врло уморио те приђе једној клупи и седе на њу. Свуда унаоколо владала је потпуна тишина. Музика на станици није више свирала. У парку вероватно не беше више никога; очевидно је било најмање једанаест и по. Ноћ мирна, топла, светла — петроградска ноћ почетком месеца јуна; али у густом, сеновитом парку, у алеји где се он налазио, беше скоро сасвим мрачно. Да му је когод у том тренутку казао да се заљубио, да се заљубио страсном љубављу, он би са чуђењем, па чак можда и са негодовањем, одбацио ту мисао. I да је когод на то још додао да је Аглајино писамце љубавно — заказивање љубавног састанка — он би у земљу пропао од стида због тог човека, а можда би га позвао и на двобој. Све је то било потпуно искрено, и он ниједном не посумња и не допусти ни најмању »задњу« помисао о могућности да та девојка њега воли или о могућности да он воли ту девојку. Од те помисли би се он застидео; могућност љубави према њему, »према таквоме човеку као што је он«, он би сматрао као нешто чудовишно. Њему се чинило да је то обичан несташлук с њене стране, ако ту уопште шта постоји; и беше некако сасвим равнодушан према тој мисли и сматрао је да то не може ни бити друкчије. Био је, међутим, заузет и забринут нечим сасвим другим. Речима које су се данас омакле узбуђеном генералу, о томе да она исмејава све редом, а њега, кнеза, нарочито — он потпуно поверова. I при том није осећао никакву увреду; по његовом схватању, тако је и требало да буде. За њега се сад углавном све састојало у томе што ће се он сутра опет састати с њом, рано изјутра, седеће заједно с њом на зеленој клупи, слушаче како се пуне пиштољи и гледаћу је. Њему више ништа није ни било потребно. Само, пак, питање: шта она хоће њему да каже, и каква је то важна ствар која се непосредно њега тиче, једаред или дваред му ипак прође кроз главу. Осим тога, он ни за тренутак није посумњао у то да та »важна ствар«, због које га је она звала, заиста постоји; али сад скоро није ни мислио о тој важној ствари, и то у толикој мери да не осећаше чак никакву потребу да о њој мисли. Шум полаганих корака по песку алеје примора га да подигне главу, човек чије лице беше тешко распознати у помрчини приђе клупи и седе поред њега. Кнез се примаче скоро сасвим до њега и распознаде Рогожиново бледо лице. — Знао сам да ту негде луташ, и нисам те дуго тражио — промрмља Рогожин кроза зубе. То им беше први састанак после њиховог сусрета у кафанском ходнику. Запрепашћен изненадном појавом Рогожина, кнез неко време не могаде да се прибере, и у његовом срцу се појави неко тешко осећање. Рогожину беше јасно какав је утисак учинио; он, мада је у почетку био несрећан, ипак је говорио са изгледом неке унапред спремљене неусиљености. Но кнезу се ускоро учини да код њега нема ничег спремљеног, па чак ни никакве нарочите збуњености: ако је било извесне неспретности у покретима и говору, то је могло бити само споља; у души се тај човек није могао изменити. — Како ме нађе овде? — запита га кнез, тек да нешто каже. — Чуо сам од Келера (свраћајући до тебе). »Отишао је«, рече, »у парк.« Па да, помислих, наравно, где ће сад и да буде? — Како то »наравно«? — узбуђено прихвати кнез реч која се Рогожину случајно омаче. Рогожин се осмехну, али не даде никакво објашњење. — Добио сам твоје писмо, Лаве Николајевичу. Све то нема никаквог смисла... I шта ће ти то! Ја ти сад долазим од ње: наредила ми је да те неизоставно позовем, има нешто врло важно да ти каже. Молила је да још данас дођеш. — Доћи ћу сутра. Сад идем кући; хоћеш да свратиш... до мене? — Зашто? Казао сам ти све; збогом. — Зар нећеш да свратиш? — тихо га запита кнез. — Баш си ти чудан, Лаве Николајевичу, мора човек да ти се чуди — заједљиво се осмехну Рогожин. — Зашто? Због чега си сад тако љут на мене? — прихвати кнез тужно и са жаром. — Па ти сад и сам знаш да све оно што си мислио није истина. Уосталом, ја сам очекивао да се ти још на мене љутиш. А знаш зашто сам очекивао? Зато што си на мене дигао руку, баш због тога те и та твоја љутња не пролази. Ја ти, пак, кажем да се увек сећам само онога Партена Рогожина с којим сам се оног дана пред крстом побратио: и у јучерашњем писму сам ти писао да на целу ту бесмислицу заборавиш, и да о томе са мном и не почињеш разговор, што се туђиш од мене? Што склањаш руку од мене? Кажем ти да све оно што се тада десило сматрам само за пометњу твог ума: ја тебе, какав си био у току целог оног дана, сад напамет знам, као самога себе. Оно што си био уобразио није било, нити је могло бити. Па зашто онда да та мржња између нас и даље траје? — А зар можеш ти некога мизети! — засмеја се Рогожин у одговор на те кнежеве изненадне и пламене речи. Он је заиста стајао по страни, одступивши два-три корака и кријући своје руке. — Одсад уопште више немам да долазим к теби, Лаве Николајевичу — полагано и сентенциозно додаде он као завршетак. — Зар ме толико мрзиш? — Ја тебе не волим, Лаве Николајевичу, и онда шта имам да ти долазим? Ех, кнеже, ти си право дете: прохтела ти се играчка, па заокупио: дај и дај, а ствар не разумеш. Ти си све тачно у писму изложио, као и сад што говориш; али зар ја теби не верујем? Свакој твојој речи верујем, и знам да ме ти никад ниси обмањивао, нити ћеш ме одсад обмањивати. Али ја те ипак не волим. Ти ми, ето, пишеш да си све заборавио и да се сећаш само свог побратима Рогожина, а не оног Рогожина који је на тебе потегао нож. Али откуд знаш каква су моја осећања? (Рогожин се опет осмехну.) Јер ја се због тога можда још ниједном отада нисам покајао, а ти ми већ свој братски опроштај шаљеш. Можда сам ја тог истог вечера мислио о нечем сасвим другом, а о оном... — Заборавио си и да мислиш? — прихвати кнез. — Па, наравно! I смем да се кладим да си тада отишао право на воз, допутовао овамо у Павловск на концерт, и да си јој у гомили, исто овако као и данас, вребао сваки миг. Нашао си чиме да ме зачудиш! Јер да ти тада ниси био у таквом стању, да си могао да мислиш само о једној јединој ствари, ти тад нож можда и не би на мене потезао ... Ја сам изјутра имао предосећање, посматрајући те... Знаш ли какав си тада био? Кад смо оно измењали крстиће, ту се можда и зачела у мени та мисао. Зашто си ме тада водио својој мајци? Јеси ли тиме хтео да задржиш своју руку? Али не може бити да си помислио то, него си само осетио, као и ја... Ми смо то онда у исти мах осетили. Да ти тада ниси дигао руку на мене (коју је бог отклонио), какав би ја сад пред тобом изгледао? Јер ја сам у тебе и тако сумњао, наш је грех подједнак, сасвим исти! (Ма не мршти се! I што се сад смејеш?) »Нисам се«, велиш, »кајао!« А баш и да си хтео, ко зна да ли би могао да се покајеш, пошто ме, поред свега осталог, још и не волиш. I макар ја био као анђео невин пред тобом, ти ме ипак нећеш подносити докле год будеш мислио да она воли не тебе, него мене. То је баш љубомора... Него, ево до каквог сам закључка у току ове недеље дошао, и шта ћу ти, Партене, рећи: знаш ли ти да она сад тебе можда више него икога другога воли, чак можда толико да што те више мучи, тим више те воли? Она теби то неће рећи, али то треба знати видети. Јер зашто она, на крају крајева, полази за тебе? Кад било казаће ти то и лично. По неке жене хоће да их човек тако воли, а њен је карактер баш такав! А твој карактер и твоја љубав морају на њу деловати! Знаш ли ти да је жена способна да измучи човека немилосрдношћу и подсмевањем, и да при том ниједном не осети грижу савести, јер гледајући те, увек у себи мисли: »Ето, сад ћу га намучити до смрти, али ћу му зато после све то љубављу надокнадити...« Саслушавши кнеза, Рогожин се гласно засмеја. — Ма да ниси, кнеже, и ти на такву неку наишао? Ја сам понешто о теби и чуо, ако је то само истина? — Шта, шта си ти могао да чујеш? — уздрхта наједном кнез и заустави се необично збуњен. Рогожин се и даље смејао. Са интересовањем, па можда и са уживањем, саслушао је кнеза; радосно и ватрено кнежево узбуђење веома га и порази и охрабри. — А и да нисам чуо, сад и сам видим да је истина — додаде он. — Па кад си ти још тако говорио као сад? Овај твој говор као да не долази од тебе. Да нисам чуо о теби такво што, ја не бих сад ни долазио овамо, и још у парк, у поноћ. — Ништа те не разумем, Партене Семјоновичу. — Она је мени већ одавно о теби говорила, а данас сам и сам видео како си за време концерта са оном седео. Клела ми се јуче, и данас ми се клела, да си ти у Аглају Јепанчину заљубљен до ушију. Мени је то, кнеже, сасвим свеједно, а нема шта ни да ме се тиче : можда си ти и престао њу да волиш, али она тебе није престала волети... I сам знам да она пошто-пото хоће са Аглајом да те венча, тако се зарекла, хе-хе! Она мени каже: »Иначе се ја нећу удати за тебе ... они у цркву, и ми у цркву.« Шта је ту у ствари, никако не могу да разумем, и још ниједном нисам разумео: или те воли бескрајно, или... Али ако те воли, онда како то да хоће са другом да те венча? Каже: »Хоћу да га видим срећног«, значи, воли те ... — Ја сам теби и говорио и писао да она... није при чистој свести — рече кнез са болом саслушавши Рогожина. — А бог ће је знати. Можда се ти и вараш... Уосталом, она је мени данас и дан одредила, кад сам је довео са концерта: кроз три недеље, вели, а можда и пре, сигурно ћемо се венчати. Заклела се, скинула икону па је пољубила. Сад, дакле, кнеже, ред је на тебе. Хе-хе! — Све је то бунцање! То што ти говориш о мени никад, никад се неће остварити! Ја ћу доћи сутра к вама ... — Како то: »није при чистој свести«? — примети Рогожин — како то да је она за све друге паметна, а само за тебе полудела? Како би она онда могла да пише писма тамо? Да је она луда, онда би то и они тамо по писмима приметли. — Каква писма? — запита кнез уплашено. — Па тамо, она пише... њој, а та чита. Зар ти то не знаш? Е, па дознаћеш; сигурно ће ти она и сама казати. — То не могу да верујем! — викну кнез. — Ех! Ти си, Лаве Николајевичу, као што видим, тек мало тим путем досад ишао, па си још почетник. Причекај мало: држаћеш ти приватне детективе, сам ћеш и дању и ноћу вребати и сваки ћеш корак знати који се тамо учини ако само ... — Остави, молим те, и не говори ми о томе никад! — викну кнез. — Слушај, Партене, ја сам сад, пре него што си ти дошао, овуда ишао и наједном сам се почео смејати, а чему... ни сам ти не бих знао казати; али је повод био тај што се сетих да је сутрашњи дан, као да је то нарочито удешавано, мој рођендан. Сад је већ скоро дванаест часова. Хајдемо да дочекамо дан! Ја имам вина, па ћемо попити коју чашу. Ти ми наздрави и пожели ми оно што ја сад не знам себи да пожелим, и то ми баш ти пожели, а и ја ћу теби пожелети потпуну срећу. Ако нећеш, дај ми натраг крст! Јер ми ниси крст сутрадан вратио! Он је на теби? Је ли и сад на теби? — На мени је — одговори му Рогожин. — Е онда хајдемо. Ја нећу да дочекам и отпочнем свој нови живот без тебе, јер за мене је нов живот отпочео! Ти, ваљда, не знаш, Партене, да је мој нови живот данас отпочео. — Сад видим и знам да ти је отпочео; тако ћу и њој рећи. Ниси ти сасвим при себи, Лаве Николајевичу!

IV

Кнез се веома зачуди кад примети, прилазећи са Рогожином својој вили, да се на његовој јарко осветљеној тераси окупило неко бучно и велико друштво. Весело друштво се смејало и гласно говорило; изгледаше да су се тамо о нечем препирали и викали. Могло се слутити на први поглед да се врло лепо проводе. I заиста, испевши се на терасу, он виде да сви пију, и то шампањац, а како се чини већ прилично одавно, тако да су многи били већ доста »загрејани«. Гости, све сами кнежеви познаници; али чудновато је било то што су се скупили сви одједаред, баш као на нечији позив, иако кнез није никога звао, а свог рођендана се и сам тек малочас случајно сетио. — Ти мора да си некоме поменуо да ћеш изнети шампањац, а они се скупили — промрмља Рогожин пењући се за кнезом на терасу. — Знамо ми те ствари: њима само намигни... — додаде он скоро љутито сећајући се, наравно, своје недавне прошлости. Сви дочекаше кнеза са узвицима и честитањима, окупивши се око њега. Једни су били врло бучни, други, опет, много мирнији, али сви су се журили да му честитају кад су чули за његов рођендан и сваки је чекао да дође на ред. Присуство извесних лица, на пример Бурдовског, заинтересова кнеза; али најчудноватније му је било то што се усред тог друштва наједном нашао и Јевгеније Павлович. Кнез у први мах скоро не хтеде да верује, и замало се није уплашио кад га је угледао. Дотле му Лебедев, сав црвен и скоро усхићен, притрча и поче да му објашњава; он је био већ прилично накресан. Из његовог наклапања могло се разабрати да су се сви искупили сасвим спонтано и чак случајно. Пре свих дошао је пред веће Иполит, па осећајући се данас много боље, решио је да причека кнеза на тераси. Он леже на диван; затим к њему сиђе Лебедев, а после њега и цела породица, то јест генерал Иволгин и кћери. Бурдовски је допратио Иполита. Гања и Птицин су свратили, изгледа, тек малочас, пролазећи поред летњиковца; њихов долазак био је у исто време кад и догађај на станици. Затим се појавио Келер, саопштио да је данас кнежев рођендан и затражио шампањац. Јевгеније Павлович наиђе тек пре пола часа. Да се отвори шампањац и да се приреди част, најенергичније је наваљивао и Коља. Лебедев им одмах изнесе вино. — Али своје, своје! — говорио је кнезу. — О сопственом трошку да прославим и да вам честитам. Биће и послужење, закуска, то моја кћи већ спрема. Али кад бисте ви, кнеже, само знали о чему се сад говори. Сећате ли се онога »бити или не бити« из Хамлета? Е, то вам је сад савремена тема, сасвим савремена! Питања и одговори... А господин Терентијев неће ни да чује да спава! Шампањац је само сркнуо, само један гутљај... неће му шкодити... Хајдете, кнеже, приђите и одлучите! Сви су вас чекали, сви су само очекивали вашу високу памет... Кнез опази мио и благ поглед Вере Лебедеве, која се такође журила да се до њега кроз гомилу прогура. I поред свих, он најпре њој пружи руку; она, сва срећна, порумене и пожеле му »срећан живот од самог оног дана«. Затим као без душе одлете у кухињу, где је и спремала закуску. Али она је и пре кнежевог доласка — чим би макар само на часак могла да остави посао — излазила на терасу и врло пажљиво слушала ватрену дебату о најапстрактнијим и за њу најчуднијим стварима, која се међу поднапитим гостима непрекидно водила. Њена млађа сестра, која је из почетка само зевала, заспала је у суседној соби на једном сандуку, док је дечко, Лебедевљев син, стајао поред Коље и Иполита. Већ и сам изглед његовог одушевљеног лица показивао је да је спреман да престоји овде, на једноме месту, слушајући и уживајући, макар и читавих десет часова узастопце. — Ја сам вас нарочито очекивао и веома ми је мило што сте дошли тако срећни — рече Иполит кад кнез, одмах после Вере, приђе да се рукује с њим. — А откуд ви знате да сам ја »тако срећан«? — На лицу вам се чита. Поздравите се с господом па седите што пре овде код нас. Ја сам вас нарочито чекао — додаде он, значајно наглашавајући то да га је чекао. На кнежеву примедбу: неће ли му можда шкодити што тако касно седи, Иполит одговори да се и сам себи чуди како је пре три дана скоро већ умирао, а никад се није осећао боље него вечерас. Бурдовски скочи па промрмља да је он овде »онако«: допратио је Иполита, али да је и њему врло пријатно; да је у оном писму »писао глупости«, а да му је сад »просто мило« ... Не довршивши, он чврсто стеже кнежеву руку и седе на столицу. — Ја бих да вам кажем само две-три речи — прошапта он на по гласа — и то о нечем необично важном. Да се уклонимо на часак. — Само две речи — прошапута неки други глас на кнежево друго ухо, и нека друга рука га с друге стране узе под руку. Кнез се запрепасти кад угледа страшно разбарушену поцрвенелу појаву, која се смејала и намигивала, а у којој он одмах познаде Фердишченка, који се створио бог зна како. — Сећате ли се Фердишченка? — запита га овај. — А откуд ви овде? — викну кнез. — Покајао се! — викну Келер, који у тај мах притрча — он се сакрио, није хтео на очи да вам излази, сакрио се био тамо у углу ... Он се каје, кнеже, осећа да је крив. — Ама због чега, због чега? — Ја сам га нашао, кнеже, малочас сам га нашао и довео га. То вам је мој велики пријатељ, али кажем вам: покајао се. — Врло ми је мило, господо. Изволите, седите ту са осталима, ето мене одмах — једва се ослободи кнез од њих, журећи се Јевгенију Павловичу. — Ту код вас је врло занимљиво — примети овај — и ја сам са задовољством провео ово пола часа док сам вас чекао. Ево о чему је реч, драги мој Лаве Николајевичу. Ја сам са Курмишевим све удесио, па сам свратио да вас умирим; немате шта да се узнемирујете, он је врло, врло паметно схватио ствар, тим пре што је, по моме мишљењу, он сам више крив. — Са каквим то Курмишевим? — Па с оним што сте га данас зграбили за руке... Он је био тако разјарен да је већ хтео да вам сутра секунданте пошаље. — Ама немојте, молим вас, то је тако глупо! — Дабогме да је глупо, а сигурно би се глупошчу и завршило; али ти наши људи... — Него, ви сте вероватно још због нечега дошли, Јевгеније Павловичу? — О, па наравно, још због нечега — засмеја се овај _ Драги кнеже, сутра чим сване, идем поводом тог несрећног случаја (оно због стрица), у Петроград. Замислите само: све је истина, и знају већ сви, осим мене. Све ме је то тако поразило да к Јепанчинима нисам ни стигао да одем. Нећу моћи ни сутра јер ћу бити у Петрограду, разумете ли? Можда читава три дана нећу бити овде ... једном речју, моје ствари су пошле низбрдицом. Мада то није толико важно, ипак сам одлучио да је потребно да с вама о извесним околностима најискреније говорим, и то без одлагања, то јест још пре него што одем. Ја могу поседети и причекати, ако желите, док се друштво не разиђе; јер сад и тако немам куд да идем: толико сам узнемирен да нећу ни да спавам. Најзад, мада је то ружно и неучтиво тако директно гонити човека, ја вам отворено кажем, драги кнеже: дошао сам да тражим ваше пријатељство; ви сте човек коме нема равног, то јест човек који не лаже на сваком кораку, а можда и уопште не лаже, а мени је у једној ствари потребан пријатељ и саветник, јер сад потпуно спадам међу несрећне. Он се опет засмеја. — Ево шта је незгодно — замисли се кнез на часак — ви кажете да хоћете да причекате док се ови разиђу, али ко зна кад ће то бити. Зар не би било боље да сад одмах сиђемо у парк, а они нек причекају; ја ћу им се извинити. — Не, не, ја имам своје разлоге да на вас не треба да се посумња како имате разговоре са нарочитим циљем; има овде људи које веома интересују наши односи, ви то можда не знате, кнеже. I много ће боље бити ако они виде да смо ми и иначе у најпријатељскијим, а не само у неким нарочитим односима; разумете ли ме? Они ће за једно два сата отићи; ја ћу вам одузети двадесет минута, највише пола часа. — Ах, молим вас, само изволите; мени је врло мило и без нарочитих објашњења; ја сам вам на вашим лепим речима о пријатељским односима веома захвалан. Само ми опростите што сам данас расејан; знате, у овај мах никако не могу да будем прибран. — Видим, видим — промрмља Јевгеније Павлович лако се осмехнувши. Он је те вечери био врло смешљив. — Шта видите? — трже се кнез. — А ви и не слутите, мили кнеже — осмејкивао се и даље Јевгеније Павлович, не одговарајући директно на питање — ви и не слутите да сам ја можда дошао просто зато да вам подвалим и да узгред од вас нешто испипам, а? — Да сте дошли да штогод испипате, у то се не може сумњати — засмеја се најзад и кнез — па сте чак можда решили да ми мало и подвалите. Али то ништа не чини, ја се вас не бојим; сем тога, мени је сад некако свеједно, верујете ли? I... и... и пошто сам ја пре свега убеђен да сте ви ипак красан човек, то ћемо вероватно, на крају крајева, збиља завршити тиме што ћемо се као пријатељи сложити. Ви сте се мени веома допали. Јевгеније Павловичу, ви сте... врло, врло ваљан човек, по моме мишљењу. — Но, с вама је, у сваком случају, врло пријатно имати посла, и свеједно какав тај посао био — закључи Јевгеније Павлович. — Хајдемо, попићу чашицу вина у ваше здравље. Необично сам задовољан што сам вам се вечерас придружио. А! — заустави се он наједаред — а је ли се тај господин Иполит сад к вама преселио? — Јесте. — Али он, ваљда, неће одмах умрети? — А што? — Онако, питам само; седео сам овде са њим читаво пола часа ... Иполит за све то време чекаше кнеза и непрестано погледаше на њега и на Јевгенија Павловича док су они разговарали по страни. Грозничаво живахну кад приђоше столу. Био је брижан и узбуђен; зној му избијаше по челу. У његовим зажареним очима огледаше се, осим неког грозничавог сталног немира, још и неко неодређено нестрпљење: његов поглед бесциљно прелеташе с предмета на предмет, с једног лица на друго. Мада је он у општем бучном разговору све досад озбиљно учествовао, ипак је његова загрејаност била само грозничава појава: њега разговор, у ствари, није занимао; његово расправљање било је без везе, подсмешљиво и немарно парадоксално. Он не би довршавао реченице и очас би напуштао оно о чему је неколико тренутака раније сам почињао да говори са грозничавом ватром. Кнез са чуђењем и жаљењем сазнаде да су му те вечери дозволили да несметано попије пуне две чаше шампањца и да је начета чаша која је стајала пред њим била већ трећа. Али он је то тек доцније дознао; у том тренутку пажња му није била много будна. — А знате ли да је мени веома мило што је баш данас ваш рођендан? — викну Иполит. — Зашто? — Видећете; брже седајте; пре свега, већ само зато што се скупила сва ова наша... публика. Ја сам и рачунао да ће бити много света: ово ми сад први пут у животу рачун тачно испада! А криво ми је што нисам знао за ваш рођендан, иначе бих дошао с поклоном ... Ха-ха! А можда сам ја поклон и донео! Има ли још дуго до зоре? — До сванућа није остало ни два часа — примети Птицин погледавши на часовник. — А шта ће вам свануће кад се сад и без њега напољу може читати? — примети неко. — Зато што треба да угледам крајичак сунца. Може ли се пити у здравље сунца, кнеже, шта ви мислите? Иполит је то запитао оштро, обраћајући се свима сасвим непосредно, као да је командовао. Али како се чинило, он то ни сам није опажао. — Па, да испијемо; само ви, Иполите, требало би да се умирите, а? — Ви непрестано о спавању; ви сте, кнеже, моја дадиља! чим сунце на небу изгреје и »зазвони« (ко то рече у једној песми: »Сунце је на небу зазвонило«? Несмислено, али лепо!), одмах ћемо ићи да спавамо. Лебедеве! Зар није сунце извор живота? шта то значи »извор живота« у Откровењу? Јесте ли ви, кнеже чули што о »Пелен-звезди«? — Чуо сам како Лебедев тумачи да је та »Пелен-звезда« мрежа железничких пруга распростртих по Европи. — Не, дозволите, молим вас, то тако не иде! — викну Лебедев поскочивши и машући рукама, као да жели да задржи свеопшти смех који је већ почињао — дозволите! Са овом господом ... сва ова господа — окрену се он наједном кнезу — то је у извесним тачкама ево шта... — и он без устезања чукну двапут по столу, што још више појача смех. Мада је Лебедев био у свом обичном »вечерњем« стању, ипак је овог пута био више него дотад узбуђен и љут, услед дуге и »високоучене« препирке која се дотле водила. А у тим случајевима он се према својим противницима држао са бескрајним и у највећем степену отвореним презиром. — То не иде тако! Ми смо, кнеже, пре пола часа склопили уговор да један другог не прекидамо, да се не смејемо док један од нас говори, да му дамо да све слободно искаже, а ако хоће, нека после и атеисти кажу своје. Генерала смо изабрали за председника, да! ... Јер иначе како бисмо? Иначе, свако се може збунити кад излаже неку високу и дубоку мисао... — Ама говорите, говорите: нико вас не збуњује! — зачуше се гласови. — Говорите, и не удаљујте се од теме. — Каква је то »Пелен-звезда«? — запита неко. — Немам појма! — одговори генерал Иволгин заузимајући са достојанственим изразом своје доскорашње председничко место. — Ја необично волим све те дискусије и ту узрујаност, кнеже, наравно кад су научне — промрмља, међутим, Келер с правим усхићењем и нестрпљењем, клатећи се на столици — научне и политичке — обрати се он наједном и изненадно Јевгенију Павловичу, који је седео скоро поред њега. — Знате, ја страшно волим да читам у новинама о енглеском парламенту, то јест не у том смислу о чему они тамо расправљају (ја, знате, нисам политичар), него у том како се они тамо између себе објашњавају, понашају, тако рећи, као политичари: »племенити виконт, који седи према мени«, »племенити гроф, који дели моје мишљење«, »мој племенити опонент који је задивио Европу својим предлогом«, то јест све те фине изразе, сав тај парламентаризам слободног народа ... ето шта је за нас овде примамљиво! Ја сам очаран, кнеже. Ја сам, Јевгеније Павловичу, у дубини душе увек био уметник, богами. — Па шта онда? По вашем мишљењу — жестио се у другом углу Гања — испада да су железничке пруге проклете, да оне значе пропаст за човечанство, да су оне жива рана која је пала на Земљу да замути »изворе живота« ? Гаврило Ардалионович беше тог вечера у врло узбуђеном стању и врло весело, чак би се могло рећи скоро свечано расположен, како се кнезу учинило. Он се са Лебедевом, наравно, само шалио и боцкао га, али ускоро и сам паде у ватру. — Железничке пруге то нису, не кажем ја то! — одговараше Лебедев у исти мах и ван себе и осећајући неизмерно уживање. — У ствари, железничке пруге неће пореметити токове живота, а све је то проклето: сав тај дух последњих наших векова, у његовој општој целини, научној и практичној, можда је збиља проклет. — Је л и сигурно проклет, и ли само можда? Јер то је важно знати у овом случају — упита Јевгеније Павлович. — Проклет је, проклет, сигурно је проклет! — страсно потврди Лебедев.. — Не журите се, Лебедеве, ви сте пред зору увек много бољи човек — примети Птицин осмехујући се. — Али сам зато у току ноћи искренији! Ноћу сам срдачнији и искренији! — окрену му се Лебедев са жаром — простодушнији и одређенији, часнији и честитији, и мада вам тиме откривам своју слабу страну, то ми ништа не смета. Ја вас сад све питам, све безбожнике: чиме ћете спасти свет и у чему сте му нашли прави пут, ви, људи науке, индустрије, компанија, зарада и осталог? Чиме? Кредитом? А шта је то кредит? Чему ће вас довести кредит? — Охо, ви сте нешто много радознали! — примети Јевгеније Павлович. — А ја сам тога мишљења да је онај ко се теквим питањима не интересује обична великосветска протува. — Ако ништа друго, али кредит ће човечанство довести до свеопште солидарности и до равнотеже интереса — примети Птицин. — I ни до чега више, ни до чега више! Не узимајући никакве моралне основе, осим задовољавања личног егоизма и материјалних потреба! Општи мир, општа срећа — због потребе! Да ли ја ово вас добро разумем, ако смем питати, драги мој пријатељу? — Та свеопшта прека потреба живети, пити и јести, а највише, најзад, научно уверење о томе да се та потреба не може задовољити без општег удруживања и солидарности... то је, изгледа, довољно јака мисао да може послужити као ослонац и као »животни извор« за будуће векове човечанства — примети Гања, који се озбиљно ражестио. — Потреба да се једе и пије, то јест искључиво осећај самоодржавања ... — А ко вам је то казао? — викну наједном Јевгеније Павлович. — Да је закон, то је истина, али он је толико исто нормалан као и закон уништавања, па, богами, и самоуништавања. Зар је само у самоодржању цео нормалан закон човечанства? — Охо! — проговори Иполит брзо се окренувши Јевгенију Павловичу и посматрајући га са необичном радозналошћу. Али видевши да се онај смеје, засмеја се и сам, гурну Кољу, који стојаше крај њега, и опет га запита колико је часова, привукавши Кољину руку са сребрним часовником и грозничаво погледавши на казаљку. Затим се, баш као да је све заборавио, испружи на дивану, забаци руке под главу, па се загледа у таваницу. После неколико тренутака он је опет седео за столом, исправивши се и пажљиво слушајући трабуњање Лебедева, који је сасвим пао у ватру. — То вам је мисао лукава и подругљива, бодљикава мисао! — страсно прихвати Лебедев парадокс Јевгенија Павловича — мисао исказана са сврхом да се противници подстакну на тучу, али мисао потпуно тачна! Јер ви, великосветски подсмешљивац и каваљерист (мада не без способности!), ни сами не знате колико је та ваша мисао дубока и истинита! Да, закон самоуништења и закон самоодбране, оба су подједнако јака у човечанству! Ђаво такоде влада човечанством до границе времена, које су нам још непознате. Ви се смејете? I не верујете у ђавола? Неверовање у ђавола је француска мисао, то је плитка мисао, то је плитка мисао. А знате ли ви ко је ђаво? Знате ли како је њему име? Не знајући му ни име, ви се, следујући Волтеру, смејете његовом облику, његовим копитима, репу и његовим роговима, које сте сами измислили. А нечисти дух је велик и страхотан дух, и он нема ни копита ни рогова које сте му ви измислили. Него, сад није о њему реч. — Откуд ви знате да сад није о њему реч? — викну наједном Иполит и засмеја се као да је добио напад. — Мисао вам је духовита и значајна! — похвали га Лебедев — али ствар ипак није у томе, него је наше питање сад: да нису случајно »животни извори« ослабели са јачањем ... — Железничких пруга? — викну Коља. — Не железничких пруга, млади али хазардни дечаче, него целог оног правца коме железничке пруге могу да послуже, тако рећи, као његова слика, као уметничко оличење. Журе, грме, тутње и хитају, тобоже ради среће човечанства! »У човечанству постаје и сувише хучно и пословно, мало је духовног мира«, жали се један од света повучени мислилац. »Нека, али лупа кола која гладноме човечанству довозе хлеб боља је него духовни мир«, победнички одговара овоме други мислилац, који путује свуда и одлазј од првога охоло. Не верујем ја, гнусни Лебедеве, колима што довозе хлеб човечанству! Јер кола што довозе хлеб човечанству без моралне подлоге у свом послу могу да најхладнокрвније искључе из уживања онога што довози велики део човечанства, што се већ и дешавало. — Зар то кола могу најхладнокрвније да искључе? — прихвати неко. — Сто се већ дешавало — потврди Лебедев, не удостојивши то питање пажње — постојао је Малтус пријатељ човечанства. Али пријатељ човечанства са лабавим моралним основама, то је људождер човечанства, а да и не говоримо о његовој сујети: јер, увредите само сујету једног од тих безбројних пријатеља човечанства, и он је готов да запали свет са све четири стране због најситније освете; уосталом, онако исто као и сваки од нас, ако ћемо искрено да говоримо, као и ја, који сам најодвратнији, јер бих баш ја можда дрва за потпалу први донео и побегао. Али реч, опет, није о томе! — Па о чему је, на крају крајева! — Ала је досадан! — Ствар је у следећој анегдоти из прошлих векова. У наше време, у нашој отаџбини, коју ви, као што се надам, волите као и ја, господо, јер ја сам, што се мене тиче, спреман и крв своју да жртвујем ... — Даље! Даље! — У нашој отаџбини, исто као и у целој Европи, свеопшта и страховита глад посећује човечанство према могућој статистици и колико могу да се сетим, посећује га не чешће него једанпут у четврт века, другим рецима о свакој двадесетпетогодишњици једанпут. Не тврдим да је цифра тачна, али сразмерно прилично ретко. — Са чиме сразмерно? — Са дванаестим веком, и са најближим вековима и с једне и с друге стране. Јер онда су, како пишу и тврде писци, свеопште глади посећивале човечанство једаред у две или бар три године, тако да су људи при таквом стању ствари прибегавали чак и људождерству, наравно, кријући то. Један од таквих бадаваџија, залазећи већ у старост, без икаквог приморавања сам је рекао да је у току свог дугог бедног живота побио и л ично у највећој тајности појео шездесет монаха и неколико грађанске деце, једно шест комада, не више, то јест врло мало у поређењу са бројем свештеника које је појео. Сто се, пак, тиче одраслих грађанских лица, њих се са тим циљем никако није дотицао. — То није могуће! — викну председник, генерал, скоро увређеним гласом. — Ја, господо, с њим често разговарам, и дискутујем увек о сличним стварима; али он најчешће износи такве глупости да се човек згрози, и при том ни трунке истине! — Генерале, сети се опсаде Карса, а ви, господо, знајте да је моја прича гола истина. Са своје стране ћу приметити да је скоро свака стварност, иако има своје неминовне законе, безмало увек невероватна и не личи на истину. I, чак, уколико је стварнија, тим мање понекад личи на истину ... — Ама, зар би неко био у стању да поједе шездесет монаха? — смејаху се сви наоколо. — Па није их појео све одједном, то је очевидно, него можда у току петнаест или двадесет година, а то је већ потпуно разумљиво и природно ... — I природно? — I природно! — бранио се Лебедев с педантном упорношћу. — А поред свега осталог, католички калуђер је, већ по самој својој природи, поводљив и радознао, те га је врло лако домамити у шуму или на неко друго место, самотно место, а после тамо поступити са њим на раније поменути начин, али ја ипак не оспоравам да је број поједених лица огроман и да се скоро граничи са неодмереношћу. — Може бити, господо, да је то и истина — примети наједном кнез. Он је све досад ћутећи слушао препирку и није хтео да се меша у разговор. Често се од срца смејао кад би сви остали прснули у смех. Видело се да му је врло мило што је друштво тако расположено и весело; чак и то што сви тако много пију. Он можда целе вечери не би ни речи рекао, али наједном му некако паде на памет да почне да говори са необичном озбиљношћу, тако да се сви радознало окретоше према њему. — Ја, господо, хоћу да кажем како су некада глади биле честе. О томе сам и ја чуо, премда слабо знам историју. Али, изгледа, тако је и морало бити. Кад сам доспео у швајцарске планине, страшно сам се чудио развалинама старих ритерских замкова, саграђених по планинским падинама, по стрмим стенама, и, бар на пола километра окомито (то представља неколико километара пута стазама). I сами знате шта је то замак: то је читаво брдо камења. То је рад страшан, немогућ! I то су, наравно, сазидали сви ти јадни људи, вазали. Сем тога, они су морали да плаћају разне дажбине и да издржавају свештенство. I како онда могу доспети да обрађују земљу и да се исхране? Њих је тада било врло мало, мора да су страшно умирали од глади и да можда нису имали буквално ништа да једу. Ја сам неки пут мислио чак и о томе: како то да тај народ није сасвим изумро или да се није с њиме нешто друго десило, како је могао да се одржи и све то поднесе. Да је било људождера, па чак можда и врло много, у томе Лебедев несумњиво има право; ја не знам само зашто је он ту уплео баш монахе, и шта тиме хоће да каже? — Сигурно то да су се у дванаестом веку једино монаси и могли јести, јер су само монаси били угојени — примети Гаврило Ардалионович. — Сјајна и тачна мисао! — викну Лебедев — јер онај се обичних грађана није ни дотицао. Ниједног грађанина а шездесет свештеника, и то је страшна мисао, историјска мисао, статистичка мисао, најзад од таквих чињеница и изграђује историју онај који уме, јер на основу тачних цифара доказује се да је свештенство, у најмању руку, шездесет пута срећније и задовољније живело него остало тадашње човечанство. I, можда је шездесет пута било гојазније него остало човечанство ... — Претерујеш, претерујеш, Лебедеве! — смејаху се сви углас. — Ја се слажем да је то историјска мисао, али шта хоћете тиме да кажете? — настави да пита кнез. (Он је говорио са толиком озбиљношћу и са толиким одсуством и најмање шале и подсмеха Лебедеву, којем су се иначе сви смејали, да његов тон постајаше и нехотице комичан усред општег тона целог друштва. Мало је недостајало па да почну и њега да исмевају, али он то није опажао.) — Зар ви, кнеже, не видите да је он луд? — наже се према њему Јевгеније Павлович. — Мени вечерас рекоше да је уобразио да је адвокат и да држи адвокатске говоре, а чујем да хоће да полаже и адвокатски испит. Ја сад очекујем изврсну пародију. — На крају ћу доћи до огромног закључка — грмео је, међутим, Лебедев. — Али да размотримо, пре свега, злочинчево психолошко и правно стање. Ми видимо да злочинац, или, тако рећи, мој клијент, и поред све немогућности да нађе другу храну, у току своје занимљиве каријере неколико пута испољава жељу да се покаје и да одбија од себе свештенство. Ми то јасно видимо из следећих чињеница; помиње се да је он појео и петоро, шесторо нејаке деце, то је цифра релативно ништавна, али је зато у другом погледу врло значајна. Види се да је он, мучен страховитом грижом савести (јер мој клијент је религиозан и моралан човек, што ћу ја и доказати), да би што је могуће више умањио свој грех, као ради неке пробе, шест пута замењивао калуђерско месо световном храном. Да је то учинио искључиво ради опита, то такође не подлеже сумњи, јер да је то чинио само ради гурманске промене јеловника, тада би цифра шест била сувише незнатна: зашто само шест примерака, а не тридесет? (Ја узимам пола; пола и пола.) Али ако је то била само проба, једино из очајања пред страхом богохулства и обесвећења цркве, онда цифра шест постаје потпуно разумљива; јер шест проба, да би се задовољила грижа савести, и више је него довољно, пошто пробе никако нису могле да буду успешне. Јер, пре свега, по моме мишљењу, детенце је и сувише мало, то јест није крупно, тако да би за једно одређено време био потребан трипут, па и пет пута већи број деце него калуђера, тако да би грех, ако би се и смањивао на једној страни, на крају крајева, на другој страни растао, ако не по каквоћи, а оно по количини. Тако резонујући, господо, ја се, наравно, удубљујем у душу злочинца из дванаестог века. што се, пак, тиче мене, човека из деветнаестог века, ја бих можда ствар и друкчије посматрао, о чему вам саопштавам, тако да ви, господо, немате разлога да кезите зубе на мене, а већ вам то, генерале, никако и не личи... Сем тога, детенце, по мом личном мишљењу, није хранљиво, и можда је и сувише слатко и отужно, тако да оно не може да задовољи глад, а узалуд изазива грижу савести. ... А сад завршетак, финале, господо, које садржи решење једног од најважнијих питања и тадашњег и данашњег времена! Злочинац завршава тиме што одлази свештенству и оптужује себе предајући се у руке властима. Сад је питање какве су њега муке очекивале у оно време, какви точкови, ломаче и ватре? Ко га је гонио да иде и да оптужује самога себе? Зашто се једноставно није зауставио на цифри шездесет, чувајући тајну до свог умрлог часа? Зашто просто није оставио калуђере на миру, па као пустињак живео у покајању? Зашто, најзад, и сам није ступио у калуђере? Ето, у томе је и одгонетка! Значи да је постојало нешто што је јаче од ломача и ватре, па чак и од двадесетогодишње навике! Значи да је постојала нека мисао јача од свих несрећа, неродица, мучења, куге, море и свег оног пакла који оно човечанство не би ни преживело без те мисли која све обухвата, која управља срцем и оплођава животне изворе мисли. А покажите ми нешто слично тој снази у данашње доба порока и железниких пруга... управо, требало би рећи, у наше доба пароброда и железничких пруга, али ја кажем у наше доба порока и железничких пруга зато што сам пијан, али сам правичан! Покажите ми једну мисао која међусобно везује данашње човечанство, која има макар половину онакве снаге као у оним вековима. I усудите се да кажете после свега тога да нису ослабели, нити се помутили животни извори под том »звездом«, под том мрежом која је спутала људе. I не плашите ме својим благостањем, својим богатствима, ретком глади и брзином саобраћаја! Богатства има више, али је снаге мање; нема више мисли која све повезује; све је омлитавело, све је увенуло, и сви су увенули! Сви, сви смо ми поувенули! ... Али доста, а и није сад реч о томе, него о овоме: да ли би већ требало, многоуважени кнеже, да почнемо закуском која је спремљена за госте? Лебедев, који умало што не доведе неколико слушалаца до правог негодовања (треба имати на уму да су се боце са шампањцем непрестано празниле), неочекиваним завршетком свога говора о закусци одмах помири и придоби за себе све своје противнике. Сам он називаше такав завршетак »вештим адвокатским обртом«. Весели смех се поново заори, сви гости оживеше; сви поустајаше од стола да се размрдају и да се прошетају по тераси. Само Келер и даље остаде незадовољан Лебедевљевим говором и беше необично узбуђен. — Напада просвету, проповеда фанатизам дванаестог столећа, кревељи се и шегачи, и то без икакве невиности срца; а чиме је он сам стекао кућу, дозволите да вас запитам? — говорио је гласно, заустављајући све и свакога. — Ја сам познавао правог тумача Откровења — говорио је генерал у другом углу, другим слушаоцима, међу којима беше и Птицин, кога он ухвати за дугме — покојног Григорија Семјоновича Бурмистрова; он је, тако рећи, својим говором палио срца. I, пре свега, намештао је наочари, расклапао велику старинску књигу у црном кожном повезу, а сем тога још и седа брада и две медаље за хумане акције. Почињао би грубо и строго, пред њим су се клањали генерали, а даме су у несвест падале... а овај завршава закуском! На шта то личи? Слушајући генерала, Птицин се смешио и као да се спремао да узме шешир, али као никако није могао да се одлучи, или је непрестано заборављао своју намеру. Гања је, још пре него што су се дигли од стола, наједном престао да пије, и склонио испред себе чашу; нешто мрачно пређе му преко лица. Кад устадоше од стола, он приђе Рогожину и седе поред њега. Могло се помислити да су они у најбољим пријатељским односима. Рогожин, који се у почетку и сам неколико пута спремао да кришом оде, седео је сад непомично, оборивши главу, и као да је и он заборавио да је хтео да иде. Целе вечери није попио ни капи вина, и био је врло замишљен; само би с часа на час подизао очи и загледао се у све и свакога. Сад се, пак, могло помислити да ту ишчекује нешто за себе врло важно и да се извесно време одлучио да не одлази. Кнез је попио свега две или три чаше, те беше само весео. Уставши од стола, он се сусрете с погледом Јевгенија Павловича, сети се објашњења које му је предстојало и осмехну му се љубазно. Јевгеније Павлович климну главом и наједном указа очима на Иполита, кога је баш у том тренутку упорно посматрао. Иполит је спавао испружен на дивану. — Реците ми, кнеже, молим вас, зашто се то дериште довукло к вама — рече он наједном са тако неприкривеном мрзовољом, па чак и љутито, да се кнез зачуди. — Смем да се кладим да је нешто ружно наумио! — Ја сам приметио — рече кнез — бар се мени тако учинило, да се ви данас за њега и сувише интересујете, Јевгеније Павловичу. Је ли то тачно? — А додајте још и то: да бих ја у овим сопственим неприликама и без њега имао због чега да се замислим, тако да се, ето, самом себи чудим, што цело вече не могу да одвојим очи од тог одвратног лица. — Он има лепо лице ... — Ето, ето, гледајте! — викну Јевгеније Павлович тргнувши кнеза ра рукав — ето! ... Кнез се још једном зачуђено загледа у Јевгенија Павловича.

V

Иполит, који пред крај Лебедевљеве расправе наједном заспа на дивану, сад се нагло пробуди, као да га је неко у слабину гурнуо, стресе се, придиже се, обазре се око себе и побледе. Он се освртао као у неком страху; и кад се свега присетио и схватио, на лицу му се оцрта скоро прави ужас: — Шта, они се разилазе? Је ли свршено? Је ли све свршено? Је ли изгрејало сунце? — питаше он узнемирено хватајући кнеза за руку. — Колико је часова? Тако вам бога, које је доба? Ја сам преспавао. Јесам ли дуго спавао? — додаде он са скоро очајничким погледом, као да је преспавао нешто важно од чега је, у најмању руку, зависила сва његова судбина. — Спавали сте седам или осам минута — одговори му Јевгеније Павлович. Иполит жудно погледа у њега и замисли се за неколико тренутака. — А ... само толико! Ја сам, дакле ... I он дубоко и похлепно предахну, баш као да је збацио са себе неки огроман терет. Најзад схвати да ништа није »свршено«, да још није свануло, да су гости устали од стола само због закуске, а да се свршило само Лебедевљево наклапање. Он се осмехну, а болесна румен, у облику две јарке мрље, заигра му на образима. — А ви сте, Јевгеније Павловичу, и минуте бројали док сам ја спавао — прихвати он подсмешљиво — ви цело вече нисте скидали ока с мене, ја сам видео. А! Рогожин! Њега сам баш сањао — шапну он кнезу намрштивши се и климајући главом према Рогожину, који је седео за столом. — Ах, да — пређе он опет наједном на нешто друго — где је наш беседник, где је Лебедев? Лебедев је, дакле, завршио? О чему ли је говорио? Је л' те, кнеже, да ли сте ви једном говорили да ће свет спасти »лепота«? Господо — викну он гласно свима — кнез тврди да ће лепота спасти свет! А ја, опет, тврдим да су његове мисли отуд тако несташне што је он заљубљен. Господо, кнез је заљубљен; ја сам се у то убедио вечерас, чим је ушао. Не црвените, кнеже, биће ми вас жао. Која ће лепота спасти свет? Мени је то Коља испричао ... Јесте ли ви ревностан хришћанин? Коља каже да ви себе називате хришћанином. Кнез се пажљиво загледа у њега, али му ништа не одговори. — Ви ми не одговарате? Ви можда мислите да вас ја богзна колико волим? — додаде наједаред Иполит, као из пушке. — Не, то не мислим. Ја знам да ви мене не волите. — Охо! Зар ни после оног јуче? Па ја сам јуче био искрен према вама. — Ја сам још јуче видео да ме не волите. — То јест зато што вам завидим, што вам завидим? Ви сте то увек мислили, па и сад мислите, али... Али зашто вам ја говорим о томе? Хоћу да попијем још коју чашу шампањца. Наспите ми, Келере! — Ви више не смете пити, Иполите, ја вам нећу дати... I кнез одмаче чашу испред њега. — I збиља... — пристаде он одмах и као да се замисли — заиста би неко могао још рећи... Али шта се то, опет, мене сад тиче шта ће ко рећи! ... Зар није тако, зар није тако? Нека говоре они после шта хоће, је 1' те, кнеже? I шта се то свих нас тиче шта ће бити после! ... Ја сам, уосталом, још бунован. Какав сам само. страшан сан уснио, тек сам се сад сетио... Ја вам, кнеже, не желим да сањате такве снове, иако вас можда и збиља не волим. Уосталом, кад неко једног човека не воли, он му зато још не мора желети зла, зар није тако? Али што ја сад све то питам? Непрестано нешто питам! Дајте ми своју руку; ја ћу вам је чврсто стиснути, ево овако ... Ви сте ми ипак пружили руку. То значи да знате да вам је ја искрено стежем?... Него, заиста нећу више да пијем. Колико је часова? Уосталом, није потребно, знам колико је. Куцнуо је мој час! Сад је право време. А шта, је л' то тамо у углу доносе закуску? Значи да је овај сто слободан? Врло добро! Господо, ја... Али сва та господа и не слушају... Ја имам намеру да прочитам један чланак, кнеже; наравно, закуска је занимљивија, али... I он одједном, сасвим изненада, извади из горњег бочног џепа један велики коверат канцеларијског формата са великим црвеним печатом. I стави га испред себе на сто. Тај неочекивани поступак учини ефекат на друштво, које на њега није било припремљено, или, боље рећи, било је »припремљено«, али не за то. Јевгеније Павлович чак поскочи на својој столици; Гања се брзо примаче столу; то исто учини и Рогожин, али с неком гадљивом мрзовољом, баш као да разумеваше о чему је реч. Лебедев, који се задесио у близини, приђе са радозналим очицама и гледаше у коверат, трудећи се да погоди о чему је реч. — Шта вам је то? — запита кнез узнемирено. — Кад први крајичак сунца изгреје, ја ћу лећи да спавам, кнеже, то сам вам казао; дајем вам часну реч: видећете! — викну Иполит. — Али... али... зар ви мислите да ја нисам у стању да распечатим овај коверат? — додаде он посматрајући све редом са неким изазивањем, баш као да се обраћаше свима, од првог до последњег. Кнез примети да он сав дрхти. — Нико од нас то не мисли — одговори кнез у име свих — и по чему ви мислите да неко од нас има такву мисао? Али каква... каква вам је то чудновата идеја да нам сад читате? Ста вам је то ту, Иполите? — Шта ј е то ту? Шта се, опет, с њим десило? — питаху сви наоколо. Сви прилажаху, неки ј ош жваћући; коверат са црвеним печатом све је привлачио, као магнет. — То сам ја јуче написао, одмах пошто сам вам дао реч да ћу се преселити, кнеже. Писао сам јуче цео дан, затим целу ноћ, и тек сам јутрос завршио. Кад је било пред зору, онда сам сањао ... — Зар није боље да оставимо то за сутра? — прекиде га кнез неодлучно. — Сутра »већ времена неће бити«! — осмехну се Иполит хистерично. — Уосталом, не узнемирујте се, ја ћу то прочитати за четрдесет минута, највише за час... I погледајте само како се сви интересују; сви су пришли; сви посматрају мој печат, и ето, да нисам овај чланак овако у коверат запечатио, никаквог ефекта не би било! Ха-ха! Ето вам шта значи тајанственост! Хоћу ли, господо, да распечатим или не? — викну он смејући се својим чудним смехом и севајући очима. — Тајна! Тајна! А сећате ли се, кнеже, ко је то рекао да »времена више бити неће« ? То говори огромни моћни анђео у Откровењу. — Боље да не читате! — наједном викну Јевгеније Павлович, са таквим узбуђењем каквом се од њега нико не би надао, тако да се то многима учини чудновато. — Не читајте! — викну и кнез, положивши руку на коверат. — Какво сад опет читање? Сад је закуска — примети неко. — Чланак? Је ли за часопис? — запита други. — Сигурно нешто досадно? — додаде трећи. — Ама, шта је све то? — питаху остали. Али кнежев плашљив гест баш као да уплаши и самог Иполита. — Дакле... да не читам? — прошапта му он некако обазриво, са искривљеним осмехом на помодрелим уснама. — Да не читам? — промрмља он прелазећи погледом преко свих гостију, свих очију и лица, загледајући се опет у све са пређашњом експанзивношћу која баш као да беше против свих њих уперена. — Ви се ... бојите? — окрете се он опет кнезу. — Чега? — запита овај мењајући се у лицу све више. — Има ли когод двадесет копјејака? — скочи Иполит наједном са столице као да га је неко гурнуо. — Какав било новчић? — Ево! — даде му одмах Лебедев; њему севну мисао да је болесни Иполит полудео. — Вера Лукијановна! — журно викну Иполит — узмите и баците на сто; глава и ли писмо? Ако падне писмо, онда да читам! Вера уплашено погледа у новац, у Иполита, затим у оца, па забацивши главу уназад, као да беше убеђена да она сама никако не треба да гледа у новац, невешто га баци на сто. Паде писмо. — Да се чита! — прошапута Иполит, као згажен том одлуком судбине. Не би већма пребледео ни да му је смртна осуда прочитана. — Уосталом — стресе он наједном, поћутавши неколико тренутака — шта је то? Зар сам ја сад заиста бацио коцку? — обиђе он погледом све присутне са истом наметљивом отвореношћу. — Него, то је ванредна психолошка црта! — викну он наједном, обраћајући се кнезу са искреним чуђењем. — То је... несхватљива црта, кнеже! — потврди он живахнувши и као дошавши к себи — ви то, кнеже, запишите или запамтите, јер ви, канда, скупљате материјал о смртној казни... Мени су причали, ха-ха! О, боже, колика је ово несмислена глупост! Он седе на диван, подлакти се на сто обема рукама и ухвати се за главу. — Па то је просто срамота! ... — настављаше. — А шта се, опет мене тиче што је то срамота — подиже он скоро у истом тренутку главу. — Господо! Господо! Ја отварам коверат — објави са неком изненадном одлучношћу — ја... ја, уосталом, никога не гоним да слуша! ... Уздрхталим од узбуђења рукама распечати коверат, извади из њега неколико ситно исписаних табачића хартије за писма, метну их испред себе па поче да их сређује. — Ама, шта је то? Шта је ту у питању? Шта ће се то читати? — мргодно гунђаху неки гости. Остали ћутаху. Али сви поседаше, па са радозналошћу почеше гледати. Можда су заиста очекивали нешто необично. Вера се приби уз очеву столицу па од страха само што не заплака; скоро исто се тако уплашио и Коља. Лебедев, који беше већ сео, наједном устаде, дохвати свеће и примаче их ближе Иполиту, да боље види при читању. — Господо, ово је... ви ћете одмах видети шта је ово — додаде због нечег Иполит и поче да чита: — »Неопходно објашњење!« Епиграф: »Апрес мои ле делуге«... Их, до ђавола! — викну он као да се опекао — како сам могао метнути овако глуп епиграф? ... Слушајте, господо! ... уверавам вас да су све ово, на крају крајева, можда страховите тричарије! Ту су само извесне моје мисли... Ако ви држите да је овде нешто тајанствено или... забрањено ... једном речју... — Боље читајте без увода — прекиде га Гања. — Почео да врда! — додаде неко. — Много се овде прича — убаци Рогожин, који је за све то време ћутао. Иполит се наједаред загледа у њега, а кад им се погледи сукобише, Рогожин се горко и жучно искези и полагано изговори чудновате речи: — Не ради се тако тај посао, момче, не ради се то тако ... Шта је Рогожин хтео тиме да каже, то, наравно, нико не разумеде, али његове речи учинише доста чудан утисак на све присутне; свакога једним крајичком дотаче иста заједничка мисао. На Иполита, пак, учинише те речи страшан утисак: он тако задрхта да кнез већ испружи руку да га задржи, и он би јамачно и викнуо да га у тај мах не издаде глас. Читав минут не могаде ни речи проговорити, већ само гледаше у Рогожина, тешко дишући. Најзад, губећи дах и са необичним напором, изговори: — Дакле, то сте ви... били... ви? — Шта сам ја био? Шта? — одговори му Рогожин у недоумици, али Иполит, планувши и скоро ван себе од јарости, која га наједном обузе, оштро и гласно викну: — Ви сте били прошле недеље код мене, ноћу, у два часа, онога дана кад сам ја к вама изјутра долазио, ви!!! Признајте, јесте ли ви били? — Прошле недеље? Ама, да ниси ти, момче, збиља памећу померио? »Момче« опет неколико тренутака поћута, ставивши кажипрст на чело, као да се присећаше; али у његовом бледом осмеху који се и сад кривио од страха наједном сину нешто, баш као неко лукавство које ликоваше. — Ви сте оно били! — понови он најзад скоро шапатом, али са необично јаким убеђењем — ви сте били код мене и ћутке седели на столици код прозора читав час; и више, између један и два часа по поноћи; затим сте око три часа устали и отишли... То сте били ви, ви! Зашто сте ме плашили, зашто сте долазили да ме мучите... то не разумем, али сте то били ви! ... I ту у његовом погледу наједном севну бескрајна мржња, и поред дрхтавице од страха која га још никако не остављаше. — Ви ћете, господо, све то одмах сад чути, ја... ја ... слушајте ... Страшно брзајући, опет дохвати листиће; они су се растурили у нереду; он се трудио да их сложи; дрхтаху у његовим рукама; дуго не могаде да их среди. — Овај или је полудео или бунца! — промрмља Рогожин једва чујно. Читање најзад отпоче. Првих пет минута аутор неочекиваног чланка беше још непрестано задуван, те је читао невезано и неравномерно; али доцније његов глас очврсну и поче да потпуно изражава смисао онога што .је читао. Понекад би га само прекидао јак кашаљ. Око половине чланка он јако промукну; необично одушевљење, које га обузимаше све више што је дуже читао, достиже при крају свој врхунац, као и болан утисак учињен на слушаоце. МОЈЕ НЕОПХОДНО ОБЈАШЊЕЊЕ Апрес мои ле делуге »Јуче изјутра био је код мене кнез; између осталог, он ме је при волео да пређем к њему у летњиковац. Ја сам знао да ће он на том неизоставно настојати, и био сам уверен да ће ми просто извалити како ће ми у његовој вили »бити лакше да умрем међу људима и у зеленилу« — како се он изражава. Али данас не рече: да умрем, него да ,лакше проживим' што је за мене, у моме положају, скоро сасвим свеједно. Ја га запитах шта то он подразумева под својим непрекидним ,зеленилом' и зашто ми толико намеће своје ,зеленило', па на своје велико чуђење дознах како сам се ја сам оне вечери изразио да сам дошао у Павловск да се још последњи пут нагледам зеленила. А кад му приметих да је, на крају крајева, мени свеједно где ћу умрети, да ли у зеленилу или гледајући кроз прозор на комшијске ћерамиде, и да још за ових десетак-петнаест дана нема смисла толико се узнемиравати, он се одмах сложи са мном. Али зеленило и чист ваздух ће, по његовоме мишљењу, ипак изазивати неку физичку промену, и моје узбуђење и моји снови ће се променити, па можда и ублажити. Ја му тад, смејући се, приметих да говори као материјалист. Он ми, са својим осмехом, одговори да је материјалист одувек и био. Како, пак, он никад не лаже, онда те речи сигурно нешто значе. Његов осмех је добар; ја сам њега сад боље упознао. Не знам да ли га волим или га не волим; сад немам времена да се око тога бакћем. Треба узети у обзир да је моја петомесечна мржња према њему у току последњег месеца почела сасвим да попушта. Ко зна, можда сам долазио у Павловск углавном зато да њега видим. Али... зашто сам напуштао своју собу? Ко је на смрт осуђен, тај не треба да напушта свој угао. I да нисам сад донео дефинитивну одлуку, него да сам се, напротив, одлучио да чекам до последњег тренутка, онда, наравно, ја не бих напуштао своју собу ни за шта на свету, нити бих прихватио његов предлог да се преселим у Павловск да умрем код њега. Морам да похитам и да довршим цело ово ,Објашњење' неизоставно до сутра. Према томе, нећу имати времена да га прочитам и да га поправим, прочитаћу га сутра, кад га будем читао кнезу и двојици-тројици сведока, које се надам да ћу наћи код њега. Како, пак, овде неће бити ниједне неистините речи, него само истина, последња и свечана, то сам још сада радознао какав ће утисак она учинити на мене лично у оном часу у тренутку кад је будем читао. Уосталом, није ни требало да пишем речи: ,истина последња и свечана'. За две недеље нема смисла лагати, јер две недеље не вреди ни живети, и то је најбољи доказ да ћу написати само истину. (Н.Б. Не заборавити мисао: да нисам ја можда луд у овом тренутку, тј. тренуцима? Мени је неко убедљиво казао да људи у последњем ступњу туберкулозе неки пут полуде за неко време. Проверити то сутра за време читања по утиску који ћу учинити на слушаоце. То питање неизоставно и са највећом тачношћу решити; иначе се ничему не може приступити.) Ћини ми се да сам сад велику глупост написао; али за поправљање немам времена, то сам већ рекао. Осим тога, дајем себи реч да у овом рукопису нећу исправљати ни један ред, чак и ако бих приметио да сам себи, после сваког реда противречим. Хоћу сутра при читању нарочито то да утврдим да ли је ток мојих мисли логичан, да ли опажам своје грешке и да ли је, према томе, тачно све оно што сам за ових шест месеци у овој соби размишљао, или је све то било једно бунило. Да сам пре два месеца имао сасвим да напустим своју собу, као ово сад, и да се опростим са Мајеровим зидом, ја сам уверен да би ми било жао. Сад, пак, ништа не осећам, иако сутра напуштам и собу и зид заувек! То значи да је моје убеђење - да за две недеље не вреди ни жалити, нити се предавати каквим било осећањима - овладало мојом природом, те оно сад већ може да заповеда свим мојим осећањима. Но да ли је то тачно? Је ли тачно да је моја природа сад сасвим побеђена? Јер кад би мене сад почели да муче, ја бих сигурно одмах стао да запомажем, и не бих рекао да не вреди викати и осећати бол кад ми остаје свега још две недеље да живим. Али да ли је то истина да мени остаје да живим још свега две недеље, а не више? Ја сам онда у Павловску слагао: мени професор Б. ништа није говорио, нити ме је икад видео, али пре недељу дана су к мени довели студента Кислородова; он је по својим убеђењима материјалист, атеист и нихилист, ето зашто сам баш њега позвао: био ми је потребан један човек који ће ми најзад рећи голу истину без икакве сентименталности и увијања. Он је тако и учинио, и то не само са готовошћу и без увијања него чак и са очевидним задовољством (што је, по моме мишљењу, било и сувишно). Он ми кресну право у очи да ми је преостало да живим још месец дана; а можда и који дан више, ако прилике буду повољне. Али ми рече да могу и много раније умрети. По његовоме мишљењу, ја могу и изненада да умрем, чак и сутра: такви су се случајеви дешавали, тако се баш пре три дана једна млада дама, болесна од туберкулозе, и у положају сличном овоме мом, у Коломни, спремала да иде на пијацу да купи намирнице, кад наједном осети да јој је позлило, леже на диван, уздахну и умре. Све ми је то саопштио Кислородов, чак кокетујући донекле својом неосетљивошћу и необазривошћу, и баш као чинећи ми част, то јест дајући ми тиме на знање да и мене сматра за таквог истог свеодричућег вишег створа, као што је и он сам, за кога смрт, разуме се, не представља ништа нарочито. На крају крајева, факат је ипак утврђен: месец дана и никако више! Да он није погрешио, у то сам ја потпуно убеђен. Мене је много зачудило како је кнез данас погодио да ја сањам ,ружне снове1; он је рекао буквално то да ће се у Павловску ,моје узбуђење и моји снови' променити. А што снови? Он или је медицинар или ја заиста ванредно уман човек, те може много штошта да погоди. (Али да је он, на крају крајева, ипак ,идиот', о томе нема нимало сумње.) Ја сам баш пре него што ће он доћи уснио један необичан сан (један од оних, уосталом, који ми сад стотинама долазе). Заспао сам — можда један час пре његовог доласка — и видео као да сам у једној соби (али не у својој). Соба је била већа и виша од моје, боље намештена, светла, орман, комода, диван и моја постеља, велика и широка, покривена зеленим свиленим прошивеним покривачем. Али у тој соби ја видех једну страшну животињу — некакво чудовиште. Личило је на шкорпију, али није било шкорпија, него нешто одвратније и много страшније, изгледа баш стога што таквих животиња у природи и нема, него да се она то нарочито мени појавила и да се у томе скрива нека тајна. Ја сам је врло пажљиво разгледао, она је мрке боје и има оклоп, одвратан гмизавац, четири педља дуг, код главе два прста дебео, а идући према репу све тањи тако да му сам крајичак репа није био дебљи од једне десетине палца. На један педаљ од главе излазе из трупа, под углом од четрдесет пет степени, две шапе, са сваке стране по једна, дугачке неколико сантиметара, тако да кад се посматра одозго, онда цела животиња изгледа као трозубац. Главу јој нисам разгледао, али сам видео два брка, не много дугачка, у виду две јаке игле. I ти бркови беху мрки. Таква иста два брка на крају репа и на крају сваке шапе, према томе: свега осам бркова, животиња трчаше по соби врло брзо, ослањајући се шапама и репом, при чему јој се и труп и шапе извијаху као змијице, необичном брзином, и поред оклопа; беше врло одвратно гледати то. Ја сам се страшно бојао да ће ме то чудовиште ујести; рекоше ми да је отровно, али мене је највише мучила мисао: ко ли га је то могао послати у моју собу, шта хоће неко тиме да ми учини, и у чему је ту тајна? Оно се крило под комоду, под орман, завлачило се у углове. Ја седох на столицу и подавих ноге пода се. Оно брзо претрча укосо преко целе собе па нестаде негде око моје столице. У страху се освртох на све стране, али како сам седео подавивши ноге, надао сам се да се оно неће успузати на столицу. Наједаред чух иза себе, скоро поред главе, неко праскаво шуштање; осврнух се и видех да поган пузи по зиду и да је већ доспела наспрам моје главе, да чак моју косу дотиче репом који се ванредно брзо окреташе и извијаше. Скочих, а животињице нестаде. Бојао сам се да легнем на кревет, да ми она не би допузила под јастук. У собу уђе моја мати и неки њен познаник. Они почеше хватати гмизавца, али беху мирнији него ја, уопште га се нису бојали. Но они ништа не разумеваху. Наједаред гад опет измиле; овог пута је милео по земљи врло полако, и баш као с неком нарочитом намером, полагано се извијајући, што беше још одвратније, опет косо преко собе, према вратима. Тада моја мати отвори врата и викну Норму, нашег пса, огромног теријера, црног и чупавог; липсао је пре пет година. Пас скочи у собу па застаде над гмизавцем као укопан. Застаде и гмизавац, само се још увек онако извијаше и лупкаше по поду крајевима шапа и репа. Ако се не варам, животиње не могу осећати мистични страх, али мени се у том тренутку учини као да у Нормином страху има нечег врло необичног, што је било скоро сасвим мистично и да она, према томе, исто као и ја, предосећа да та животиња има у себи нешто судбоносно и нешто тајанствено. Пас се лагано повлачио испред гмизавца, који је полако и опрезно пузио према њему; изгледаше као да је гад хтео да се изненада баци на пса па да га уједе. Крај свега страха Норма га гледаше страшно љутито, премда јој цело тело дрхташе. Она наједаред искези своје страшне зубе, раствори целу огромну црвену чељуст, мало се згури, намести се, одлучи и наједаред шчепа гада зубима. Мора бити да се гад јако тргнуо да би умакао, тако да га Норма још једном у лету дохвати и два пута га свом чељусти увуче у себе, све у лету, као да га је гутала. Оклоп запуцкета под псећим зубима; репић и шапе, који су вирили из чељусти, мрдаху огромном брзином. Наједном Норма тужно скикну: гмизавцу пође за руком да је уједе за језик. Са циком и завијањем раствори она од бола чељуст, и ја видех да се здробљени гад још миче у чељусти, пуштајући из свог полусмрвљеног трупа на Нормин језик велику количину белог сока, сличног соку згажене црне бубашвабе... Ту се ја пробудих, а у собу ми уђе кнез.« — Господо — рече Иполит, прекинувши наједном читање, чак се скоро и застидевши — ја ово нисам досад прочитао, али ми се чини да сам много непотребног написао. Тај сан ... — Има тога! — пожури се да убаци Гања. — Ту има сувише много личног, признајем, то јест, углавном о мени... Говорећи то, Иполит је имао уморан и клонуо изглед и брисао је марамицом зној са чела. — Да, и сувише се својом личношћу интересујете — прошишта Лебедев. — Ја, господо, никога не присиљавам, то сам вам већ рекао: ко неће да слуша, нека се слободно удаљи. — Тера нас ... из туђе куће — прогунђа Рогожин једва чујно. — А ако сви ми наједном устанемо по одемо? — проговори изненада Фердишченко, који се све дотле не усуђиваше да говори. Иполит наједном обори очи па дохвати рукопис, али у том истом тренутку диже опет главу, и севајући очима, са црвенилом на образима, оштро се загледавши у Фердишченка, рече: — Ви мене баш никако не можете да трпите! Заори се смех; уосталом, већина се није смејала. Иполит страшно поцрвене.

— Иполите — рече кнез — прекините читање, а рукопис дајте мени, па лежите да спавате овде у мојој соби. Можемо још разговарати пред спавање, па и сутра, али под условом да више никад не отварате ове табаке. Хоћете ли?

— Зар је то могуће? — погледа га Иполит зачуђено. — Господо! — викну он живнувши опет грозничаво — глупа епизода, у којој нисам умео да се снађем. Више нећу прекидати читање. Ко ће да слуша, нека слуша.

Он брже отпи гутљај воде из чаше, брже се налакти на сто па се сакри од погледа и упорно поче да чита. А стид га ускоро прође ... »Идеја о томе (настави он читање) да не вреди живети ових неколико недеља почела је да ме у пуној мери осваја, мислим, још пре месец дана, кад ми је преостајало да живим још четири недеље, али је потпуно овладала мноме тек пре три дана, кад сам се вратио из Павловска после оне вечери. Први тренутак кад ме је та мисао потпуно и непосредно прожела доживео сам на тераси код кнеза, баш у оном моменту кад сам мислио да учиним последњи покушај да живим, када сам хтео да видим људе и зеленило (признајем да сам то ја сам рекао), кад сам падао у ватру, заступао права Бурдовскога, ,мога ближњег', и сањао да ће сви они раширити руке, примите ме у свој загрљај и замолити ме за опроштај, а тако исто и ја њих — једном речју, завршио сам као права будала. Ето, у тим тренуцима појавило се у мени ,последње убеђење'. Сад се чудим како сам само могао да живим читавих шест месеци без тог убеђења! Ја сам позитивно знао да имам сушицу и да је она неизлечива; нисам обмањивао себе и схватио сам то сасвим јасно. Али што сам је ја јасније разумевао, тим ми се грчевитије хтело да живим; хватао сам се за живот и пошто-пото хтео да живим. Признајем да сам се тада могао љутити на свој мрачан и тежак удес, који је ресио да ме згази као мушицу, и то, наравно, не знајући зашто; али зашто при тој љутњи нисам и остао? Зашто сам стварно почињао да живим, знајући да ми је то већ немогућно? Зашто сам покушавао кад сам лепо знао да више немам шта да покушавам? Међутим, нисам могао ниједну књигу да прочитам, те сам и престао да читам; шта вреди читати и сазнавати за шест месеци? Та мисао ме је често нагонила те сам бацао књигу. Да, тај Мајеров зид много би могао испричати! Много сам штошта на њему записао. Није било ниједне мрље на том прљавом зиду коју ја нисам напамет знао. Проклети зид! Па ипак ми је он милији од свег павловског зеленила, то јест требало би да ми је милији, кад ми сад не би све било свеједно. Сећам се са каквим сам пожудним интересовањем почео тада да пратим ток њиховог живота; таквог интересовања пре никад нисам имао. Неки пут сам с нестрпљењем и с грдњом очекивао Кољу, у тренуцима кад сам био толико болестан да нисам могао излазити из собе. Ја сам у толикој мери улазио у све ситнице, интересовао се за све могуће вести, да сам скоро постао сплеткаш. Нисам могао, на пример, да разумем како ти људи, имајући у себи толико живота, не знају да постану богаташи (а то ни данас не разумем). Знао сам једног сиротана о коме су ми после причали да је умро од глади, и, сећам се, то ме је страшно револтирало: да је било могућно тог јадника повратити у живот, ја бих га, ваљда, погубио. Неки пут би ми по читаве недеље бивало лакше, те сам могао да излазим на улицу; али улица поче, најзад, толико да ме једи да сам по читаве дане намерно седео у соби, као у хапсу, мада сам могао излазити као и други свет. Просто нисам могао очима да видим тај народ који је тумарао и журио тамоамо, стално нешто забринут, мргодан и узрујан, који је јурио око мене по тротоарима. Чему та њихова вечита туга, њихова вечита брига и журба; вечита туробна љутња (јер они су зли, зли, зли). Ко је крив што су сви они тако несрећни и што не умеју да живе, мада имају пред собом по шездесет година живота? Зашто је Зарњицин дозволио себи да умре од глади, имајући пред собом шездесет година живота? I сваки вам показује своје рите, своје жуљевите руке, сваки се љути и виче: ,Ми радимо као стока, мучимо се, гладни смо као пси, а немамо хлеба! Други не раде и не муче се, а имају свега у изобиљу!' (Вечити припев!) Заједно с њима од јутра до мрака трчи и жури некуд неки несрећни смоља ,из бољег друштва', Иван Фомич Суриков — станује над нама у нашој кући — увек са поцепаним лактовима, отпалом дугмади, набављајући нешто за разне људе, увек за неким туђим послом, од јутра до мрака. Ако ступите с њим у разговор, ви ћете стално чути: ,Сиромах сам, јадан и убог, жена ми је умрла, нисам имао лекове да јој купујем, а зимус ми се дете смрзнуло. Најстарија ћерка живи с неким тамо...' I увек тако слини, увек кука! О, ни труни, ни труни сажаљења нисам имао према тим будалама, ни сад ни пре, и то с поносом говорим! Зашто он није Ротшилд? Ко је крив што и он нема милионе као Ротшилд, што нема хрпе златних дуката и наполеона, онакве хрпе, тачно онако високе хрпе као под вашарским шатрама о Белој недељи! Кад већ живи, значи — све је у његовој власти. Ко му је крив што он то не разуме? Али мени је све то сад већ свеједно, и немам времена да се љутим, но тада, тада, понављам, буквално сам гризао јастук ноћу и цепао покривач од беса. О, како сам тада сањао, како сам желео, како сам нарочито желео да ме као осамнаестогодишњег младића, недовољно оденутог, једва покривеног, наједном избаце на улицу и оставе потпуно самог, без стана, без посла, без залогаја хлеба, без родбине, без иједног познатог човека, у неком огромном граду, гладног, испребијаног (тим боље!), али здравог, па да им ја покажем ... — Шта да им покажем? О зар ви мислите да ја не знам колико сам се и без тога понизио самим овим својим „Објашњењем"! Ето, ко ме неће сматрати за шмокљана који не зна шта је живот — заборављајући да мени није више осамнаест година; заборављајући да живети онако као што сам ја живео за ових шест месеци значи доживети седе власи! Али нека се срмеју и нека говоре да су све то бајке. Ја сам, збиља, и причао себи бајке. Испуњавао сам њима читаве своје ноћи; ја их се и сад сећам. Али зар да их сад опет препричавам, сад, кад; је већ и за мене прошло време бајки? I коме? А ја сам се тада њима тешио, кад сам већ јасно видео да ми је забрањено чак и грчку граматику да учим, те сам баш једном и помислио: ,Нећу ни до синтаксе доћи, а већ ћу умрети' — то помислих већ на првој страници и бацих књигу под сто. Она и сад тамо лежи; забранио сам Матрјони да је диже. Нека ме онај коме падне у руке ово моје „Објашњење" и ко буде имао стрпљења да га прочита — нека ме прогласи и за луђака, или чак и за гимназисту, а још најтачније ће бити: за осуђеног на смрт, коме је, сасвим природно, почело да изгледа да сви људи, осим њега, и сувише мало цене живот, да га троше сувише немарно и да се сувише лено, сувише несавесно животом користе, те да, према томе, сви до последњег нису ни достојни живота. Па шта онда! Ја тврдим да ће се мој читалац преварити и да је моје убеђење потпуно независно од моје смртне осуде. Запитајте, запитајте их само како сви они, од првог до последњег, схватају у чему је срећа? О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада из очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нека га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао. Ствар је у животу, једино у животу, његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску! Али шта вреди говорити! Ја сумњам да све што сад говорим толико личи на најобичније фразе да ће ме свако сматрати за ученика неког нижег разреда гимназије који подноси свој школски задатак о »изласку сунца«, или ће рећи да сам можда и хтео нешто да искажем, али да при свој својој доброј вољи нисам умео то... ,да објасним'. Да, ипак, морам да приметим да у свакој генијалној или новој човечјој мисли, или просто чак у свакој озбиљној човечјој мисли која се роди у нечијој глави, увек остаје нешто такво што се некако другим људима не може објаснити, па макар ви читаве књиге исписали и макар своју мисао, тридесет пет година објашњавали. Још увек ће остати нешто што ни за шта на свету неће хтети изићи из ваше лобање, и остаће у вама заувек; па ћете тако и умрети, не објаснивши можда баш оно што је било најглавније у вашој идеји. Али, ако ни ја сад нисам умео да објасним све оно што ме је за ових шест месеци мучило, ипак ће неко разумети бар то да сам, доспевши до свог садашњег ,последњег убеђења', можда и сувише скупо платио за њега; ето, то сам из неких својих разлога сматрао за потребно да истакнем у свом ,Објашњењу'. Него, да наставим даље.«

VI

»Нећу да лажем: стварност је и мене ловила на удицу у тих шест месеци, а понекад ме толико заносила да сам заборављао на своју пресуду или, још боље, нисам хтео на њу да мислим, те сам чак и извесне послове обављао. Али да кажем овде нешто о тадашњим својим приликама. Кад сам пре осам месеци постао већ сасвим болестан, онда сам прекинуо све своје везе и оставио све своје негдашње другове. А како сам и иначе увек био прилично суморан човек, то су ме другови лако заборавили. Наравно, они би ме и без те чињенице заборавили. Услед прилика код куће, тј. ,у породици', осећао сам се такође усамљен. Ја сам се пре пет месеци једном засвагда закључао изнутра и потпуно се одвојио од своје породице. У кући су ме увек слушали, к мени нико није смео ући, осим кад је у одређено време требало спремити собу и ручак ми донети. Мати је дрхтала пред мојим наредбама, и није смела преда мном да плаче кад бих се ја понекад решио да је пустим к себи. Због мене је стално тукла децу да не лармају и да ме не узнемирују; ја сам се ипак често жалио на њихову вику; могу мислити како ме сад та деца воле! I ,верног Кољу', како сам га био назвао, мора бити да сам доста намучио. Али у последње време је и он мене мучио. Све је то било природно, људи су зато и створени да један другог муче. Али ја приметих да он моју раздражљивост подноси као да је унапред дао себи реч да ће штедети болесника. Наравно, мене је то једило. Али он као да се одлучио да подражава кнеза у ,хришћанској смирености', што је донекле било и смешно. Наравно, он је млад и ватрен дечко, па све подражава; али мени се понекад чинило да је њему већ време да почне и својом памећу да живи. Ја га веома волим. Мучио сам и Сурикова, који је становао изнад нас и од јутра до мрака јурио неким туђим пословима. Њему сам стално доказивао да је за своју сиротињу он сам крив, тако да се човек најзад уплашио па престао да ми долази. То је врло питом човек, најпитомије створење. (Н. Б. Кажу да је смиреност огромна сила - о томе се треба распитати код кнеза, то је његов израз.) Али кад сам се у марту попео горе к њему да видим како се тамо, по његовим рецима, ,смрзнуло' дете — па сам се и нехотице осмехнуо пред лешом његовог детета, јер сам опет почео да објашњавам Сурикову да је он ,сам крив' — онда том јаднику наједном задрхташе усне па, ухвативши ме једном руком за раме, а другом показавши ми врата, тихо, управо скоро шапатом рече: ,Изволите напоље!' Ја изађох и то ми се веома допало, допало ми се још у оном тренутку кад ме је он изводио. Али његове су речи, кад сам их се сећао још дуго после тога, чиниле на мене тежак утисак неког чудног презривог сажаљења према њему, сажаљења какво уопште не бих желео никад да осећам. I тај човек чак ни у тренутку такве увреде (јер ја осећам да сам га увредио иако нисам и мао ту намеру), чак ни у том тренутку не могаде да се разљути! Његове усне не задрхташе тада од љутине, смем да се закунем у то: он ме је ухватио за руку и изговорио своје сјајно ,Изволите напоље!' али ни најмање се не љутећи. Поноса је ту било, чак и сувише, чак колико њему и није личило (тако да ту беше заиста много комичног), али љутине није било. Можда ме је он просто наједном почео да презире. Отада, у два-три маха, кад бих га сретао на степеницама, поче да ми скида шешир, што раније никад није чинио, али се сад већ не би задржавао као пре, него би, збунивши се, само протрчао поред мене. Ако ме је и презирао, он је то чинио на свој начин: он је ,презирао смирено'. А можда ми је и шешир скидао просто из страха, као сину своје поверитељке, јер он је мојој мајци вечито дужан и никако не може да се искобеља из дугова. I то ће од свега бити највероватније. Ја као да хтедох с њим да се објасним, и сигуран сам да би ме он после десет минута молио за опроштење; али увидех да ће још најбоље бити да га оставим на миру. Баш у то исто време, то јест у време кад се Сурикову ,смрзнуло' дете, око половине марта, ја се наједном почех осећати много боље, и то тако потраја читаве две недеље. Почех да излазим, најчешће предвече. Волео сам мартовске сутоне, кад мраз почиње да стеже, и када се пале фењери. Једном ме у Бакалској улици у помрчини престиже један човек ,из бољег друштва'. Нисам га добро видео. Он је носио нешто завијено у хартију и био обучен у неки кратак и бедан капутић који беше сувише лак за то доба године. Кад на једно десет корака преда мном дође спрам једног фењера, приметих да му је нешто испало из џепа. Пожурих се да то дигнем, а било је и време, јер је један у дугачком кафтану већ потрчао, но кад виде ствар у мојим рукама, не хтеде да се отима, хитро ми погледа у руке и изгуби се. Та ствар био је велик, сафијански, старински и добро набијен новчаник; али ја некако на први поглед наслутих да је у њему све што хоћеш, само не новац. Пролазник који га је изгубио одмакао је већ на једно четрдесет корака испред мене и ускоро се и изгуби у гомили. Потрчах, почех да га довикујем; али како нисам могао да му довикнем ништа друго осим ,еј', он се и не осврну. Наједном шмугну улево у једну капију. Кад дотрчах до те капије, у којој беше врло мрачно, тамо већ не беше никога. Кућа беше огромна, једна од оних грдосија што их зидају разни шпекуланти, са малим становима. У неким од њих може да буде понекад по читава стотина таквих станова. Кад утрчах у капију, мени се учини као да у десном углу, у дну огромног дворишта, иде један човек, иако сам кроз помрчину једва назирао. Дотрчавши до тог угла, приметих један улаз на степенице; степенице су биле узане, необично прљаве и врло мрачне; али могло се чути да је тамо горе онај човек још ишао по степеницама, и ја пожурих уза њих, рачунајући да ћу га стићи док му негде отворе врата. Тако се и десило. Степенице беху необично кратке, али их зато беше бесконачно много тако да сам се страшно задувао. Једна врата се отворише и опет затворише на петом спрату, то сам разабрао још кад сам био за три савијутка ниже. Док сам устрчао, док сам се пред вратима издувао, док сам тражио звонце, прође неколико минута. Најзад ми отвори врата једна жена која је у некој мајушној кухињи спремала самовар. Она ћутећи саслуша моја питања, не разумеде, наравно, ништа, па ми онда опет ћутећи отвори врата од суседне собе, тако исто малене, страшно ниске, са бедним, само најпотребнијим намештајем, и са огромном, широком постељом са завесама, на којој је лежао ,Терентјич' (тако викну жена), који је био, како се мени учинило, пијан. На столу је догоревало парченце свеће у гвозденом свећњаку и стојала једна боца, скоро сасвим испражњена. Терентјич ми промрмља нешто, лежећи, и показа руком на суседна врата, а она жена изађе, тако да мени ништа друго не остаде него да отворим та врата. Ја то и учиних, и уђох у суседну собу. Та соба беше још ужа и тескобнија него она прва, тако да нисам могао скоро да се окренем у њој. Једна узана постеља у углу заузимаше несразмерно много простора; остали намештај сачињаваху свега три обичне столице, претрпане разним ритама, и сасвим прост кухињски дрвени сто поред једног овешталог дивана, превученог мушемом, тако да се између стола и кревета скоро никако није могло проћи. На столу се налазио онакав исти свећњак, у ком је горела лојана свећица, као и у првој соби, а на постељи је цвилело једно мајушно детенце, које је, судећи по гласу, имало можда свега три недеље. Њега је преповијала болесна и бледа жена, изгледа млада, сасвим у неглижеу, која је можда тек била почела да устаје после порођаја. Но детенце се није могло да умири и плакало је очекујући мајчине слабе груди. На дивану спаваше друго дете, једна трогодишња девојчица, покривена, како ми се учини, фраком. Поред стола стајао је господин у врло похабаном героку (он је већ скинуо горњи капут и оставио га на кревет) и развијао плаву хартију у којој су биле замотане једно две фунте хлеба и две мале кобасице. На столу, осим тога, беше чајник са чајем, око кога је лежало неколико комада црнога хлеба. Испод кревета је вирио незакључан кофер и два завежљаја с неким ритама. Једном речју, страшан неред. Мени се на први поглед учини да су они обоје, и господин и жена, пристојни људи, али да их је сиротиња довела у овакво понижавајуће стање, у коме неред најзад у клици убија сваки покушај борбе против њега и доводи људе до жалосне потребе да баш у томе нереду, који сваким даном постаје све већи, налазе неко горко и баш као осветничко осећање задовољства. Кад уђох, тај господин, који беше само неколико тренутака пре мене ушао, и сад развијаше свој пакет, говорио је о нечем брзо и ватрено са женом која ј е већ почела да плаче, премда још не беше завршила са повијањем детета. Вести су, јамачно, као и обично, биле рђаве. Лице тога господина, којем је по изгледу могло бити двадесет осам година, црномањасто и мршаво, уоквирено у црне залиске, са брадом тако добро обријаном да се кожа светлела, то лице учини ми се отмено, па чак и пријатно. Оно беше суморно и снуждено, али са неким болним присенком гордости, која зна врло лако да плане. Кад ја уђох, одигра се чудна сцена. Има људи који у својој пргавој увредљивости налазе ванредно уживање, а нарочито кад она код њих доспе (што се догађа врло често) до крајњих граница. У таквим тренуцима њима као да је пријатније да буду увређени него неувређени. Те осетљиве људе после страшно мучи кајање, наравно ако су паметни и ако су у стању да схвате да су се жестили десет пута више него што је требало. Овај господин се загледа у мене једно време са запрепашћењем, а жена са страхом, као да је то било неко велико чудо што је и к њима неко могао да дође. Али он ме наједном скоро бесно нападе; нисам стигао још ни две речи да кажем, а он се, нарочито кад је видео да сам уљудно обучен сигурно нађе страшно увређен тиме што сам се без устезања усудио да завирим у његов ћумез и да видим сву ту његову беду које се он и сам толико стидео. Наравно, обрадовао се што му се дала прилика да искали макар на коме свој јед због свих својих недаћа. Неколико тренутака сам мислио да ће скочити чак и да ме бије; он побледе, баш као жена у хистерији, и страшно уплаши жену. — Како сте смели тако да уђете? Напоље! — викаше он сав дршћући и једва изговарајући речи. Али ту наједном примети у мојој руци свој новчаник. — Ово сте, канда, ви изгубили — рекох ја што сам могао мирније и хладније. (Тако је, уосталом, и било потребно.) Он је стајао преда мном грдно уплашен и неколико тренутака као да није могао ништа да схвати. Затим брзо опипа свој бочни џеп, зину од страха и лупи се руком по челу. — Господе боже, па где сте га нашли? Како је то било? Објасних му на најкраћи начин и што је могуће хладније како сам нашао новчаник, како сам трчао за њим и звао га и како сам се, најзад, нагађајући и скоро пипајући, попео за њим уза степенице. — Господе боже! — викну он обраћајући се жени — па ту су сви наши документи, ту су моји последњи инструменти, ту је све... О, драги господине, знате ли ви шта сте мени сад учинили? Па ја бих без тога пропао! Ја, међутим, ухватих за кваку у намери да идем, без икаквог разговора, али сам се пре тога био задувао, те се сад моје узбуђење наједном испољи у тако јаком нападу кашља да се једва одржах на ногама. Видех како се домаћин устумарао по стану да ми нађе неку празну столицу, како је најзад зграбио с једне столице неке рите, бацио их на под и журно ми додао столицу и пажљиво ме посадио на њу. Али мој кашаљ не престајаше и потраја још два-три минута. Кад се повратих, он је већ седео поред мене на другој столици, са које је вероватно био збацио рите на под, па се пажљиво загледао у мене. — Вама као да није добро? — проговори оним тоном којим обично говоре лекари кад прилазе болеснику. — Ја сам медицинар (не рече: лекар) — па рекавши то, он ми због нечега показа руком собу, баш као да би протестовао против свога садашњег стања. — Ја видим да сте ви... — Ја имам сушицу — рекох што је могуће краће и устадох. I он одмах скочи на ноге. — Ви можда и претерујете, и... ако бисте предузели мере ... Био је врло збуњен и још никако није могао да се поврати; новчаник му је непрестано био у левој руци. — О, немојте се узнемиравати — прекидох га ја поново хватајући браву — мене је прошле недеље прегледао Б. (ту опет уплетох Б.), и са мном је свршено. Извините... Ја опет хтедох да отворим врата, па да оставим свог збуњеног, захвалног доктора, који је горео од стида, али ме проклети кашаљ, као за пакост, изнова обузе. Ту мој доктор навали на мене да седнем, да се одморим. Обрати се жени, и ова ми, не напуштајући своје место, рече неколико захвалних и љубазних речи. При том се и она веома збуни, тако да јој чак руменило изби по бледожутим сувим образима. Ја остадох, али са изразом који као да је у сваком тренутку показивао да се страшно бојим да им не будем на сметњи (тако је и био ред). Кајање је мог доктора страшно измучило, то сам опазио. — Ако ја... — поче он, сваког часа прекидајући и прескачући — ја сам вам толико захвалан и тако се осећам крив пред вама... ја сам... ви и сами видите... — он опет показа собу — тренутно се налазим у таквом положају ... — О — рекох ја — шта имам да гледам! Ствар је јасна: ви сте свакако изгубили службу па сте допутовали овамо да се објасните и да поново тражите службу. — По чему сте... ви то познали? — запита он зачуђено. — Па види се на први поглед — одговорих и нехотице подсмешљиво. — Многи долазе овамо из унутрашњости са надама, трче тамо-амо, па, ето, тако живе. Он наједном поче да говори ватрено, а усне му дрхтаху. Поче да се жали, да прича и, признајем много ме заинтересова. Остадох код њега скоро цео час. Исприча ми свој случај, уосталом, врло обичан. Био је лекар у губернији, имао је државну службу, али отпочеше неке сплетке, у које умешаше чак и његову жену. Он се показа поносита и претера. Губернијске власти се променише у корист његових непријатеља; њему поткопаше земљу испод ногу, оптужише га; он изгуби службу и са последњим новцем дође у Петроград да се жали. У Петрограду га, наравно, дуго нису хтели ни да чују, затим га саслушаше, одговорише му негативно, затим га заголицаше обећањем, затим одговорише строгошћу, рекоше му да напише нешто као изјашњење, а после не хтедоше да му приме оно што је написао, него му рекоше да поднесе молбу — једном речи, он тако обија прагове већ пети месец, појео је већ све; и последње женине рите беху заложене, а ту се родило и дете и, и,.. .данас су ми молбу коначно одбили а ја скоро ни хлеба немам, ништа немам, жена ми се, ето, породила. Ја, ја ...' Он скочи са столице па се окрену од мене. Жена је у углу плакала, дете опет поче да цвили. Ја извадих бележницу из џепа, па почех да у њу записујем. Кад заврших и устадох, он је опет стајао преда мном па ме посматрао са бојажљивом радозналошћу. — Записао сам ваше име — рекох му ја — и све остало: место у коме сте служили, име вашег губернатора, датуме, месеце. Имам једног школског друга, Бахмутова, а његов стриц је Петар Матвејевич Бахмутов, виши саветник и директор ... — Петар Матвејевич Бахмутов! — викну мој доктор и скоро задрхта — па од њега скоро све и зависи! Стварно, у овој причи о мом лекару, и у завршетку њеном, при чему сам ја неочекивано помогао, све се подударало и удесило као да је унапред било припремљено, баш као у неком роману. Ја рекох тим сиротим људима да се од мене уопште ничем не надају, да сам ја само сиромашан гимназист (нарочито увећах самопонижење, јер сам већ одавно завршио матуру, те нисам био гимназист), и да немају потребе ни да знају моје име, али да ћу ја сад сместа да пођем на Васиљевско острво, к своме другу Бахмутову, па пошто поуздано знам да његов стриц, активни државни саветник, нежења и без деце, просто обожава свог синовца, и лудо га воли јер у њему гледа последњи изданак своје породице, то ће ,мој друг можда моћи код свог стрица учинити нешто за вас, и тиме, наравно, и за мене ...' — Само да ми се дозволи да ја говорим са његовим превасходством! Та само кад бих узмогао да добијем ту част да свој случај објасним усмено! — викну он дршћући као у грозници и севајући очима. Он баш тако рече: само кад бих узмогао ... Поновивши им још једном да од читавог посла вероватно неће бити ништа и да ће све испасти »обећање лудом радовање', ја додадох: ако сутра изјутра не дођем к њима, онда значи да је ствар пропала те да се немају чему надати. Они ме испратиле клањајући ми се, и били су скоро изван себе од радости. Никад нећу заборавити израз њихових лица. Узех кола па се одмах упутих на Васиљевско острво. Са тим Бахмутовим сам у гимназији у току неколико година био у сталној завади. Он је међу нама важио као аристократа, бар ја сам га тако увек звао. Фино се носио, довозио се својим колима, нимало није био уображен, увек је био красан друг, увек необично весео, често чак и духовит, иако је био врло осредње памети (мада стално први у разреду). Ја, ипак, никад ни у чему нисам био први. Сви другови су га волели, само ја нисам. Он ми је у току тих неколико година у више махова прилазио; али сам му ја увек намрштено и ћутљиво окретао леђа. Сад га већ скоро годину дана нисам видео; студирао је на универзитету. Када око девет часова уђох к њему (после великих церемонија; морали су најпре да ме пријављују), он ме у први мах дочека зачуђено, чак сасвим нељубазно, али се одмах разведри, па загледавши се у мене, одједаред прсну у смех. — Али, Терентијеве, откуд вам паде на памет да к мени дођете? — викну он са својом свагдашњом, љупком одрешитошћу, понекад дрском, али никад увредљивом, коју сам код њега тако волео и због које сам га толико мрзео. — Али шта је то — узвикну он поплашено — та ви сте врло болесни! Кашаљ ме спопаде, ја клонух на фотељу, и једва сам могао да повратим дах. — Не узнемирујте се, ја имам сушицу — рекох му — к вама сам дошао са једном молбом. Он седе, зачуђен, и ја му одмах изложих цео докторов случај, па му објасних да би ту он, пошто има изванредно велики утицај на стрица, можда могао нешто учинити. — Учинићу, неизоставно ћу учинити, још колико сутра ћу замолити стрица. Баш ми је мило што сте ми дошли, а ви сте то тако лепо испричали... Али откуд вам паде на памет, Терентијеве, да се мени обратите? — Ова ствар углавном од вашег стрица зависи, а осим тога смо ја и ви, Бахмутове, одувек били непријатељи, но пошто сте ви племенит човек, то сам помислио да непријатеља нећете одбити — додадох иронично. — Као Наполеон кад се обратио Енглеској! — викну он засмејавши се. — Учинићу, учинићу! штавише, идем сад одмах, само ако се још може! — додаде он ужурбано, видевши да ја озбиљно устајем са столице. I збиља, ми ту ствар, преко сваког очекивања, удесисмо што може боље бити. Кроз месец и по дана наш доктор доби место у другој губернији, доби и селидбени трошак, још и новчану помоћ. Мени се чак чини да је Бахмутов, који се много на вадио да одлази к њима (онда, кад сам ја због тога нарочито престао да идем к њима, а доктора, који је покаткад свраћао к мени, примао скоро суво), Бахмутов је, рекао бих, приволео доктора да прими од њега још и новац на зајам. Са Бахмутовим сам се у току тих шест недеља видео једно двапут, а трећи пут смо били заједно кад смо испраћали доктора. Опроштај је приредио Бахмутов у својој кући, у виду ручка са шампањцем. На обеду је била и докторова жена. Уосталом, она је ускоро отишла натраг детету. То је било почетком маја, вече је било ведро, огроман сунчев круг је тонуо у залив. Бахмутов ме је пратио кући; прелазили смо Николајевским мостом, обојица смо били мало загрејани од вина. Бахмутов ми је говорио о свом усхићењу што се ствар тако лепо свршила, на нечем ми је захваљивао, објашњавао ми како му је пријатно сад после доброг дела, уверавао ме како цела заслуга припада мени и да је погрешно што сад многи уче и проповедају да појединачна добра дела не значе ништа. Ту и ја добих вољу да се изговорим. — Ко устаје против појединачне »милостиње' — почех ја — тај устаје против човечје природе и презире људско лично достојанство. А организација ,друштвене милостиње' и питање личне слободе: то су два питања различита, и она једно друго не искључују. Појединачно добро дело ће вечно остати, јер је оно потреба личности, жива потреба непотребног утицања једне личности на другу. У Москви је живео један старац, један генерал, то јест активни државни саветник, са немачким презименом. Он је целог свог века одлазио у тамнице, међу злочинце. Свака партија сибирских прогнаника је већ унапред знала да ће је на ,Врапчијим брдима', пре но што их протерају у Сибир, посетити ,стари генерал'. Он је свој посао радио у највећој мери озбиљно и побожно. Долазио је, пролазио кроз редове прогнаника, који би се купили око њега, заустављао се пред сваким, сваког би питао за његове невоље и потребе, скоро ником није држао ,лекције', све их је звао »соколовима'. Давао би им новац, слао им потребне ствари — обојке, платна, понекад би им доносио и морално поучне књижице па их давао сваком који је знао читати, потпуно уверен да ће их они путем читати и да ће их писмени читати неписменима. За њихове злочине их је ретко кад питао, осим што би слушао ако би неки злочинац сам почео да прича. Њему су сви осуђеници били једнаки, није било разлике. Говорио је с њима као са браћом, а они га најзад почеше сматрати скоро као рођеног оца. Ако би приметио какву осуђеницу са дететом у рукама, он би јој прилазио, миловао би дете, пуцкетао прстима да се дете насмеје. Чинио је то много година, до саме своје смрти. Дошло је било дотле да су за њега знали сви осуђеници широм целе Русије и Сибира. Мени је причао један што се вратио из Сибира да су пред њим и они најокорелији злочинци помињали генерала, а генерал је, посећујући осуђеничке групе, ретко кад могао да раздели више од двадесет копјејака на човека. Додуше, нису га помињали ватрено или некако одвећ озбиљно. Неки од тих ,Јадника', који је умлатио неких дванаест људи и заклао шесторо деце, и то само из пустог свог задовољства (причају да је било и таквих), наједном, из чиста мира, некада и можда свега једном за свих двадесет година, тек само уздахне, па рекне: ,Шта ли је, боже, сад са старим генералом? Да ли је још жив?' При том се можда чак и осмехне — и то је све! А откуд човек може да зна какво ј е семе бацио у његову душу стари генерал, кога, ето, не заборавља двадесет година? I како можете знати ви, Бахмутове, какав ће значај имати додир једне личности са другом у судбини ове додирнуте личности? ... Јер ту је цео живот и бескрајно мноштво могућности скривених од нас. Најбољи шахиста, најоштроумнији од њих, и тај може да предвиди свега неколико потеза унапред. О једном француском играчу, који је знао да предвиди десет потеза, писало је као о чуду. А колико је овде потеза, и колико нама непознатога? Бацајући своје име, бацајући своју милостињу, своје добро дело ма у ком облику, ви дајете део своје личности, а примате опет у себе део туђе личности. Ви се узајамно повезујете. Још само мало пажње, и ви већ бивате награђени познавањем и најненаднијим открићима. Неизоставно ћете почети да најзад своје дело посматрате као науку; она ће обухватити и примити у себе сав ваш живот и можда ће вам и испунити сав ваш живот. С друге стране, све ваше мисли, све семе које сте бацили и које сте можда и заборавили, оваплотиће се и порасти. Онај који је добио од вас даће даље другоме. I како можете знати каквог ћете удела имати у будућем решавању судбине човечанства? Ако вас, пак, знање и цео живот у таквом послу уздигну дотле да будете у стању да баците огромно семе, да оставите свету у наследство велику мисао, онда ... I тако даље, много сам тада говорио. — I кад човек сад помисли да се баш вама ускраћује живот! — викну Бахмутов као да ватрено пребацује некоме. У том тренутку смо стајали на мосту, наслоњени на ограду и гледали смо у Неву. — А знате ли шта ми је сад пало на памет? — рекох ја нагнувши се још више преко ограде. — Не ваљда да се баците у воду? — викну Бахмутов скоро преплашено. Можда ми је прочитао мисао на лицу. — Не, ово је засад само теоријско размишљање, и то ово: мени остаје још два-три месеца да живим, можда, четири; ако, рецимо, кад ми остане још само два месеца, и кад бих страшно зажелео да учиним неко добро дело за које би било потребно много посла, заузимања и трчања, на пример, као што је ово сад са нашим доктором било, ја бих у том случају морао да се одрекнем тог дела пошто не бих имао довољно времена, па бих морао да тражим друго ,добро дело', ситније, а које би одговарало мојим ,средствима' (кад ме већ буде толико гонило да чиним добра дела). Признајте, ово је збиља занимљива мисао! Сиромах Бахмутов се много био узнемирио због мене. Он ме отпрати до саме куће и био је тако пажљив да се ниједном није упустио да ме теши, скоро за све време је ћутао. На растанку ми је топло стиснуо руку и замолио за дозволу да ме посећује. Ја му одговорили: ако ми буде долазио као ,утешитељ' (ако би и ћутао, он би ипак долазио као утешитељ, то му објаснили), тиме ће ме сваки пут још више подсећати на смрт. Он слеже раменима, али се сложи са мном. Растадосмо се прилично љубазно, што нисам очекивао. А тог вечера и те ноћи би бачено прво семе мог ,последњег убеђења'. Ја се плахо ухватих за ту нову мисао, пожудно сам је анализирао у свим њеним савијуцима, у свим њеним облицима (целе те ноћи нисам тренуо), и што сам се више уносио у њу, уколико сам је више у себе примао, утолико сам се више плашио. Најзад у мени се укорени страховита бојазан, и она ме није ни доцнијих дана остављала. Неки пут, кад бих размишљао о томе свом сталном страху, ја бих се наједном чисто следио од новог ужаса; по тој плашњи ја закључили да се моје .последње убеђење' у мени и сувише озбиљно уврежило и да ће ме неизоставно довести до свог решења. Али за то решење ми је недостајала одлучност. Три недеље доцније било је све готово, и одлучност се појави, али услед једне врло чудне околности. Овде у свом објашњењу бележим све те цифре и датуме. Мени ће, наравно, бити свеједно, али сад (и можда само у овом тренутку) желим да они који буду судили о моме поступку могу јасно да виде из каквог је ланца логичних закључака моје ,последње убеђење' изашло. Малочас поменух као да се коначна одлучност која ми је недостајала за извршење мог ,последњег убеђења', јавила у мени никако не из неког логичког закључка, него од неког чудног подстрека, услед једне чудновате околности која, можда, уопште никакве везе нема с током ствари. Пре десет дана свратио је к мени Рогожин, неким својим послом, о коме овде није потребно опширно излагати. Рогожина раније никад нисам виђао, али сам о њему много слушао. Дао сам му сва потребна обавештења, а он ускоро оде, па пошто је само по та обавештења и долазио, ствар би се међу нама на томе и свршила. Али он ме је и сувише заинтересовао, и ја сам целог тог дана био под утиском неких чудних мисли, тако да одлучих да сутрадан одем до њега да му вратим посету. Рогожин ми се очевидно није обрадовао, па ми је чак ,деликатно' дао на знање да нас двојица немамо рашта да продужујемо познанство; но ја ипак проведох врло занимљив час, као, вероватно, и он. Између нас је постојао такав контраст да није могао да нам не падне у очи, а нарочито мени; ја сам био човек који је своје дане већ избројао, а он — човек који живи најпунијим, непосредним животом, само за данашњицу, без икакве бриге о ,последњим' закључцима, цифрама, или ма о чему другом што се не би тицало онога од чега... од чега... но, рецимо, од чега му се замутило у глави. Нека ме господин Рогожин извини за овај израз, па макар и као невештог писца који није умео да изрази своју мисао. I поред све његове нељубазности, мени се учини да је он бистар човек и да многе ствари може да разуме, премда га оно што се њега непосредно и лично не тиче слабо интересује. Ја му ни издалека нисам помињао своје ,последње убеђење', али ми се однекуд учини да га је он, слушајући ме, ипак наслутио. Он ту ућута — он је уопште велика ћуталица. При одласку ја му онако узгред дадох на знање да и поред свеколике разлике и свих супротности међу нама — лес еxтремитес се тоуцхент (ја му то објасних руски) — можда баш он сам није тако далеко од мог ,последњег убеђења', како изгледа. Он ми на то одговори врло мргодном и киселом гримасом, устаде, нађе ми моју капу, понашајући се као да ја од своје воље одлазим, па ме просто изведе из своје мрачне куће под видом да ме из учтивости испраћа! Његова кућа је веома деловала на мене. Налик је на гробље, али њему се она, канда, допадала. То је, уосталом, разумљиво: пун и непосредан живот којим он живи и сувише је већ сам по себи пун те не тражи неки нарочит декор. Та посета Рогожину веома ме је заморила. Осим тога, ја се цело то јутро нисам добро осећао. Предвече сам много ослабио, те легох у постељу, и час по час сам осећао јаку ватру — у тренуцима сам чак и у бунило падао. Коља је остао са мном до једанаест часова. Крај свега тога, ја се сећам до ситница о чему је он говорио и о чему смо говорили. А кад би ми се очи на тренутак затвориле, мени се све приказивао Иван Фомич и као да добија неке милионе. Па све не зна куда да их смести, лупа главу због њих, тресе се од страха да ће му их украсти, и најзад се као решава да их у земљу закопа. Ја му тад посаветовах да је боље, уместо да узалуд закопава толику гомилу злата у земљу, да од целе те хрпе салије златан мртвачки сандук оном свом смрзнутом детету; али за то треба дете ископати. То моје подсмевање Суриков као прими са сузама захвалности, па одмах приступи извршењу плана. Мени се ту смучи и одох од њега. Коља ме је доцније, кад сам сасвим дошао к себи, уверавао да уопште нисам спавао, него да сам цело то време с њим о Сурикову разговарао. Ја сам у појединим тренуцима бивао ванредно тужан и збуњен, тако да и Коља оде врло брижан и узнемирен. Кад устадох да за њим закључам врата, наједном се сетих слике коју сам тог дана видео код Рогожина, у једној од најмрачнијих сала у његовој кући, изнад врата. Он ми ју је сам показао, у пролазу. Стајао сам пред њом, мислим, пет минута. У уметничком погледу та слика није имала ничег лепог, али је створила у мени неко чудно узбуђење. На тој слици био је представљен Христос, тек скинут са крста. Чини ми се да су сви сликари уобичајили да приказују Христа и на крсту, и скинутог са крста, још непрестано са присенком необичне лепоте на лицу. Они се труде да му ту лепоту сачувају чак и у његовим најстрашнијим мукама. На Рогожиновој слици, пак, од л епоте Христове нема ни трага; то је у пуном смислу речи л еш човека који је претрпео бескрајне муке још пре крста, ране, мучење, ударце од страже и ударце од народа док је носио крст и кад је под крстом пао, и, најзад, неисказане муке на крсту, у току читавих шест часова (бар по мом рачуну, у најмању руку толико). Истина, то је лице човека тек скинутог са крста, оно је сачувало у себи врло много живота, топлога. Још ништа није стигло да се укочи, тако да се на лицу умрлог чита патња коју он као да још и сад осећа (то је уметник врло добро ухватио); али зато само лице нимало није поштеђено, ту је сама природа, и заиста такав и мора бити леш човека, па ма ко тај човек био, после оноликих мука. Знам да је хришћанска црква утврдила још првих векова да се Христос на крсту није мучио само симболички него стварно и да је, према томе, његово тело на крсту потпуно било потчињено природном закону. То лице на слици страшно је од удараца изубијано, поднадуло, са страшним, отеченим и раскрвављеним модрицама... Очи су му отворене, зенице разроке; велике отворене беоњаче сијају некаквим самртничким, стакленим одблеском. Али, чудновато, кад се човек загледа у тај леш измученог човека, долази му на памет једно нарочито и занимљиво питање: ако су доиста такав леш — а он је неизоставно морао бити баш такав — видели сви његови ученици, његови главни будући апостоли, и виделе га и жене које су ишле за њим и стајале код крста, и сви који су веровали у њега, и обожавали га: — на који начин су могли поверовати, гледајући такав леш, да ће тај мученик васкрснути? Ту човеку и нехотице пада на памет : ако је смрт тако страшна и ако су закони природе тако јаки, онда како је могућно савладати их? Како да их савладамо кад их није победио чак ни онај који је за свог живота побеђивао и природу, коме се она потчињавала, који је узвикнуо: ,Талати Куми' — а преминула девојка устаде, ,Лазаре, изађи' — и изађе покојник? Човеку се, кад гледа ту слику, природа привида у обличју некаквог огромног, неумољивог и немуштог звера, или тачније, много је тачније речено иако је чудновато — у облику неке огромне машине најмодерније конструкције, која је бесмислено захватила, раздрузгала и прогутала потпуно и безосећајно — велико и драгоцено биће, такво биће које је само за себе вредело колико и цела природа са свим законима својим, и колико цела Земља, која се, можда, и стварала само зато да би се то биће појавило! Том сликом као да се изражава баш тај појам, у тамној, безобзирној и бесмислено вечној сили, којој је све потчињено, и која вам се мимо воље намеће, те нас тај појам и нехотице осваја. Ти људи, који су стално боравили око покојника, а од којих на слици нема ниједнога, морали су осетити страшну тугу и пометеност оне вечери која је у један мах здробила све њихове наде, па скоро и веровања. Они су се морали разићи у најгрознијем страху, иако је сваки од њих носио у себи огромну мисао, која више никада није могла из њих бити ишчупана. I да је сам учитељ могао виде ти тај свој лик уочи погубљења, да ли би се он онако сам попео на крст и да ли би онако умро као што јесте? Ево, то питање се и нехотице намеће човеку кад посматра ону слику. Све се то и мени у одломцима при виђало, можда збиља између неких заноса, неки пут чак у живим ликовима, још читавих сат и по после Кољиног одласка. Може ли се човеку привиђати у живим ликовима оно што нема лика? Али мени као да се овда-онда чинило да видим, у некаквом чудном и немоћном облику, ту бескрајну силу, то потмуло, мрачно и немо биће. Сећам се, неко ме је као повео за руку, са свећом у руци, показао ми неку огромну и одвратну шкорпију и почео ме уверавати да је то оно мрачно, потмуло и свемоћно биће, и смејао се моме гнушању. У мојој соби, пред иконом, увек преко ноћи пале кандило — светлост је притуљена и слаба, но ипак се све може разабрати, а спрам кандила се може чак и читати. Мислим да је већ прошла била поноћ; ја сам био још сасвим будан и лежао сам отворених очију; наједном врата се од моје собе отворише и уђе Рогожин. Он уђе, затвори врата, ћутећи ме погледа па прође у угао код столице што стоји скоро под самим кандилом. Ја се веома зачудих и загледах се у њега очекујући нешто. Рогожин се налакти на сточић па ме стаде ћутећи посматрати. Тако прођоше два-три минута, и ја се сећам да ме је то његово ћутање вређало и једило, што ли неће да проговори? То што је дошао тако доцкан мени се, наравно, учинило чудно, али се сећам да ме само то није баш богзна колико зачудило. Чак, напротив, иако му тог јутра нисам јасно исказао своју мисао, знам да ју је разумео; та мисао, пак, била је такве врсте да је поводом ње заиста могао свратити на даљи разговор, па макар и овако доцкан. Тако сам и мислио да је он због тога дошао. Ми смо се јутрос растали скоро непријатељски, и сећам се да ме је он тада једно двапут врло подсмешљиво погледао. I тај подсмех сам и сад у његовом погледу прочитао и вређао ме је. А да је то збиља био Рогожин, а не утвара, не бунило, ја у први мах ни најмање нисам сумњао. Чак ми то на памет није падало. Међутим, он је и даље седео и непрестано ме гледао са истим оним подсмехом. Ја се љутито преврнух на постељи, па се налактих на јастук и намерно одлучили да и ја ћутим, макар све време тако преседели. Због нечег сам нарочито хтео да он први почне. Тако је могло проћи једно двадесет минута, кад ми на једном севну мисао: А шта ако то није Рогожин, него само привиђење? ... Ни у болести, нити икада пре, нисам видео привиђења; но мени се увек чинило, још док сам био дечко, па и сад, то јест недавно, да ако само једном видим утвару, да ћу одмах онде на месту умрети без обзира на то што уопште ни у каква привиђења не верујем ... Али кад ми сад дође мисао да то није Рогожин, него утвара, ја се, сећам се, нимало нисам уплашио. Не само то него сам се још разједио. I још једна чудна ствар: мене решење питања да ли је то утвара или сам Рогожин некако није узнемиравало и занимало онако како би то, изгледа, морало бити; чини ми се да сам тада о нечем сасвим другом мислио. Мене је, на пример, много више занимало: зашто је Рогожин, који је јутрос био у домаћој хаљини и у папучама, сада у фраку, белом прслуку и белој машни? Јављала се и мисао: ако је то утвара, а ја се ње не бојим, онда зашто не устанем, зашто јој не приђем и не уверим се сам? Могућно је, уосталом, да сам се и бојао и да нисам смео. Али тек што помислих да се бојим, одједном као да ми комад леда пређе по целом телу. Ја осетих како ми уз кичму иду ледени трнци и колена ми стадоше клецати. Истог тог тренутка, баш као да је осетио да се ја бојим, Рогожин склони руку на коју се наслањао, усправи се, па поче да отвара уста, као да се спремао да се засмеје; гледао ме је нетремице. Мене обузе бес у толикој мери да сам био готов да кидишем на њега, али пошто сам се зарекао да нећу први почети да говорим, остадох на кревету, тим пре што још никако нисам био начисто је ли оно Рогожин или није. Не сећам се тачно колико је то могло трајати; исто тако се не сећам поуздано ни да ли сам који пут падао у занос или нисам. Тек, најзад, Рогожин устаде, исто ме онако лагано и пажљиво одмери погледом као и први пут кад је ушао, али се сад није осмехивао, него тихо, скоро на врховима прстију приђе вратима, отвори их, затвори и оде... Не устадох с кревета; не сећам се колико сам лежао отворених очију непрестано мислећи. Ко зна о чему сам мислио; не сећам се ни кад сам заспао. Идућег јутра се пробудих кад ми стадоше лупати у врата, већ после девет часова. Код нас постоји споразум: ако ја сам до девет часова не отворим врата и не викнем да ми донесу чај, онда Матрјона има да ми лупа на врата. Кад отворих, мени наједном искрсну мисао: па како је могао он ући кад су врата била закључана? Распитах се и уверих да стварни Рогожин није могао ући јер се и сва остала наша врата ноћу закључавају. Ето, тај нарочити случај који сам тако потанко описао био је узрок што сам се коначно ,одлучио'. Моју коначну одлуку потпомагала је, дакле, не логика, не логично убеђење, него одвратност. Нема смисла остајати и даље у животу кад он добија тако чудне облике који вређају. То привиђење ме је понизило. Ја нисам у стању да се потчињавам мрачној сили која прима обличје шкорпије. I тек тада кад сам већ у сумрак осетио најзад у себи коначни моменат потпуне одлучности, лакну ми на срцу. То је био тек први моменат; због другог момента одлазио сам у Павловск, али то је већ довољно објашњено.«

VII

»Имао сам мали џепни пиштољ; почео сам да га носим још док сам био дечак, у оним смешним годинама у којима почињу да нам се допадају приче о двобојима, о разбојничким нападима, о томе како ће и мене неко изазвати на двобој и како ћу и ја витешки стајати пред пиштољем. Пре једно месец дана погледао сам га и припремио. У футроли где је стајао нађоше се два метка, а у барутном рогу беше барута за једно три метка. Тај пиштољ ништа не вреди, трза у страну и бије једва на петнаест корака. Но, наравно, он ће ипак размрскати лобању ако га човек притисне уз саму слепоочницу. Одлучио сам да умрем у Павловску, у рану зору, сишавши у парк, да не бих никога узнемиравао у летњиковцу. Моје ,Објашњење' ће полицији довољно целу ствар објаснити. Љубитељи психологије и они којима је то потребно могу закључити из њега све што им се буде свидело. Но ја ипак не бих желео да овај рукопис буде предмет јавности. Кнеза молим да један примерак ,Објашњења' задржи код себе, а други да пошаље Аглаји Ивановној Јепанчиној. Таква је моја воља. Свој леш завештавам медицинској академији у научне сврхе. Ја не признајем никакве судије над собом, и знам да сам изван сваке судске власти. Сасвим недавно ме је веома насмејала ова претпоставка: шта би било кад би мени наједном пало на памет да некога убијем, или можда и десет људи одједном, или да учиним нешто најстрашније, нешто што се сматра као најстрашније на свету, у каквом би се шкрипцу нашао суд са мојим роком од дветри недеље живота и са немогућношћу мучења и тортуре? Ја бих лепо умро у њиховој болници у топлој соби, поред пажљивог доктора, врло вероватно много удобније и пријатније него код своје куће. Не разумем зашто људима који су у положају као и ја не долази иста таква мисао у главу, макар само шале ради? Уосталом, можда та мисао исто овако и њима долази: весељака се и код нас може наћи доста. Али иако суда над собом не признајем, и пак знам да ће мени судити кад већ будем оптуженик глув и безгласан. Нећу да одем не оставивши одговор — одговор слободан, а неизнуђен, и то не због оправдања — о, не! Ја немам од кога и немам за шта да молим опроштај, него онако, зато што сам тако желим. Ту, пре свега, има једна чудна мисао: коме би, у име ког права и из ког разлога, пало на памет да мени оспорава моје право на те две-три недеље мога рока? Шта ту суд има посла? Коме је баш потребно да ја будем не само осуђен него и да послушно издржим тај рок осуде? Зар је то заиста коме потребно? Због морала? Могао бих то да разумем кад бих у цвету здравља и снаге прекратио свој живот, који би могао бити користан моме ближњем итд. — да би ме тада, дакле, морал још и могао прекорети, по старој рутини, због тога што сам располагао својим животом самовољно, или већ шта он ту пронађе. Али сад, сад, када је мени већ саопштен рок извршења пресуде? Каквом је то моралу потребан осим ваше смрти још и онај последњи хропац с којим ћете испунити и последњу мрвицу, слушајући утехе кнеза, који ће неизоставно у својим хришћанским доказивањима доћи до срећне мисли да је, у ствари, и боље што ви умирете. (Такви хришћани као што је он увек долазе до те идеје: то им је најомиљенија тема.) I шта ли се само хоће с тим комичним ,павловским зеленилом'? Да ми засладе последње тренутке живота? Зар они не схватају да што се ја више заборавим, што се више предам последњем призраку живота и љубави — којим они хоће да заклоне од мене мој Мајеров зид и све што је на њему тако искрено и простодушно написано — да ће ме тиме само несрећнијим учинити? Шта ће мени ваша природа, ваш павловски парк, ваша праскозорја и сунчеви зраци, ваше плаво небо и ваша презадовољна лица, кад је цео тај ваш пир, коме нема краја, отпочео тиме што је јединог мене огласио за сувишног? Шта ја имам од све те лепоте кад сам сваког минута, сваког секунда приморан да знам да је, ето, чак и она у свему том пиру и хору учесница, зна своје место, воли га и срећна је, а само сам ја одгурнут, и једино због свог кукавичлука нисам хтео да то досад увидим? О, та ја врло добро знам колико би и кнез и сви они волели да ме доведу дотле да и ја, уместо свих ових ,подмуклих и злобних' речи — побуђен моралом, а и ради тријумфа врлине — запевам чувену и класичну строфу од Милвоа: О, пуиссент воир вотре беауте сацрее Тант д'амис, соурдс д мес адиеуx! Qу'их меурент плеинс де јоурс, qуе леур морт соит плеурее, Qу'ун ами леур фермç лес yеуx! Али верујте, верујте, простодушни људи, да се и у тој племенитој строфи, у том академском благослову, упућеном свету у француским стиховима, накупило толико притајеног једа, толико непомирљиве, самозадовољне мржње изражене у стиховима, да је можда и сам песник наишао на лепак па ту озлојеђеност схватио као раздрагане сузе, и у том уверењу и умро — бог да му душу прости! Али знајте да постоји једна крајња граница срамоте у свести о сопственом ништавилу и немоћи, од које човек даље већ не може ићи, и после које почиње да и у самој срамоти својој осећа неко огромно уживање... Наравно, смиреност је огромна сила у томе смислу, ја то признајем, премда и не у оном смислу у коме религија сматра смиреност за снагу. Религија! Вечни живот признајем, и можда сам га одувек и признавао. Нека је људска свест и запаљена вољом највише силе, нек је та свест погледала овај свет па рекла: ,Ја постојим!' и нек је тој свести наједном највиша сила наредила да се уништи, јер то тамо због нечега — а најзад и без објашњења због чега — треба, добро, нека — све то допуштам, али ипак је ту још увек вечито питање: чему је ту била потребна и моја смиреност? Зар не могу бити прогутан онако једноставно, а не да се тражи од мене да још хвалим оно што ме је прогутало? Зар ће се тамо збиља неко наћи увређен што нећу да причекам још две недеље? Ја у то не верујем; а и много би тачније било кад би се претпоставило да је ту просто затребао мој ништавни живот, живот атома, ради попуњавања неке опште хармоније и целине, ради неког плуса или минуса, ради неког контраста и слично, исто онако као што су свакодневно потребне жртве неколико милиона бића, без чије смрти остали свет не може опстати (мада морам да приметим да ова мисао сама по себи није много великодушна). Али нека! Слажем се с тим да се друкчије, то јест без непрекидног прождирања, свет никако не би могао да уреди, пристајем да се сложим и с тим да ја у целом том уређењу ништа не разумем; али ево шта ја, зато, насигурно знам: кад је мени већ једном дато да сам свестан да постојим, шта се мене онда тиче што је свет створен са погрешкама и што он друкчије не може да опстане? Ко ће мени и због чега после тога судити? Реците шта хоћете, али је све то немогућно и неправично. Међутим, ја и поред најбоље своје жеље никад нисам могао да замислим да будућег живота и Провиђења нема. Највероватније је да све то постоји, само ми ништа не разумемо о том будућем животу и његовим законима. Али кад је већ тако тешко и скоро сасвим немогућно да се то разуме, зар ја онда да одговарам што нисам био у стању да схватим оно што је недостижно? Истина, они говоре, а већ, разуме се, и кнез заједно с њима, да је баш послушност ту и потребна, да се покоравати треба без поговора, већ због саме смерности, и да ћу ја за њу неизоставно на оном свету бити награђен. Ми и сувише понижавамо Провиђење приписујући му своје појмове, од једа што нисмо кадри да га схватимо. С друге стране, опет, кад ми њега не можемо да схватимо, онда је — то понављам — незгодно и да одговарамо за оно што човек не треба да схвата. Кад је тако, онда како ће ми тамо судити због тога што нисам могао да схватим праву вољу и законе Провиђења? Не, боље ће бити да оставимо религију. А и доста. Док стигнем до ових редова, сигурно ће већ сунце изгрејати и ,на небу зазвонити', и разлиће се огромна, неизмерна снага по свој васиони. Па нека! Ја ћу умрети гледајући право на извор снаге и живота, и нећу пожелети тај живот! Да је до мене стајало да ли ћу да дођем на Овај свет или не, сигурно не бих пристао ни да постојим уз тако увредљиве услове. Али још имам власт да свршим са животом, премда дајем већ избројане дане. Није ми велика власт, па није велика ни побуна! Последње објашњење: ја не умирем ни у ком случају зато што немам снаге да издржим још ове три недеље; о, снаге би се код мене још нашло кад бих само хтео, ја бих био утешен већ самом свесношћу о нанесеној ми увреди; али ја нисам француски песник, нити су ми потребне такве утехе. Најзад, ту је нешто што ме и саблажњава: јер природа је моју делатност тим својим роком од три недеље толико ограничила да је самоубиство, можда, једина ствар коју ја још могу стићи и да почнем и да свршим по сопственој вољи. Е па, ја можда и хоћу да се користим последњом могућношћу да нешто чиним? А протест је неки пут још те какав потхват!« »Објашњење« беше завршено; Иполит најзад стаде... Постоји у крајњим случајевима један такав ступањ последње циничне искрености, кад се осетљив човек, озлојеђен и изван себе већ ничега не боји, и кад је готов на сваки испад, па му се још и радује; кидише на људе, а има при том нејасну или чврсту одлуку да се после једног минута стрмоглави са висине и да тиме одједном реши све сумње, уколико их у томе тренутку има. Знак таквога стања обично је све већа исцрпеност физичке снаге. Изванредна, скоро неприродна напрегнутост, која је све досад одржавала Иполита, дошла је до тог последњег ступња. Тај осамнаестогодишњи, болешћу изнурени дечак, сам по себи изгледаше слаб као дрхтави листић који пада с дрвета; али тек што пређе погледом све своје слушаоце — први пут у току овог часа — најнадувенија, најпрезривија и најувредљивија одвратност показа се одмах и у његовом погледу и осмеху. Он је хитао са својим изазивањем. Но слушаоци су већ увелико почели да негодују. Сви стадоше да са галамом мрзовољно устају од стола. Замор, вино и напрегнутост појачаваху неред, и као неку прљавштину утисака, ако се може тако рећи. Наједном Иполит скочи са столице као да га је неко гурнуо. — Сунце је изашло! — викну он угледавши обасјане врхове дрвећа и показујући их кнезу као неко чудо: — изашло је! — А што, зар сте ви мислили да неће изаћи? — запита га Фердишченко. — Опет ће данас бити велика врућина — промрмља Гања с намерном љутњом, држећи у рукама шешир, теглећи се и зевајући — шта ће тек бити ако ова припека још месец дана потраје! ... Хоћемо ли да идемо, Птицине? Иполит слушаше са чуђењем које прелазаше у запрепашћење; он наједном страшно пребледе и сав уздрхта. — Ви врло невешто изигравате своју равнодушност којом бисте хтели да ме вређате — обрати се он Гањи гледајући му право у очи — ви сте неваљалац! — Ђаво ће га знати шта је то: тако се распојасати! — повика Фердишченко — какав је то феноменалан кукавичлук! — Просто будала! — рече Гања. Иполит се мало прибра. — Ја разумем, господо — поче он још увек дршћући и застајући при свакој речи — да сам сад можда заслужио вашу личну освету, и... жао ми је што сам вас намучио овом својом бесмислицом — он показа на рукопис. — Уосталом, жалим што вас нисам потпуно намучио ... (па се глупо осмехну). А и пак сам вас намучио, Јевгеније Павловичу? — прелете он наједном на овога са питањем. — Јесам ли вас намучио? Говорите! — Мало је развучено било, уосталом ... — Говорите све! Макар једном у животу немојте лагати! — задрхта и заповеди му Иполит. — О, мени је то сасвим свеједно! Будите тако љубазни, молим вас, па ме оставите на миру — окрену се од њега Јевгеније Павлович са гађењем. — Лаку ноћ, кнеже — приђе Птицин кнезу. — Ама, он ће се сад убити, шта гледате? Погледајте га само! — викну Вера, прискочи Иполиту у највећем страху па га ухвати за руке. — Па рекао је да ће се при сунчевом изласку убити, а ви гледате! — Неће се тај убити! — пакосно промрмља неколико гласова, а међу њима и Гања. — Господо, чувајте се — викну Коља, па и он ухвати Иполита за руку — погледајте га само! Кнеже! Кнеже, па шта гледате? Око Иполита се окупише Вера, Коља, Келер и Бурдовски. Све четворо га ухватише. — Он има право, има право! ... — мрмљао је Бурдовски, који се и сам унезверио. — Молим вас, кнеже, какве су ваше наредбе? — кнезу приђе Лебедев, пијан и љут до дрскости. — Какве наредбе? — Немојте, молим вас; дозволите, ја сам домаћин, па не бих хтео да испаднем непажљив према вама ... Оно, истина, и ви сте домаћин, али ја нећу да се то у мојој кући... Дабогме. — Неће се убити; само се прави дечко! — с негодовањем и са самопоуздањем изненада викну генерал Иволгин. — Браво, генерале! — похвали га Фердишченко. — Знам и ја да се неће убити, генерале, многопоштовани генерале, но ипак... јер ја сам домаћин. — Слушајте, господине Терентијеве — рече наједном Птицин, опростивши се с кнезом и пружајући руку Иполиту — ви тамо у својој свешчићи чини ми се говорите о свом костуру и завештавате га медицинској академији? Мислите ли ви ту на свој костур, свој сопствени, то јест завештавате ли ви то своје кости? — Да, своје кости... — А, тако. Јер може човек и да се превари; кажу да је већ био један такав случај. — А што дирате тог младића? — викну кнез. — До суза су га довели! — додаде Фердишченко. Но Иполит није ни мислио да плаче. Он хтеде да крене са свога места, али четворо што стајаху око њега наједном га ухватише за руке. Разлеже се смех. — То је и хтео да га држе за руке, зато је и свеску прочитао — примети Рогожин. Збогом, кнеже! Гле, колико смо се заседели; крста ме заболеше! — Ако сте ви, Терентијеве, збиља хтели да се убијете — насмеја се Јевгеније Павлович — ја сад, да сам на вашем месту, после оваквих комплимената, намерно се не бих убио, само да им пркосим. — Они би сад страшно волели да виде како ћу се убити! — грозничаво му се обрати Иполит. Говорио је као да кидише. — Криво им је што неће видети. — Дакле, и ви мислите да неће видети? — Ја вас не распаљујем; напротив, мислим да је врло вероватно да ћете се убити. Молим вас само немојте се љутити... — отеже Јевгеније Павлович покровитељски растежући своје речи. — Сад тек видим да сам учинио грдну погрешку тиме што сам им прочитао ову свеску! — рече Иполит загледавши се у Јевгенија Павловича са тако изненадним поверљивим изразом као да је од пријатеља молио другарски савет. — Положај је смешан, и... богами, не знам шта да вам саветујем — одговори Јевгеније Павлович смешећи се. Иполит озбиљно и нетремице гледаше у њега, не скидајући очију и ћуташе. Могло се помислити да се на махове заборављао. — Не, дозволите, какав му је то само тон — проговори Лебедев — »убићу се«, вели, »у парку — да никога не узнемирујем!« Он мисли да никога неће узнемиравати ако сиђе три корака низа степенице у башту. — Господо ... — заусти кнез да нешто каже. — Не, дозволите, велештовани кнеже — јаросно упаде Лебедев — пошто већ ви и сами видите да то није шала, и како је, у најмању руку, и половина ваших гостију тог истог мишљења, и уверени су да се он сад после свих тих изјава неизоставно мора убити, ако има части, то вас, ево, ја, као домаћин, и пред сведоцима, позивам да ми помогнете да га спречимо! — Па добро, шта да радимо, Лебедеве? I ја бих желео да вам помогнем. — Ево шта: пре свега нека нам одмах да свој пиштољ којим се ту пред нама хвалио и све остало. Ако нам га да, не браним; нек преноћи ову ноћ у овој кући пошто се налази у болесном стању, наравно, под условом да буде под мојим надзором. Но сутра да се неизоставно губи куд зна. Извините, кнеже! Ако, пак, неће да нам преда оружје, ја га онда одмах узимам за руке, ја за једну, генерал за другу, и овог тренутку шаљем некога да извести полицију, и тада све прелази у њену надлежност. Господин Фердишченко ће, као пријатељ, отићи тамо. Подиже се граја; Лебедев је све ватрени је говорио, па поче већ да претерује; Фердишченко се спремао да оде у полицију; Гања енергично остајаше при томе да до самоубиства неће доћи. Јевгеније Павлович је ћутао. — Кнеже, да ли вам се дешавало да падате стрмоглавце са високог торња? — запита наједном Иполит шапатом. — Не ... није ... — одговори кнез наивно. — А зар сте ви мислили да ја нисам предвидео сву ову мржњу? — прошапта опет Иполит, севајући очима и загледавши се у кнеза, баш као да збиља очекиваше да ће му овај одговорити. — Доста! — викну он наједном свима у соби. — Ја сам крив ... више од свих! Лебедеве, ево вам кључ (он извади новчаник и из њега челичну алку са три или четири кључића). Ето тај претпоследњи... Коља ће вам показати... Коља! Где је Коља? — викну он погледавши у Кољу, али не опажајући га. — Да... ето, он ће вам показати; он је заједно са мном паковао торбу. Одведите га. Коља; код кнеза у кабинету је, испод стола... моја торба... Тим кључићем, на дну ... у футроли су ... мој пиштољ и рог са барутом. Он је паковао, господине Лебедеве, он ће вам показати; али под тим условом да ми сутра рано изјутра, кад пођем у Петроград, пиштољ вратите. Разумете ли? Ја то чиним кнезу за љубав а не вама. — Е тако је најбоље! — зграби Лебедев кључ и, заједљиво се смешкајући, потрча у суседну собу. Коља застаде, хтеде нешто да примети, али га Лебедев одвуче за собом. Иполит посматраше госте који се смејаху. Кнез опази да му зуби цвокоћу као да је у највећој грозници. — Какви су подлаци сви они! — опет прошапта Иполит кнезу, изван себе. Говорећи са кнезом, он се стално нагињао и шапутао. — Оставите их; ви сте врло малаксали. — Одмах, одмах ... одмах ћу отићи. Он наједном загрли кнеза. — Ви можда мислите да сам луд? — погледа га па се некако чудновато засмеја. — То не, али ви сте ... — Чекајте, чекајте, ћутите; не говорите ништа. Стојте ... хоћу да видим ваше очи... Стојте тако, а ја ћу да их гледам. Хоћу с човеком да се опростим. Стојао је и гледао у кнеза непомично и ћутећи једно десет секунди, врло блед, са слепоочницама влажним од зноја и некако чудно хватајући руком кнеза, бојећи се да га не испусти из руку. — Иполите, Иполите, шта је вама? — викну кнез. — А сад је ... доста... Сад ћу да легнем. Још ћу у здравље сунца да попијем један гутљај... Ја то хоћу, хоћу, пустите ме! Он брзо дохвати са стола чашу, нагло се покрену па се за трен ока нађе код степеница што са терасе воде у врт. Кнез већ потрча за њим, али у тај исти мах се баш као нарочито деси да му Јевгеније Павлович пружи руку, праштајући се. Прође један секунд и наједном се на тераси из свих грла разлеже страшан вапај... Затим наступи неколико тренутака необичне збуњености. Ево шта се десило. Дошавши до самих степеница, Иполит застаде, држећи у левој руци чашу с вином а десну завукавши у бочни џеп свога капута. Келер је доцније тврдио да је Иполит и пре тога десну руку непрестано држао у џепу, још док је с кнезом говорио и хватао га левом руком за раме и за оковратник, и да је та десна рука — уверавао је Келер — баш и побудила у њему прво подозрење. Како било да било, тек извесна слутња примора и њега да потрчи за Иполитом. Али ни он не стиже на време. Он само виде како у Иполитовој десној руци нешто наједном заблиста и како се тог истог тренутка мали џепни револвер нађе приљубљен уз његову слепоочницу. Келер скочи да га ухвати за руку, али у тај мах Иполит окиде. Разлеже се оштар, сух удар ороза, али пиштољ не опали. Кад Келер обухвати Иполита, овај му паде на руке као без свести, може бити збиља уобразивши да је мртав. Револвер већ беше у Келеровим рукама. Иполита прихватише, донесоше столицу, посадише га на њу и сви се згрнуше око њега. Сви су викали, сви су питали. Сви су чули удар ороза и видели човека живог, без и најмање огреботине. А I полит је седео не схватајући шта се дешава, и својим бесмисленим погледом разгледао је све који се скупише око њега. У тај мах Лебедев и Коља утрчаше унутра. — Слагао револвер? — питали су около. — Можда није био ни напуњен? — нагађаху други. — Пун је — рече Келер разгледајући револвер — али... — Зар збиља слагао? — Каписле у њему није било — објасни Келер. Тешко је описати жалосни призор који је сад наступио. Првобитну збуњеност и општи страх брзо замени смех; неки се чак грохотом насмејаше, налазећи у томе злураду насладу. Иполит је јецао као у хистерији, кршио руке, обраћао се свима, чак и Фердишченку, кога је ухватио обема рукама и клео му се да је заборавио — »заборавих сасвим случајно, а не намерно« — да метне капислу, да су »те каписле, ето, све ту, у његовом џепу од прслука, десет комада« (он их показиваше свима редом); да капислу није метнуо раније бојећи се да револвер не опали још у џепу; да је рачунао да ће имати времена и доцније да је метне, кад устреба, али је, ето, заборавио. Он се обраћао кнезу, Јевгенију Павловичу, молио је Келера да му врати револвер, да ће он одмах свима доказати да је »његова част част«, да је он сад »лишен части заувек! ...« I паде, најзад, онесвешћен. Однесоше га у кнежев кабинет, а Лебедев, који се потпуно растрезнио, посла одмах по доктора. Лебедев са ћерком, сином, Бурдовским и генералом остаде поред болесникове постеље. Кад изнесоше онесвешћеног Иполита, Келер стаде насред собе и са највећим надахнућем гласно рече раздвајајући и наглашавајући сваку реч: — Господо, ако макар ко од вас преда мном још једном гласно посумња да је каписла намерно заборављена и почне да доказује да је несрећни младић само комедију играо, тај ће са мном имати посла! Али му нико не одговори. Гости се најзад разиђоше, сви наједном и журећи се. Птицин, Гања и Рогожин пођоше заједно. Кнез је био врло зачуђен што је Јевгеније Павлович променио своју намеру и што без објашњења одлази. — Па ви рекосте да имате са мном да говорите кад се сви разиђу? — запита га он. — То је истина — рече Јевгеније Павлович, седајући наједном на столицу, у исто време понудивши и кнезу место према себи — али сам се предомислио. Признајем вам да сам донекле и збуњен, а и ви такође. У мојим мислима је настала пометња; сем тога оно о чему бих желео да с вама говорим, то је за мене и сувише важна ствар, а и за вас такође. Видите, кнеже, ја бих желео да макар једном у животу учиним неку сасвим поштену ствар, то јест потпуно без задње мисли. Али мислим да сад у овом тренутку нисам сасвим способан за неку потпуно часну ствар, а ни ви, по свој прилици... Дакле ... и... објаснићемо се доцније. Можда ће и сама ствар постати јаснија и за мене и за вас ако причекамо једно три дана, која ћу ја сад провести у Петрограду. Ту он опет устаде са столице, тако да је неразумљиво било зашто је и седао. Кнезу се учини да је Јевгеније Павлович незадовољан и љут, да изгледа непријатељски расположен, да је његов поглед сасвим друкчији од малопређашњег. — А, збиља, хоћете ли ви сад к болеснику? — Да ... бојим се... — рече кнез. — Не бојте се. Проживеће он сигурно бар још шест недеља, па ће се, по свој прилици, овде још и поправити. А најбоље ће бити да га сутра отерате. — Можда сам га ја збиља подстакао тиме што ... нисам ништа рекао. Он је можда помислио да и ја сумњам да ће се он убити? Како ви сматрате, Јевгеније Павловичу? — А, то већ никако... Ви сте и сувише добри кад се још о њему бринете. Да, ја сам о томе слушао, али нисам имао прилике да то у животу и видим, да ће се неко убити зато да га после тога хвале, или од беса што неће да га хвале. Углавном, ја тој болесној искрености не бих веровао! Него, ви њега сутра на сваки начин отправите одавде. — Мислите да ће он још једном пуцати на себе? — Не, сад се већ неће убити. Али ви се ипак чувајте тих наших домаћих Лесенера. Понављам вам, злочин је и сувише обично уточиште за та недаровита, нетрпељива и грамзива ништавила. — Па зар је он Лесенер? — Суштина је иста; једино ако су можда улоге друкчије. Видећете да ли тај господин није кадар да уцмека десет душа, просто тек онако: у длаку како нам је прочитао у своме објашњењу. Ја сад због тих његових речи нећу моћи спавати. — Ви се, по свој прилици, и сувише узнемиравате. — Чудан сте ви човек, кнеже. Ви, дакле, не верујете да је он способан да сада убије десет душа? — Ја се бојим да вам одговорим; то је све чудновато; али... — Па сад, како вам драго! — јетко заврши Јевгеније Павлович. — Ја знам да сте ви храбар човек; пазите само да не погодите међу ону десеторицу. — Нејвероватније је да он неће никога убити — рече кнез замишљено се загледавши у Јевгенија Павловича. Овај се опет љутито засмеја. — До виђења, већ је време! А јесте ли приметили да је копију своје исповести завештао Аглаји Ивановној? — Јесам, приметио сам и... мислим о томе. — I треба да мислите... због оних десет душа што вам поменух — опет се засмеја Јевгеније Павлович, па оде. Један час доцније, већ после три, сиђе кнез у парк. Он је био покушао да заспи код куће, али није могао услед лупања срца. Код куће је иначе било све сређено, и, колико је могуће, умирено; болесник је заспао, а лекар који је дошао рече да нема никакве нарочите опасности. Лебедев, Коља и Бурдовски полегаше у болесниковој соби да наизменично дежурају; према томе, није се имало чега бојати. Но кнежево неспокојство сваког тренутка постајаше све веће. Он луташе по парку, расејано гледајући око себе, па се са чуђењем заустави кад дође до терасе пред станицом и угледа празне клупе и пултове за оркестар. Њега изненади то место и учини му се некако веома ружно. Окрену се па пође назад — оним истим путем којим је ишао јуче са Јепанчинима на станицу — дође до зелене клупе која му је била одређена за састанак, седе на њу и наједном се гласно засмеја, услед чега се одмах веома наљути. Његов душевни терет никако га не напушташе; осећао је потребу да некуд оде... Али не знађаше куд. Изнад њега на дрвету певала је једна птичица, и он поче да је очима тражи између лишћа. Наједном птичица прхну са дрвета, а њему тог истог тренутка због нечег паде на памет она »мушица«, на »топлом сунчевом зраку«, о којој је Иполит писао, како и »она зна своје место, и учесница је у општем радосном хору, само је он једини — одгурнут«. Њега је та реченица још тада изненадила, и сад је се сети. Једна давно заборављена успомена затрепери у њему, затим наједном постаде сасвим јасна. То је било у Швајцарској, прве године, па можда и првих месеци његовог лечења. Он је тада био још сасвим као идиот, није чак знао добро ни да каже шта хоће, а неки пут ни да разуме шта се од њега захтева. Једном је био зашао у планину, једног ведрог, сунчаног дана, и дуго је ишао са неком мучном мишљу која никако није могла да добије облик. Пред њим је било сјајно небо, испод њега језеро, свуда около видокруг светао, и коме се нигде краја није могло сагледати. Он је то дуго посматрао и мучио се. Сети се сада како је тада пружао руке у то сјајно бесконачно плаветнило и плакао. Мучило га је што је за све то сасвим туђ. Какав је то пир, какав је то вечит велики празник коме краја нема, коме га нешто већ давно, одувек, од самог детињства привлачи, а у коме он никако не може да узме учешће. Свако јутро изгрева овако исто јарко сунце; свако јутро на водопаду сијају дугине боје, свако вече снежна, највиша планина тамо у даљини, на самом видику, гори пурпурним пламеном. Свака »и најмања мушица која зуји око њега у врелом сунчевом зраку учесница је у свем том хору: зна своје место, воли га и срећна је«. I све то има свој пут, све то зна свој пут, с песмом одлази и с песмом долази; једини он што ништа не зна, ништа не разуме, ни људе, ни звуке — свему је он туђ и од свега одгурнут. О, он, наравно, није могао говорити тада овим речима и овако исказати своје питање; он се мучио потмуло и немо; но сад му се чинило да је све то и пре говорио; баш те исте речи, и да је оно о »мушици« Иполит од њега и узео — из тадашњих његових речи и суза. Био је у то уверен, и његово је срце однекуд силно куцало услед те мисли. Он се занесе на клупи, али његов немир се настави и у сну. Пре него што ће да заспи, сети се да ће Иполит поубијати десет људи, па се насрне ја бесмислености те претпоставке. Око њега беше дивна, ведра тишина, само са шуштањем лишћа, од кога, рекао би човек, све око њега постаје још тише и самотније. Сањао је многе снове и све неке немирне, од којих би сваки час задрхтао. Најзад му дође жена... Он ју је знао, толико ју је знао да га је то већ болело; он је одувек могао рећи ко је она и како се зове, али чудно, она сад као да је имала неко ни близу онакво лице какво је он одувек познавао, и сад до бола није хтела да призна да је то она жена. На њеном лицу беше тако много покајања и ужаса као да је била нека страшна преступница, и да је малочас извршила ужасан злочин. Суза дрхташе на њеном бледом образу. Она га зовну руком да лагано пође за њом... Срце му претрну; нипошто, нипошто не хтеде да призна да је она преступница, али је осећао да ће се сад десити нешто страшно, за цео његов век. Она као да је хтела да му нешто покаже, ту у близини, у парку. Он устаде да пође за њом, кад се наједном разлеже поред њега нечији ведар, свеж смех; нечија рука се наједном нађе у његовој; он ухвати ту руку, снажно је стиште и пробуди се. Пред њим је стајала Аглаја и гласно се смејала.

VIII

Она се смејала, али се и љутила. — Он спава! Ви сте спавали! — викну са презривим чуђењем. — А, ви сте то! — промрмља кнез, још не дошавши сасвим к себи, и са чуђењем познавши је — а јесте! Ово је састанак ... а ја ту заспао. — Видела сам. — Нико ме није будио сем вас? Зар нико није био ту сем вас? Ја сам мислио да је ту била... друга жена. Најзад се сасвим расани. — То је, дакле, био само сан — рече замишљено — чудно да баш у оваквом тренутку то сањам... Седите. Он је узе за руку и посади је на клупу; и сам седе крај ње па се замисли. Аглаја не започињаше разговор, него се само помно загледала у свог сабеседника. I он се у њу загледао, али неки пут тако као да је никако и не види пред собом. Румен поче да јој прелива лице. — Ах, да! — уздахну кнез. — Иполит се убио. — Када? Је ли код вас? — запита га она, али без великог чуђења. — Синоћ је, канда, био још жив? А како сте могли овде спавати после свега тога? — викну она наједаред живахнувши. — Па он није погинуо ... пиштољ му слагао. На Аглајино наваљивање кнез је морао да јој одмах врло потанко исприча цео догађај од прошле ноћи. Она га је за време причања сваки час журила, ах га је и сама прекидала непрестаним питањима, и све неким споредним. Између осталога, она је са великим интересовањем слушала оно што је говорио Јевгеније Павлович, и чак је неколико пута молила да јој то понови. — Но, доста, треба се журити — заврши она саслушавши све — јер овде можемо остати свега један час, до осам; у осам морам неизоставно бити код куће, да не сазнају да сам ту седела јер сам дошла послом. Имам много шта да вам кажем. Само сте ме сад сасвим збунили. А о Иполиту мислим да је природно што му пиштољ није опалио... то више личи на Иполита. А јесте ли ви можда уверени да је он заиста хтео да се убије и да ту није било какве обмане? — Никакве обмане. — То је и вероватније. Он вам је, дакле, писао да ми донесете његову исповест. Па што нисте донели? — Па он није умро. Питаћу га. — Свакако ми донесите, немате шта да га питате. Њему ће то јамачно бити врло пријатно јер он је можда у тој намери и пуцао на себе да ја после његову исповест прочитам. Молим вас, не смејте се мојим рецима, Лаве Николајевичу, јер то врло лако може да буде тако. — Ја се не смејем јер сам и сам уверен да то донекле лако може бити тако. — Уверени сте? Зар ви збиља тако мислите? — страшно се наједном зачуди Аглаја. Она је ужурбано питала, говорила брзо, али неки пут као да се бунила и често није довршавала мисао; сваки час би се журила да га на нешто упозори — уопште, била је необично узнемирена, па мада се храбрила и чисто изазивала, ипак се, канда, мало и бојала. На њој је била сасвим свакидашња, једноставна хаљина која јој је врло лепо стајала. Цесто би подрхтавала, црвенела и седела је на крају клупе. Потврда кнежева да је Иполит пуцао на себе зато да она прочита његову исповест веома је зачуди. — Наравно — објасни кнез — он је желео да га осим вас и сви ми похвалимо ... — Како то похвалите? — То јест, то је... како да вам кажем? То је врло тешко исказати. Он је јамачно желео да се сви скупе око њега па да му кажу да га веома воле и цене, и да га сви наговарају и моле да остане жив. Врло је могућно да је он ту највише имао вас у виду, јер вас је у таквом часу поменуо... мада он, канда, ни сам није знао да вас има у виду. — Е, то већ никако не разумем: имао је у виду, а није знао да има у виду! Уосталом, ја, канда, ипак разумем: знате ли да сам ја сама ваљда тридесет пута још кад сам била од тринаест година, хтела да се отрујем, и све то да напишем и писму родитељима, па сам још мислила како ћу лежати у самртничком ковчегу, а сви ће нада мном плакати и себе кривити што су према мени били тако окрутни... што се ви, опет, смејете? — брзо додаде она скупивши обрве. — А шта ли ви све о себи мислите кад усамљени маштате? Можда замишљате да сте какав војсковођа и да сте Наполеона до ногу потукли? — Но, ето часне речи да баш то замишљам, нарочито кад ме хвата сан — засмеја се кнез — само ја не тучем Наполеона, него увек Аустријанце. — Ни најмање не желим да се с вама шалим, Лаве Николајевичу. Са Иполитом ћу се још видети; молим вас само да га упозорите. А што се вас тиче, налазим да је све то врло ружно, јер је врло грубо тако схватити и судити о човековој души као што ви судите о Иполиту. Ви немате нежности: само ако је истина, онда је неправедно. Кнез се замисли. — Мени се чини да сте ви према мени неправични — рече он — јер ја не видим ништа рђаво у том што је он тако мислио, зато што су сви склони да тако мисле; а осим тога, можда он није ни мислио, него је само то хтео ... хтео још последњи пут да се види с људима, па да заслужи њихово поштовање и љубав. А то су врло добра осећања, само код њега све то није испало како треба; ту је и болест, а и још нешто! Осим тога, код једних увек добро испада, а код других... којешта. — То сте ви сад сигурно о себи додали — примети Аглаја. — Да, о себи — одговори кнез не приметивши никакву злурадост у питању. — Само, ипак, ја никако не бих могла заспати да сам на вашем месту; значи, ви где паднете, ту и заспите. А то никако није лепо од вас. — Па целу ноћ нисам ока склопио: још сам после шетао, шетао, био сам код музике ... — Код какве музике? ... — Тамо где су синоћ свирали, а после дођох овамо, седох, па сам мислио, мислио, па тако и заспао. — А, дакле, тако? То већ мења читаву ствар у вашу корист... А што сте тамо ишли? — Не знам ... Тако ... — Лепо, л епо, уосталом. Ви ме непрестано прекидате, јер шта се мене тиче што сте ишли до музике. А какву сте то жену сањали? — То је било ... о ... ви сте је видели... — А, разумем, потпуно разумем. А ви њу врло ... Па како сте је сањали? У каквом виду?... Уосталом, нећу ништа да чујем — одсече она љути то. — Не упадајте ми, молим вас, више у реч ... Она очекну мало, као прибирајући се или трудећи се да растера јед. — Него, ево у чему је ствар, зашто сам вас звала: хоћу да вам предложим да будете мој пријатељ. Што сте се тако одједном загледали у мене? — додаде она скоро љутито. Кнез се збиља загледао у њу у том часу, приметивши да је она опет почела да страшно црвени. У таквим приликама, што би више црвенела, тим више се, канда, љутила на себе због онога што се очевидно одражавало у њеним блиставим очима; и обично после једног минута она би већ преносила свој гнев на онога с киме би говорила, па био тај крив или не био, и почела би се с њим свађати. Знајући и осећајући своју дивљачност и стидљивост, она се ретко и упуштала у разговор, и била ј е ћутљивија од својих сестара, а неки пут чак и одвише ћутљива. А када би, нарочито у неким тугаљивим случајевима, неизоставно требало проговорити, она би почињала разговор са неке велике висине и чисто с некаквим изазивањем. Увек је предосећала кад почне, или пре него што ће да почне да црвени. — Ви можда нећете примити мој предлог — погледа она охоло у кнеза. — О, не, хоћу! ... Само, то је сасвим излишно ... то јест, ја нисам ни мислио да треба чинити такав предлог — сплете се кнез. — А да шта сте ви мислили? Зашто бих вас ја овамо звала? Шта имате ви на уму? Уосталом, ви мене можда сматрате за малу и глупаву, као што ме сви моји код куће сматрају? — Нисам знао да вас ко за глупаву сматра, ја, ја не сматрам ... — Не сматрате? Врло паметно од вас... То сте сад врло духовито казали. — По мом схватању, ви сте неки пут и врло паметни — настави кнез — малочас сте рекли једну врло паметну реч. Поводом мог мишљења о Иполиту ви рекосте: »Само ако је истина, онда је неправедно.« То ћу да запамтим и о томе ћу размислити. Аглаја се наједном сва зажари од задовољства. Све су се те промене збивале код ње необично искрено и ванредно брзо. I кнез се обрадова, па се чак и засмеја од радости гледајући је. — Чујте, дакле — поче она опет — дуго сам вас чекала да вам све ово испричам, још од онда сам вас чекала кад сте ми писали, па још и раније... Половину сте јуче од мене чули: ја вас сматрам за најпоштенијег и најискренијег човека, од свих поштенијег и искренијег и кад ко каже да је ваш ум... то јест да сте ви неки пут умоболни, то је нетачно... ја сам тако закључила, и препирала сам се, јер мада је ваш ум стварно болестан (ви се, наравно, нећете стога на мене љутити, ја ту с вишега гледишта говорим), онај главни ум у вас бољи је но у њих свих, чак такав какав они не сањају; јер постоје два ума: главни и не главни. Је ли тако? Мислим да је тако? — Можда је и тако — једва проговори кнез. Њему је само срце страшно дрхтало и куцало. — Знала сам да ћете разумети — настави она поносито. — Кнез Ш. и Јевгеније Павлович вам се ништа у тим умовима не разумеју, па ни моја Александра ... А замислите само: маман је разумела. — Ви веома личите на Лизавету Прокофјевну. — Како то? Зар? — зачуди се Аглаја. — Богме, личите. — Хвала вам — рече она размисливши — веома ми је мило што личим на маман. Ви њу, значи, много цените? — додаде она и не примећујући колико јој је наивно било питање. — Веома, веома, и мени је мило што сте ви тако непосредно разумели. — I мени је мило, јер сам приметила како јој се неки пут смеју. Али чујте сад најглавније: ја сам дуго мислила, па сам најзад баш вас изабрала. Нећу да ми се код куће смеју; нећу да ме сматрају за малу и глупаву; нећу да ме задиркују ... Ја сам све одмах прозрела, па сам чрвсто одбила Јевгенија Павловича, јер нећу да ме непрестано удају! Ја хоћу... ја хоћу... но, хоћу да бежим из наше куће, а вас сам изабрала да ми у томе помогнете. — Да бежите из родитељске куће! — викну кнез. — Да, да, да, да бежим из куће! — викну она наједном, планувши необичним гневом — нећу, нећу да ме тамо стално приморавају да црвеним. Нећу да црвеним ни пред њима ни пред кнезом Ш., ни пред Јевгенијем Павловичем, и ни пред ким, те сам стога изабрала вас. С вама хоћу о свему, о свему да говорим, па чак и о најглавнијем, кад зажелим. Од своје стране, и ви не треба ништа да кријете од мене. Хоћу да макар са једним човеком говорим о свему као са самом собом... Они моји су сад наједном почели да говоре да ја вас чекам и да вас волим. То је било још пре вашег доласка, а ја и м писмо нисам хтела да покажем, а сад већ сви говоре. Хоћу да будем смела и ничега да се не бојим. Нећу да ме вуку по њиховим баловима, хоћу да будем друштву од користи. Већ сам одавно хтела да их оставим. Ево сам већ двадесет година код њих као окована и непрестано ме удају. Још кад сам била од четрнаест година хтела сам да бежим, мада сам тада била још лудо дете. Сад сам већ све мислила и вас чекала да се распитам како је у иностранству. Још ниједну готску катедралу нисам видела, хоћу да видим Рим, хоћу да разгледам све научне установе, хоћу у Паризу да студирам. Ја сам се целу ову годину спремала и учила, и врло сам много књига прочитала; све сам забрањене књиге прочитала. Александра и Аделаида читају све књиге, оне смеју, а мени не дају све, ја сам под надзором... Ја са сестрама нећу да се свађам, али сам и матери и оцу већ одавно рекла да хоћу да из темеља изменим свој социјални положај. Наумила сам да се посветим васпитавању и рачунала сам на вас јер сте рекли да волите децу. Можемо се заједно бавити васпитањем, ако не сад одмах, оно у будућности. Ми ћемо заједнички бити корисни; нећу више да сам генералска кћи... Реците ми, јесте ли ви веома учен човек? — О, ни издалека. — Шта, а ја сам мислила... А по чему сам ја то мислила? Но ви ћете ме ипак упућивати, јер ја сам вас изабрала. — То нема смисла, Аглаја Ивановна. — Али ја хоћу, ја хоћу да бежим из куће! — викну она, па јој опет очи стадоше севати — а ако ви не пристанете, ја ћу се удати за Гаврила Ардалионовича. Јер нећу да ме непрестано тамо у кући сматрају за гадну жену и да ме сумњиче богзна за шта. — Ама јесте ли ви при себи? — само што не скочи кнез с места. — Због чега вас окривљују? Ко вас криви? — Код куће, сви, мати, сестре, отац, кнез Ш., чак и тај ваш одвратни Коља! Иако отворено не казују, али сви то мисле. Ја сам им све то у очи очитала, и матери, и оцу. Маман је после цео дан одболовала: а сутрадан ми Александра и тата рекоше да ја сама не знам шта лупам и какве речи говорим. А ја им тада одсекох да већ све разумем, све речи, да нисам мала, да сам још пре две године намерно два Пол де Кокова романа прочитала, да све знам. Маман, кад је то чула, умало што није пала у несвест. Кнезу наједном севну чудна мисао у глави. Он се помно загледа у Аглају и осмехну се. Лепо није могао да верује да пред њим ту седи она иста уображена девојка која му је пре онако охоло и са ниподаштавањем прочитала писмо Гаврила Ардалионовича. Он није могао појмити како се тако горда и строга лепотица могла наједном претворити у овакво дете које можда не схвата све своје речи. — Јесте ли ви све време код куће живели, Аглаја Ивановна? — запита је он. — Хоћу да кажем: нисте у неку школу ишли, нисте ишли у институт? — Никад и никуд нисам ишла; стално сам код куће седела као у кавезу затворена, па ћу сад, ето, право из кавеза да се удам. Што се опет смешкате? Примећујем да ми се, канда, и ви смејете и њима држите страну — додаде она љутио и мргодно — не љутите ме, јер ја и тако већ не знам шта ми је. Уверена сам да сте дошли овамо потпуно убеђени да сам се заљубила у вас и да сам вас звала на састанак — одсече она љутито. — Ја сам се збиља јуче бојао да је то — избрбља се кнез простодушхо (био је врло збуњен) — али сам сад уверен да сте ви... — Шта! — викну Аглаја, а доња јој усница наједном задрхта — ви сте се бојали да сам ја ... ви сте се усудили помислити да сам ја... Господе! Ви сте, ваљда, сумњали да сам вас овамо звала да вас домамим у своје мреже, а после да нас ту затекну и присиле вас да се са мном ожените! ... — Аглаја Ивановна! Како вас није стид? Како се могла тако прљава мисао зачети у вашем чистом, невином срцу? Кладим се да ни ви сами ниједној својој речи не верујете и... не знате ни сами шта говорите! Аглаја је седела упорно гледајући у земљу, као да се и сама уплашила од онога што је рекла. — Нимало ме није стид — промрмља она. — I откуд ви знате да је моје срце невино? Како сте ми смели слати такво љубавно писмо? — Љубавно писмо? Зар је оно моје писмо љубавно? Па то је писмо пуно поштовања, то ми се писмо излило из срца у најтежем тренутку мог живота! I ја се тада сетих вас, као неке светлости... ја сам... — Но добро, добро — прекиде га она наједном, али сад већ ни издалека не оним тоном, него сасвим покајнички и скоро уплашена; чак се и наже према њему, али још непрестано избегавајући да гледа право у њега, и хтеде већ да му се дотакне рамена да га још убедљивије замоли да се не љути. — Добро — додаде она страшно постиђена — осећам да сам употребила врло глуп израз. То сам ја онако... да вас искушам. Узмите као да ништа није ни речено. Ако сам вас увредила, опростите! Не гледајте, молим вас, на мене тако право, окрените се. Рекосте да је то врло прљава мисао: ја сам то намерно и рекла, да вас убодем. Неки пут се и сама бојим онога шта хоћу да кажем, али тек наједном рекнем. Ви казасте малочас да сте написали писмо у најтежем часу свог живота... Ја знам у каквом је то часу било — изговори она полако, опет гледајући у земљу. — О, кад бисте могли све знати! — Све ја знам! — викну она са новим узбуђењем — живели сте тада у изнајмљеним собама, читав месец, са оном пропалом женом с којом сте побегли... Она сад већ и не поцрвене, него пребледе говорећи о томе, па наједном као занета устаде с места, ах се одмах прену и седе. Усна јој је још дуго подрхтавала, ћутање потраја можда један минут. Кнез је био страшно запрепашћен њеним изненадним испадом и није знао чему да га припише. — Ја вас нимало не волим — рече она наједном баш као да пресече. Кнез јој не одговори. Опет заћуташе на часак. — Ја волим Гаврила Ардалионовича... — проговори она брзо, али једва чујно и још већма оборивши главу. — То није истина — рече кнез такође скоро шапатом. — Значи, ја лажем? То је истина; ја сам му дала реч, прекјуче, баш на овој клупи. Кнез се уплаши и на часак се замисли. — То није истина — понови он одлучно — све ви то сад измишљате. — Ванредно сте галантни. Али знајте да се он поправио, он ме воли више но свој живот. Он је преда мном на пламену палио руку да ми докаже да ме воли више но свој живот. — Палио руку? — Да, своју руку. Веровали ви или не, мени је сасвим свеједно. Кнез опет заћута. У Аглајиним рецима сад није било шале; она се очевидно љутила. — А како, је ли понео овамо свећу, ако је то ту било? Иначе не могу да разумем ... — Да ... свећу, шта вам је ту невероватно? — Да ли целу или у свећњаку? — Па да ... не ... половину свеће ... неизгорело парченце ... читаву свећу ... ама, свеједно, оставите! ... I жигице је, кад баш хоћете, донео, запалио је свећу па пола часа држао прст на пламену; зар то не може бити? — Ја сам га видео јуче — сви су му прсти здрави. Аглаја наједном прсну у смех, сасвим као дете. — Знате ли зашто сам вас сад слагала? — окрену се она наједном кнезу са правом детињском поверљивошћу и са смехом који је још треперио на њеним уснама. — Стога што кад човек лаже, и весто уметне нешто не сасвим обично, нешто ексцентрично, но, знате, нешто што сасвим ретко или уопште никако и не бива, лаж му постаје много вероватнија. Ја сам то приметила. Мени је ово сад само рђаво испало јер нисам била довољно вешта... Па се наједном опет намргоди, као да се тргнула. — Кад сам вам оно пре — обрати се она понор во кнезу загледавши се у њега озбиљно, па чак и тужно — кад сам вам тада прочитала оно о »сиромашном витезу«, тиме сам хтела... да вас и похвалим и у исти мах да вас жигошем због вашег владања и да вам покажем да ја све знам ... — Ви сте врло неправични према мени... према оној јадници о којој сте се малочас онако ужасно изразили, Аглаја! — Зато што ја све знам, све! Зато сам се тако и изразила! Ја знам како сте јој ви пре пола године пред свима понудили своју руку. Не упадајте ми у реч, видите, ја говорим без коментара. После тога она је одбегла са Рогожином; затим сте живели с њом у неком селу, или у граду, па је она отишла од вас некоме. (Ту Аглаја страшно поцрвене.) Затим се опет вратила Рогожину, који је воли... као луд. Затим сте ви... тако паметан човек! ... дотрчали, ево, за њом овамо, чим сте чули да се она у Петроград вратила. Синоћ сте се дигли да је браните, а малочас сте је и сањали... Ето, видите да све знам: јер ви сте због ње, због ње овамо допутовали. — Да, због ње — тихо одговори кнез, сетно и замишљено оборивши главу, и не сумњајући са каквим га је пламеном у очима погледала Аглаја — због ње, само да видим... Не верујем да ће она бити срећна са Рогожином, мада... једном речју, управо не знам шта бих ја сад ту могао за њу учинити и чиме јој помоћи, али сам дошао. Он задрхта и погледа и Аглају; она га је са мржњом слушала. — Ако сте допутовали а ни сами не знате зашто, значи да је много волите — добаци му најзад. — Не — одговори кнез — не волим је. О, кад бисте знали са каквим се ужасом сећам оног времена које сам провео с њом! Чак му дрхтавица при тим рецима пређе по свем телу. — Говорите све — рече Аглаја. — Па ту нема ничега што ви не бисте могли чути. Зашто сам баш вама желео да све то испричам, вама јединој, не знам; можда стога што сам вас збиља веома волео. Та јадна жена је дубоко уверена да је она у највећој мери пропала, најпорочнији створ на свету. О, не срамотите је, не бацајте камен на њу. Она је ионако сувише намучила саму себе свесношћу о својој незаслуженој срамоти. I шта је она скривила, боже мој! Она сваког часа као ван себе виче да никако не признаје да је што крива, вели да је жртва људи, жртва развратника и зликовца. Али ма шта да вам говори, знајте да она сама, прва не верује себи и да свом својом савешћу верује, напротив, да је она ... сама крива. Кад сам покушао да одагнам од ње тај мрак, долазила је до таквих патњи да се моје срце никад неће исцелити докле год се будем сећао тог ужасног времена. Моје срце као да је тада једном засвагда прободено. Она је побегла од мене, знате ли зашто? Баш зато да ми докаже колико је ниско пала. Али најстрашније је ту то што она можда ни сама није знала да је хтела само мени то да докаже, и побегла је стога што је неизоставно у души хтела да учини нешто срамно па да сама себи рекне: »Ето ти, учинила си опет нову срамоту, значи, збиља си једно ниско створење!« О можда ви то нећете ни разумети, Аглаја! Знате ли да у тој њеној непрестаној свесности о својој срамоти лежи можда нека за њу ужасна, неприродна наслада, баш као освета некоме. Ја сам је неки пут доводио дотле да некако опет угледа око себе светлост; али би се одмах бунила и терала тако далеко да је мене са болом у срцу кривила због тога што себе сматрам вишим од ње (док мени такво што ни на памет није падало), и најзад ми је, на мој предлог да се узмемо, отворено изјавила да она ни од кога не тражи ни охолог сажаљења, ни помоћи, нити да је неко »диже до себе«. Видели сте је јуче. Зар мислите да она може бити срећна са овим друштвом, да је то друштво за њу? Ви не знате како је она интелигентна, и како је у стању да све може да разуме! Колико пута ме је просто задивила. — Јесте ли ви и њој држали овакве... проповеди? — О, не — настави кнез замишљено, не осећајући тон питања — ја сам скоро увек ћутао. често сам хтео да говорим, али, верујте, неки пут нисам знао шта да кажем. Знате ли, у неким случајевима је још најбоље ништа не говорити. О, ја сам је волео; још те како волео ... Али после ... после ... после је она све прозрела. — Шта је прозрела? — Да ја њу само жалим, али да је више не волим. — А откуд ви знате, можда се она збиља заљубила у оног ... спахију с којим је отишла? — Не, ја све знам: она му се само подсмева. — А вама се никад није подсмевала? — Н-не. Она се смејала од једа; о, тада ме је страшно корила, онако љута... а и сама је патила. Али... после... О, не помињите ми то, не помињите ми то. Он покри лице рукама. — А знате ли ви да она мени скоро сваки дан пише писма? — Значи, истина је! — викну кнез узнемирен. — Ја сам то чуо, али све нисам хтео да верујем. — Од кога сте чули? — бојажљиво се трже Аглаја. — Рогожин ми рече јуче, само не сасвим јасно. — Јуче? Јуче пре подне? Кад то, јуче? Пре концерта или после? — После; увече, после једанаест часова. — А-а, но, ако Рогожин... А знате ли о чему ми она пише у тим писмима? — Ја се ничему не чудим; она је безумна. — Ево тих писама (Аглаја извади из џепа три писма у три коверта и баци их пред кнеза). Ево, већ читаву недељу моли ме, приволева, намамљује ме да се удам за вас. Она... Но да, она је паметна, мада је луда, и ви право кажете да је она кудикамо паметнија од мене... Она ми пише да се заљубила у мене, да сваки дан тражи прилику да ме види, макар из даљине. Она ми пише да ви мене волите, да она то зна, одавно је, каже, приметила; да сте ви с њом о мени разговарали. Она жели да вас види срећног, она је уверена да ћу вас само ја моћи усрећити... Тако необуздано пише ... чудновато ... Ја никоме нисам показивала писма, вас сам очекивала. Ви знате шта то значи? Зар ништа не погађате? — Па то је душевна болест; доказ њеног безумља — рече кнез, а усне му задрхташе. — Ви, канда, плачете? — Не, Аглаја, не плачем — погледа у њу кнез. — Па шта ја ту да радим? Шта бисте ми ви саветовали? Не могу, ваљда, и даље примати та писма! — О, оставите је, молим вас — викну кнез. — Немате шта да радите у овом мраку. Учинићу све да вам не пише више. — Ако је тако, ви сте човек без срца! — викну Аглаја. — Па зар ви не видите да она није у мене заљубљена, него у вас ... она само вас воли! Па зар ви, који сте све код ње тако тачно уочили, то нисте приметили? Знате ли ви шта значе та писма? То је љубомора, то је више него љубомора! Она... зар ви мислите да ће се она збиља за Рогожина удати, као што пише у овим писмима? Па она ће се убити, сутрадан пошто се ја и ви венчамо! Кнез уздрхта; срце му претрну. Па се зачуђено загледа у Аглају: чудновато му беше да себи призна да је ово дете одавно већ жена. — Бог ми је сведок, Аглаја, да јој повратим спокојство и да је учиним срећном, ја бих живот свој дао, али... ја је више не могу волети, и она то зна. — А ви се жртвујте! То би тако личило на вас! Јер ви сте тако велики добротвор. I нећу да ми кажете: »Аглаја« ... Ви сте ми и малочас казали просто »Аглаја« ... Ви морате, ви сте дужни да је васкрснете, ви морате отићи с њом опет да умирите и ублажите њено срце. Па ви њу волите! — Ја не могу да тако жртвујем себе, мада сам једном већ хтео, па... можда и сад хоћу. Али ја знам поуздано да би она са мном пропала, и стога је остављам. Требало је да одем до ње вечерас у седам, али сад можда нећу ићи. У својој гордости она ми никад не би опростила моју љубав те бисмо обоје пропали! То је неприродно, али ту је све неприродно. Ви кажете: она воли мене; али зар је то љубав? Зар је могућна таква љубав после свега што сам препатио! Не, ту је друго нешто, а не љубав! — Како сте побледели! — уплаши се наједном Аглаја. — Ништа то; мало сам спавао, ослабио сам... ми смо стварно говорили о вама тада, Аглаја ... — То је, дакле, истина? Ви сте зар збиља могли с њом о мени говорити и... како сте ме могли заволети кад сте ме свега једном видели? — Не знам како. У мом тадашњем мраку ја сам сањао ... мени се привиђала можда нова зора. Не знам како сам тада помислио најпре на вас. Ја сам вам истину тада писао да не знам. Све је то било само сањарење, услед тадашњег ужаса ... После сам почео да радим; и три године не бих овамо долазио ... — Значи, дошли сте због ње? Ту нешто задрхта у Аглајином гласу. — Да, због ње. Прођоше два минута мрачног ћутања са обе стране. Аглаја се диже. — Кад велите — поче она неодлучним гласом — кад ви сами верујете да је та ... жена ... безумна, онда ја нећу да знам за њене безумне фантазије ... Молим вас, Лаве Николајевичу, да узмете ова три писма од мене и да јој их баците у моје име! I ако се она — уз викну наједном Аглаја — ако се дрзне само још једном да ми пошаље један редак, кажите јој да ћу се жалити оцу и да ће је у лудницу отерати... Кнез скочи па се уплашено загледа у Аглају која је изненада пала у јарост; и наједном као да нека магла паде пред њега ... — Не може бити да ви збиља тако осећате... то није истина! — промрмља он. — Истина је! Истина! — викала је Аглаја скоро ван себе. — Шта је истина? Каква истина? — чу се наједном крај њих уплашен глас. Пред њима стајаше Лизавета Прокофјевна. — Истина је да се удајем за Гаврила Ардалионовича! Да Гаврила Ардалионовича волим, и бежим с њим већ сутра из куће! — обрецну се Аглаја на матер. — Јесте ли чули? Је ли задовољена ваша радозналост? Јесте ли задовољни тим? Па отрча кући. — Не, ви сад, драги, немојте да одете — задржа кнеза Лизавета Прокофјевна — учините доброту, изволите к мени да се објасните... Ох, што је то мучење, а већ сву ноћ ни тренула нисам! ... Кнез пође за њом.

IX

Ушавши у кућу, Лизавета Прокофјевна застаде већ у првој соби; даље није могла ни крочити; спусти се на отоман сасвим изнемогла, заборавивши чак да кнеза понуди да седне. То беше повелика сала са округлим столом у средини, са камином и много цвећа на полицама код прозора, и са другим стакленим вратима у задњем зиду, која су водила у врт. Одмах за њима уђоше Аделаида и Александра, загледавши се упитно и са недоумицом у кнеза и у матер. Девојке су у летњиковцу устајале обично око девет часова; само је Аглаја последња два- три дана уобичајила да устане мало раније па би излазила у врт да шета, али ипак не у седам часова, него у осам па и доцније. Лизавета Прокофјевна, која збиља прошле ноћи због разних својих брига није спавала, дигла се јутрос око осам часова, у нарочитој намери да нађе у врту Аглају, претпостављајући да је ова већ устала; али је не нађе ни у врту ни у спаваћој соби. Зато се врло узнемири и пробуди обе кћери.

Од служавке дознадоше да је Аглаја Ивановна још у седам часова изашла у парк. Девојке се насмејаше на ту нову лудорију своје фантастичне сестре, па приметише мами да ће се Аглаја можда разљутити ако она пође у парк да је тражи и да Аглаја сада седи с књигом на зеленој клупи, о којој је још пре три дана говорила, и због које умало што се није посвадила са кнезом Ш., јер овај у положају те клупе није налазио ништа нарочито. Видећи их на састанку и чувши чудне речи кћерине, Лизавета Прокофјевна се страшно уплашила, из многих узрока; али, пошто је довела сада са собом кнеза, збунила се што је и почела ствар: »Зашто Аглаја не би могла да се састане и ступи у разговор с кнезом у парку — па макар то био и састанак који су они унапред уговорили?« — Немојте мислити, драги кнеже — прибра се она најзад — да сам вас овамо домамила да вас узмем на испит... јер ја, драговићу мој, после оног синоћњег можда још дуго не бих пожелела ни да се видим с тобом! При том као да се мало трже. — Али ви бисте, канда, ипак желели да чујете како смо се ово данас ја и Аглаја Ивановна састали — доврши кнез врло мирно. — Но, па шта онда: и хтела сам! — плану одмах Лизавета Прокофјевна. — Не бојим се ја ни отворених речи. Стога што ја никог не вређам, нити сам желела да вређам... — Ама, молим вас, ту нема никакве увреде, и сасвим је природно што хоћете то да дознате: мати сте! Ја сам се данас састао са Аглајом Ивановном код зелене клупе, јутрос тачно у седам часова, на њен јучерашњи позив. Она ме је синоћ једним писамцетом известила да јој је потребно да ме види и да говори са мном о важној ствари. Ми смо се нашли и читав сат разговарали о пословима који се тичу управо само Аглаје Ивановне, и то је све. — Наравно да је све, и без сваке сумње све — рече Лизавета Прокофјевна достојанствено. — Одлично, кнеже! — рече Аглаја упавши наједном у собу — хвала вам од свег срца што сте и мене сматрали неспособном да се понижавани до лажи. Је ли вам доста, маман, или намеравате и даље да испитујете? — Ти знаш да ја још до данас нисам морала пред тобом ни због чега да цирериим, мада би ти то можда волела — одговори Лизавета Прокофјевна поучно. — Збогом, кнеже, опростите ми што сам вас узнемирила. I надам се да ћете остати уверени у моје свагдашње поштовање према вама. Кнез им се одмах обема поклони па ћутећи изиђе. Александра и Аделаида се осмехнуше и шапнуше нешто једна другој. Лизавета Прокофјевна их строго одмери погледом. — Ми због тога, маман — засмеја се Аделаида— што се кнез тако фино клањао, неки пут је права клада, а данас је, ето, наједном као... Јевгеније Павлович. — Деликатности и достојанству човека учи само срце, а не учитељ играња — заврши сентенцом Лизавета Прокофјевна па оде горе у своју собу и не погледавши Аглају. Кад се кнез врати кући, већ око девет часова, затече на тераси Веру Лукијановну и служавку. Оне су заједно спремале и чистиле после синоћњег дармара. — Хвала богу, стигосмо да довршимо пре вашег доласка! — радосно рече Вера. — Здраво; мени се нешто врти у глави; рђаво сам ноћас спавао: сад бих да легнем. — Хоћете ли овде на тераси, као синоћ? Добро. Ја ћу рећи свима да пазе да вас не буде. Тата је отишао некуда. Девојка изађе; Вера већ пође за њом, али се врати па забринуто приђе кнезу. — Кнеже, сажалите се на тог... јадника; не терајте га данас из куће. — Нипошто га нећу терати; онако како он сам хоће. — Он сад ништа рђаво неће учинити и... и не будите с њим строги. — О, не, а зашто? — I... и не смејте му се; а то је најглавније. — О, никако не! — Глупа сам што таквом човеку као што сте ви говорим о томе — поцрвене Вера. — Но мада сте уморни — засмеја се она, упола се окренувши да оде— ваше су очи тако миле у овом тренутку... срећне. — Зар баш срећне? — живахно је запита кнез и радосно се засмеја. А Вера, простодушна и једноставна, као дечко, одједном се нешто збуни, поцрвене још више, па смејући се и даље, брзо изађе из собе. »Каква је ... златна ...«, помисли кнез, па одмах заборави на њу. Оде у угао терасе где је био диван, а пред њим сточић. Ту седе, покри лице рукама и оста тако десетак минута. Наједном брзо и немирно спусти у бочни џеп руку па извади три писма. Али се опет отворише врата и уђе Коља. Кнез као да се обрадова што мораде да врати писма у џеп и да одложи тренутак читања. — А, то је догађај! — рече Коља седајући на диван и право прелазећи на ствар, као и сви њему слични. — Како ви сад гледате на Иполита? Изгубио је ваше поштовање? — А што? ... Него, Коља, ја сам уморан... А сам тога, врло ми је тешко да сад опет о томе говоримо ... А како је он, збиља? — Спава, и још ће два часа одспавати. Разумем; ви код куће нисте спавали, шетали сте у парку... наравно, узбуђење ... како не би! — А откуд ви знате да сам шетао у парку и да нисам спавао код куће? — Вера ми сад рече. Молила ме је да не улазим к вама; али не издржали... само на часак. Ја сам ова два часа продежурао поред Иполитове постеље; сад сам Костју Лебедева оставио место себе. Бурдовски је отишао. Дакле, лежите, кнеже. Лаку н... то јест лак вам дан желим. Само, знате ли, ја сам згранут! — Наравно ... све то ... — Не, кнеже, не; ја сам згранут »Исповешћу«. А највише оним местом где говори о Промисли и о будућем животу. Тамо има једна исполинска мисао. Кнез топло погледа у Кољу, који је, наравно, зато и свратио да што пре разговара о исполинској мисли. — Али главно, главно је не у самој мисли, него у читавој ситуацији. Да је то написао Волтер, Прудон, ја бих прочитао, уочио бих, али не бих био згранут у толикој мери. Но човек који зна поуздано да му остаје још десет минута живота, па ипак тако говори... па то је поносно. То је виши степен независности личног достојанства, јер то значи просто правити бравуре ... Не, то је исполинска сила духа! I после тога још тврде да намерно није метнуо капислу... то је ниско, неприродно! А знате ли, он нас је ипак обмануо синоћ, подвалио нам: ја уопште никад с њим нисам никакву торбу паковао, нити сам какав пиштољ видео; он је сам све паковао, тако да ме је одједном просто збунио. Вера ми каже да му допуштате да остане овде; кунем вам се да то неће бити опасно, тим пре што смо ми сви непрестано крај њега. — А ко је од вас тамо био ноћас? — Ја, Костја Лебедев, Бурдовски; Келер се задржао мало, а после је прешао код Лебедева да спава, јер код нас није имао на шта да легне. I Фердишченко је спавао код Лебедева, у седам часова је отишао. Генерал је стално код Лебедева, сад је и он отишао... Лебедев ће вам можда доћи за који час; он вас је, не знам због чега, тражио, двапут ме питао. Да га пустим или да га не пуштам кад ви легнете? I ја идем да спавам... Ах, да, рекао бих вам још нешто. Зачудио ме је јутрос генерал; Бурдовски ме пробуди пре седам часова да дежурам, а, богами, канда још у шест. Изађем на часак, кад наједном сретнем генерала, и толико пијаног да ме није познао; укипио се преда мном као дирек. Навали на мене кад дође к себи: »шта нам ради«, вели, »болесник? Ја пођох да се распитам за њега.« Ја му одрапортовах: ово, оно. »То је све лепо«, каже, »али ја сам углавном дошао, зато сам се дигао, да те упозорим: имам разлога да претпостављам да пред господином Фердишченком не можеш шта хоћеш говорити и да се... треба уздржавати.« Разумете ли, кнеже? — Доиста? Уосталом ... нама је свеједно. — Да, без сумње, свеједно нам је, ми нисмо масони! Тако да сам се чак и зачудио да је генерал намерно ишао да ме ноћу због тога буди. — А Фердишченко је, велите, отишао? — У седам часова је свратио к мени уз пут; ја сам дежурао. Рече ми да иде до Вилкина да још доспава, има ту једна древна пијаница, некакав Вилкин. Но, а сад одох! А ево и Лукијана Тимофејича... Кнез хоће да спава, Лукијане Тимофејичу; дакле, губи се! — Само за тренутак, многоуважени кнеже, ради једне ствари значајне, по моме мишљењу — усиљено, и некаквим тронутим тоном, на по гласа проговори Лебедев, који уђе, па се некако свечано поклони. Тек што се вратио, и ни у своју собу не беше стигао да сврати, тако да је шешир још у рукама држао. Лице му је било брижно, и са неким нарочитим, необичним присенком достојанства. Кнез га понуди да седне. — Двапут сте ме тражили? Ви се можда још непрестано бринете због оног синоћ? ... — Због оног дечка јуче, мислите, кнеже? О не, јуче су моје мисли биле несређене ... али данас већ не мислим ни у чему ваше намере контрекарирати. — Контрека ... како рекосте то? — Рекох: контрекарирати; реч француска, која је као и мноштво других речи ушла у састав руског језика, али ми није стало до ње. — Што сте ви то, Лебедеве, данас тако важни и званични, и говорите као да из буквара сричете? — осмехну се кнез. — Николају Ардалионовичу! — обрати се Лебедев Кољи скоро умиљавајући се — будући да имам да саопштим кнезу о ствари која се тиче искључиво ... — Па да, разуме се, то није за мене! До виђења, кнеже! — одмах се удаљи Коља. — Волим тог дечка што све разуме — рече Лебедев гледајући за Кољом — бистар дечко, премда наметљив. Необичну сам несрећу доживео, многоуважени кнеже, синоћ или јутрос у свануће... још нисам сигуран да тачно одредим време. — А шта је било? — Нестало ми четири стотине рубаља из бочног џепа, многоуважени кнеже; дигли су ми! — додаде Лебедев са киселим осмехом. — Ви сте изгубили четири стотине рубаља? Грдна штета! — А нарочито за сиротог човека, који поштено живи од своје муке. — Наравно, наравно; па како вам се то десило? — Због пића. Ја вама као Провиђењу, многопоштовани кнеже. Суму од четири стотине рубаља у сребру добио сам јуче у пет часова по подне од једног дужника, и возом сам се вратио овамо. Новчаник ми је био у џепу. Пресвукавши се из мундира у герок, преместио сам новац у њега, имајући у виду да га држим код себе и рачунајући да га увече дам по једној молби... очекујући пуномоћника. — Збиља, Лукијане Тимофејичу, је ли истина да сте у новинама објавили да дајете новац на залоге, за златне и сребрне ствари? — Преко пуномоћника; сопствено име моје тамо није означено, нити адреса. Имајући незнатан капитал, а с обзиром на то да се фамилија повећава, признаћете и сами да скроман проценат... — Наравно, наравно; ја то само тако питам; извините што сам вас прекинуо. — Пуномоћник не дође. У тај мах довезоше нашег јадника; ја сам већ био у добром расположењу после ручка. Наиђоше ти гости, пописмо чашицу, две... затим чај, и... ја се расположих, у зао час! Кад, пак, већ касно увече, дође тај Келер, па нас извести о вашем свечаном дану и о наредби односно шампањца, мени тада, драги и многоуважени кнеже, будући човек од срца (што сте ви јамачно већ приметили, јер ја то заслужујем), будући, дакле, човек од срца... не велим осетљивог, али захвалног, чиме се и поносим... мени тада, ради веће свечаности спреманог дочека, и у нади да вам лично честитам, паде на памет да пођем да променим стару риту моју па да обучем по повратку скинути мундир, што сам и учинио, као што сте, вероватно, кнеже, и приметили, видећи ме у мундиру цело вече. Променивши одећу, заборавих у героку новчаник... Е баш што кажу: кад бог хоће неког да казни, он му најпре разум одузме. I тек јутрос, већ у седам и по, пробудивши се, прво ми је било што сам се тргао и погледао у капут... кад тамо, а џеп празан! Од новчаника ни трага. — Ах, како је то непријатно! — Још те како непријатно, и ви сте то са правим тактом нашли сад одговарајући израз — додаде Лебедев не без лукавства. — Па шта ћете сад... — узнемири се кнез, замисливши се — то је озбиљна ствар ... — Наравно да је озбиљна... још једна изнађена од вас, кнеже, реч ... ради тачног означења — Та идите, молим вас, Лукијане Тимофејичу, шта има ту да се изналази? Нису важне речи... Мислите ли ви да сте могли у пијаном стању изгубити новчаник из џепа? — Могао сам. Све је могућно кад је човек напит, као што сте се ви са искреношћу изразили, велештовани кнеже! Молим вас да оцените: ако сам ја истресао новчаник из џепа кад сам мењао герок, онда је тај истресени предмет морао лежати онде на поду. А, међутим, где је тај предмет? — А да га нисте оставили негде у фиоци, у столу? — Све сам претражио, свуд сам претурао, тим пре што нигде нисам склањао, нити сам икакву фиоку отварао, чега се јасно сећам. — У орманче јесте ли гледали? — Па ту сам најпре гледао, и већ неколико пута од јутрос ... А и како бих могао стављати у орманче, заиста, поштовани кнеже? — Признајем вам, Лебедеве, да ме то узнемирује. Онда мора да је неко нашао на поду. — Или ми извукао из џепа. Две алтернативе. — Мене то много узнемирује, јер ко би то могао? То је сад питање. — Без сваке сумње, у том је главно питање. Ви, зачудо, тачно налазите изразе и мисли, и одређујете околности, светли кнеже. — Ах, Лукијане Тимофејичу, прођите се сад исмевања, јер овде је ... — Исмевање! — викну Лебедев пљеснувши рукама. — Но-но-но, добро, не љутим се, али овде је сасвим друго... Ја се због људи бојим. На кога сумњате? — Питање веома тешко и... сложено! На служавку не могу да сумњам; она је у својој кухињи седела. На своју рођену децу, такође ... — Но, таман посла! — Значи, морао је неко од гостију. — Но је ли то могућно? — Потпуно и у највећој мери немогућно, али је неизоставно тако морало бити. Ипак, допуштам, па сам чак и уверен, ако је била крађа, онда је учињена не увече, кад су сви били на окупу, него тек ноћу или чак пред зору, од неког ко је ту ноћио. — Ах, боже мој! — Бурдовског и Николаја Ардалионовича, наравно, искључујем: они нису ни улазили к мени. — Тек штогод! Па да су баш и улазили! Ко је код вас ноћио? — Рачунајући и себе, ноћили смо нас четворица, у две суседне собе: ја, генерал, Келер и господин Фердишченко. Значи, један од нас четворице! — То јест, од тројице. Али који? — Ја сам урачунао и себе, из правичности и ради реда. Али признаћете и сами да покрасти самога себе нисам могао, мада су се слични случајеви дешавали на свету... — Ах, Лебедеве, како је то досадно! — нестрпљиво викну кнез — пређите на ствар; што толико отежете? ... — Остају, дакле, тројица, и у првом реду господин Келер, човек непостојан, пијаница и у неким случајевима слободоуман, то јест што се тиче џепа. Уосталом, са наклоностима, тако рећи, више староритерским него либералним. Он је остао да ноћи с почетка ту, у болесниковој соби, па се тек ноћу преселио к нама, под изговором да му је го под тврд за спавање. — Ви на њега сумњате? — Сумњао сам. Кад сам после седам часова изјутра скочио као опарен, па се ударио у чело руком, одмах сам пробудио генерала, који је спавао сном праведника. Узевши у обзир Фердишченков чудновати нестанак, што је само по себи изазвало код нас сумњу, ми се обојица одмах решисмо да претресемо Келера, који је лежао као ... као ... скоро као врећа. Претресосмо га потпуно: у џеповима му ни пребијене паре, чак му ниједан џеп није био поцепан! Џепна плава марамица, са четвртастим шарама, памучна, немогућног изгледа. Затим љубавно писамце од неке собарице која захтева паре и прети, и комадићи познатог вам фељтона. Генерал закључи да је невин. Ради што потпунијих података ми га ипак пробудисмо, с тешком муком га некако раздрмасмо; једва некако разумеде у чему је ствар; зинуо, трештен пијан, израз лица бесмислен и невин, чак глуп; није он! — О! како ми је мило! — радосно одахну кнез — а ја сам се већ бојао ... да не буде он. — Бојали се? Значи, морали сте имати неких разлога за то? — зажмири Лебедев. — О, не, онако — уједе се кнез за језик — ја сам страшно глупо рекао да сам се бојао. Молим вас, Лебедеве, немојте то ником да кажете ... — Кнеже, кнеже! Речи ваше у мојем срцу су, у дубини мога срца! Тамо им је гроб! ... — усхићено изговори Лебедев, стискајући шешир на срце. — Лепо, лепо ... Значи, Фердишченко? То јест, ја хоћу да кажем, ви сумњате на Фердишченка? — Да, на кога иначе? — тихо рече Лебедев загледавши се у кнеза. — Па да, наравно... да на кога другог... али, ипак, где су докази? — Докази су ту. Пре свега, наједном се некуд изгубио у седам часова изјутра, или можда још одмах после шест. — Знам, мени Коља рече да је свраћао к њему и рекао му да иде да доспава код... заборавио сам код кога, код неког свог пријатеља. — Код Вилкина. Значи, Николај Ардалионович вам је већ говорио. — Не, он ми о крађи није рекао. — Па он и не зна, јер ја ствар засад у тајности држим. Дакле, иде до Вилкина... Рекао би сад човек: па лепо, чега ту има чудноватог што пијан човек иде к таквом какав је и он сам, пијаници, па макар пре зоре, и без икаквог повода? Али, ето, ту се и помаља траг; одлазећи, оставља адресу? ... Зашто он нарочито свраћа до Николаја Ардалионовича, заобилазећи, па му саопштава: »Идем«, вели, »да доспавам код Вилкина.« Јер ко би се могао интересовати тим што он иде, и то баш к Вилкину? Ста има он то коме да казује? Не, него ту је лукавство, лоповско лукавство! То значи: »Ето«, вели, »нарочито не кријем трагове своје... па какав сам вам онда ја л опов, после тога? Зар би вам л опов причао куда иде? ...« Сувишна брига да одврати подозрење и да, тако рећи, избрише своје трагове на песку... Јесте ли ме разумели, многопоштовани кнеже? — Разумео сам, врло сам вас добро разумео, али све је то мало. — А сад други доказ: траг се показује да је лажан, а адреса што ју је дао нетачна. После једног часа, то јест у осам часова, ја сам већ закуцао Вилкину на врата; он је ту у Петој улици, ја га и познајем. Кад тамо ... нема вам тамо Фердишченка. Премда сам некако испипао од служавке, глуве као топ, да је пре једног часа збиља неко лупао, и чак доста јако, тако да је и звонце покварио. Али служавка није хтела да отвори јер није хтела да буди господина Вилкина, а можда ни сама није хтела да устаје. То се дешава... — I то су вам сви докази? То је мало. — Кнеже, па на кога онда да сумњам, промислите, молим вас! — умилно закључи Лебедев, и нешто лукаво указа се у његовом осмеху. — Боље разгледајте још једном све собе, и по фиокама! — изговори кнез забринуто после извесног размишљања. — Ама, разгледао сам! — још умилније уздахну Лебедев. — Хм! ... I шта сте, шта сте само имали да пресвлачите тај свој герок! — узвикну кнез, љутито лупивши шаком по столу. — Питање из једне старинске комедије. Али, слатки мој кнеже! Ви већ сувише примате к срцу моју недаћу! Ја то не заслужујем, то јест ја л ично не заслужујем, него вама је тешко и због преступника... Због ништавног господина Фердишченка? — Па, дабогме, добогме, ви сте ме, ето, збиља бацили у бригу — прекиде га кнез расејан и незадовољан. — А шта намеравате сад да чините... кад сте већ толико уверени да је то Фердишченко? — Кнеже, велештовани кнеже, па да ко би други могао бити? — увијао се Лебедев са све јачим умиљавањем. — Јер пошто нема неког другог на кога би се могло помислити, и, тако рећи, немогуће је сумњати на некога осим на господина Фердишченка, па то је, тако рећи, још један доказ против господина Фердишченка, и то трећи доказ. Јер, најпосле, ко да буде други? Тек, ваљда, нећу посумњати у господина Бурдовског, хехехе! — А што говорите којешта! — Или, ваљда, на генерала, најзад ... хе-хе-хе! — Бесмислица! — одби кнез нестрпљиво се преместивши на свом седишту. — Па наравно да је бесмислица. Хе-хе-хе! I како ме је само насмејао човек, исти генерал! Пошли ја и он рано, још за врућа трага, к Вилкину. А морам вам рећи да је генерал био изненађен још више но ја кад сам, после те своје штете, најпре њега пробудио, и то тако да се човек сав променио у л ицу, поцрвенео, побледео и, најзад, наједном пао у тако жестоко и благородно негодовање да се ја томе од њега никад не бих надао. Један скроз благородан човек! Он, додуше, док зине, слаже; то му је слабост, али је то, иначе, човек веома узвишених осећања, уз то приглуп човек, који вам својом безазленошћу улива пуно поверење. ... Ја сам већ помињао, велепоштовани кнеже, да осећам према њему не само слабост него чак и љубав ... Он тек наједном стаде на улици, раскопча капут, обнажује груди: »Претреси ме!« вели. »Ти си и Келера претресао, па што и мене не претресеш? То«, вели, »правичност захтева!« Па му се и руке и ноге тресу, сав пребледео човек, дошао некако страшан. Ја се засмејах па му кажем: »Чуј, генерале, кад би ми ко други то казао за тебе, ја бих ту одмах сопственим рукама главу своју са рамена скинуо, ставио бих је на велики послужавник па бих је лично поднео свима који сумњају: Ево вам, рекао бих им, видите ову главу: том својом главом ћу да вам јамчим за њега, и не само главом него ћу чак и у ватру за њега. Ето.«, рекох, »како сам готов да за тебе добар стојим!« Ту ми се човек баци у загрљај, све то насред улице, расплака се, сав дрхти, и тако ме снажно притиште на груди да се једва искашљах: »Ти си ми«, вели, »једини пријатељ који си ми још остао у невољама мојим!« Осетљив човек! Но, наравно, ту ми уз пут и анегдоту, уз овај мој случај, исприча: како су тако и на њега, још у младости, посумњали да је украо пет стотина хиљада рубаља, али да је он већ сутрадан скочио у ватру запаљене куће и изнео из огња баш оног грофа који је на њега посумњао, и Нину Александровну, која је тада још девојка била. Гроф га загрли, и тако је дошло до његовог брака са Нином Александровном. А сутрадан на згаришту нађоше шатулу са несталим новцем, шатула је била гвоздена, енглеске конструкције, са потајном бравом, па је некако доспела под патос, те је нико није приметио, и тек се усред тог пожара нашла. Права лаж! Али кад Нину Александровну помену, он се заплака. Веома је благородна особа Нина Александровна, мада се на мене љути. — Не познајете је? — Па скоро не, али бих од свег срца желео, макар само зато да се оправдам у њеним очима. Нина Александровна ме беди да јој, бајаги, њеног супруга пијанством саблажњавам. Али ја не само да га не саблажњавам него га још пре укроћујем; ја га, можда, одвлачим од пропалог друштва... Осим тога, он ми је и пријатељ, и ја га, признаћу вам, сад већ нећу оставити: куд он, туда и ја, јер код њега вам човек само осећањем може нешто постићи. Он, знате, више никако не иде својој капетаници, мада га потајно вуче срце к њој, и неки пут и кука за њом, нарочито ујутру кад устане и обува ципеле, не знам зашто баш у том часу. Новаца нема, у том ј е сва невоља, а код ње се без пара не срне жив показати... Није ли искао од вас новац, велештовани кнеже? — Не, није искао. — Срамота га је. Он је већ хтео; чак је мени говорио да хоће да вас узнемири, али га је срамота, јер сте му скоро дали, а осим тога, рачуна да му сад нећете ни дати. Као пријатељ ми се исповедио. — А зар му ви не дајете новац? — Кнеже! Велецењени кнеже! Не само новац него ја бих за тог човека и живот свој... али не, што да преувеличавам, не бих живот, но неку, тако рећи, грозницу, или чир какав, или чак и кашаљ, то сам богами готов да поднесем кад би му била голема невоља, јер га сматрам за великог али пропалог човека! Ето вам; а не само новац. — Значи, дајете му новац? — Н-не; паре му нисам давао, и он сам зна да му их нећу дати, и то једино ради уздржавања и поправљања његовог. Сад ме напао: хоће са мном у Петроград; а ја у Петроград идем да господина Фердишченка још за врућа трага нађем, јер поуздано знам да је он тамо. Мој вам је генерал као на ватри, али ја подозревам да ће он у Петрограду да стругне од мене, да посети своју капетаницу. А ја ћу га, признајем вам, намерно и пустити, као што смо се већ и споразумели: да се по доласку одмах на разне стране разиђемо, да тако лакше укебамо господина Фердишченка. Дакле, ја ћу га пустити, и после ћу тек наједном да га код његове капетанице изненадим, управо да га укорим као породичног човека, а и као човека уопште. — Само не правите ларму, Лебедеве, ако бога знате, не ларму — рече кнез на по гласа и веома узбуђено. — О, не, ја само хоћу да га постидим и да видим какав ће израз начинити... јер се много шта може из израза закључити, велецењени кнеже, а нарочито још код таквог човека! Ах, кнеже! Мада је велика и моја лична невоља, али не могу чак ни сада да не мислим на њега и поправљање његовог морала. Велику молбу имам на вас, велештовани кнеже, па вам признајем да сам зато и дошао: са њиховом кућом ви сте већ познати, ви сте и боравили код њих; па кад бисте се ви, најблагороднији кнеже, одлучили да ме у томе помогнете, управо само ради генерала и ради његове среће... Лебедев ту чак склопи руке, као да моли. — А шта то? Циме бих ја ту могао помоћи? Будите уверени да желим да вас потпуно разумем, Лебедеве. — Једино у том уверењу сам до вас сад и дошао! Преко Нине Александровне би се могло утицати; мотрећи и, тако рећи, пратећи његово превасходство стално, у кругу његове породице. Ја, на жалост, нисам познат... а осим тога, ту је и Николај Ардалионович, који вас обожава, тако рећи свом дубином своје младалачке душе, и он би ту могао помоћи... — Н-не ... Нину Александровну у ту ствар ... Боже сачувај! А и Кољу... Уосталом, ја вас можда још и не разумем, Лебедеве? — Ама, ту и нема шта да се разуме! — Лебедев скоро подскочи на столици. — Једино, једино осетљивост и нежност... ето вам сав лек за нашег болесника. Дозвољавате ли ми, кнеже, да га сматрам за болесника? — То доказује чак вашу деликатност и интелигенцију. — Објаснићу вам примером узетим, ради јасности, из праксе. Видите какав је то човек: код њега постоји слабост према тој капетаници, којој он без пара не сме ни на очи изићи, и код које ја данас хоћу да га ухватим, само ради његове среће. Али, рецимо, кад не би била само капетаница, него да он учини чак неки прави преступ, но, рецимо, неки најнечаснији поступак (мада је он потпуно неспособан за такво што), и тада бисте, велим ја, једино благородном, тако рећи, нежношћу с њим могли све постићи, јер је то веома осетљив човек! Верујте да он ни пет дана не би издржао, сам би дошао па се одао, заплакао би и све би признао, а нарочито ако се вечито и благородно на њега делује путем породичног и вашег надзора над свима, тако рећи, цртама и стопама његовим... О, најблагодушнији кнеже! — подскочи Лебедев као у неком надахнућу — ја не тврдим да је баш он сигурно... Ја сам, тако рећи, сву крв своју за њега готов, ако ћете одмах, пролити, мада, признаћете, страст и пијанство, и капетаница, и све то скупа узето могу довести до свега. — Такву ствар ја сам, наравно, свагда готов да помажем — рече кнез устајући — само, рећи ћу вам, Лебедеве, страшно сам забирнут: реците ми, ви још увек... једном реч ју, ви сами кажете да сумњате на господина Фердишченка.

— А да на кога још? Кога и наче, најискренији кнеже? — склопи руке Лебедев, опет се умиљавајући и смешећи се.

Кнез се намргоди и диже се с места. — Видите, Лукијане Тимофејевичу, то је страшно ако човек ту погреши. Тај Фердишченко... ја не бих хтео да рекнем о њему што ружно... али тај Фердишченко ... то јест, ко ће га знати... можда је баш и он! ... Ја хоћу да кажем да је, можда, он стварно више кадар такво што учинити него... него други ко. Лебедев отвори очи и уши. — Видите ли — сплетао се, и све се више и више мрштио кнез, ходајући горе-доле по соби и трудећи се да не гледа у Лебедева — мени су рекли за господина Фердишченка као да је он, поред свега, такав човек пред којим се треба уздржати и не говорити ништа... сувишно; разумете ли? Ја то велим стога што је он, можда, ту ствар могао пре него други... али да се ви ту не преварите ... ето шта је главно, разумете ли? — А ко вам је то саопштио о господину Фердишћенку? — унесе се Лебедев. — Тако ... дошапнули су ми. Али ја сам у то не верујем... Мени је страшно криво што сам, ето, био приморан да вам то кажем, уверавам вас, ја у то не верујем... То је нека бесмислица... Их, како сам глупо учинио! — Видите ли, кнеже — сав се затресе Лебедев — то је важно, то је и сувише важно сада, то јест не у погледу господина Фердишченка, него како је дошао до вас тај глас (говорећи то, Лебедев је трчао устопце за кнезом горедоле трудећи се да ухвати са њиме корак). Ево шта ћу вам, кнеже, и ја сада рећи: јутрос, генерал, кад смо ја и он ишли томе Вилкину, пошто ми је већ испричао о пожару и, наравно, сав узаврео од гнева наједном поче да ме наводи на исто оно о господину Фердишченку; али тако неспретно и невешто да сам морао да му ставим нека питања, те сам се услед тога потпуно уверио да је све то само једно ... надахнуће његовог превасходства... управо, тако рећи, једино услед његове благодушности. Јер он и лаже једино стога што своју раздраганост не може да држи на узди... I сада, изволите видети: ако је он слагао, а ја сам у то уверен, онда на који сте начин могли ви о томе чути? Разумите, кнеже, то је код њега било тренутно надахнуће; а ко је вама то саопштио? То је важно, то је ... тако рећи... — Мени је то малочас рекао Коља, а њему јутрос отац, с ким се срео после шест часова у ходнику кад је због нечег изашао. I кнез му исприча све потанко. — Но, ето, то је оно што се каже наићи на траг! — нечујно се засмеја Лебедев трљајући руке. — Ја сам тако и мислио! То значи да су његово превасходство навлас прекинули свој сан невиности, пре шест часова, да иду будити љубимца сина, па да му кажу да је необично опасно бити у суседству са господином Фердишченком! Какав је онда, после свега тога, опасан човек тај господина Фердишченко, и каква родитељска брига његовог превасходства, хе-хе-хе! ... — Чујте, Лебедеве — потпуно се збуни кнез — чујте, поступајте опрезно! Не дижите ларму! Ја вас молим, Лебедеве! Преклињем вас ... I у том случају, кунем вам се, ја ћу вас помагати, али да нико не зна; да нико не зна! — Будите уверени, најблагодушнији, најискренији и најплеменитији кнеже — узвикну Лебедев у очигледном надахнућу — будите уверени да ће све ово умрети у мом најблагороднијем срцу! Лаганим стопама, заједно! Лаганим стопама, заједно! А ја ћу, ако треба, и сву крв своју ... Пресветли кнеже, ја сам низак и душом и духом, али запитајте кога хоћете, чак и подлаца, не само ниског човека, с ким му је милије и лакше имати посла: да ли са таквим као и он подлацем, или са најблагороднијим човеком као што сте ви, најискренији кнеже? Он ће вам одговорити: са најблагороднијим човеком, и у том је победа врлине! До виђења, многопоштовани кнеже. Лаганим стопама ... лаганим стопама, и заједно ...

X

Кнез разумеде, најзад, зашто се ледио сваки пут када би додирнуо она три писма, и зашто је одлагао тренутак да их чита — до самог вечера. Кад се још јутрос занео био у тежак сан на дивану, још никако се не одлучујући да отвори неки од три коверта, њему се опет приснио тежак сан, и опет му је у сан долазила она иста »преступница«. Опет је гледала у њега са блиставим сузама на дугим трепавицама, опет га је звала да пође за њом, а он се опет тргао иза сна, као малочас, болно се сећајући њенога лица. I већ хтеде да пође к њој одмах, али није могао; најзад, скоро у очајању отвори писма, па поче да их чита. I та су писма личила на сан. Неки пут у сну видите чудна привиђења, немогућна и неприродна: кад се пробудите, ви се јасно сећате, и, чудите се необичној чињеници. Пре свега се сећате да вас разум није остављао за све време вашег сна; сећате се чак да сте поступили необично разборито и логично за све то дуго, дуго време кад су вас окружавале убице, кад су вас надмудривали, крили своје намере, понашали се с вама пријатељски, док им је оружје већ било спремно и они само чекали некакав знак. Сећате се како сте их најзад оштроумно обманули — сакрили се од њих; после сте приметили да они скроз провиде сву вашу превару и само од вас крију да знају где сте се сакрили; али ви сте се извукли, па их опет обманули — свега се тога јасно сећате. А како је у исто време ваш разум могао да се помири с таквим очевидним бесмислицама и немогућностима којима је, између осталог, био скроз испуњен ваш сан? Један од ваших убица на ваше очи претворио се у жену, а из жене у малог, подмуклог, одвратног кепеца, и ви сте све то примили одмах као свршену чињеницу, скоро без и најмање сумње, и баш у тренутку кад се ваш разум најјаче напрезао, кад је испољавао необичну јачину, оштроумност, досетљивост, логику. I зашто, кад сте се пробудили из сна па се већ сасвим пренели у стварност, осећате скоро сваки пут, и неки пут са необичном јачином утиска, да заједно с тим сном остављате нешто за вас неодгонетнуто? Ви се смешите бесмислености свога сна и осећате у исти мах да се у сплету тих бесмислености крије некаква мисао, али стварна мисао, нешто што припада вашем правом животу, нешто што постоји и одувек је постојало у вашем срцу; вама баш као да је вашим сном речено нешто ново, пророчанско, оно што сте очекивали; утисак је ваш јак, он је радостан или мучан, али у чему се састојао и шта вам је њиме било речено, то не можете да схватите ни да се сетите. Скоро исто то је настало и после оних писама. Али још и не отворивши их, кнез осети да већ сама чињеница њиховог постојања, и да су она могућна, личи на кошмар. Како се одлучила она да њој пише? — питао се, шетајући вечером сам (неки пут ни сам не знајући куда иде). Како је могла о томе писати, и како се могла таква безумна мисао у њеној глави родити? Али та мисао је остварена, и најчудноватије му је било то што је, док је читао та писма, и сам скоро веровао у могућност, па чак и у оправданост те мисли. Да, наравно, то је био сан, кошмар и безумље; али ту се крило и нешто што је било мучилачки стварно и патнички праведно, што је оправдавало и сан, и кошмар, и безумље. Неколико часова узастопце њему се као у бунилу јављало оно што је прочитао; сећао се сваки час појединих места, задржавао се на њима, удубијивао се у њих. Неки пут је чак хтео да каже себи да је све то већ предосећао и слутио; чак му се чинило као да је све то већ читао, давно некада, давно... I све због чега му је од оног доба тешко било на срцу, све што га је тиштало и од чега је страховао — све се то садржавало у тим писмима која је још давно читао. »Кад отворите ово писмо (тако је почињала прва посланица), ви ћете најпре погледати потпис. Он ће вам све казати и разјаснити, тако да немам због чега да се пред вама правдам нити да вам ишта објашњавам. Да сам колико-толико равна вама, ви бисте се могли још и наћи увређеном због овакве дрскости, али ја према вама толико ниско стојим да вас никако не могу увредити, чак кад бих и хтела.« Затим је на другом месту писала: »Не сматрајте ове моје речи само за болесно усхићење нездравог ума, али ви сте за мене савршенство! Ја сам вас видела, ја вас видим сваки дан. Ја ту не доносим неки суд о вама; нисам размишљањем дошла дотле да сте савршенство, него сам у то једноставно поверовала. Али ја имам и греха према вама: ја вас волим. А савршенство не можеш волети; на савршенство треба само гледати као на савршенство, зар није тако? А, међутим, ја сам се заљубила у вас. Мада љубав изједначује људе, не бојте се, ја вас не изједначујем са собом, чак ни у најскривенијој мисли својој. Ја рекох: ,не брините', а зар ви можете о нечем бринути?... Кад би било могућно, ја бих љубила траг ваших ногу. О, ја се не изједначујем с вама... Јер ... погледајте потпис, брже погледајте потпис!« »Али ја примећујем (писала је она у другом писму) да ја вас с њим повезујем, а ниједанпут вас још нисам питала волите ли ви њега. Он вас је заволео мада вас је видео само једанпут. Он се вас као ,светлости' сећао; то су његове сопствене речи, ја сам их од њега чула. Али сам и без речи разумела да сте ви његова светлост. Читав месец дана сам крај њега живела, и ту сам схватила да и ви њега волите: ви и он сте за мене једно.« »Шта је то (пише она даље)? Јуче сам прошла мимо вас, а ви баш као да сте поцрвенели. Не може бити, мени се то учинило. Јер да вас неко доведе и у најпрљавију јазбину и да вам покаже разголићени порок, ви опет не треба да црвените; ви никако не можете негодовати због увреде. Ви можете мрзети све подле и ниске, али не због себе, већ због других, због оних које они вређају. Вас, пак, нико није кадар увредити. Знате ли, мени се чак чини да ви мене волите. Мени сте ви исто оно што и њему: светао дух; а анђео не може да мрзи нити може да не воли. Може ли човек да воли, све, све људе, све своје ближње? — ја сам често постављала себи то питање. Наравно, не, и то је чак неприродно. У апстрактној љубави према човечанству човек воли увек само себе. Али то ми не можемо, а ви сте друго, јер како бисте ви могли некога не волети кад ви себе ни са ким не можете упоредити, кад сте ви изнад сваке увреде, изнад сваког личног негодовања. Ви сте једини кадри да волите без себичности, ви сте једини у стању да волите не због себе, него због онога кога волите. О, како би ми тешко пало кад бих дознала да ви због мене осећате стид или гнев? То би одмах била ваша пропаст: ви бисте се тада одједном са мном изједначили...« »Јуче сам, сретнувши се с вама, дошла кући па сам замислила једну слику. Сликари сликају Христа све по јеванђелским предањима, али ја бих њега друкчије насликала: ја бих га представила самог, јер ученици су га понекад остављали самог. Оставила бих с њиме само једно нејако дете. Дете би се играло крај њега; можда би му што причало на свом детињем језику. Христос га слуша, па се замисли; рука му је и нехотице, као заборављена, остала на светлој главици детета. Он се загледао у даљину, у хоризонт. Мисао, велика као читава васиона, почива у његовом погледу; лице му је сетно. Дете је ућутало, наслонило се на његова колена, па поднимивши ручицом образ, дигло је главицу па се замишљено, као што се деца неки пут знају да замисле, загледало у њега. Сунце залази... То је, ето, моја слика! Ви сте невини, и у вашој невиности све ваше је савршенство. О, имајте на уму увек само то! Шта се вас тиче моја страст према вама? Ви сте сад већ моји, ја ћу док сам жива бити крај вас... Ја ћу скоро умрети.« Најзад, у последњем писму било је: »Тако вам бога, не мислите о мени ништа; не мислите ни то да се понижавам тиме што вам овако пишем, или што спадам у створове који уживају да себе понижавају, па макар и из гордости. Не, ја имам својих утеха; али мени би тешко било да вам то разјасним. Мени би тешко било чак и себи да то јасно кажем, премда ме то мучи. Али ја знам да себе не могу понизити, чак ни у наступу гордости. За самопонижавање по чистоти срца ја сам неспособна. I значи да ја никако себе не понижавам. Зашто вас двоје хоћу да сјединим: због вас, или због себе? Због себе, разуме се; у томе је за мене сав расплет, ја сам то себи већ одавно казала ... Чула сам како је ваша сестра Аделаида казала о мојој слици да се с оваквом лепотом може свет окренути. Али ја сам се одрекла света. Вама је смешно да чујете ово од мене, јер ме видите у чипкама и брилијантима, у друштву бекрија и олоша. Не гледајте на то, ја скоро као и да не постојим, и ја то знам. Богзна шта сад место мене живи у мени. Читам то сваки дан у два страшна ока која стално на мене гледају, чак и онда када их нема преда мном. Те очи сада ћуте (оне једнако ћуте), али ја знам њихову тајну. Његова је кућа мрачна, досадна, и у њој се крије нека тајна. Уверена сам да он има у фиоци скривен бријач, умотан свилом, као што је имао онај московски убица. I онај је живео са мајком у једној кући, и онај је везао бријач свилом, да пресече једно грло. За све време док сам била у њиховој кући мени се непрестано чинило да је негде под патосом можда још његов отац закопао некога кога је убио, па га покрио мушемом као и онај московски, па су око њега онако исто бочице са течношћу за дезинфекцију. Чак бих вам могла показати и угао. Он само ћути; али ја знам да ме он толико воли да није могао да ме стога баш не омрзне. Ваша свадба и моја биће заједно — тако смо ја и он одлучили. Од њега немам тајни. Ја бих га убила због страха ... Али он ће мене убити пре... баш се сад засмејао, и каже да ја то у бунилу говорим — он зна да вама пишем.« I много, много је било таквог бунцања у тим писмима. Једно од њих, друго, било је на два табака, ситно исписано, великог формата. Кнез изађе најзад из мрачног парка у ком је дуго лутао, као и синоћ. Светла и видна ноћ учини му се још светлијом но обично. »Па зар је још тако рано?« помисли он. (Часовник је заборавио да понесе.) Однекуд као да му се причу удаљена свирка. »Мора да је на станици«, помисли он опет, »али они, наравно, нису данас отишли тамо.« Закључивши то, примети да стоји код самог њиховог летњиковца; он је поуздано знао да ће најзад неизоставно морати доспети ту, па, стрепећи у срцу, крочи на терасу. Никога не затече — тераса беше празна. Он очекну и отвори врата која воде у салу. »Ова врата се код њих никад не закључавају«, севну му кроз главу; али је и сала била празна; у њој беше скоро сасвим мрачно. Он застаде насред собе, неодлучан. Наједном се отворише врата и уђе Александра Ивановна са свећом у рукама. Угледавши кнеза, она се зачуди и застаде пред њим као да га пита. Очевидно, она је само пролазила кроз ову собу из једних врата на друга, и не помишљајући да ће некога ту затећи. — А откуд ви овде? — рече она најзад. — Ја ... свратих. — Мами нешто није добро. Аглаји такође. Аделаида је легла да спава, а и ја ћу сад. Ми смо вечерас цело вече биле саме код куће. Тата и кнез су у Петрограду. — Дошао сам... дошао сам к вама... сад је... — Знате ли ви које је ово доба? — Н-не ... — Дванаест и по. Ми увек у један лежерно. — Ах, а ја сам мислио да је... девет и по.

— Лепо, богами! — прсну она у смех. — А што вечерас нисте дошли? Можда вас је неко и чекао.

— Ја сам ... мислио ... — мрмљао је он одлазећи. — До виђења! Ала ћу сутра све да их насрнејем! Он пође путем који је савијао око парка, ка своме летњиковцу. Срце му је јако лупало, мисли су му се мрсиле, и све око њега личило му је на сан. I наједном, исто као и недавно, кад се оба пута иза сна пробудио са једном истом сликом, иста слика сад опет изађе пред њега. Она иста жена изађе из парка и стаде пред њега, баш као да га је чекала ту. Он сав уздрхта и стаде; она узе његову руку па је снажно стеже. »Не, ово није привиђење.« I, ето, најзад, она је стајала пред њим лице у лице, први пут после њиховог растанка. Нешто му је говорила, но он је ћутећи гледао у њу; срце му се препуни и задрхта од бола. О, никада после није могао заборавити тај састанак с њом, сећао га се свагда са истим болом. Она паде пред њим на колена онако насред улице, као ван себе; он устукну у страху, а она хваташе његову руку да је пољуби, и исто онако као и малочас у његовом сну сузе су блистале на њеним дугим трепавицама. — Устани, устани! — говорио јој је он уплашеним шапатом дижући је — устани брже! — Јеси ли срећан? Срећан? — питаше га она. — Мени само једну реч реци: јеси ли срећан ти сада? Данас, у овај мах? Код ње? Шта ти је казала? Она се не дизаше, она га не слушаше. Она га питаше журећи се, и журила се да говори, као да је гоне. — Ја идем сутра, као што си заповедио. Нећу... А сад те последњи пут видим, последњи! То је већ сасвим последњи пут. — Умири се, устани! — проговори он у очајању. Она се жудно загледа у њега, ухвативши се за његове руке. — Збогом! — рече му најзад, устаде па брзо пође од њега, скоро отрча. Кнез примети да се крај ње наједном обрете Рогожин, прихвативши је за руку, и поведе је. — Причекај, кнеже — викну му Рогожин — ја ћу се за пет минута вратити на часак. После пет минута збиља дође; кнез га је чекао на оном истом месту. — У кола сам је метнуо — рече он — тамо су на раскршћу још од десет часова чекала. Она је поуздано знала да ћеш ти код оне све вече провести. А што си ми недавно писао тачно сам јој пренео. Више оној неће писати; тако ми је обећала; и одавде ће, по твојој жељи, сутра отпутовати. Зажелела је да те види још на растанку, мада си ти одбио. Ту, на томе месту, чекали смо док се отуд не вратиш, ено онде, на оној клупи. — Је ли те она сама повела? — А што? — искези се Рогожин — па ја сам видео оно што сам иначе знао. А она писма си, ваљда, прочитао? — А зар си их ти збиља читао? — запита га кнез запрепашћен том мишљу. — Како не бих; свако писмо ми је она сама показивала. Сећаш ли се бријача, хе, хе? — Полудела је! — викну кнез кршећи прсте. — Ко то зна, можда и није — тихо изговори Рогожин, чисто за себе. Кнез не одговори. — Па, збогом — рече му Рогожин. — I ја сутра идем. Не помињи ме по злу! А што, брате — додаде он брзо се окренувши — што јој ништа не одговори? Да ли си срећан или ниси? — Нисам, нисам, нисам! — викну кнез с безграничном тугом. — Таман посла да кажеш: »Јесам!« — љутито се засмеја Рогожин, па оде не осврнувши се.

ЧЕТВРТИ ДЕО

I

Прошла је можда недеља дана од оног састанка на зеленој клупи двају лица наше приповетке. Једног ведрог јутра, око десет и по, Варвара Ардалионовна Птицина, која је изашла да посети неке своје познанике, врати се кући веома тужна и замишљена. Има људи о којима је тешко рећи нешто што би их представило одједном и потпуно у њиховом најтипичнијем и најкарактеристичнијем виду. То су људи које обично називају »просечним«, »већином«, и који стварно чине огроман део сваког друштва. Писци се у својим романима и приповеткама најчешће труде да узму типове из друштва и да их представе сликовито и уметнички, типове који се ванредно ретко сусрећу у целини, у стварности, а који су, међутим, скоро стварнији и од саме стварности. Потколесин као тип можда је и преувеличан али никако није оно што не постоји. Колико ли је паметних људи који су, дознавши од Гогоља за Потколесина, одмах почели налазити да десетине и стотине њихових добрих познаника и пријатеља необично личе на Потколесина. Они су и пре Гогоља знали да су ти њихови пријатељи исти као и Потколесин, само што још нису знали да се баш тако зову. Истина, младожење ванредно ретко искачу кроз прозор уочи самог венчања стога што је то, да и не говоримо о другом, незгодно; но и поред тога, колико ли је младожења, и то људи угледних и паметних, било готово да већ на венчању сами себе у дубини свести признају за Потколесине. Исто тако, не вичу сви мужеви на сваком кораку: »Ту л'ас воулу, Георгес Дандин!« Али, забога, колико ли се милиона и билиона пута тај узвик отео из срца мужева целога света после њиховог меденог месеца, а ко зна, можда већ и другога дана по свадби? Те тако, не упуштајући се у дубља разматрања, рећи ћемо само да у животу типичност лица као да се разблажује водом, и сви ти Зорж Дандени и Потколесини заиста постоје, трче и промичу испред нас свакодневно, али у нешто разблаженом стању. Оградивши се, најзад, ради потпуне истине, тиме да се и цео Зорж Данден, онакав каквог га је Молијер саздао, такође може срести у стварности, премда ретко, ми ћемо завршити наша разматрања, која почињу да личе на критички чланак у часопису. Али зато ипак пред нама остаје питање: шта да ради романсијер са људима просечним, потпуно »обичним« и на који начин да их изнесе пред читаоце па да буду бар колико-толико занимљиви? Потпуно их у причи обићи не иде никако, стога што су обични људи стално и у већини неопходна карика у ланцу свакодневних животних догађаја; мимоићи их значило би нарушити истинитост. Пунити, пак, романе једино правим типовима, или просто, занимљивости ради, људима чудним и измишљеним било би нереално, па чак и незанимљиво. По нашем мишљењу, писац треба да се потруди да пронађе занимљиве и поучне црте чак и код просечних. Кад се, на пример, суштина појединих просечних л ица састоји баш у њиховој сталној и непроменљивој просечности, или, што је још боље, кад та лица — и поред свих својих необичних напора да пошто- пото изиђу из колосека обичности и рутине — ипак остају, непроменљиво и вечно, једино и само рутина, онда таква лица добијају чак и неку типичност своје врсте, као просечност, која нипошто неће да остане оно што јесте, и хоће по сваку цену да постане оригиналном и самосталном немајући при том ни најмањих услова за самосталност. У ту класу »обичних« или »просечних« људи спадају и нека лица наше приповетке која су (то признајем) досад остала читаоцу мало разјашњена. Таква је, наиме, Варвара Ардалионовна Птицина, па њен супруг господин Птицин, и Гаврило Ардалионович, њен брат. У ствари, нема ничег непријатнијег него бити, на пример, богат, из боље породице, лепе спољашњости, доста образован, интелигентан, чак и добар, и истовремено немати никакав таленат, ничег оригиналног, чак никакве настраности, немати ниједне своје идеје, него бити потпуно »као сви«. Богатство је ту, али није Ротшилдово; име је чисто, али се никад ничим није одликовало; спољашњост пристојна, али ништа не изражава; образовање солидно, али не знаш на шта да га употребиш; ту је интелигенција, али без својих идеја; и срце је ту, ах без великодушности, итд., итд. у сваком погледу. Таквих је људи на свету огроман број, чак много више него што то изгледа. Они се деле, као и сви људи, на две класе: једни су ограничени, а други »далеко паметнији«. Први су срећнији. Ограниченом »обичном« човеку није, на пример, ништа лакше него да уобрази да је необичан и оригиналан, и да у том ужива без икаквог устезања. Требало је неколицини наших госпођица да ошишају косу, да натакну плаве наочари и да се назову нихилисткињама, па да се убеде да су, натакнувши наочари, одмах почеле имати и сопствена »убеђења«. Требало је да неко осети у свом срцу само нешто од неког општечовечанског и доброг осећања па да се сместа увери да већ нико тако не осећа као он и да он предњачи у општем развитку. Требало је да неко на реч прими неку мисао или да прочита једну страницу нечега без почетка и краја па да одмах поверује да су то »његове сопствене мисли«, и да су се родиле у његовом сопственом мозгу. Дрскост наивности, ако се тако може рећи, достиже у таквим случајевима до размера које запрепашћују; све је невероватно, али се сваког часа догађа. Ту дрскост наивности, ту увереност глупог човека у себе и у свој таленат, приказао је на ванредно леп начин Гогољ у сјајном типу поручника Пирогова. Пирогов не сумња да је геније, да је чак виши од сваког генија; то је за њега толико несумњиво да он себи ниједном чак ни питање о томе не поставља. Питања за њега и не постоје. Велики писац био је, најзад, принуђен да га, ради задовољења увређеног моралног осећања читаочевог, ишиба, али, опазивши да се тај »велики човек« само стресао и, ради окрепљења, после издржане казне појео паштету, забезекнуто је раширио руке и тако оставио своје читаоце. Ја сам увек жалио што нам је Гогољ великог Пирогова приказао у тако малом чину, јер Пирогов је у толикој мери самим собом задовољан да му ништа није лакше него да уобрази, напоредо са еполетама, које му по годинама службе, а и по срећи, стално дебљају и преплићу се, да је, на пример, изванредан војсковођа; па чак и да не уобрази, но просто да не сумња у то; јер, ето, произведен је за генерала, па како онда да није војсковођа? А колико ли само таквих доцније, на бојном пољу, проузрокује ужасне поразе? А колико ли је само било Пирогова међу нашим писцима, научницима, пропагандистима. Рекох »било«, али, наравно, има их и данас ... Личност из наше приповетке, Гаврило Ардалионович Иволгин спадао је у другу класу: он је спадао у класу људи »много паметнијих«, премда је цео, од главе до пете, био обузет жељом за оригиналношћу. Али та класа, као што смо већ напоменули, знатно је несрећнија од прве. У томе и јесте ствар што паметан »обичан« човек, ако чак и уображава неки пут (па, богме, и у току целог живота) да је генијалан и врло оригиналан, ипак зато чува у своме срцу црвића сумње, који доводи дотле да такав један паметан човек завршује понекад потпуним очајањем; а ако сагне главу, он то чини потпуно затрован таштином, коју у себи потискује. Уосталом, ми смо, у сваком случају, узели крајност: код огромне већине паметнијих људи те класе ствари не узимају тако трагичан обрт; у најгорем случају, под старост им јетра више или мање оболи, па се на томе све сврши. Но, ипак пре но што се смире и покоре, ти људи се понекад необично дуго кочопере, почињући у младости, па све до година кад се клоне, а све из жеље за оригиналношћу. Дешавају се и чудновати случајеви: из жеље за оригиналношћу многи поштен човек готов је да се одлучи чак и на нискост; догађа се да је по неки од тих несрећника не само поштен него чак и добар, провиђење своје породице, издржава и храни својим радом и туђине, а не само своје. I шта? Целог живота не може да се смири! За њега ни најмање није умирујућа нити утешна мисао што је тако лепо испунио своје човечанске обавезе; напротив, та мисао га још једи: »Гле«, вели, »у шта сам утуцао цео свој живот, ето шта ми је везало и руке и ноге, ето шта ми је сметало да измислим барут! Да није тога било, ја бих, можда, неизоставно пронашао или барут или Америку, поуздано баш не знам шта, само неизоставно бих пронашао!« Најкарактеристичније је код те господе то што они збиља целог свог века не могу поуздано да уоче шта би као имали да пронађу барут или Америку? Али патње услед чежње за оним што треба да пронађу нашло би се у њих колико у Колумба или Галилеја.

Гаврило Ардалионович баш је у том духу почињао; али само је тек почињао. Дуго је још имао да се батрга. Дубоко и стално осећање своје недаровитости и у исто време неодољива жеља да себе увери како је необично самосталан човек, веома су израњавили његово срце, готово још од дечачких година. Био је то младић са завидљивим и ненурним жељама, а, изгледа, већ се родио са раздраженим живцима. Он је ту несталност својих жеља схватио као њихову снагу. При својој страсној жељи да се истиче, он је био готов понекад и на сасвим неразмишљен корак; али чим би дошло до неразумног корака, наш јунак би се увек показивао сувише паметан да се на њега одлучи. То га је убијало. Он би се, можда, одлучио у згодном тренутку и на најподлије дело, само да би достигао нешто од онога чему је тежио; али као за пакост, чим би ствар долазила до одлучујућег тренутка, он би се свагда показивао и сувише поштен за подлост. (На неку ситнију подлост он је, иначе, увек био готов.)

Са одвратношћу и са мржњом гледао је на сиротињу и на пад своје породице. Чак се и мајци обраћао с неке висине, презриво, и поред тога што је врло добро схватио да су углед и карактер његове мајке засад још били главни ослонац и његове каријере. Ступивши у службу код Јепанчина, он је одмах рекао себи: »Кад већ морам бити подлац, онда ћу да будем подлац до краја — само да се постигне циљ«, али скоро никада није у подлости терао до краја. А и зашто је уобразио да ће неизоставно морати да чини подлости? Он се тада од Аглаје просто уплашио, али од ње није дизао руке, него је ствар отезао — »за сваки случај« — премда никад није озбиљно веровао да ће се она спустити до њега. Затим, за време своје везе са Настасјом Филиповном, он је наједном уобразио да је крајњи циљ новац. »Ако мораш да будеш подлац, буди подлац до краја«, понављаше он себи тада сваког дана са самозадовољством, али и с извесним страхом. »А ако већ поступам као подлац, онда бар да дођем до врха«, храбрио је себе сваког часа. »Шаблонски човек би се у таквим случајевима уплашио, а ми се нећемо уплашити!« Изгубивши Аглају и утучен због околности, он сасвим клону духом, и збиља донесе кнезу новац који му је тада бацила суманута жена, а који је њој донео један такође луд човек. Због тог враћања новца доцније се хиљаду пута кајао, премда је то хранило његову таштину. Он је збиља плакао три дана док је кнез био у Петрограду, али је за три дана омрзнуо кнеза јер је овај на њега гледао већ са сувише сажаљења, док се »не би сваки одлучио да учини оно што је учинио он« вративши онолики новац. Али племенито признање да је његова туга само таштина коју он стално потискује — то га је ужасно мучило. Тек много доцније увидео је и уверио се какав је озбиљан обрт могла узети његова ствар са тако невиним и ћудљивим бићем као што је Аглаја. Кајање га је мучило; он напусти службу и утону у тугу и утученост. Живео је код Птицина, који је сад издржавао и њега и његове родитеље, а презирао је Птицина отворено, премда је у исти мах слушао његове савете и био толико паметан да их увек од њега тражи. Гаврило Ардалионович се љутио, на пример, и на то што Птицин и не помишља да буде Ротшилд, нити ставља себи такав задатак. »Кад си већ зеленаш, онда бар иди до краја: цеди последње сокове из људи, куј од њих паре, буди карактер, буди јудејски цар!« Птицин је био скроман и тих; он се само смешкао али једном је нашао за потребно да се са Гањом озбиљно објасни, и учинио је то чак са извесним достојанством. Доказао је Гањи да он не ради ништа нечасно, те да га Гања сасвим неоправдано назива дерикожом; да он ништа није крив што је новац на таквој цени; да он поступа правично и поштено и да је, у ствари, само посредник у »тим« пословима, и да, најзад, благодарећи његовој тачности у пословима, њега најугледнији људи већ познају са врло добре стране, те се стога његов посао шири. »Нећу бити Ротшилд, а немам ни потребе за то«, додаде он смејући се, »а кућу ћу у Ливничкој улици већ имати, па можда и две, и тиме ћу се задовољити.« »А ко зна, можда ћу и три стећи!« мислио је но то никад није изговарао гласно и крио је ту своју жељу. Природа воли и мази такве људе: она ће наградити Птицина не са три, већ сигурно са четири куће, и то баш стога што је он још од самог детињства знао да Ротшилд никад неће постати. Али зато од четири куће даље природа неће нипошто ићи, и ствар ће се код Птицина на томе и завршити. Потпуно друга особа била је сестра Гаврила Ардалионовича. Она је такође имала јаке жеље, али више упорне него нагле. Имала је довољно разума кад би ствар долазила до одлучног момента, али је он није остављао ни пре но што до тог момента дође. Истина, и она је била из реда »обичних« људи, који сањају о оригиналности, али зато је врло брзо увидела да нема ни мрвице неке нарочите оригиналности, и није за тим много ни жалила — ко зна, можда због неког нарочитог поноса. Она је начинила свој први практични корак са изванредном одлучношћу тиме што се удала за господина Птицина; али удајући се, она никако није себи рекла: »Кад већ морам бити подла, онда бар и да будем сасвим подла — само циљ да постигнем«, као што би се јамачно у таквој прилици изразио Гаврило Ардалионович (а он умало што се није тако и изразио, и то још у њеном присуству, кад је, као старији брат, одобравао њену одлуку). Варвара Ардалионовна је тада поступила сасвим противно: она се удаде пошто се добро уверила да је њен будући муж човек скроман, пријатан, могло би се рећи образован, и да он неку велику подлост никад ни за шта неће учинити. О ситним подлостима Варвара Ардалионовна, као о ситницама, није ни водила рачуна: јер где тих ситница нема? Тек, ваљда, неће тражити идеал! Осим тога, она је знала да удадбом даје склониште својој матери, оцу и браћи. Видећи брата у несрећи, хтела је да му помогне, и поред свих ранијих породичних неспоразума. Птицин би наговарао неки пут Гању, пријатељски, наравно, да нађе службу. »Ти, ето, презиреш и генерале и генералски чин«, говорио би му он понекад у шали, »а погледај само, сви ће ,они' завршити тиме што ће у своје време и они постати генерали; жив био па видео.« »Ама откуд они то мисле да ја презирем генерале и генералски чин?« мислио је Гања саркастично. Да би помогла брату, Варвара Ардалионовна се одлучи да прошири свој делокруг; она се увуче код Јепанчиних, чему су много помогле успомене из детињства. I она и брат су се још у детињству играли с Јепанчинима. Овде ћемо приметити: да је Варвара Ардалионовна имала у глави какву необичну машту посећујући Јепанчине, она би, можда, одједном, самим тим изишла из оне класе људи у коју је саму себе уврстила; али она није имала за циљ никакву машту, него је ту био прилично реалан рачун са њене стране, који се заснивао на карактеру те породице. Аглајин карактер је неуморно проучавала. Ставила је себи у задатак да их, свог брата и Аглају, окрене поново једно другом. Можда је донекле и успела; можда је и у грешке падала, рачунајући, на пример, и сувише много на брата, и очекујући од њега оно што он никада и ни на који начин не би могао дати. У сваком случају, она се држала код Јепанчиних прилично вешто: читаве недеље не би помињала брата, била би увек ванредно искрена и говорила истину, понашала се једноставно, али достојанствено. Што се тиче дубине њене савести, она се није бојала да у њу загледа, и није себи уопште ништа пребацивала. А то јој је баш давало снагу. Само једно би у себи примећивала: да, ето, и она зна да се озлоједи, да и она има врло много самољубља и малтене и угушене таштине; а нарочито је то запажала у извесним тренуцима, скоро сваки пут кад би одлазила од Јепанчиних. I ето сад, она се враћала баш од њих и, као што смо већ рекли, сетна и замишљена. Кроз ту сету избијао би и неки горак подсмех. Птицин је становао у Павловску у једној неугледној али пространој дрвеној кући, у прашњавој улици, која је имала ускоро да пређе у његову потпуну својину, тако да је већ почео некоме да је продаје. Пењући се на улазне степенице, Варвара Ардалионовна чу необичан жагор горе у кући и разабра оштре гласове свога брата и оца. Ушавши у салу и видевши Гању, који се устумарао горе-доле по соби, блед од беса, и само што није чупао косу на глави, она се намршти, па се с изразом умора на лицу спусти на диван не скидајући шешир. Врло добро схватајући: ако ћути још само један минут и не запита брата зашто се тако узнемирио, да ће се овај неизоставно разљутити, Варја похита, дакле, да каже у виду питања: — Ви још увек по старом? — Какво старо! — узвикну Гања. — Старо! Сад већ сам ђаво нека зна шта се дешава, а не старо! Старац је почео да бесни... мати кука и плаче. Тако ми бога, Варја, ти како знаш, али ја ћу га истерати из куће или... или ћу сам од вас отићи — додаде он, вероватно се сетивши да не може никога терати из туђе куће.

— Треба бити снисходљив — промрмља Варја.

— Према чему снисходљив? Према коме? — плану Гања. — Зар према његовом чуду и покору? Не, ти како знаш, али овако даље не иде! Не иде, не иде, не иде! I какав је то само начин: сам је крив, а овамо се све више кочопери. То је оно: »Нећу на капију, разваљуј плот!« А што си се ти тако наједном скупила? Сва си пропала. — Ја као и увек — одговори му Варја незадовољно. Гања се пажљивије загледа у њу. — Јеси ли тамо била? — упита је он наједном. — Тамо. — Чекај, опет тамо ларма! Колика срамота, па још у ово време! — Какво сад, опет, време? Нема ту никаквог нарочитог времена. Гања се загледа у сестру још пажљивије. — Јеси ли дознала што? — упита је он. — Ништа нарочито. Дознала сам да је све истина. Мој муж је био више у праву него ја и ти; како је рекао још од самог почетка, онако је и испало. А где је он? — Није код куће. Но, па шта је испало? — Кнез је формалан вереник, свршена ствар. Сестре су ми њене то рекле. Аглаја пристаје; чак су престали и да крију. Јер досад је бар све било обавијено у некакву тајанственост. Аделаидину ће свадбу опет одложити, да би обе свадбе обавили одједаред, истог дана, што је поетично. Личи на песму. Боље срочи какву песму поводом брака него што тако узалудно јуриш по соби. Вечерас ће код њих бити Бјелоконска; као да је знала, па баш данас допутовала; биће гостију. Представиће га Бјелоконској, премда се он с њом већ познаје; изгледа да ће се веридба објавити. Боје се само да он што не испусти и не разбије кад пође пред гостима у собу, или да се не спотакне; он то лако може учинити. Гања саслуша врло пажљиво, али, на сестрино чуђење, та за њега поразна вест као да га није баш тако страшно запрепастила. — Тја! Ствар је била јасна — рече он замисливши се на часак — значи, било и прошло — додаде са некаквим чудним осмехом лукаво се загледајући у сестрино лице и стално још ходајући горе¬доле по соби, али већ знатно мирније. — Срећа још што ти то тако филозофски примаш, баш ми је мило — рече Варја. — Скинуо ми се терет с леђа; или бар са твојих. — Ја сам ти, мислим, искрено послужила, не улазећи у ствар и не досађујући ти; нисам те питала какву си срећу желео да нађеш код Аглаје. — Па зар сам ја... неку срећу код Аглаје тражио! — Молим те, само се не упуштај у филозофију! Разуме се да је тако, и доста нам је: остали смо у бубњу. Ја то, признајем ти, никад нисам озбиљно ни узимала; латила сам се тога само »за сваки случај«, рачунајући на њен смешан карактер, а, што је главно, да тебе задовољим. Било је деведесет шанса да ће ствар пропасти. Ја још ни данас не знам шта си желео да постигнеш. — Сад ћете окупити и ти и твој муж да ме терате у службу; да ми држите придике о истрајности и чврстини воље, да треба и с нечим мањим да будем задовољан, и тако даље, напамет већ знам — прсну Гања у смех. »Мора да има опет нешто ново на уму«, помисли Варја. — А родитељи како? Радују ли се? — запита наједаред Гања. — Н-не, не бих рекла. Уосталом, можеш и сам да закључиш: Иван Фјодорович је задовољан; мати се боји. Она је и досад нерадо гледала на кнеза као на младожењу, зна се. — Не мислим ја то; младожења је немогућ, не може се ни замислити, то је јасно. Него питам како је сад тамо? Је ли она дала формалан пристанак? — Она још досад није рекла »нећу«, и то је све. Али друго што се од ње није могло ни очекивати. Ти знаш како је она све досад била снебивљива и стидљива: она се у детињству у орман завлачила и тамо би по два, по три часа преседела, само да не изађе пред госте; одрасла девојка, али још увек онаква каква је и била. Знаш, ја однекуд мислим да тамо мора да има нешто озбиљно, а нарочито с њене стране. Чујем да се она кнезу подсмева од јутра до мрака, само да се не ода, али јамачно уме да му сваког дана рекне нешто онако крадом, јер он ти је сад на седмом небу, сав сија ... Кажу да је невероватно смешан. Од њих сам тамо баш и чула. А учинило ми се да су се и мени у очи смејале ... оне старије. Гања поче најзад да се мршти. Можда се Варја баш намерно удубљивала у ту тему да би докучила његове праве мисли. Али одозго се опет зачу вика. — Истераћу га! — продера се Гања баш као да се обрадовао што може искалити свој јед. — А он ће тада опет поћи да нас срамоти где год стигне, као јуче. — Како: као јуче? Ста то значи као јуче? Ама, зар ... — страшно се наједном уплаши Гања. — Ах, боже мој, па зар ти не знаш? — трже се Варја. — Како... па зар је истина да је тамо био? — узвикну Гања планувши од стида и беса. — Боже, па ти долазиш оданде! Јеси ли сазнала што? Је ли био старац онде? Је ли био, одиста? I Гања јурну вратима; Варја полете за њим и ухвати га обема рукама. — Шта ти је? Куда ћеш? — говорила је она. — Ако га пустиш, он ће још горе учинити: заћи ће од куће до куће! — Шта је он тамо починио? шта је говорио?

— Ама они ни сами не знају да кажу, нити су га разумели. Само их је све уплашио. Дошао је к Ивану Фјодоровичу, али њега није нашао код куће; потражио је Лизавету Прокофјевну. Најпре ју је молио да му нађе место, службу, а затим је почео на нас да се жали, на мене, на мог мужа, а нарочито на тебе... Свашта им је напричао.

— Ниси зар могла да дознаш? — дрхтао је Гања као у хистерији. — Ама како? Јер он сам једва да је схватио шта им је причао, а можда ми ни они нису све казали... Гања се ухвати за главу и потрча ка прозору; Варја седе крај другог прозора. — Смешна је Аглаја — примети она наједном — задржава ме и вели: »Испоручите моје нарочито поштовање својим родитељима; ја ћу на сваки начин наћи ових дана прилику да се видим с вашим татом.« I све тако озбиљно говори. Страшно чудновато. — А да није то подсмевање? А да није подсмевање? — То баш и јесте што није; и баш стога је и чудно. — Зна ли она или не о старом, шта мислиш? — Да код њих у кући не знају, то је за мене ван сумње. Али ти си ме сад навео на једну мисао: Аглаја можда и зна. I само она и зна, јер и сестре су биле изненађене кад је онако озбиљно слала поздрав оцу. I откуд баш њему? Ако зна, онда јој је то морао кнез причати! — Па то није тешко дознати ко јој је причао! Лопов! Само нам је још то недостајало. Лопов у нашој породици, »глава породице«! — Којешта! — викну Варја разљутивши се потпуно — човек био пијан, и ништа више. I ко ли је то измислио? Лебедев, кнез... А и они су ми красни! Паметњаковићи! Ја их ни оволицно не ценим! — Стари је лопов и пијаница — настави Гања јетко — ја сам просјак; сестрин муж је зеленаш; имала је Аглаја у шта и да се загледа! Нема шта; дивота! — Али тај сестрин муж, зеленаш, тебе ... — Храни, је ли? Немој се устручавати, молим те. — А што се љутиш? — трже се Варја. — Баш ништа не разумеш, као основац. Ти мислиш да је то могло теби наудити у Аглајиним очима? Не знаш ти њен карактер: она ће најбољем младожењи окренути леђа, па ће са уживањем добећи неком студенту на мансарду да с њим скапава од глади, ето ти њене маште! Ти никад ниси могао схватити колико би у њеним очима постао интересантан само да си одлучно и поносито знао да подносиш наше прилике. Кнез ју је тако и упецао, прво, што је уопште није ловио, а, друго, што је он у очима свих идиот. Већ само то што ће сад целу породицу због њега тумбе да претури, ето шта јој је сад драго. Е-ех, ништа ви не разумете! — Но то ћемо тек видети, разумемо ли или не — загонетно промрмља Гања. — Само, ја ипак не бих желео да она дозна о старом. Мислио сам, кнез ће се уздржати па неће испричати. Он је Лебедева задржао. Ни мени није хтео све да каже кад сам једном навалио ... — Значи, како видиш, да се и без њега све већ зна. А и шта би ти сад? Чему се надаш? А кад би било још какве наде, онда би у њеним очима.ти изгледао као патник. — Но, од скандала би се и она уплашила, и поред све романтике. Све до извесне границе, и сви до извесне границе, сви сте ви такви. — Зар Аглаја да се уплаши? — плану Варја презриво погледавши брата. — Боже, како је ниска у тебе душица! Сви ви ништа не вредите. Нека је она и смешна и настрана, али је зато племенитија од свих нас хиљаду пута. — Но ништа, ништа, немој да се љутиш — опет промрмља Гања самозадовољно. — Мени је једино мајке жао — настави Варја. — Бојим се да тај очев случај не допре и до ње, не знаш како се бојим! — Сигурно је већ допро — примети Гања. Варја као устаде да пође горе Нини Александровној, али се заустави, па пажљиво погледа у брата. — А ко би јој могао рећи? — Свакако Иполит. Ја мислим да је њему највеће уживање било да то мами рапортира чим је прешао к нама. — Али откуд он да зна, реци ми, молим те? Кнез и Лебедев су одлучили да ником ништа не говоре, и Коља ништа о свему не зна. — I полит? Сам је дознао. Ти не можеш замислити каква је то л укава животиња, какав је то сплеткар, какав нос има да нањушка све што не ваља, све што мирише на скандал. Ти можеш веровати или не, али ја сам убеђен да је њему успело да Аглају узме у своје руке! А ако је још није узео, он ће је узети. Рогожин се такође везао с њим. Како то само кнез не примећује! А већ колико он сад жели да мени подвали! За личног ме непријатеља сматра, ја сам то одавно прозрео; а да бар знам зашто, шта ће му то? Та он ће умрети... не могу просто да разумем. Ах ја ћу му подвалити, видећеш да ћу ја њега натоциљати, а не он мене. — Па што си га онда доводио овамо кад га толико мрзиш? I вреди ли да њега човек натоциљава? — Па ти си саветовала да га к нама домамим. — Ја сам мислила да ће нам он бити од користи; а знаш ли да се сад и он у Аглају заљубио и да јој је писао? Па су ме питали за њега... Тешко да није и Лизавети Прокофјевној писао. — Но, у том погледу он није опасан! — рече Гања и пакосно се засмеја. — Уосталом, биће да није све тако. А да је заљубљен, то је врло могућно зато што је балавац! Али... тај неће писати старој анонимна писма. То је једна пакосна, ништавна, уображена ограниченост! ... Уверен сам, поуздано знам да ме је он код ње представио као интриганта, тиме је почео. Признајем, с почетка сам му се као будала изговорио; мислио сам да ће ми држати страну, само да би се осветио кнезу. Он је страшно подмукло створење! О, сад га скроз видим! А за ону крађу је чуо од своје мајке, од капетанице. Ако се старац одлучио на то, то је било због капетанице. Наједном ми онако из чиста мира саопштава да је »генерал« обећао његовој мајци четири стотине рубаља, и то без икаква разлога и повода, без каквог устезања... Тада сам све разумео. А мени се само загледа у очи, са некаквим уживањем; и мајци је сигурно рекао исто само стога што ужива да јој срце цепа. Та што неће већ једном бог да га узме, кажи ми, молим те? Он рече да ће умрети кроз три недеље, а ту се, ето још угојио! Престао да кашље; синоћ сам рече да већ други дан не избацује крв. — Отерај га. — Ја њега не мрзим, него га презирем — охоло рече Гања. — Да, да, иако га мрзим, нека! — викну он наједном са необичном јарошћу. — I то ћу му у очи рећи, чак и кад буде умирао на јастуку! Да си читала његову исповест, боже, каква је то наивна дрскост! То је поручник Пирогов, то је Ноздрев у трагедији, а главно: балавац! ... О, са каквим бих га задовољством тада био ишибао, баш зато да га зачудим. Сад се он свима свети због тога што тада није успео ... Али шта је тамо? То је опет галама! Ста је сад опет? Ја то најзад нећу више да трпим — узвикну он Птицину, који је улазио у собу — шта је то, докле ћемо тако доспети, најзад? То је ... то ... Али галама се брзо приближавала, врата се одједном отворише, и стари Иволгин, љутит, сав поцрвенео, потресен, изван себе, сад насрну на Птицина. За старцем су ишли Нина Александровна, Коља, а иза њих — Иполит.

II

Већ је пети дан како је Иполит прешао к Птицину. То се десило некако природно, без нарочитих разговора и без и каквог неспоразума између њега и кнеза. Они не само што се нису посвађали него су , на изглед, још као пријатељи растали. Гаврило Ардалионович, онако непријатељски расположен према I политу оне вечери, дође сам да га обиђе, додуше тек трећег дана после догађаја, руковођен вероватно некаквом изненадном мишљу. Некако и Рогожин поче да долази к болеснику. Кнезу се у прво време чинило да ће боље бити за »јадног дечка« ако пређе у другу кућу. За време пресељења Иполит је говорио да иде к Птицину, »који је тако добар да му даје кутак« и, као нарочито, ниједном се није изразио да прелази к Гањи, иако се Гања заузимао да га приме у кућу. Гања је то одмах приметио и увређено затворио у своје срце. Он је био у праву кад је рекао сестри да се болесник поправио. Збиља, Иполиту је било нешто боље него раније, што се могло приметити већ на први поглед. Он уђе у собу мирно, после свих, са подсмешљивим и пакосним осмејком. Нина Александровна уђе веома уплашена. (Она се много променила за ово пола године и измршавела је. Кад је удала кћер и прешла к њој, скоро је престала да се отворено меша у послове своје деце.) Коља је био забринут и чисто збуњен; он много штошта није схватао у »генераловом лудилу« — као што је говорио, наравно не познавајући основне узроке ове нове пометње у кући. Али му је било јасно да отац већ такве глупости чини сваког часа и где год стигне, и да се одједном тако променио као да је сасвим други човек постао. Узнемиравало га је и то што је старац последња три дана сасвим престао да пије. Знао је да се разишао, па чак и завадио, са Лебедевом и са кнезом. Коља се таман вратио са полоком ракије за оца, коју је набавио за свој новац. — Богами, мама — убеђивао је он још на горњем спрату Нину Александровну — богами, боље нек пије. Ево већ три дана како није ни окусио; значи, тужан је. Богами, боље је; ја сам му тако и у затвор ракију носио ... Генерал отвори врата нагло па застаде на прагу дршћући од гнева. — Господине! — викну он громогласно Птицину — ако сте збиља ресили да због једног балавца и атеисте жртвујете уваженог старца, оца вашег, или у сваком случају оца ваше жене, за свога цара заслужног, онда моја нога од овог часа неће више остати у вашој кући! Бирајте, господине, бирајте одмах: или ја, или ова... бургија! Да, бургија! Ја то сад случајно рекох, али он је збиља бургија! Јер он бургијом буши моју душу, и без и најмањег обзира ... бургијом! — Да није вадичеп? — убаци Иполит. — Не, ниси ти вадичеп, јер сам ја за тебе генерал, а не боца. Ја имам ордење, одликовања ... а ти имаш шипак... Или он или ја! Одлучујте, господине, одмах, овог тренутка! — викну он опет изван себе Птицину. Ту му Коља подметну столицу, а он се скљока на њу сав изнемогао. — Верујте, за вас би боље било... да спавате — промрмља запрепашћени Птицин. — I он још прети! — рече полугласно Гања сестри. — Да спавам! — викну генерал — ја нисам пијан, поштовани господине, и ви ме вређате. Ја видим — настави он опет устајући — видим да су овде сви против мене, сви и сви. Доста! Ја одлазим ... Али знајте, поштовани господине, знајте ... Не дадоше му да доврши и опет га посадише. Стадоше га молити да се смири. Гања се у бесу повуче у крај собе. Нина Александровна је сва дрхтала и плакала. — Ама шта сам му учинио? На шта се он тужи? — викну Иполит искезивши зубе. — А зар нисте учинили? — примети наједном Нина Александровна. — Вас треба да је нарочито срамота и... нечовечно је да тако старца мучите... Па још на вашем месту. — Пре свега, које је то моје место, госпођо? Ја вас необично ценим, вас, нарочито, лично, али... — То је бургија! — викаше генерал — он моју душу и срце буши! Он хоће да ја у његов атеизам поверујем! Знај, жутокљунче један, да се ти још ниси ни родио кад сам ја био обасут почастима. А ти си само једна завидљива глиста, надвоје прекинута, са кашљем ... и умиреш од пакости и безбожности... I зашто те је Гаврило преселио овамо? Сви сте против мене, од туђина па до рођеног сина! — Ама, доста! Ту нам изиграва трагедију! — викну Гања. — Да нас нисте срамотили по целој вароши, боље би било! — Шта, ја тебе срамотим, жутокљунче један? Зар тебе? Па ја теби могу само част да чиним, а не да те срамотим. Он скочи и више га не могаше задржати. Ах и Гаврило Ардалионович је, очевидно, експлодирао. — I он сме о поштењу! — викну Гања пакосно. — Шта рече ти то? — грмну генерал, блед, и коракну према њему. — Па то да је довољно да ја само уста отворим па да ви... — за вапи одједном Гања, али не доврши. Обојица су стајали један спрам другог, преко мере потресени, нарочито Гања. — Гања, шта ти је? — викну Нина Александровна скочивши да задржи сина. — Какво лудило са свих страна! — одсече Варја негодујући — оставите, мама — ухвати је она. — Само га због мајке штедим — трагично рече Гања. — Говори! — урлао је генерал, сасвим изван себе — говори, иначе ћу те као отац проклети... говори! — Много се ја, опет, бојим вашег проклетства! I ко вам је крив што ви већ осми дан као да сте памећу померили? Осми дан, видите, ја по датуму знам... Пазите, немојте ме доводити до крајности; све ћу рећи... Ста сте тражили јуче тамо код Јепанчиних? Старац седе власи, отац породице! Красни сте ми ви! — Ћути, Гањка! — викну Коља. — Ћути, будало! — Ама, чиме сам га ја, чиме сам ја то њега увредио? — наваљиваше Иполит али све као оним истим подсмешљивим тоном. — Зашто он мене бургијом назива, сви сте чули? А сам се намеће. Малочас дошао па почео о неком капетану Јеропјегову. Ја уопште не желим ваше друштво, генерале; избегавао сам га и раније, знате и сами. шта се мене тиче капетан Јеропјегов, реците и сами! Ја овамо нисам прешао због капетана Јеропјегова. Ја сам му само гласно исказао своје мишљење да можда тај капетан Јеропјегов уопште никад није ни постојао. А он, ето, кућу на главу дигао! — Без сумње да није постојао! — одсече Гања. А генерал је стајао као громом погођен и само се бесмислено обазирао. Синовље речи су га запрепастиле својом необичном отвореношћу. У првом тренутку није могао ни речи да нађе. I, најзад, тек када је Иполит на Гањин одговор прснуо у смех и викнуо: »Но, ето, јесте чули? I ваш рођени син вам каже да никакав капетан Јеропјегов није постојао« — старац прогунђа, сасвим збуњен: — Капитон Јеропјегов, а не капетан... Капитон ... потпуковник у пензији. Јеропјегов ... Капитон! — Ама ни тај Капитон није постојао! — сасвим се већ разљути Гања. — Зашто није постојао? — промрмља генерал, па наједном сав поцрвене. — Та престаните већ једном! — умириваху их Птицин и Варја. — Ћути, Гањка! — довикну опет Коља. Посредовање као да и генерала уразуми. — Како да није постојао? Зашто није постојао? — навали он на сина претећи. — Зато што није постојао. Није га никад било, и готова ствар, нити је икад и могао бити! Ето вам. Оставите ме, кад вам кажем. — I то још син... Још мој рођени син, кога сам ја ... о, боже! Јеропјегов, Јерошка Јеропјегов му није постојао. — Ето, час вам је Јерошка, час Капитошка! — убаци Иполит. — Капитошка, господине, Капитошка, а не Јерошка! Капитон, Капитон Алексејевич, то јест Капитон ... потпуковник ... у пензији... оженио се Маријом ... Маријом Петровном Су ... Су ... пријатељ и друг ... Сутуговом... још док смо били у војној академији. Пролио сам за њега крв ... Заклонио сам га ... Погинуо је. Није било Капитошке Јеропјегова! Није постојао! Генерал је викао као у заносу, али тако да се могло помислити да је било речи о једном, а да се галамило о другом. Истина, у неком другом тренутку он би, наравно, прогутао и нешто много увредљивије од ове тврдње да Капитона Јеропјегова никад није било на свету. Извикао би се, начинио би скандал, помамио би се, на крају крајева, пошао горе у своју собу да спава. Али, због тога што је људско срце толико необично, десило се да је таква увреда као што је сумња у Јеропјегова морала препунити чашу. Старац веома поцрвене, диже руке и викну: — Доста! Проклети да сте! Бежим из ове куће! Николају, понеси моју торбу, идем ... одавде! Он изађе, журно и страшно љут. За њим потрчаше Нина Александровна, Коља и Птицин. — Ето шта си сад учинио! — рече Варја брату — он ће се сад јамачно опет одвући онамо... Каква срамота, каква срамота! — Не био красти! — викну Гања скоро се загрцнувши од љутине, и одједном му се поглед сукоби са Иполитовим; Гања само што не задрхта. — А ви, господине — викну му он — ви треба да знате да сте ипак у туђој кући... да овде уживате гостопримство, па да не дражите старца који је очевидно полудео... Иполит такође као да се тресао, али се у тренутку ипак савлада. — Ја се донекле с вама не слажем да је ваш тата полудео — мирно одговори он. — Мени се чини да је, напротив, постао паметнији у последње време, верујте. Ви не верујете? Постао је тако обазрив, претерано осетљив, све нешто истражује, сваку реч мери... О том Капитошки је он сад са мном намерно повео разговор: замислите, хтео да ме наведе на ... — Много је мене брига на шта је хтео вас да наведе! Молим вас да не врдате, и да се не увијате, господине! — цикну Гања. — Ако и ви знате прави узрок зашто је старац у оваквом стању (а ви сте ту толико шпијунирали последњих пет дана да сигурно знате), онда никако не би требало да једите... јадника, нити да мучите моју мајку преувеличавајући ствар, јер је све то којешта, само једна пијана епизода, ништа више, чак ничим није ни доказана и ја јој ни оволишно значаја не придајем. Али вама је потребно да заједате и шпијунирате, јер сте ви... ви... — Бургија — насмеја се Иполит. — Јер сте ви... олош! Пола часа сте мучили људе желећи да их уплашите како ћете се убити празним револвером, с којим сте се онако срамно обрукали, неуспели самоубицо, разливена жучи... на две ноге! Ја сам вам пружио гостопримство, угојили сте се, престали сте кашљати, а гле како ми се одужујете! — Само две речи, дозволите. Ја сам ту код Варваре Ардалионовне, а не код вас; ви ми нисте указивали никакво гостопримство, и ја чак мислим да и ви уживате гостопримство господина Птицина. Пре четири дана молио сам своју мајку да потражи за мене стан у Павловску па да и сама тамо пређе јер се збиља осећам овде боље, мада се нисам угојио и још увек кашљем. Мајка ме је синоћ обавестила да је стан спреман, и ја, ево, журим да вас од своје стране обавестим, пошто се од срца захвалим вашој мајци и сестри, да већ данас прелазим у свој стан, што сам одлучио још синоћ. Извините, прекинуо сам вас, ви сте хтели још много штошта да казете. — О, ако је тако ... — уздрхта Гања. — А ако је тако, онда ми дозволите да седнем — додаде Иполит спокојно седајући на столицу на којој је седео генерал — јер ја сам ипак болесник. А сад сам, ево, спреман да вас слушам, утолико пре што је ово наш последњи разговор, а можда и последње виђење. Гања се одједном осети постиђен. — Верујем да се нећу понизити да се обрачунавам са вама — рече он — и ако ви... — А што ви тако с висине? — прекиде га Иполит. — Ја сам, од своје стране, још првог дана свог боравка овде дао себи реч да нећу ускратити себи задовољство да вам очитам све, и то на потпуно отворен начин, кад се будемо растајали. I, ево, хоћу да то учиним баш сад, само после вас, наравно. — А ја вас молим да напустите ову собу. — Боље говорите јер ћете се кајати што нисте све казали. — Престаните, Иполите; све је то велика срамота; кад вас молим, престаните! — рече му Варја. — Једино дами за љубав — насмеја се Иполит устајући. — Изволите, Варвара Ардалионовна, вама за љубав пристајем да скратим, али само да скратим, јер је извесно објашњење између мене и вашег брата постало неминовно, и нипошто не бих могао пристати да одем и да оставим нешто нејасно. — Просто речено: ви сте један сплеткаш — викну Гања — зато и не можете да одете без сплетака. — Ето видите — хладнокрвно примети Иполит — већ се нисте уздржали. Верујте, кајаћете се после што нисте све рекли. Још једном вам уступам реч. Причекаћу. Гаврило Ардалионович је ћутао и гледао га презриво. — Нећете. Хоћете да покажете карактер, ваша воља. Од своје стране ја ћу по могућности бити кратак. Два или три пута чуо сам данас пребацивање због гостопримства; то је неправично. Значи, кад сте ме к себи звали, ви сте ме хватали у замку; рачунали сте да хоћу да се осветим кнезу. Чули сте, осим тога, да је Аглаја Ивановна показала према мени саучешће и прочитала моју »Исповест«. Рачунајући, не знам на основу чега, да ћу се ја сав посветити вашим интересима, ви сте се надали да ћете у мени можда добити потпору. Нећу да објашњавам подробније! С ваше стране, такоде, не тражим ни признања ни потврде; довољно је то што вас остављам да одговарате својој савести и што се нас двоје сад изврсно разумемо. — Али ви од најобичније ствари правите ко зна шта! — викну Варја. — Рекао сам ти: »сплеткаш и дериште« — рече Гања.

— Дозволите, Варвара Ардалионовна, настављам. Ја кнеза, наравно, не могу ни волети ни поштовати; но, он је човек несумњиво добар, иако је иначе... прилично смешан. Али никако не

бих имао разлога да га мрзим; вашем брату ништа нисам казао кад ме је подбадао против кнеза; рачунао сам баш да се при расплету насмејем. Знао сам да ће ми се ваш брат изговорити и да ће страшно промашити. Па тако се и десило ... Ја сам сад готов да га поштедим, но једино из поштовања према вама, Варвара Ардалионовна. Али пошто сам вам објаснио да мене није тако лако на удицу ухватити, ја ћу вам објаснити и то зашто сам баш толико хтео да насамарим вашег брата. Знајте да сам то учинио из мржње, то вам отворено признајем. Умирући (јер ја ћу ипак умрети иако сам се, као што ви тврдите, угојио), умирући, ја сам осетио да ћу отићи у рај неупоредиво мирнији ако ми пође за руком да насамарим макар једног представника оне неизбројне врсте људи који су ме кроз мој живот прогонили, које сам мрзео целог свог века, и чија је тако изразита слика ваш уважени брат. Ја вас мрзим, Гаврило Ардалионовичу, само због тога, вама ће то можда, изгледати чудно, само због тога што сте ви тип и оваплоћење, оличење и врхунац најдрскијег, собом задовољног, највулгарнијег и одвратног ћифтинства! Ви сте надути ћифта, ћифта који не сумња, него је олимпијски миран; ви сте баналност свих баналности! ... Ни најмањој сопственој идеји није суђено да се заметне ни у вашем уму ни у вашем срцу — никада! Али ви сте бесконачно завидијиви; ви сте чврсто убеђени да сте највећи геније, али вас ипак сумња посети овда-онда, у црним тренуцима, и тада бесните и завидите. О, имате ви још црних тачака на хоризонту; њих ће нестати кад коначно оглупавите, што није далеко. Но, ипак, вама предстоји дуг и шаролик пут, али не бих рекао весео, и то ми је баш мило. Прво и прво, проричем вам да нећете успети код извесне особе ... — Али ово је неиздржљиво! — викну Варја. — Хоћете ли завршити већ једном ви, одвратни пакосниче? Гања беше пребледео, дрхтао је и ћутао. Иполит престаде, нетремице и са насладом се загледа у њега, пренесе поглед на Варју, осмехну се, поклони се и изађе ни речи више не додавши... Гаврило Ардалионович би се с правом могао пожалити на судбину и неуспех. Неко време Варја се није усуђивала да почне разговор с њим, чак га и не погледа док корачаше поред ње крупним корацима; најзад он оде к прозору и окрену јој леђа. Варја размишљаше о руској пословици да мотка има два краја. Одозго се опет зачу галама. — Ти идеш? — обрну јој се одједном Гања, чувши да она устаје с места. — Причекај, пчгледај часком ово. Он приђе и баци пред њу на столицу мало парче хартије, савијено у виду малене цедуљице. — Боже! — викну Варја и пљесну рукама. На цедуљи беше тачно седам редова: »Гаврило Ардалионовичу! Уверивши се о вашем добром расположењу према мени, усуђујем се да вас питам за савет у једној за мене важној ствари. Желела бих да се видим с вама сутра, тачно у седам часова изјутра, на зеленој клупи. То је у близини наше виле. Варвара Ардалионовна, која неизоставно треба да пође с вама, врло добро зна то место. А. Ј.« — Хајде, разуми ти њу, после овога! — запрепасти се Варвара Ардалионовна. Ма колико да је Гања желео да се у овом тренутку покаже важан и бајаги равнодушан, ипак није могао да не истакне тријумф, па још после онако понижавајућег Иполитовог прорицања ... Осмех самозадовољства отворено сину на његовом лицу, а Варја се сва озари од радости. — I то баш у исти дан кад се објављује званична веридба! Е па разуми сад ти њу! — Како ти мислиш, о чему се спрема она сутра да говори? — запита је Гања. — То је свеједно. Главно је да је хтела да се види с тобом, први пут после шест месеци. Чуј ме, Гања; шта било да било, ма како да се ствар окрене, знај да је ово важно! Ово је сувише важно! Немој да се правиш важан, немој опет да промашиш, а и не плаши се, пази! Зар би могла она да се досети зашто сам ја пола године обигравала њихову кућу? I замисли: ни речи ми није рекла данас, правила се невешта. А ја сам свратила к њима кришом, стара није знала да сам тамо, иначе би ме можда и отерала. Ризиковала сам због тебе, ишла сам да пошто-пото дознам... Опет се вика и галама зачуше одозго; неколико особа силазило је низа степенице. — Нипошто се то сад не сме допустити! — викну Варја ужурбано и уплашено. — Сад не сме ни сенка неког скандала да се деси! Иди, замоли га за опроштај! Али отац породице већ је био на улици. Коља је носио за њим торбу. Нина Александровна је стајала на степеништу и плакала; она као да хтеде већ да потрчи за њим, али је Птицин задржа. — Ви га само више распаљујете тиме — говорио јој је он — нема он куда. После пола часа ће га опет довести натраг, ја сам са Кољом већ говорио; пустите га нек се мало излудира. — Шта се храбрите? Куда ћете? — довикну старцу Гања кроз прозор. — Немате куда да одете! — Врати се, тата! — викну Варја. — Суседи све чују. Генерал стаде, окрете се, испружи руку и викну: — Проклетство моје нек падне на овај дом! — I увек обавезно театралним тоном! — промрмља Гања залупивши прозор. Суседи су збиља све чули. Варја истрча из собе. Кад Варја изађе, Гања узе са стола писамце, пољуби га, цокну језиком и поскочи.

III

Узбуна са генералом у свако друго време остала би без последица. I раније је било с њим изненадних лудорија, сличних овој, иако ретко, јер је, уопште говорећи, био човек веома миран и са скоро добрим наклоностима. Он је можда сто пута ступао у борбу са пометњом која га је била обузела последњих година. Одједаред би се сећао да је »отац породице«, мирио се са женом, плакао би искрено. До обожавања је поштовао Нину Александровну због тога што му је она тако много, ћутећи, праштала и волела га чак и у његовом луђачком и понижавајућем стању. Али та великодушна борба са пометњом обично није дуго трајала; генерал је био сувише нагао човек, иако на свој начин; он обично није могао поднети покајнички и празан живот у својој породици и завршавао би побуном; падао би у ватру, због чега би сам себи можда већ истог тренутка пребацивао, али није могао издржати. Свађао се, почињао је да говори неким китњастим стилом и красноречиво; захтевао је да му се одаје прекомерно и немогуће поштовање, и, на крају крајева, нестајао би из куће, понекад чак и на дуже време. За последње две године прилике његове породице биле су му познате само уопште, или по чувењу; иначе је престао да у њих подробније улази, не осећајући нимало воље за то. Али овог пута се у »узбуни са генералом« појавило нешто необично; сви су као знали нешто, а сви као да су се бојали да нешто помену. Генерал се »званично« појавио у породици, то јест код Нине Александровне, тек пре три дана, али некако не смирено и не покајнички, како се то при пређашњим његовим »појавама« дешавало, него, напротив, необично љут и једак. Био је говорљив, немиран, започињао је разговор са свима с којима се сусретао, ватрено, и као да је налетао на сабеседнике, али све о стварима толико разноликим и неочекиваним да се никако није могло докучити шта га, у ствари, толико узнемирује. У појединим тренуцима бивао је весео, али би чешће падао у замишљеност, уосталом, ни сам не знајући због чега. Одједном би почињао да прича о нечем — о Јепанчинима, о кнезу, о Лебедеву — па би тек наједаред прекидао и престајао сасвим да говори, а на даља питања би одговарао само тупим осмехом, уосталом, и не примећујући да га неко пита и да се он смеши... Последњу ноћ је провео уздишући и јечећи, и намучио је Нину Александровну, која му је целе ноћи, богзна зашто, грејала облоге. Пред зору је одједном заспао, одспавао четири часа и пробудио се са необично јаким и мучним нападом хипохондрије, који се завршио свађом са Иполитом и »проклетством дому овоме«. Приметило се, исто тако, да га је за три дана непрекидно обузимало изванредно јако частољубије, и као последица тога и необична увредљивост. Коља је остајао при своме, убеђујући мајку да је то све зато што оцу сад недостаје алкохол, а можда и због Лебедева, са којим се у последње време ванредно био спријатељио. Пре три дана се, међутим, одједном посвађао са Лебедевом и разишао се с њим у највећем гневу; па је и са кнезом имао некакву сцену. Коља је молио кнеза да му објасни, и почео је најзад да сумња да и кнез као да нешто неће да му каже. Ако је и био, као што је Гања са потпуном вероватноћом претпостављао, некакав нарочити разговор између Иполита и Нине Александровне, онда је чудно како да тај пакосни господин, кога је Гања просто назвао сплеткашем, није сматрао за задовољство да на исти начин обавести и Кољу. Врло је вероватно да он није био баш онакво зло и пакосно »дериште« како га је Гања представљао разговарајући са сестром, него пакосник на неки нарочит начин; па чак и Нини Александровној тешко да је рекао неко своје запажање само ради тога да би њој »парао срце«. Не заборавимо да су узроци људских поступака обично много заплетенији и разноврснији него што их увек доцније објашњавамо, и да се они ретко јасно оцртавају. Најбоље је за приповедача да се понекад ограничи на просто излагање догађаја. Ми ћемо тако и поступити при даљем објашњавању садашње катастрофе са генералом; јер, ма како се мучили, ипак смо коначно приморани да тој другостепеној личности наше повести посветимо нешто више пажње и места него што смо досад намеравали. Догађаји су следили један за другим следећим редом: Кад се Лебедев после свог одласка у Петроград да пронађе Фердишченка вратио истог дана заједно са генералом, он ништа нарочито није рекао кнезу. Да кнеза у то време нису занимали и обузимали други важни утисци, он би брзо могао приметити да му и следећа два дана Лебедев не само није дао никаква објашњења него да је још, напротив, због нечег као избегавао сусрет са њим. Обративши, најзад, пажњу на то, кнез се зачуди што је за та два дана при случајним сусретима са Лебедевим — Лебедева виђао не друкчије него увек у најсјајнијем расположењу, и скоро увек заједно са генералом. Оба пријатеља се ни за тренутак нису растављала. Кнез је чуо покаткад гласне и брзе разговоре који су долазили одозго, веселе препирке са смехом; чак једном, сасвим касно увече, долетеше до њега наједном и изненада звучи раскалашне војничке песме, и он одмах познаде груби генералов бас. Али започета песма се не заврши, одједном престаде. Затим је још приближно један час трајао врло жив и, судећи по свему, пијан разговор. Могло се разабрати да се пријатељи, који се горе забављају, грле и љубе и да се неко, најзад, и заплакао. Затим се наједном изроди жестока свађа, но она такође брзо престаде. Све то време Коља је био у неком нарочито забринутом расположењу. Кнез већином није остајао код куће и враћао се кући понекад врло касно. Редовно су га извештавали да га је Коља цео дан тражио и распитивао се за њега. Али при сусретима Коља није могао да каже ништа нарочито осим то да је сасвим »незадовољан« генералом и његовим садашњим понашањем: »вуку се, пијанче ту у једној крчми, грле се и грде на улици, распаљују један другог и никако да се растану«. Кад му кнез примети да се и раније то исто, тако рећи, сваког дана дешавало, Коља никако није знао шта да му на то одговори и како да објасни у чему је баш његова садашња брига. Изјутра, после оне раскалашне песме и свађе, када је кнез око једанаест часова излазио из куће, пред њега одједаред испаде генерал, нечим необично узбуђен, скоро потресен. — Одавно сам тражио част и случај да вас видим, многоштовани Лаве Николајевичу, одавно, врло одавно — промрмља он стежући кнежеву руку врло снажно, тако да је овога то заболело. — Врло, врло одавно. Кнез га понуди да седне. — Не, нећу да седнем, а осим тога, ја вас и задржавам, него други пут. Изгледа да могу при том и да вам честитам на ... испуњењу ... жеља вашег срца. — Каквих жеља мога срца? Кнез се збуни. Њему се, као и многима у његовом положају, чинило да нико ништа не види, не слути и не разуме. — Будите мирни, будите мирни! Нећу дирати у ваша најделикатнија осећања. I ја сам сам прошао кроз то, и сам знам кад неко туђ ... тако рећи, нос ... што вели пословица... забада куда не треба... Ја то сваког јутра осећам. Него, дошао сам због једне друге ствари, важне. Због необично важне ствари, кнеже. Кнез га још једном понуди да седне, па седе и сам. — Само на тренутак ... Дошао сам да ме посаветујете... Ја, наравно, живим без практичне сврхе, али ценећи самог себе и... свој смисао за посао, који недостаје Русима, уопште говорећи... ја желим да поставим и себе, и своју жену, и децу своју у положај ... једном речи, кнеже, мени је потребан савет. Кнез одушевљено похвали његову намеру. — Него, све су то глупости — брзо прекиде генерал. — Ја, углавном, нисам хтео то, него нешто друго и важно. I одлучио сам да баш вама кажем, Лаве Николајевичу, као човеку и чију сам искреност и племенитост осећања уверен као ... као ... Ви се не чудите мојим речима, кнеже? Кнез је ако не са нарочитим чуђењем, а оно са изванредном пажњом и радозналошћу пратио речи свога госта. Старац је био нешто блед, усне су му покаткад лако подрхтавале, руке као да нису могле да нађу мирно место. Он је седео свега неколико минута, а већ је двапут због нечега нагло устајао са столице и опет тако нагло поново седао — очевидно не обраћајући нимало пажње на те своје маневре. На столу су лежале књиге; он узе једну, продужујући да и даље говори, погледа у отворену страницу, одмах је опет склопи и остави на сто, дохвати другу књигу, коју сад већ није отварао, него је држаше све остало време у десној руци непрестано млатарајући њоме по ваздуху. — Доста! — узвикну он наједном. — Видим да сам вас много узнемирио. — Ни најмање, молим вас, изволите само! Ја, напротив, пажљиво слушам и желим да сазнам ... — Кнеже! Ја желим да се ставим у частан положај ... желим да поштујем себе и... своја права. — Човек са таквим жељама већ самим тим је достојан сваког поштовања. Кнез изговори своју шаблонску фразу чврсто уверен да ће она одлично деловати. Он као да се инстинктивно досети да се неком сличном празном, али звучном и пријатном фразом, реченом у право време, може зачас освојити и умирити душа оваквог човека, а нарочито у оваквом положају у каквом је генерал. У сваком случају, оваквог госта је требало отпустити са олакшаним срцем — у томе је и био задатак. Генералу је фраза поласкала, ганула га и веома му се допала; он се одједном разнежи, тог тренутка промени тон, па се упусти у одушевљено дугачка разлагања. Али ма колико да се кнез напрезао, ма колико да је желео да уђе у ствар, он просто ништа није могао да разуме. Генерал је говорио десетак минута, ватрено, брзо, не стижући да изговори своје мисли, које су једна другу вијале и престизале. Чак му најзад и сузе заблисташе у очима, па ипак се сав његов говор састојао из самих реченица без почетка и краја. То беху неочекиване речи и неочекиване мисли, које су брзо и неочекивано избијале и једна другу прескакале. — А сад је доста! Ви сте ме разумели и ја сам миран — заврши он одједном уставши. — Срце као што је ваше не може да не разуме паћеника. Кнеже, ви сте племенити као идеал! Ста су други према вама? Али ви сте млади, и ја вас благосиљам. На крају крајева, ја сам дошао да вас замолим да ми одредите време за важан разговор, у томе је сада моја најглавнија нада. Мени је потребно само пријатељство и срце, кнеже. Ја никада нисам могао да савладам тежње свога срца. — Али зашто не сад одмах? Спреман сам да вас слушам... — Не, кнеже, не! — ватрено га прекиде генерал — не сад! Ово је сан. Ово је сувише, сувише важно, сувише важно! Тај час разговора биће пресудан час судбине. То ће бити мој час, и не бих желео да нас у таквом светом тренутку може прекинути први посетилац, први насртљивац, и често такав насртљивац — наже се старац одједном према кнезу са чудним, тајанственим и скоро уплашеним шапатом — такав насртљивац који не вреди ни потпетице са ципеле ваше, љубљени кнеже! О, ја нећу да кажем: с моје ципеле! Нарочито обратите пажњу да нисам споменуо своју ногу; јер ја и сувише ценим себе да бих то могао рећи без ограде; али само сте ви кадри да разумете да, одбацујући у овом случају и своју потпетицу, ја показујем, можда, ванредан понос свога достојанства. Осим вас нико други неће ме разумети, а он најмање од свих. Он ништа не разуме, кнеже; потпуно, потпуно је неспособан да разуме! Да човек разуме, треба да има срца! Најзад се кнез скоро уплаши, те одреди генералу састанак за сутра у исто време. Овај оде бодар, необично утешен и скоро умирен. Увече, око седам часова, кнез посла да на часак зовну Лебедева. Лебедев дође са необичном журбом, »сматрао је за част«, као што одмах, још с врата, рече: ни сенке није било од тога да се три дана скоро крио и избегавао да се види с кнезом. Он седе на крајичак столице са гримасама, осмесима, са насмејаним и извирујућим очима, трљајући руке и са изгледом најнаивнијег очекивања да чује као неко врло важно саопштење, давно очекивано, које сад већ сви наслућују. Кнез се сав најежи; њему постајаше јасно да су сви одједном почели да од њега нешто очекују, да сви погледају на њега као да желе да му на нечем честитају, са алузијама, осмесима и значајним подмигивањем. Келер је већ трипут свраћао на часак, са очигледном жељом да честита; почињао би сваки пут усхићено и нејасно, ништа није довршавао и брзо би ишчезавао. (Он се последњих дана негде необично много запио, и галамио у некаквој кафани са билијаром.) Чак и Коља, поред све своје жалости, једно двапут је започињао некакав нејасан разговор с кнезом. Кнез отворено и донекле љутито запита Лебедева шта мисли о садашњем стању генераловом и зашто је овај тако узнемирен. У неколико речи му исприча малопређашњу сцену. — Свако има своју бригу, кнеже, а... нарочито данас, у овом нашем чудном и немирном времену; да — одговори Лебедев некако сувопарно, па увређено заћута, са изразом човека веома превареног у свом очекивању. — Каква филозофија! — насмехну се кнез. — Филозофија је потребна, и веома би нам била потребна у ово наше доба, у практичној примени, али њу занемарују, то је оно. С моје стране, многоштовани кнеже, иако сам бивао почаствован вашим поверењем у некој познатој вам ствари, али само до извесне мере, и никако не даље од околности које се тичу само те ствари ... То схватам и нимало се не жалим. — Ви као да се због нечег љутите, Лебедеве? — Не, ни најмање, велештовани и најсветлији кнеже, ни најмање! — викну Лебедев усхићено, стављајући руку на срце. — Напротив, одмах сам и схватио да ни положајем у свету, ни развијеношћу ума и срца, ни стеченим богатством, ни пређашњим својим понашањем, нити знањима — ничим ваше цењено и моје наде знатно надмашујуће поверење не заслужујем; а ако бих и могао да вас послужим, то само као роб и најамник, не друкчије... Ја се не љутим, него жалим. — Лукијане Тимофејевичу! Забога! — Не друкчије! Тако је и сад, тако је и у овом случају! Долазећи у додир с вама и пратећи вас срцем и мислима, говорио сам себи: пријатељско поверење не заслужујем, али у својству станодавца можда бих могао добити у своје време, за очекивани рок, тако рећи, налог или бар обавештење због извесних предстојећих и очекиваних промена ... Изговарајући то, Лебедев се сав упи својим оштрим очицама у кнеза, који га је са чуђењем посматрао; он се још увек надао да ће задовољити своју радозналост.

— Баш ништа не разумем — викну кнез скоро љутито — и... ви сте један страшан интригант! — насмеја се одједном најискренијим смехом.

У исти час се насмеја и Лебедев, а поглед му засија и јасно изрази да су се његове наде разведриле, па чак и удвостручиле. — I знате ли шта ћу вам још рећи, Лукијане Тимофејевичу? Немојте, молим вас, само да се љутите на мене, али ја се чудим вашој наивности, и то не само вашој. Ви са таквом наивношћу очекујете нешто од мене, ето баш сад, овог тренутка, да ми је чисто незгодно, и срамота ме је пред вама што немам ништа чиме бих вас задовољио; али кунем вам се да просто ништа немам, можете ли то да замислите! Кнез се опет засмеја. Лебедев заузе свечан став. Истина је да је неки пут знао да буде чак и сувише наиван и наметљив у својој радозналости; али у исто време био је човек доста лукав и сналажљив, а у неким случајевима и сувише подмукло ћутљив. Непрекидним одбијањем кнез га је начинио скоро својим непријатељем. Али кнез га није одбијао стога што га је презирао, него стога што је тема његове радозналости била деликатна. На неке своје снове кнез је још до пре неколико дана гледао као на злочин. Међутим, Лукијан Тимофејевич је сматрао кнежево одбијање као чисту одвратност, неповерење према њему лично, одлазио је са жаоком у срцу и био због кнеза љубоморан не само на Кољу и Келера него чак и на своју рођену кћер Веру Лукијанову. Чак је у том тренутку можда могао, и искрено желео, да саопшти кнезу једну новост, крајње интересантну за кнеза, али туробно ућута и не рече ни речи. — Па чиме вам онда могу служити, велештовани кнеже, јер ви сте ме малочас ипак ... зовнули? — проговори он најзад после извесног ћутања. — Ама, ето... ја сам, у ствари, хтео о генералу — прену се кнез из тренутног заноса — и... због оне крађе код вас што сте ми је неки дан поменули... — А о чему ли оно беше? ... — Ето сад, као да ме не разуме. О, боже, Лукијане Тимофејевичу, ви вечито глумите! Новац, новац! Четири стотине што сте тада изгубили из новчаника, и о чему сте долазили после овамо да ми причате, изјутра, пре него што ћете поћи у Петроград; разумете ли најзад? — А, то за оних четири стотине рубаља! — отеже Лебедев као да се тек сад једва сетио. — Захваљујем вам, кнеже, за ваше искрено интересовање; то је за мене и сувише ласкаво, али... ја сам их нашао, и то већ одавно. — Нашли сте их! О, хвала богу! — Тај узвик је с ваше стране веома племенит, јер четири стотине рубаља нису мала ствар за сиромашног човека који се издржава напорним радом, а оптерећен је многобројном породицом, сирочићима ... — Ама нисам вас за то питао! Наравно, ја се веома радујем и томе што сте нашли — поправи се брже кнез. — Али... како сте ви то нашли? — Ванредно просто! Нашао сам под столицом, преко које је капут био пребачен, тако да је, очевидно, новчаник исклизнуо из џепа и пао на под. — Како под столицом? Није могућно, та ви ми сами рекосте да сте све буџаке претресли! Како то да сте то најглавније место превидели? — Ама, баш то и јесте што сам свуда гледао! I сувише, и сувише се добро сећам да сам гледао! Четвороношке сам пузио, пипао сам на томе месту рукама, столицу сам измакао, својим рођеним очима нисам веровао; лепо, видим да нема ништа, само празно голо место, ево као овај мој длан, па ипак и даље пипам. Слична малодушност се увек понавља код човека кад му је много стало до тога да нешто пронађе ... кад вам нешто значајно нестане и кад вам је страшно жао: видите лепо ... нема ништа, само празно место, и ипак по петнаест пута прегледате. — Да, наравно; само, како то?... Ја ипак не могу да разумем — мрмљао је кнез сасвим збуњен. — Најпре сами кажете није било ништа и тражили сте баш на томе месту, а после се наједном нашло. — А после се наједном нашло. Кнез се некако чудновато загледа у Лебедева. — А генерал? — запита он наједном. — То јест, како то, генерал? — не разумеде опет Лебедев. — О, боже! Па питам вас шта је рекао генерал кад сте нашли новчаник под столицом. Јер ви сте пре тога заједно тражили. — Пре тога заједно. Али овога пута сам, признајем, оћутао, и сматрао сам за боље да му не помињем да сам новчаник нашао после, кад сам остао сам. — Али... како то? ... А новац остао недирнут? — Отворио сам новчаник; новац сав у њему: до последње рубље. — Па могли сте бар мени рећи — рече кнез замишљено. — Бојао сам се да вас не узнемирим, кнеже, у вашим личним, и можда изванредним, тако рећи, доживљајима. А осим тога, ја сам се држао као да ништа нисам нашао. Отворио сам новчаник, прегледао га, затим га затворио, па опет оставио под столицу. — Ама, зашто то? — Па тако! Из даље радозналости — закикота се наједном Лебедев тарући руке. — I новац још увек лежи тамо, од прекјуче? — А, не; лежао је само један дан. Ја сам, видите ли, донекле желео да га и генерал нађе. Јер ако сам га ја, најзад, нашао, зашто и генерал не би приметио предмет који, тако рећи, пада у очи, штрчи испод столице. Ја сам неколико пута дизао ту столицу и премештао је, тако да је новчаник баш сасвим на видику стајао, али генерал га никако није примећивао, и тако је трајало: дан и ноћ. Види се, и сувише је расејан од неког времена и не може човек да га разуме. Говори, прича, смеје се, кикоће се, па онда наједном страшно плане на мене, а никако не знам зашто. Почели смо најзад и да излазимо из собе, ја намерно остављам отворена врата; он се као поколеба, хтеде нешто да каже, свакако се уплашио због новчаника са оноликим парама, али се одједном страшно наљути и ништа не рече. Нисмо начинили ни два корака заједно на улици, а он ме остави и оде на другу страну. Тек смо се увече у кафани нашли. — Али ви сте, најзад, ипак узели новчаник испод столице? — Нисам; исте ноћи га је нестало испод столице. — Па где је сад? — Овде је — насмеја се наједном Лебедев устајући са столице, исправљајући се и пријатно гледајући на кнеза — одједном се нашао овде, у скуту мог рођеног капута. Ево, изволите сами погледати, пипните. Збиља, у левом скуту капута, сасвим спреда, на највиднијем месту, створила се као нека торба, и под прстима се одмах познавало да је ту кожни новчаник који је пропао кроз подеран џеп. — Вадио сам га и прегледао, све је у реду. Опет сам га вратио и тако од јуче изјутра идем, носим га у постави, непрестано ме по бутинама удара. — А ви не примећујете? — А ја не примећујем, хе-хе! I замислите, велецењени кнеже, иако ствар и није достојна такве особите пажње ваше, џепови су ми увек цели целцати, а сад наједном за једну ноћ оволика рупа! Кад боље разгледах, баш као да је неко перорезом расекао ... скоро невероватно! — А ... генерал? — Целог дана се љутио, и јуче, и данас; страшно је мрзовољан; час је радостан и одушевљен, па се скоро умиљава, час се, опет, разнежи тако да плаче, а час се, опет, одједном наљути, али тако да се и ја уплашим, верујте богу. Јер ја, кнеже, ипак нисам војник. Јуче тако седимо у кафани, а овај мој скут као случајно изишао сасвим на видик, читав пласт; он ме гледа некако испод ока, љути се. Већ одавно он ми не гледа право у очи, сем кад се много напије или се што разнежи. Али ме је јуче једно двапут тако погледао да ми се просто кожа најежила. Ја, уосталом, ја намеравам да новчаник сутра нађем, а дотле ћу још једно вече с њим да се мало поиграм ... — Али што га тако мучите? — викну кнез. — Не мучим га, кнеже, не мучим — прихвати Лебедев ватрено. — Ја га искрено волим и... ценим; и сад ми је, веровали ви или не веровали, постао још милији; још више сам га почео ценити! Лебедев изговори све то толико озбиљно и искрено да се кнез скоро разљути. — Волите га, а овамо га мучите! Па молим вас, већ самим тим што вам је тако на видно место оставио несталу ствар, под сто и у капуту, већ самим тим вам је отворено показао да неће да вас залудује, него да вас искрено моли за опроштај. Чујете ли: моли вас за опроштај! Он се, дакле, узда у деликатност ваших осећања; верује, дакле, у ваше пријатељство према њему. А ви доводите до таквог понижења таквог... најпоштенијег човека! — Најпоштенијег, кнеже, најпоштенијег! — прихвати Лебедев севајући очима. — I баш сте само ви једини, племенити кнеже, били способни да тако правилну реч кажете. Због тога сам вам и одан чак до обожавања, мада сам сав иструнуо од разних порока! Одлучено је! Налазим новчаник сад, одмах, а не сутра; ево, вадим га на ваше очи; ево га; ево, и новац је сав ту; ево, узмите, племенити кнеже, узмите и причувајте ми га до сутра. Сутра или прекосутра ћу га узети; него, знате ли, кнеже, очевидно је ово прве ноћи после нестанка преспавало негде у мојој баштици, под неким каменом; како ви мислите? — Пазите, немојте му рећи одмах, онако у очи, да сте нашли новчаник. Боље нека он просто види да у скуту нема више ништа, па ће разумети. — Зар тако? Зар не би било боље рећи да сам га нашао, па да се направим као да нисам ништа ни слутио? — Н-не — замисли се кнез — н-не, сад је вец доцкан; то је опасније; збиља, боље немојте ништа говорити! А према њему будите пажљиви, али... немојте много да се одајете, и... и... знате .. — Знам, кнеже, знам... То јест, знам да скоро нећу моћи извршити, јер за то човек треба да има срце као што је ваше. А осим тога он је пргав и несталан: често хоће некако и сувише са висине да се понаша са мном. Час слини и грли се са мном, час одједном почне да ме понижава и презриво да ме исмева; е, а ја онда дохватим, па намерно избацим скут од капута, хе-хе! До виђења, кнеже, јер ја вас очевидно задржавам и сметам вам, тако рећи, у вашим најинтимнијим осећањима... — Али, тако вам бога, чувајте тајну! — Лаганим кораком, лаганим кораком! Иако је ствар била свршена, кнез ипак остаде забринут, скоро још више него дотле. Он је нестрпљиво чекао сутрашњи састанак с генералом.

IV

Уговорено време било је дванаест часова, али кнез сасвим изненадно задоцни. Вративши се кући, тамо затече генерала, који га је чекао. На први поглед примети да је овај незадовољан, и то баш стога што је морао да чека. Извинивши се, кнез брже седе, али некако чудно се плашећи, баш као да му је гост био од порцулана, па се непрестано бојао да га не разбије. Пре се он никад није снебивао пред генералом, није му падало ни на памет да се снебива. Но сад увиде да је ово сасвим други човек од оног јучерашњег: уместо збуњености и расејаности, данас се на њему опажала нека необична уздржаност; могло се закључити да је пред вама човек који се на нешто коначно одлучио. Мир је, уосталом, био више спољашњи него стваран. Али, у сваком случају, гост је био отмено слободан, мада са уздржаним достојанством. Чак се у први мах понашао према кнезу као с неком снисходљивошћу — баш онако као што бивају неки пут отмено слободни понеки поносити, али неправично увређени људи. Говорио је топло, иако не без извесне горчине у тону. — Ваша књига, што сам је јуче узео од вас — значајно климну он према књизи коју је донео и која је лежала на столу — хвала. — А, да; јесте ли прочитали онај чланак, генерале? Како вам се допао? Интересантан је, зар не? — обрадовао се кнез могућности да што пре отпочне разговор о нечем што је мало подаље. — Па, да кажем, занимљиво је, али је грубо и, наравно, будалаштина. А уза све то, можда је још и гола лаж. Генерал је говорио са поуздањем помало отежући поједине речи. — О, то је тако простодушна прича, прича старог војника-очевица о боравку Француза у Москви; неке појединости су просто сјајне. Осим тога, записи очевидаца су увек драгоцени, па ма ко био тај очевидац. Зар не? — Да сам уредник, ја то не бих штампао; што се, пак, тиче бележака очевидаца уопште, то се увек радије верује грубом лажљивцу, само нека је занимљив, него човеку солидном или уваженом. Ја знам неке успомене о дванаестој години, које... А донео сам одлуку, кнеже, да оставим ову кућу, кућу господина Лебедева. Генерал значајно погледа у кнеза. — Ви имате свој стан, у Павловску, код... код ваше кћери... — рече кнез не знајући шта да каже. Он се сети да је генерал дошао да се посаветује поводом изванредне ствари, од које му зависи судбина. — Код моје жене; друкчије речено, у својој кући, и у кући моје кћери. — Извините, нисам ... — Напуштам ову кућу зато, драги кнеже, што сам са тим човеком прекинуо; прекинуо сам синоћ, и кајем се што то раније нисам учинио. Ја тражим поштовање, кнеже, и желим да ми га указују чак и они којима, тако рећи, поклањам своје срце. Кнеже, ја често поклањам своје срце, и скоро увек сам преварен. Тај човек је недостојан мог поклона. — Он је врло несрећан — обазриво примети кнез — и по неке црте... Али поред свега тога осећа се и срце, затим лукав, а понекад и занимљив ум. Финоћа изражавања и учтив тон очевидно поласкаше генералу, иако је још увек понекад погледао са изненадним неповерењем. Али кнежев тон је био тако природан и искрен да се није могло сумњати. — Да он има и добрих особина — прихвати генерал — то сам ја први рекао и умало што нисам поклонио своје пријатељство тој индивидуи. Али ја немам потребе за овом кућом и за његовим гостопримством јер имам своју рођену породицу. Своје пороке нећу да правдам; ја сам неумерен, заједно сам са њим пио, те се сад, можда, кајем због тога. Али нисам се, ваљда, само због пића (извините, кнеже, грубу искреност озлојеђеног човека), нисам се, ваљда, само због пића здружио с њим? Завеле су ме, као што ви кажете, његове особине. Но све има својих граница, па чак и особине; и кад он одједном има дрскости да ме у очи убеђује да је дванаесте године још као мали, у детињству, изгубио леву ногу и сахранио је у Москви, на Вагањковском гробљу, онда то већ превазилази границе, те открива непоштовање и сведочи о дрскости... — Можда је то била само шала, да вас развесели и насмеје. — Разумем. Невина шала ради веселог смеха, па ма и груба, не вређа људско срце. Понеки и лаже, ако хоће, само из чистог пријатељства, да тиме причини задовољство свом сабеседнику; али ако ту провирује непоштовање, ако се својим таквим непоштовањем можда нарочито жели показати да је нечије друштво терет, онда једном племенитом човеку не остаје ништа друго него да окрене леђа и да раскине везу, упутивши онога који га вређа на његово право место. Говорећи то, генерал чак поцрвене. — Па Лебедев није могао ни бити дванаесте године у Москви, он је и сувише млад за то; то је смешно. — То је прво; али, рецимо, могао је тада бити већ рођен. Но како може човека у очи да уверава да је француски шасер нанишанио и испалио на њега топ, и откинуо му ногу тек онако... што није и мао друга посла; да је он ту ногу подигао и однео је кући, затим ј у је на Вагањском гробљу сахранио, и још каже да је подигао над њом споменик на коме пише с једне стране: »Овде је сахрањена нога колешког секретара Лебедева«, а са друге: »Спавај, мили пепеле, до радосног сванућа!« и да јој, најзад, сваке године држи парастос (што је већ богохулство!), те да због тога сваке године одлази у Москву. А да би ме уверио, зове ме у Москву да ми покаже и гроб, па чак и онај заробљени француски топ у Кремљу. Уверава ме да је то једанаести топ од капије ... француски фалконет старог типа. — А при том су му обе ноге читаве, то се види — насмеја се кнез. — Уверавам вас да је то невина шала; не љутите се. — Молим вас, дозволите да и ја разумем; што се тиче »ногу које се виде«, то још, рецимо, није сасвим невероватно; он тврди да је нога черносвитовска... — А, јесте, кажу да се са черносвитовском ногом може чак и играти. — Сигурно знам. Кад је Черносвитов изумео своју ногу, прво му је било да дојури до мене да ми је покаже. Али черносвитовска нога је пронађена кудикамо доцније... I, осим тога, он тврди да чак ни његова покојна жена за време целог њиховог брака није знала да он, њен муж, има дрвену ногу. »Кад си ти«, каже он кад сам му ја пребацио за све те бесмислице, »кад си ти дванаесте године био Наполеонов камерпаж, онда дозволи и мени да сахраним своју ногу на Вагањковском.« — А зар сте ви... — поче кнез, али се збуни. I генерал такође као да се мало збуни, али у истом тренутку погледа кнеза с висине и готово подсмешљиво. — Изговорите до краја, кнеже — отеже он нарочито полако — изговорите до краја. Ја допуштам, говорите све; признајте да вам је смешна чак и помисао да видите човека данас тако пониженог и... некорисног, а у исти мах и да дознате да је тај човек био лично сведок ... великих догађаја. Онај није успео још ништа да вам ... насплеткари? — Не; од Лебедева нисам чуо ништа, ако мислите на Лебедева ... — Хм... ја сам обрнуто претпостављао. Управо, цео разговор је и почео поводом тог... чудног чланка у архиву. Ја сам приметио његову бесмисленост, па пошто сам гледао ствари својим рођеним очима ... ви се смешите, кнеже, ви гледате на моје лице. — Н-не, ја ... — Ја сам младолик — развлачио је речи генерал — али сам нешто старији него што изгледам. Дванаесте године сам имао једно десет или једанаест година. Своје године ни сам не знам баш тачно. У мом службеничком листу су ми записали мање; а и ја сам у току живота имао ту слабост да самом себи смањујем године. — Уверавам вас, генерале, да ми не изгледа нимало чудно то што сте дванесте године били у Москви и... наравно, ви можете да нам причате ... као и сви други који су тамо били. Један од наших аутобиографа почиње своју књигу баш тиме како су га дванаесте године, као бебу, у Москви француски војници хранили хлебом. — Ето, видите — одобри генерал снисходљиво — мој случај се, наравно, издваја од обичних, али не садржи ништа необично. Истина врло често изгледа немогућа. Камерпаж! Чудно звучи, то је тачно. Али доживљај десетогодишњег дечака треба, можда, објашњавати баш његовим годинама. Петнаестогодишњем се то не би десило, и то је сасвим поуздано, јер да сам ја тада имао петнаест година, ја не бих на дан Наполеоновог уласка у Москву побегао из наше дрвене куће у старој Басмоној улици, од своје мајке, која је задоцнила да побегне из Москве дршћући од страха. Да ми је било петнаест година, и ја бих се уплашио, а онако од десет нисам се ни од чега плашио, него сам се чак прогурао кроз гомилу до самог улаза у двор кад је Наполеон силазио с коња. — Несумњиво, то сте одлично приметили да се дечак од десет година неће уплашити... — одобри кнез плашећи се и мучећи се при помисли да ће сад морати сав поцрвенети. — Свакако, и све се десило тако једноставно и природно како само у стварности може бити. Кад би то какав писац хтео да обради, он би ту натрпао још ваздан којекаквих немогућности и невероватности. — О, то је истина! — викну кнез. — Тој мисли сам се и зачудио баш ту скоро. Мени је познато једно убиство због часовника. О њему се сад већ и по новинама пише. Кад би такво што измислио какав књижевник, познаваоци народног живота и критичари би одмах дигли галаму да је то невероватно. А кад прочитате то исто у новинама као чињеницу, ви осећате да се баш из таквих чињеница и учите да упознајете руску стварност. Ви сте то одлично приметили, генерале! — одушевљено заврши кнез необично обрадован што му пође за руком да не поцрвени. — Зар није тако? Зар није? — викну генерал, коме се очи засјаше од задовољства. — Дечко, дете које не схвата опасност, провлачи се кроз гомилу да би видело сјај, униформе, свиту и, најзад, великог човека, о коме су му напунили уши. Јер у оно доба је цео свет неколико узастопних година само о њему и причао. Цео свет је био испуњен тим именом; ја сам га, тако да се изразим, с мајчиним млеком усисао. Наполеон, пролазећи на два корака од мене, случајно примети мој поглед; ја сам био у оделу господичића, лепо су ме одевали. Био сам једини такав у целој гомили, признаћете и сами ... — Без сумње, то га је морало изненадити и уверило га је да нису сви избегли и да је остала и властела са децом. — То! Баш то! Он је нарочито желео да привуче властелу. А кад је бацио свој орловски поглед на мене, моје очи, мора бити, севнуле су у сусрет његовим. »Воила ун гарцон биен евеилле! Qуи ест тон пере?« Ја му одмах одговорих, скоро гушећи се од узбуђења: »Генерал, који је пао на пољу части.« — »Ле филс д'ун боyард ет д'ун браве пардессус ле марцхе! Ј'аиме лес боyардс. M'аимес-ту, петит?« На то брзо питање ја исто тако брзо одговорих: »Руско срце је способно чак и у непријатељу своје домовине да уочи великог човека!« То јест, сад се већ не сећам да ли сам се баш дословце тако изразио... био сам дете ... али смисао је сигурно био тај! Наполеон је био запањен. Он се мало замисли, па рече својима из свите: »Допада ми се поноситост овог детета! I ако сви Руси мисле као ово дете, онда ћемо ...« Он не доврши и уђе у двор. Ја се одмах умешах у свиту и потрчах за њим. У свити су ми правили пут и посматрали ме као фаворита. Али све је то било у тренутку ... Сећам се само да је император, ушавши у прву салу, одједном застао пред портретом царице Катарине, дуго га замишљено гледао и најзад рекао: »То је била велика жена!« — па прошао даље. ... Кроз два дана мене је већ знао цео двор и Кремиј, и звали су ме »ле петит боyард«. Кући сам одлазио само на спавање. Код куће, моји, само што нису полудели. Два дана доцније умре Наполеонов камерпаж, барон де Базанкур, који није могао да поднесе поход. Наполеон се сети мене; мене узеше, доведоше, не објашњавајући ми у чему је ствар, испробаше на мени униформу покојног барона, дечка од дванаест година, па кад ме већ одведоше у мундиру пред императора и кад ми он климну главом, саопштише ми да сам удостојен милости те сам произведен за пажа његовог величанства. ... Ја сам био сав срећан јер сам збиља осећао према њему, и то већ одавно, топле симпатије... I онда, осим тога, признаћете, сјајна униформа, која за дете значи много ... Носио сам затворенозелен фрак са дугим и узаним реповима; златна дугмад, црвен перваз на рукавима извезеним златом; висок, крут, отворен оковратник са златним везом, вез на скутима, беле панталоне од јеленске коже затегнуте на ногама, бели свилени прсник, свилене чарапе, ципеле са пређицама... а за време царевих шетњи на коњу, ако сам и ја учествовао у свити, високе чизме. Иако положај Француза није био сјајан, и сви су већ предосећали страшну невољу, ипак се етикеција одржавала што је могућно више, и то баш утолико тачније уколико се несрећа јаче предосећала. — Да, наравно... — промрмља кнез скоро запрепашћен — ваше успомене биле би... необично занимљиве. Генерал, наравно, сад је већ причао оно што је јуче причао Лебедеву, и прича је, према томе, текла глатко; али ту он опет неповерљиво и испод ока погледа кнеза. — Моје успомене — изговори он са удвојеном гордошћу — да напишем своје успомене? Мене то не саблажњава, кнеже! Али, ако баш хоћете, моје су успомене већ и написане... али леже код мене у фиоци. Нека их, кад ми заспу очи земљом, нека их онда објаве. Оне ће, без сумње, бити преведене и на друге језике, не због њихове литерарне вредности, то не, али због важности огромних факата, којих сам ја био очевидац, иако сам био дете; а још тим пре што сам, као дете, могао да продрем у најинтимнију, тако рећи, спаваћу собу »великог човека«! Ја сам слушао ноћу вапаје тог »великана у несрећи«, он пред једним дететом није морао да се устеже од плача и јецања, мада сам и пак већ разумевао да је узрок његових патњи ћутање цара Александра. — Да, он је писао писма ... предлажући мир ... — бојажљиво му потврди кнез. — Ми стварно не знамо шта је он у тим писмима предлагао, али он је писао сваког дана, сваког часа, једно писмо за другим! Страшно се узбуђивао. Једном, ноћу, кад смо били насамо, ја падох пред њим, сав у сузама (о, како сам га волео!): »Молите, молите цара Александра да вам опрости!« викнух му ја. То јест, требало је да му кажем: »Помирите се са царем Александром«, али као дете, ја наивно изрекох целу своју мисао. »О, дете моје!« одговори ми Наполеон, он је шетао горе-доле по соби, »о, дете моје!« он као да није тада примећивао да је мени тек десет година, па је волео да разговара са мном. »О, дете моје, ја сам спреман да цару Александру ноге пољубим, али зато пруском краљу, аустријском цару, о, њима вечна мржња и... најзад... ти се још ништа не разумеш у политици!« Ту он као да се сети с ким говори те ућута, а очи су му севале као варнице ... — Ето, да опишем ја сам све те чињенице... а бивао сам сведок и најсудбоноснијих... па да то сад издам, и сви ти критичари, све те књижевне таштине, све те зависти, групе и... не, хвала вам лепо! — То о групама сте, наравно, сасвим тачно приметили, и ја се слажем с вама — тихо одговори кнез мало поћутавши. — Ето, баш сам недавно читао Шарасову књигу о бици код Ватерлоа. Књига је, очевидно, озбиљна, и стручњаци тврде да је написана са изванредним познавањем ствари. Али се између редова чита злурадост због Наполеоновог понижења, и кад би било могућно оспорити Наполеону сваки траг талента и у осталим операцијама, Шарас би се, изгледа, томе веома радовао. То је већ ружно у тако озбиљном делу, јер то је већ групашки дух. Па јесте ли много били заузети својом службом код ... императора? Генерал је био одушевљен. Кнежева примедба својом озбиљношћу и простодушношћу развеја и последње остатке његовог неповерења. — Шараш! О, ја сам и сам био страшно огорчен! Ја сам му одмах и писао, али... сад се баш тачно не сећам ... Питате ме да ли сам био много заузет службом? О, не! Мене су поставили за камерпажа, али ја ни тада то нисам сматрао за нешто озбиљно. Осим тога, Наполеон је врло брзо изгубио сваку наду да приближи себи Русе, па би, наравно, врло брзо заборавио и мене, кога је узео из политичких обзира, да... да ме није лично заволео, ја то сад могу слободно да кажем. Мене је, пак, срце вукло њему. Од мене се није захтевала служба; имао сам само да се јавим неки пут у двор и... да пратим императора у његовим шетњама на коњу, то је било све. Ја сам још тада добро јахао. Он би обично изјахао пред ручак, пратња се обично састојала од Давуа, мене, мамелука Рустана... — Констана — оте се наједном однекуд кнезу. — Н-не, Констана тада није било; био је послат да однесе писмо... царици Жозефини, а место њега два ордонанса, неколико пољских улана .. . ето, то је сва пратња, осим читаве војске генерала, разуме се, и маршала, које је Наполеон водио са собом да заједно разгледају положаје, размештај војске, да се саветује ... Најчешће је уз њега бивао Даву. Сећам се као да је сад ту; крупан, пун, хладнокрван човек са наочарима и чудним погледом. С њиме се император најчешће саветовао. Ценио је његово мишљење. ... Сећам се, једном, већ неколико дана су већали. Даву му је долазио и изјутра, и предвече, често су се чак и препирали. Најзад, Наполеон као да поче да пристаје. Били су само њих двојица у кабинету, и ја трећи, али мене скоро нису ни примећивали. Наједном Наполеонов поглед паде на мене, чудна мисао му сину у очима: »Мали!« рећи ће он мени одједном, »Шта мислиш: ако ја пређем у православље па ослободим ваше робове, хоће ли Руси поћи за мном?« »Никад!« повикао сам ја негодујући. Наполеон је био запрепашћен. »У патриотском сјају очица овог детета«, рече он, »прочитао сам мишљење целог руског народа. Доста, Даву! Све су то фантазије! Изложите други пројекат.« — Да, али и тај пројекат био је велика мисао! — рече кнез, очевидно заинтересован. — Дакле, ви тај пројекат приписујете Давуу? — У сваком случају, заједно су се саветовали. Наравно, мисао је била Наполеонова, орловска мисао, али и други пројекат био је такође мисао ... То је био онај знаменити »цонсеил ду лион«, како је сам Наполеон назвао тај Давуов савет. Он се састојао у томе да се Французи затворе у Кремљ са ћелом својом војском, да саграде довољно барака, опколе се утврђењима, распореде топове, убију што је могуће више коња и усоле њихово месо, набаве и напљачкају што више жита, па тако презиме до пролећа, а у пролеће да се пробију кроз Русе. Тај пројекат је веома одушевио Наполеона. Ми смо сваког дана ја ха ли око зидина Кремља, он је показивао где да се руши, где да се граде линети, где равелин, где низ блокхауза — око соколово, брзина, удар. Најзад је све било одлучено; Даву је наваљивао да се донесе коначна одлука. Опет су били њих двојица, и само ја још, трећи. Опет је Наполеон шетао по соби скрштених руку. Ја нисам могао да одвојим поглед од његова лица, срце ми је јако ударало. »Ја идем«, рече Даву. »Куда?« упита га Наполеон. »Да солим коњетину«, рече Даву. Наполеон задрхта... решавала се судбина. »Мали«, рече ми он наједном, »шта мислиш ти о нашој намери?« Разуме се, он ме је то запитао онако, као што понекад човек најјачег ума у последњем тренутку баца коцку: »глава или писмо«. Уместо Наполеону, ја се обратих Давуу, па му, као надахнут, кажем: »Кидајте ви, генерале, што пре кући!« Његов пројекат био је одбачен. Даву слеже раменима па излазећи рече шапатом: »Бах! Ил девиент суперститиеуx!« А сутрадан би наређен покрет. — Све је то необично занимљиво — рече кнез страшно тихо — ако је то све збиља тако и било ... то јест, хтео сам рећи... — похита он да се поправи. — О, кнеже! — узвикну генерал, толико занет и опијен својом причом да се, можда, више не би могао ни пред највећом необазривошћу зауставити — ви кажете »све је то било!« Али било је и више, уверавам вас да је било много више! Све су ово чињенице мизерне, политичке. Али, понављам вам, ја сам био сведок ноћних суза и вапаја тог великог човека; а то осим мене нико није видео! ... У последње време, додуше, није више ни плакао, није већ ни имао суза, него би само понекад зајецао. Али на лице као да му се све више навлачио неки мрак. Као да га је вечност већ почела сенчити својим мрачним крилом. Покаткад смо ноћу по читаве часове проводили сами, ћутећи; само што се чуло хркање мамелука Рустана из суседне собе: страшно чврст сан је имао тај човек. »Али је веран мени и династији«, говорио би о њему Наполеон. ... Једном сам био необично тужан, и он наједном примети моје сузе; погледа ме сав блажен: »Ти ме жалиш!« викну он, »ти, дете, и још ће ме, можда, пожалити опет једно дете, мој син ле рои де Роме; остали ме сви мрзе, сви до једнога, а браћа ће ме прва продати ако ме задеси несрећа!« ... Ја зајецах и потрчах према њему; ту ни он не издржа; ми се загрлисмо и наше сузе се помешаше. »Напишите, напишите писмо царици Жозефини!« једва изговорили кроз плач. Наполеон се трже па ми после краћег размишљања рече: »Ти си ме подсетио на треће срце које ме воли; хвала ти, мили!« I одмах седе те написа оно писмо Жозефини које је сутрадан понео Констан. — Ви сте учинили дивно дело — рече кнез — усред злих мисли ви сте га навели на једно лепо осећање. — Тако је, кнеже, и како ви све то дивно схватате: онако какво вам је срце! — одушевљено викну генерал, и чудна ствар! истинске сузе заблисташе на његовим очима. — Да, кнеже, то је био велики призор! I, замислите, умало што нисам отишао с њим у Париз, па бих, наравно, отишао с њим на »жарко острво заточења«, али, авај! Наше судбе се разделише! Ми се раздвојисмо: он на жарко острво, где се макар једанпут у тренуцима ужасне туге сетио и суза сиротног дечка, који га је грлио и опростио му у Москви. ... Ја сам, пак, био послат у кадетски корпус, где сам нашао само дисциплину, грубост другова и... Авај! Све је пропало! »Ја нећу да те одузмем твојој мајци, и зато те не водим са собом!« рече ми он на дан повлачења, »али бих хтео да учиним нешто за тебе.« Већ се пео на коња. »Напишите ми нешто за успомену у албум моје сестре«, рекох му ја скоро дршћући, јер је он био врло сетан и туробан. Он се врати, затражи перо и узе албум. »Колико је година твојој сестри?« упита ме он држећи већ перо. »Три године«, одговорих ја. »Петите филле, алорс.« I написа брзо у албум: "Не ментез јамаис. Наполеон, вотре ами синцере." Такав савет, и у таквом тренутку... признајте сами, кнеже! — Да, врло значајно! — Тај листић је у златном раму, под стаклом, целог живота висио код моје сестре, у салону, на највиднијем месту, до саме њене смрти... умрла је на порођају ... Где је он сад, не знам ... него ... о боже! Већ је два! Како сам вас задржао, кнеже! То је неопростиво. Генерал устаде са столице. — О, напротив! — промумла кнез. — Ви сте ме тако заинтересовали и... најзад... то је тако занимљиво; ја сам вам веома захвалан! — Кнеже! — рече генерал, опет му врло јако стежући руке и загледавши се у њега зажареним очима, као да је и сам тек сад дошао к себи и као изненађен неком изненадном мишљу — кнеже! Ви сте толико добри, толико простодушни, да ми вас је покаткад и жао. Сав се разнежим кад вас гледам! ... О, нека вас бог благослови! Нека вам живот и почне и процвета... у љубави. А мој живот је свршен! О, опростите ми, опростите! Он брзо изађе покривши лице рукама. У искреност његовог узбуђења кнез није могао посумњати. Он је схватио да је старац отишао опијен својим успехом, али је ипак слутио да је старац био од ове врсте лажова који, иако лажу до сладострашћа и до самозаборава, на врхунцу свог заноса ипак подозревају у себи да им се не верује, и да им се чак и не може веровати. У садашњем свом стању старац је могао да се тргне, да се страшно застиди и да помисли да га кнез неизмерно сажаљава, па да се увреди. »Да нисам ја тиме још горе учинио што сам га пустио да дође до онаквог заноса?« забрину се кнез, али наједном не издржа, па се смејаше гласно, незадржљиво, једно десет минута. Он већ поче да пребацује себи због тог смеха; али одмах разумеде да нема шта да пребацује себи, јер је генерала ипак бескрајно жалио. Његова предосећања се обистинише. Још исто вече он доби чудно писамце, кратко, али одлучно. Генерал га је извештавао да се и са њим заувек растаје, да га цени и да му је захвалан, али да чак ни од њега неће да прими »знаке сажаљења, који понижавају достојанство и иначе несрећног човека«. Кад кнез чу да се стари скрасио код Нине Александровне, он се ускоро умири. Али ми смо већ видели да је генерал направио неко чудо и код Лизавете Прокофјевне. Овде не можемо износити подробности, али ћемо кратко рећи да је суштина посете била у томе што је генерал преплашио Лизавету Прокофјевну и што ју је страшно наљутио горким алузијама на Гању. Из куће је изведен са скандалом. Ето зашто је провео онакву ноћ и онакво јутро, зашто је памет коначно изгубио и излетео на улицу, тако рећи, луд. Коља још никако није потпуно схватио ствар и надао се да нешто постигне строгошћу. — Но, куда сте сад наумили, како мислите, генерале? — рече он. — Код кнеза нећете, са Лебедевом сте се завадили, пара немате, а ја их никад немам; сад смо остали на цедилу, насред улице ... — Боље остати на цедилу него бити процеђен — промрмља генерал. — Тим каламбуром ја сам изазвао одушевљење ... у официрском друштву ... четрдесет четврте, да! ... Не сећам се већ... О, не помињи ми, не помињи ми! »Где је моја младост, где ли она свежина!« Као што је узвикнуо... ко је то узвикнуо, Коља? — То је код Гогоља, у Мртвим душама, тата — одговори Коља, па уплашено погледа постранце у оца. — Мртве душе! О, да, мртве! Кад ме сахраниш, напиши ми на гробу: »Овде лежи мртва душа!« »Срам и стид ме љуто гоне!« — Ко је то рекао, Коља? — Не знам, тата. — Јеропјегов није постојао! Јерошка Јеропјегов! ... — викну он ван себе, заустављајући се насред улице — и то ми каже син, рођени син! Јеропјегов је човек који ми је једанаест месеци био место брата, место кога сам ја на двобој ... Каже му кнез Вигорјецки, наш капетан, при чаши: »Где си ти, Гришо, добио своју Ану, то да ми кажеш!« »На бојном пољу моје отаџбине, ето, где сам је добио!« Ја му викнем: »Браво, Гришо!« I ту ти испадне тај двобој, а после се оженио ... са Маријом Петровном Су ... Сутигином, и погинуо је на пољу... Метак се одбије од мог крста на грудима, па право њега у чело. »Довека нећу заборавити!« викну он и паде на месту мртав. ... Ја... ја сам служио часно, Коља; служио сам благородно, али срамота, »срамота ме прогони«! Ти и Нина ћете доћи к мени на гроб ... »Сиротица, Нина!« ја сам је некад тако звао, Коља, одавно, још у прво време, а она је то тако волела ... Нина, Нина! шта учиних ја од твоје судбине! Због чега ме можеш још волети, стрпљива душо! Твоја мати има анђеоску душу. Коља, чујеш ли, анђеоску! — Знам ја то, тата. Татице, златни мој, хајдемо натраг, кући, к мами! Она је потрчала за нама. Но, што сте стали? Као да не разумете... Али зашто плачете? Коља је и сам плакао и љубио оцу руке. — Ти ми љубиш руке ... мени! — Јесте, вама, вама. шта има ту тако чудно? Та шта вам је, што плачете ту, насред улице, а овамо сте генерал, војник ... но хајдемо. — Бог ми те благословио, чедо моје, зато што поштујеш осрамоћеног, да! Осрамоћеног старца, оца свог ... нека и теби бог да таквог дечка... ле рои де Роме... О, »проклетство, проклетство дому овоме!« — Ама шта вам је то сад? — плану наједном Коља. — Шта се то десило? Зашто нећете да се сад вратите кући? шта ви ту лудујете? — Објаснићу ти, објаснићу ти... све ћу ти рећи; не вичи, чуће нас ... ле рои де Роме ... Ох, тешко ми је, тужно ми је! »Дадо, где је твој гроб?« — Ко је то узвикнуо, Коља? — Не знам, не знам ко је узвикнуо! Хајдемо кући одмах, одмах! Ја ћу Гању истући, ако хоћете ... Ама куд ћете сад опет? Али генерал га је вукао према улазу једне оближње куће. — Куда ћете? То је туђа кућа! Генерал је сео на степенице па је непрестано вукао Кољу за руку к себи. — Сагни се, сагни се! — мрмљао је он — све ћу ти рећи... срамота ... сагни се ... примакни уво! На уво ћу ти рећи... — Ама шта вам је! — страшно се уплаши Коља ипак подмећући уво. — Ле рои де Роме... — прошапута генерал, сав као у грозници. — Шта?... Ама шта вам се непрестано врти ле рои де Роме? ... Шта хоћете? — Ја ... ја... — поче опет да шапуће генерал, све чвршће и чвршће се хватајући за раме »свог дечка« — ја... хоћу ... ја ћу ти... све, Марија, Марија ... Петровна Су-су-су ... Коља се истрже, дограби генерала за рамена па се унезверено загледа у њега. Старац поцрвене, усне му помодреше, ситни грчеви му прелетаху преко лица. Наједном се опусти и поче лагано да пада на Кољине руке. — Капља! — узвикну овај што је могао јаче, сетивши се најзад у чему је ствар.

V

Истина, Варвара Ардалионовна је у разговору с братом донекле преувеличала тачност својих вести о веридби кнеза са Аглајом Јепанчином. Можда је, као далековида жена, наслутила оно што се имало догодити у блиској будућности; можда она, озлојеђена због нада које се сад као дим растурише (у које ни сама стварно није веровала), због људске слабости није могла да се одрекне задовољства да преувеличавањем невоље улије још више отрова у срце брата, мада га је, уосталом, искрено и саосећајно волела. Али, у сваком случају, она није могла добити од својих другарица, Јепанчиних, тако тачна обавештења; било је само алузија, недовршених речи, прећуткивања и загонетки. А можда су Аглајине сестре и намерно нешто више рекле да тако и оне што од Варваре Ардалионовне дознају. Могло је бити, најзад, и то да ни оне нису хтеле да се одрекну женског уживања да мало наједе другарицу, па макар била из детињства, јер није могућно да оне не прозру у току толиког времена макар један делић њених планова. С друге стране, можда се и сам кнез варао, иако је био потпуно у праву кад је уверавао Лебедева да нема шта да му саопшти и да се код њега није ништа нарочито десило. Стварно, свима као да се десило нешто чудновато; ништа се није десило, а у исти мах као да се много штошта десило. То последње је погодила Варвара Ардалионовна својим поузданим женским инстинктом. Како је, пак, дошло до тога да су код Јепанчиних сви одједном били обузети истом једнодушном мишљу да се Аглаји десило нешто значајно и да се одлучује њена судбина, то је врло тешко јасно изложити. Али чим је та мисао синула, код свих у исти мах, одмах сви наједном закључише да су они већ одавно све то прозрели, и да су јасно предвиђали; да је све било јасно још од »сиромашног витеза«, чак и пре, само што тада још нису хтели да верују у такву бесмислицу. Тако су тврдиле сестре; наравно, и Лизавета Прокофјевна је пре свих све прозрела и сазнала и одавно ју је »болело срце«, али откад је да је, мисао о кнезу сад јој није никако била по вољи, и то баш стога што је збуњује... Ту се постављало питање које је морало бити одмах решено; али не само да га је немогућно било ресити него чак ни питање јадна Лизавета Прокофјевна није могла да постави себи у пуној јасности, ма колико да се мучила. Ствар је била потешка: »Да ли је кнез добар човек или није добар? Је ли добро све то или није добро? Ако није добро (што је несумњиво), онда зашто то није добро? А ако је, можда, добро (што је такође могућно), онда зашто је опет добро?« Отац породице, Иван Фјодорович, био је, разуме се, пре свега зачуђен, али затим признаде да се »богами, и њему нешто у том духу све време причињавало; мало-мало, па му се тек наједанпут причини!« Он одмах ућута пред строгим погледом своје супруге, али заћутао је изјутра, а увече, насамо са супругом, и принуђен опет да говори, одједном и као са нарочитом храброшћу исказа неколико неочекиваних мисли: »Јер, најзад, шта је у ствари?« (Кратка пауза.) »Наравно, све је то врло чудновато ако је само истина и да он не противречи, али...« (Опет пауза.) »А, с друге стране, ак,о се на ствари гледа отворено, па кнез је, богами, честито момче, и... и, и, но, најзад, име, наше лозе име, све ће то имати изглед, тако рећи, одржавања имена лозе, која је сад у паду, то јест у очима света. I, посматрајући с тог гледишта, то јест стога... наравно, свет: свет као свет; али ипак, кнез није ни без иметка, па макар то било ... колико-толико. Он има ... и... и... и. ..« (Дуготрајно ћутање и... ни маћи даље! ) Саслушавши свог супруга, Лизавета Прокофјевна изгуби сасвим стрпљење. По њеном мишљењу, све што се десило било је »неопростива, па чак и злочиначка глупост, некаква фантастична слика, глупа и бесмислена!« Пре свега, то што је »тај кнежић болестан идиот, друго — будала, који ни отмен свет не познаје, нити положаја у друштву има. Коме да га покажеш, где да га прикачиш? Некакав немогућ демократ, ни чинчића никаквог нема, и... и... шта ће рећи Бјелоконска? I, најзад, зар смо таквог, зар смо таквог мужа ми нашој Аглаји желели и замишљали?« Тај последњи аргуменат је, наравно, био понајглавнији. Мајчино срце је дрхтало од те помисли, преливало се крвљу и сузама, а опет је у исто време нешто у срцу постојало што јој је говорило: »А по чему кнез није онакав каквог бисте ви хтели?« Ето, та колебања њеног рођеног срца су задавала највећу бригу Лизавети Прокофјевној. Аглајиним сестрама се однекуд допаде мисао о кнезу; то им чак није изгледало много чудновато. Једном речи, оне су изненада могле да се нађу сасвим на њеној страни. Али обе одлучише да ћуте. Једном заувек знало се у породици: уколико је понекад упорније и јаче, у неком општем и спорном породичном питању, расло противљење и отпор Лизавете Прокофјевне, утолико је то пре могло да служи као знак свима да се она можда већ и слаже са тим питањем. Али Александра Ивановна није могла сасвим да ућути. Пошто ју је већ одавно признала за своју саветницу, мама ју је сад сваки час зивкала и тражила њено мишљење, а главно — њена сећања, то јест: »Како се све то десило? Како да то нико раније не примети? Па што још онда нисте говориле? Шта вам је значио тада тај ваш одвратни ,сиромашни витез'? Зашто је баш само она, Лизавета Прокофјевна, осуђена да се о свима брине, да све запажа и унапред погађа, а сви остали само да гледају куд вране лете?« и тако даље, и тако даље. Александра Ивановна је испрва била обазрива, те само примети, како се њој чини, да је татина претпоставка прилично тачна, да у очима отменог света удаја једне од Јепанчиних за кнеза Мишкина може начинити добар утисак. Мало-помало, загрејавши се, она додаде да кнез уопште није будала, и да никада то није ни био, а што се тиче угледа, то само бог зна по чему ће се кроз неколико година мерити углед честитог човека код нас у Русији: да ли по ранијим обавезним успесима у служби их по нечем другом? На све то мама одмах одсече да је Александра нихилисткиња и да је све то њихово проклето »женско питање«. Затим кроз пола часа она оде у град, а после на Камено острво, да нађе Бјелоконску, која се као наручена у то време десила у Петрограду, али која ће, међутим, ускоро опет отпутовати. Бјелоконска је била Аглајина кума. »Баба« Бјелоконска саслуша грозничаву и очајничку исповест Лизавете Прокофјевне; нимало је нису тронуле сузе збуњене мајке породице, него ју је још и подсмешљиво погледала. Она је била страшна деспоткиња; у пријатељству, чак ни у најстаријем, није подносила једнакост, а Лизавету Прокофјевну је стално сматрала као своју протеге као и пре тридесет пет година, и никако није могла да се помири са оштрином и независношћу њеног карактера. »Баба« примети, између осталог, да су се сигурно »они тамо, по својој сталној навици, сувише затрчали и од муве начинили медведа; да се није уверила, ма колико да је покушавала да уђе у ствар, да се код њих заиста десило нешто озбиљно. I стога, зар не би било боље причекати да се још нешто догоди? Кнез је, по њеном мишљењу, пристојан младић, мада слабуњав, чудан и сувише неупадљив. Али најгоре је то што тако јавно издржава љубазницу.« Лизавета Прокофјевна врло добро разумеде да је Бјелоконска мало љута због неуспеха Јевгенија Павловича, кога им је она препоручила. Вратила се кући у Павловск још љућа него кад је пошла Бјелоконској, и одмах сви добише своје, углавном због тога што су »полудели«, што се тако не ради просто нигде, осим код њих. »Куд сте се залетели? Шта се то десило? Ма колико да гледам, никако не могу да закључим да се нешто догодило! Причекајте док се још што догоди! Зар се мало шта могло Ивану Фјодоровичу да привиди, не треба одмах од муве правити медведа!« итд., итд. Излазило је, дакле, да се треба умирити, хладнокрвно посматрати ствари и чекати. Али, на жалост, мир не потраја ни десет минута. Први ударац хладнокрвности зададе вест о томе шта се десило у току маминог одласка на Камено острво. (Одлазак Лизавете Прокофјевне десио се сутрадан пошто је кнез долазио у један час место у десет.) Сестре на нестрпљива мамина питања одговараху врло исцрпно и, прво, да се »канда, савршено ништа није десило док је она била у граду«; да је кнез долазио; да Аглаја дуго није хтела да изађе, читаво пола часа. После је изашла, и чим се појавила, одмах је предложила кнезу да играју шаха; да кнез у шаху не зна ни да макне, те га је Аглаја одмах победила. Веома се обрадовала и страшно је пребацивала кнезу његово незнање, много му се смејала, тако да га је жалост била гледати. Затим је предложила да играју карата, »магарца«. Али овде је испало сасвим обратно: кнез се показао тако јак играч као... као неки професор. Играо је мајсторски; Аглаја је и варала, и карте мењала, и на његове му очи крала »штихове«, па ипак је увек остајала »магарац«, једно пет пута узастопце. Аглаја се страшно наљутила, па се сасвим заборавила; била је према кнезу тако заједљива и дрска да је он већ престао да се смеје и сав је пребледео кад му рече напослетку да »неће ни крочити више у ову собу док је он у њој и да је ружно с његове стране што им уопште и долази, и то још ноћу, у један час, после свега што се десило«. Затим залупи врата и изађе. Кнез оде као покисао иако су га њих две тешиле. Кад, наједном, четврт часа по кнежевом одласку, Аглаја стрча одозго на терасу, и то тако ужурбано да није стигла ни очи да убрише, а очи су јој биле уплакане. А дотрчала је стога што је дошао Коља и донео јежа. Све почеше да гледају јежа; на њихова питања, Коља објасни да није његов, него да је он ту са својим другом, опет гимназистом, Костјом Лебедевом, који је остао на улици и стиди се да уђе јер носи секиру; а да су и јежа и секиру купили малочас од неког сељака. Јежа је сељак продавао и узео им је за њега педесет копјејака, а за секиру су га већ они сами наговорили да им прода кад је већ ту; а секира се десила нека врло добра. Сад Аглаја наједном поче да наваљује на Кољу да јој одмах прода тог јежа. Била је стражно узрујана, чак поче да назива Кољу »мили«. Коља дуго није пристајао, али најзад не издржа него позва Костју Лебедева, који доиста уђе са секиром и страшно се збуни. Али сад се наједном показа да јеж уопште није њихов, него да припада неком трећем дечаку, Петрову, који је њима двојици дао новаца да за њега купе од неког четвртог дечака Шлосерову »Историју«, коју је овај, пошто су му биле потребне паре, јевтино продавао; да су пошли да купе Шлосерову »Историју«, али кад су видели јежа, нису могли срцу одолети, него су га купили, тако да, према томе, и јеж и секира припадају оном трећем дечаку, коме их они сад и носе, место Шлосерове »Историје«! Али Аглаја је толико наваљивала да су дечаци најзад пристали и продали јој јежа. Чим Аглаја доби јежа, одмах га, са Кољином помоћу, метну у котарицу, покри га убрусом, па поче молити Кољу да одмах, нигде се не задржавајући, однесу јежа кнезу, у њено име, са молбом да га прими »у знак њеног најдубљег поштовања«. Коља радосно пристаде и обећа да ће га однети, али одмах стаде да испитује: »Шта значи јеж и такав један поклон?« Аглаја му одговори да се то њега ништа не тиче. Он одговори да је убеђен да се у томе крије нека алегорија. Аглаја плану и на њега да је дериште и ништа више. Коља јој одмах рече да кад не би у њој поштовао жену, и осим тога још и своја убеђења, он ни часа не би оклевао да јој докаже како уме да одговори на такву увреду. Свршило се, уосталом, тиме што је Коља ипак са усхићењем пошао да однесе јежа, а за њим је потрчао и Костја Лебедев. Аглаја не издржа, него видећи да Коља сувише јако маше котарицом, викну за њим са терасе: »Коља, мили, пазите, молим вас, да га не упустите!« као да се није још малочас свађала са њим. Коља стаде и исто тако као да ништа међу њима није било довикну јој предусретљиво: »Ништа не брините, Аглаја Ивановна, нећу га испустити«, па потрча што је брже могао. Аглаја се после тога засмеја и отрча у своју собу необично задовољна, и целог дана је била врло весела. Та вест потпуно збуни Лизавету Прокофјевну. Рекао би човек: шта ту има? Али, очевидно, такво беше код ње расположење. Њена узбуђеност порасте необично, а што је најглавније — јеж! шта јој значи тај јеж? Шта је ту уговорено? Шта се ту подразумева? Какав је то знак? Какав је то телеграм? Осим тога, сиромах Иван Фјодорович, који се задеси ту при испитивању, потпуно упропасти целу ствар својим одговором. По његовом мишљењу, тај јеж није никакав телеграм, јеж је — »просто јеж, и ништа више — сем можда што значи пријатељство, заборављање увреда и помирење — једном речи, све је то шала, али, у сваком случају, невина и опростива«. Уз пут напомињемо да је он потпуно погодио. Кнез је, вративши се кући од Аглаје, која га је исмејала и отерала, седео већ пола часа и најцрњем очајању, кад наједном стиже Коља с јежом. Небо се одмах разведри; кнез као да васкрсну из мртвих, испитиваше Кољу, гутао је сваку његову реч, запиткивао га је за исту ствар по десет пута, смејао се као дете и сваки час стезао руке обојици дечака, који су се смејали и ведро га гледали. Излазило је, дакле, тако да му Аглаја прашта, и кнез опет може да оде до ње, још вечерас, а за њега то не само да је било главно него чак и све. — Како смо ми још деца, Коља! I... и... како је то дивно што смо деца! — одушевљено ускликну он најзад. — Просто-напросто, она је у вас заљубљена, кнеже, и више ништа! — одговори Коља ауторитативно и убедљиво. Кнез се зацрвене, али овог пута не рече ни речи, а Коља се само смејао и пљескао рукама. После једног тренутка засмеја се и кнез, а затим је до самог вечера сваких пет минута гледао на часовник, колико је већ прошло, и да ли још много остаје до вечери. Али узбуђење превлада: Лизавета Прокофјевна, најзад, не издржа, него подлеже хистеричном тренутку. Не обазирући се на сва одвраћања мужа и кћери, она одмах посла по Аглају, с тим да је пита последњи пут и да од ње добије најјаснији и последњи одговор. »Да се све то већ једном сврши, и да ми се скине с врата, па да се више и не помене! Иначе«, рече она, »ноћ жива дочекати нећу!« I тек сад сви увидеше колико су заплели целу ствар. Осим извештаченог чуђења, негодовања, смеха и подсмевања кнезу и свима, они који су Аглају испитивали од ње не извукоше више ништа. Лизавета Прокофјевна леже у постељу и изађе тек на вечеру, у оно време кад су очекивали кнеза. Она је кнеза очекивала са зебњом, и кад он дође, умало не паде у хистерију. А и кнез уђе плашљиво, тако рећи, несигурно, чудно се смешећи, загледајући свима у очи, као да би свима постављао питање, јер Аглаје опет не беше у соби, што га одмах уплаши. То вече не беше никог од страних, него само чланови породице. Кнез Ш. се још бавио у Петрограду поводом случаја са стрицем Јевгенија Павловича. »Бар да је он којом срећом овде, па да нам нешто каже«, јадиковала је за њим Лизавета Прокофјевна. Иван Фјодорович је седео необично забринут; сестре су биле озбиљне и, као за инат, ћутале су. Лизавета Прокофјевна није знала чиме да почне разговор. Најзад, наједном поче да грди неред на железницама, па погледа кнеза са одлучним изазивањем. На жалост, Аглаја никако није излазила, а кнез се осећао изгубљеним. Једва мрмљајући и снебивајући се, он изрази мишљење да би оправка железничког колосека била врло корисна, али се Аделаида наједном засмеја, и кнез се опет скуњи. Баш у том тренутку уђе Аглаја. Мимо и достојанствено, некако званично одговори кнезу на поздрав и свечано заузе највидније место за округлим столом. Она упитно погледа у кнеза. Сви разумедоше да ће се одгонетнути све загонетке. — Јесте ли добили мог јежа? — запита одсечно и скоро љутито. — Добио сам га — одговори кнез црвенећи и сав претрнуо. — Онда ми одмах објасните шта ви о томе мислите. То је неопходно због мира моје маме и целе наше породице. — Ама чуј, Аглаја... — узнемири се наједном генерал. — То... па то превазилази све границе! — уплаши се неочекивано од нечега Лизавета Прокофјевна. — Нема ту никаквих свих граница, маман — строго и одмах јој добаци кћи. — Ја сам данас послала кнезу јежа и хтела бих да чујем његово мишљење. Дакле, кнеже? — То јест, какво мишљење, Аглаја Ивановна? — О јежу. — То јест... ја мислим, Аглаја Ивановна, да ви хоћете да чујете како сам примио ... јежа ... или, боље речено, како сам схватио... ту пошиљку... јежа... то јест... ако је тако, налазим да ... једном речју... Он се загрцну и ућута. — Па, нисте нам баш много рекли — причека једно пет секунди Аглаја. — Добро, пристајем да оставимо јежа; али сам веома задовољна што могу најзад да рашчистим све загонетке, којих се доста накупило. Дозволите, дакле, да дознам лично од вас, из ваших уста, просите ли ви мене или не? — Ах, боже! — оте се Лизавети Прокофјевној. Кнез задрхта и трже се, Иван Фјодорович се скамени; сестре се намрштише. — Немојте да лажете, кнеже, него реците истину. Због вас ме прогоне неким чудним саслушавањима; имају ли та саслушавања какве основе? Но? — Ја вас нисам просио, Аглаја Ивановна — проговори кнез наједном живахнувши. — Али... ви и сами знате колико вас волим и како верујем у вас ... чак и сад ... — Ја вас питам: просите ли ви моју руку или не? — Просим — одговори кнез сав премро. Затим настаде општи покрет. — Не ради се то тако, дете моје — рече Иван Фјодорович, веома узбуђен. — То је... ама то је скоро немогућно, ако је то тако, Глаша... Извините, кнеже, извините, драги мој! ... Лизавета Прокофјевна! — обрати се он жени за помоћ — ту би сад требало ... удубити се ... — Ја не могу, не могу! — одмахну рукама Лизавета Прокофјевна. — Дозволите, маман, да и ја нешто кажем; јер, ваљда, и ја нешто значим у оваквој једној ствари. Одлучује се изванредан моменат моје судбине (Аглаја се баш тако изразила) и ја бих хтела да то сама дознам, осим тога, мило ми је што ће то овако, пред свима... Дозволите да вас запитам, кнеже, ако ви »гајите такве намере«, онда чиме управо мислите да ме усрећите? — Ја, верујте, не знам, Аглаја Ивановна, како да вам одговорим. Ту ... шта ту има да се одговара? А и... треба ли? — Ви сте се, изгледа, збунили и губите дах; одморите се мало и приберите снагу; узмите мало воде. Или чекајте .. . сад ћете добити чај. — Ја вас волим, Аглаја Ивановна, веома вас волим; ја волим вас само, и... молим вас, немојте збијати шалу, много вас волим. — Али ипак, ово је важна ствар. Нисмо деца па треба да гледамо трезвено... Молићу вас да ми изложите из чега се састоји ваш иметак? — Но-но-но, Аглаја! шта ти је! То не иде тако, не иде... — уплашено промрмља Иван Фјодорович. — Срамота! — гласно прошапта Лизавета Прокофјевна. — Полудела је! — исто тако гласно прошапта Александра. — Иметак ... то јест, новац? — зачуди се кнез. — Да. — Ја имам ... сада имам сто тридесет пет хиљада— промуца кнез поцрвеневши. — Свега? — зачуди се Аглаја гласно и отворено, ни најмање не поцрвеневши. — Уосталом, не смета, нарочито ако се буде штедело ... Намеравате ли да ступите у службу? — Хтео сам да полажем испит за домаћег учитеља. — Врло згодно; наравно, то ће нам повећати средства. А намеравате л и да постанете камерјункер? — Камерјункер? На то никада нисам помишљао, али... Две сестре не издржаше, него прснуше у смех. Аделаида је већ одавно приметила у ситним грчевима Аглајиног лица знаке наглог и незадрживог смеха, који је она засад још из све снаге савлађивала. Аглаја испрва строго погледа у сестре, па затим, ни секунда не издржавши, прсну у најлуђи, скоро хистерични смех. Најзад скочи и побеже из собе. — Знала сам да ће испасти само лакрдија и ништа више! — викну Аделаида — још од самог почетка, још од јежа. — А не, то већ не дозвољавам, не дозвољавам! — наједном се страшно разљути Лизавета Прокофјевна, па се брзо залете за Аглајом. За њом одмах потрчаше и сестре. У соби остадоше само кнез и домаћин. — Ово је, ово је... Јеси ли ти могао да замислиш нешто налик на ово, Лаве Николајевичу? — одсечно викну генерал, очевидно ни сам не разумевајући шта је хтео рећи. — Не, да говоримо озбиљно? — Ја видим да ми се Аглаја Ивановна подсмевала — сетно одговори кнез. — Причекај, молим те. Ја одох тамо, а ти ту причекај... Јер... Објасни ми макар ти, Лаве Николајевичу, макар ти: како се то све десило, и шта значи све то, како да кажем, укупно? Признаћеш, брате, и сам, ја сам отац; ипак сам ја отац, зато ништа и не разумем. Па дед ми бар ти објасни? — Ја волим Аглају Ивановну; она то зна и... мислим да одавно зна. Генерал слеже раменима. — Чудна ствар, чудна ствар! ... А много је волиш? — Много. — Чудновато, све ми је то чудновато. То јест, такво изненађење и удар, да... Видиш ли, драги мој, ја ту не мислим на твој новац (мада сам рачунао да ћеш имати више), него мени је срећа моје кћери... Најзад ... да ли си ти кадар, како да кажем, да створиш ту ... срећу? I... и... шта је то: шала или збиља с њене стране? То јест, не с твоје, него с њене стране? Из суседне собе се чу глас Александре Ивановне: Звали су тату. — Причекај, молим те, причекај! Причекај и размисли, а ја ћу сам одмах... — изговори он ужурбано, па скоро уплашено отрча на Александрин позив. Затече жену и ћерке загрљене и огрезле у сузама. То су биле сузе среће, раздраганости и помирења. Аглаја је љубила мајци руке, образе, уста; обе су се узајамно од срца грлиле. — Ево, погледај је, Иване Фјодоровичу, то ти је сад она сва! — рече Лизавета Прокофјевна. Аглаја одвоји своје срећно и уплакано лице од материних груди, погледа у оца, гласно се насмеја, прискочи му, чврсто га загрли па га неколико пута пољуби. Затим опет отрча мајци, сасвим загњури лице у њене груди да је нико не види, па се одмах опет расплака. Лизавета Прокофјевна је покри крајем свога шала. — Али шта радиш, шта радиш ти то с нама? Ти си без срца, после свега овог, могу ти рећи — рече јој мати, но већ радосно, као да одједном поче лакше да дише. — Без срца! Да, без срца! — прихвати одједном Аглаја. — Зла! Размажена! Реците то и тати. А, па он је ту. Тата, јесте ли ви ту? чујете ли? — засмеја се она кроз сузе. — Драго дете, анђеле мој! — љубио јој је руку генерал, који је сав сијао од среће. (Аглаја није повлачила руку.) Ти, дакле, волиш тог младића? ... — Не-не-не! Не могу ни да га видим... тог вашег младића, ни да га видим! — одједном плану Аглаја и диже главу — и ако се ви, тата, само још једном усудите... Ја вам озбиљно говорим; чујете ли: озбиљно вам говорим! Она је доиста и говорила озбиљно: чак се сва зацрвенела и очи су јој сијале. Отац нагло ућута и уплаши се, али му Лизавета Прокофјевна даде знак иза Аглајиних леђа и он је разумеде: »Не питај!« — Кад је тако, анђеле мој, добро, како ти хоћеш ... твоја воља; он тамо чека, сам. Како би било да му ипак даш на знање, увијено, да иде кући? Ту генерал намигну Лизавети Прокофјевној. — Не, не, то је сувишно; нарочито тако, »увијено«. Него најпре идите к њему ви, а ја ћу после, одмах. Хоћу да тог... младића замолим за опроштење јер сам га увредила. — I те како си га увредила — озбиљно потврди Иван Фјодорович. — Онда боље останите сви ту... идем најпре ја сама, а ви одмах за мном, истог тренутка дођите, тако је боље. Она већ дође до врата, али се одједном врати. — Ја ћу се смејати! Умрећу од смеха! — објасни она снуждено. Али се истог тренутка окрену, па отрча кнезу. — Па шта је ово? Како ти мислиш? — одмах запита Иван Фјодорович. — Бојим се и да проговорим — одговори исто тако брзо Лизавета Прокофјевна — али мислим да је ово јасно. — I ја мислим да је јасно. Јасно је као дан. Воли га. — Не само што га воли него је заљубљена! — јави се Александра Ивановна. — Само не знам у кога се загледала. — Нека је бог благослови, ако јој је то судбина! — побожно се прекрсти Лизавета Прокофјевна. — Значи, судбина — потврди и генерал — а од судбине се не може побећи! I сви пођоше у салон, али тамо их опет очекиваше изненађење. Аглаја не само да се није смејала, прилазећи кнезу, чега се малопре бојала, него му је скоро плашљиво рекла: — Опростите глупој, рђавој, размаженој девојци (она га узе за руке) и будите уверени да вас ми сви бескрајно поштујемо. А ако сам се ја усудила да збијам шалу са вашом дивном ... добром простодушношћу, опростите ми као ветрењастом детету; опростите што сам настојала на бесмислици, која, наравно, не може имати ни најмањих последица ... Последње речи Аглаја изговори са нарочитим нагласком. Отац, мати и сестре похиташе у салон да све виде и чују, и све их запрепасти: »бесмислица која не може имати ни најмањих последица«, а још више Аглајино озбиљно расположење са којим се изражавала о тој бесмислици. Сви се упитно загледаше; а кнез као да није разумео те речи, те је био на врхунцу среће. — Зашто говорите тако — мрмљао је он — зашто ви... молите за опроштење ... Он заусти већ да рекне да није достојан тога да се од њега тражи опроштење. Ко зна, можда је и приметио значај речи о »бесмислици која не може имати ни најмањих последица«, али се, као чудан човек, можда још обрадовао тим речима. Без сумње, за њега је врхунац среће било већ само то што ће опет слободно моћи долазити к Аглаји, што ће му она дозволити да с њом разговора, да седи с њом, да шета, и, ко зна, можда би се он тиме и до краја свог живота задовољио ... (А, тог се »задовољства« Лизавета Прокофјевна, канда, и бојала у себи; она га је наслућивала: много чега се она потајно бојала, што сама није умела да искаже.) Тешко је описати колико је кнез живнуо и ободрио се то вече. Био је толико весео да је било милина гледати га — тако су доцније говориле Аглајине сестре. Он постаде разговоран, а то му се није десило још од оног јутра када се пре пола године упознао са Јепанчинима. Јер, по повратку у Петроград, он је постао приметно и намерно ћутљив, и сасвим недавно се пред свима изрекао кнезу Ш. да мора да се уздржава и да ћути, пошто нема права да понижава мисао кад је сам излаже. Цело то вече је говорио, тако рећи, само он — много је причао. Јасно је, радосно и подробно одговарао на питања. Ах из његових речи није провиривало ништа што би личило на љубавни разговор. Све су то биле тако озбиљне, чак понекад и необичне мисли. Кнез изложи неколико својих погледа, својих личних, скривених запажања, тако да би све то испало безмало и смешно да није било тако »лепо изложено«, како су се доцније сложили сви који су га слушали. Мада је генерал волео озбиљне разговоре, он и Лизавета Прокофјевна закључише у себи да у кнежевом причању има већ и сувише много учености, тако да се пред крај те вечери скоро сневеселише. Уосталом, кнез најзад дође дотле да исприча и неколико врло смешних анегдота, којима се он први смејао, тако да су се други смејали више његовом радосном смеху него самим анегдотама, што се, пак, тиче Аглаје, она скоро целе вечери није ни речи рекла; зато је непрекидно слушала Лава Николајевича, управо није га толико ни слушала колико га је гледала. — Само пиљи у њега, очи не скида; сваку његову реч упија; само гута, само гута! — говорила је доцније Лизавета Прокофјевна мужу — а да јој ко каже да га воли, рђаво би се провео! — Шта да радиш: судбина! — слеже раменима генерал, и дуго је још понављао ту речцу, која му се веома допала. Треба додати да се ни њему, као пословном човеку, такође много штошта није допадало у садашњим околностима, а у првом реду — сама неодређеност ствари; али он се одлучио да засад ћути и гледа... у очи Лизавети Прокофјевној. Радосно расположење у породици не потраја дуго. Сутрадан се Аглаја опет посвађа са кнезом, и тако је ишло непрекидно и идућих дана. Она би по читаве часове исмевала кнеза, и правила би од њега скоро будалу. Истина, они би понекад, по сат и по два седели у њиховој домаћој баштици, у хладњаку, али је примећено да кнез у то време скоро редовно чита Аглаји новине или какву књигу. — Чујте — рече му једном приликом Аглаја прекидајући читање новина — запазила сам да сте ви страшно необразовани; ви скоро ништа озбиљно не знате; кад вас човек што пита: ни ко, ни кад, ни по ком уговору. Ви сте прилично јадни. — Ја сам вам већ рекао да нисам богзна како школован — одговори јој кнез. — Па шта онда има у вама? Како могу ја онда да вас ценим? Читајте даље; уосталом, не треба, довољно смо читали. I онда, истог вечера, указа се опет с њене стране нешто за све врло загонетно. Вратио се кнез Ш. Аглаја је била врло љубазна с њим, много се распитивала о Јевгенију Павловичу. (Кнез Лав Николајевич још није био дошао.) Наједном кнез Ш. дозволи себи да направи алузију на »блиску и нову промену у породици«, поводом неколико речи које се отеше Лизавети Прокофјевној да ће се, можда, опет морати одложити Аделаидина свадба, да би обе свадбе биле заједно. Немогућно је замислити како је тад Аглаја планула на »све те глупе претпоставке«, и, између осталог, њој се оте да »она не намерава да замењује ничије љубавнице«. Те речи запањише све присутне али у првом реду родитеље. Лизавета Прокофјевна је у тајном разговору с мужем настојала да се коначно објасне с кнезом у погледу Настасје Филиповне. Иван Фјодорович се клео да је то само испад који долази услед Аглајине »стидљивости«, и да кнез Ш. није поменуо свадбу, не би било ни тог испада, пошто и сама Аглаја зна, и то зна поуздано, да је то све само клевета рђавих људи, и да се Настасја Филиповна удаје за Рогожина; да ту кнез нема никаквог удела, а камоли да је у вези; и чак није никада ни био, ако ћемо истину да говоримо. А кнез се, међтуим, ничим није давао збуњивати, него је и даље био у седмом небу... О, наравно, примећивао би и он понекад у Аглајиним очима нешто мрачно и нестрпљиво; али је више веровао у нешто друго и тај мрак би сам од себе нестајао. Кад је једном поверовао, онда га више ништа није могло поколебати. Можда је био и сувише миран, тако се бар учинило Иполиту, који се једном случајно срете с њим у парку. — Зар нисам погодио тада да сте заљубљени? — поче он први прилазећи кнезу, и заустави вши га. Овај му пружи руку и честиташе му како »добро изгледа«. Болесник је заиста изгледао охрабрен, што је обична појава код грудоболних. Он је пришао кнезу ради тога да му каже нешто заједљиво поводом његовог срећног изгледа, али се одмах смете и поче да говори о себи. Поче да се тужи, па се тужио много и дуго, и прилично без везе. — Нећете ми веровати — заврши он — колико су они тамо сви болно осетљиви, ситничави, себични, сујетни, прозаични; верујете ли ви да су ме узели само под условом да што пре умрем, па су сад сви бесни што не умирем, него ми је, напротив, боље. Комедија! Кладим се да ми ни ви не верујете. Кнез не хтеде да му противречи. — Ја понекад помишљам да опет пређем к вама — нехатно додаде I полит. — А ви, дакако, не сматрате да су у стању да приме човека с тим да тај неизоставно и што је могућно пре умре? — Мислио сам да су вас позвали с неком другом намером. — Ох, па ви нисте баш сасвим онако... наивни, као што се о вама говори! Сад није време, али ја бих вам могао понешто открити о том Гањечки и о његовим надама. Вама поткопавају кућу, кнеже, немилосрдно поткопавају кућу, кнеже, немилосрдно поткопавају и... чак је жалостно што сте ви ипак тако безбрижни. Али, на жалост, ви не можете друкчије! — Гле, то ли ви желите! — насмеја се кнез. — шта мислите: да бих ја можда био срећнији кад бих био мање безбрижан? — Боље је бити макар и несрећан, али знати, него срећан, а живети... насамарен. Ви, изгледа, никако не верујете да имате супарника и... са те стране? — Ваше речи о супарништву су донекле циничне, Иполите; жао ми је што немам права да вам одговорим, што се, пак, тиче Гаврила Ардалионовича, то ћете признати и сами да он не може остати миран после свега што је изгубио, ако макар унеколико знате његов положај. Мени се чини да је боље посматрати ствар с тога гледишта. Он ће још моћи да се промени; он има још много да живи, а живот је богат... Уосталом... уосталом — сплете се одједном кнез — што се тиче поткопавања... ја не разумем о чему говорите. Него, боље да оставимо тај разговор, Иполите. — Оставићемо га засад; осим тога, већ не може ништа проћи без великодушности, са ваше стране. Тако је, кнеже, ви морате прстом да опипате да бисте могли не веровати, ха-ха! Него, ви сад мора да ме много презирете, зар не? — Због чега? Зато што сте више од нас препатили, и патите? — Не, него зато што сам недостојан својих патњи. — Ко је могао да много пати, значи да је и достојан многих патњи. Аглаја Ивановна је, кад је прочитала вашу исповест, зажелела да вас види, али... — Одлаже... Она не може, разумем, разумем ... — прекиде га Иполит, као трудећи се да промени разговор. — Збиља, рекоше ми да сте јој баш ви и читали наглас цели онај галиматијас; оно је збиља у бунилу писано и... учињено. I не схватам до које мере је потребно да човек буде, нећу да кажем суров (то је за мене понижавајуће), него детињски сујетан и осветољибив, па да ми се та исповест пребацује и искоришћује против мене као оружје! Не узнемирујте се, ја ту не мислим на вас ... — Али мени је жао што се ви одричете оне свешчиће, Иполите. Она је искрена; и знате ли да су и њене најсмешније стране, а њих има много (ту се Иполит веома намршти), искупљене патњом, јер све оно признати била је такође патња, и... можда велика храброст. Мисао која вас је водила при том несумњиво је имала племениту основу, па ма како ствари изгледале, што више мислим, све ми је то јасније, кунем вам се. Ја вас не осуђујем, него говорим да бих рекао своје мишљење, и жао ми је што сам тада ћутао ... Иполит викну. Њему сину мисао да се кнез претвара и да га хвата; али загледавши му се боље у лице, он не могаде да не поверу је у његову искреност, и лице му се разведри. — Па ипак се мора мрети! — рече он умало не додавши: »и то још овакав човек као ја!« — А замислите како ми досађује Гањечка: сад је измислио, у виду замерке, да ће можда од оних што су слушали моју свеску тројица-четворица пре мене умрети! А! Он мисли да је то мени нека утеха, ха-ха! Пре свега, они, ето, још нису умрли; а кад би ти људи баш и поумирали, шта бих ја имао од тога, реците и сами! Он суди по себи; уосталом, он је отишао још даље; сад ме порсто грди, каже да честит човек у таквом случају умире ћутећи, и да је све оно била само обична себичност с моје стране! Каква префињеност или, боље речено, у исти мах животињска грубост њихове себичности, коју они никако не могу код себе да примете! ... Јесте ли читали, кнеже, о смрти неког Степана Гљебова, у осамнаестом веку? Ја сам случајно јуче прочитао ... — Ког Степана Гљебова? — Био је набијен на колац за време цара Петра. — Ах, боже, знам! Био је жив још петнаест сати на коцу, на мразу, у бунди, и умро необично храбро. Како да не! Читао сам ... па шта? — I даје бог такву смрт људима а нама, ето, неће! Ви, можда мислите да ја нисам кадар умрети онако као Гљебов? — О, никако не — збуни се кнез — ја сам само хтео да кажем да ви... то јест, не да не бисте личили на Гљебова, него... да би... да бисте онда пре личили на... — Знам: на Остермана, а не на Гљебова, то сте хтели да кажете! — Каквог Остермана! — зачуди се кнез. — Остермана, дипломату Остермана, Остермана из доба Петра Великог — промрмља Иполит, наједном се некако збунивши. Завлада извесна нелагодност. — О, н-н-не! Нисам то хтео да кажем — отеже кнез после извесног ћутања — мени изгледа... да ви никад не бисте били Остерман. Иполит се намршти. — Уосталом, зашто ја то тако тврдим! — прихвати кнез наједном, очевидно желећи да се поправи. — Зато што ондашњи људи (кунем вам се да сам се томе одувек страшно чудио) нису били као ми данас што смо: није била ова раса, као данас, у наше доба, него као нека друга пасрнина: Онда су људи имали једну идеју, а сад су нервознији, развијенији, осетљивији, као са две, са три идеје одједаред ... Данашњи човек је шири, и, верујте ми, то му баш и смета да буде онако једноставан човек као они из оног доба ... Ја ... ја сам то само због оног горе рекао, а не ... — Разумем. Због своје наивности, услед које се нисте сложили са мном, ви сад покушавате да ме тешите, ха-ха! Ви сте право дете, кнеже. Но ипак ја запажам да ви са мном непрестано поступате као... као са порцуланском шољом... Ништа, ништа, не љутим се. У сваком случају, овај наш разговор је испао прилично смешан; ви сте покаткад право дете, кнеже. Уосталом, знајте да сам ја понекад желео да будем и нешто боље од Остермана. Због Остермана не би вредело васкрсавати из мртвих ... Уосталом, ја већ видим да треба што пре да умрем, иначе ћу сам... Оставите ме. До виђења! Па лепо, хајде, реците ми сами, но, како ви мислите: како је најбоље да умрем? I то да испадне што је могућно честитије. Дед, реците ми! — Прођите поред нас и опростите нам што смо срећни! — рече кнез тихим гласом. — Ха-ха-ха! То сам и мислио. Очекивао сам као сигурно нешто у том духу. Ипак сте ви... ипак сте ви... Но, но! Красноречив свет! До виђења! До виђења!

VI

О вечерњем скупу у вили Јепанчиних, на који је очекивана Бјелоконска, Варвара Ардалионовна потпуно тачно извести брата. Госте су очекивали баш тога дана; али и овога пута она се изрази о томе нешто оштрије него што је требало. Истина, ствар се догодила сувише журно и чак са неким потпуно сувишним узбуђењем, баш стога што се у тој кући »све радило онако како се нигде не ради«. Све се то објашњавало нестрпљивошћу Лизавете Прокофјевне, која »није хтела више да сумња«, и топлом нежношћу оба родитељска срца због среће своје љубимице кћери.

Осим тога, Бјелоконска је ускоро имала да отпутује; а пошто је њена протекција у отменим круговима збиља много значила, и пошто су се надали да ће она бити кнезу наклоњена, родитељи су рачунали да ће ти кругови примити Аглајиног вереника из руку утицајне бабе, а осим тога, ако у томе баш и буде нечег необичног, то ће под таквим покровитељством изгледати много мање необично. Цела ствар је баш и била у томе што родитељи никако нису били у стању да реше: »има ли, и у коликој баш мери има у свему томе нечег необичног? Или уопште нема?« Пријатељско и отворено мишљење угледних и меродавних људи баш би добро дошло у овом часу, када, због Аглајиног држања, још ништа коначно није било решено. У сваком случају, пре или после, кнез је морао бити уведен у више кругове, о којима није имао ни најмањег појма. Укратко, намеравали су да га »покажу«. Међутим, вечерње посело је ипак предвиђено скромно. Очекивани су само »домаћи пријатељи« у најмањем броју. Осим Бјелоконске требало је да дође још једна дама, жена врло угледног господина и човека од високог положаја. Од младих људи рачунало се готово само на Јевгенија Павловича. Он је имао доћи као пратилац Бјелоконске. О доласку Бјелоконске кнез је био обавештен можда на читава три дана раније. Он је, наравно, приметио узрујан изглед чланова породице, чак је по неким брижним напоменама и недовршеним реченицама осетио да они страхују због утиска који би он могао учинити. Али Јепанчини, сви до једног, стекоше уверење да он у својој наивности никако није у стању да се досе ти да су они због њега тако брижни. Зато су, гледајући га, сви у себи били сетни. Он сам, пак, готово и није придавао никакву важност предстојећем догађају; био је заузет нечим сасвим другим: Аглаја је постајала сваког часа све ћудљивија и суморнија — то га је убијало. Кад је дознао да очекују и Јевгенија Павловича, он се веома обрадова, па рече како и он већ одавно жели да га види. Те речи некако се никоме не допадоше; Аглаја љутито изађе из собе, и тек доцкан увече, око поноћи, кад је кнез већ одлазио, она нађе прилику да му каже неколико речи насамо, испраћајући га. — Волела бих да нам сутра цео дан не долазите, него да дођете тек увече, кад се већ скупе ти... гости. Ви знате да ћемо имати госте? Она је то говорила нестрпљиво и намерно строго; тада је први пут повела реч о поселу. Њој је мисао о гостима била скоро неподношљива — то су сви запазили. Можда је страшно желела да се због тога и посвађа са родитељима, али јој понос и стидијивост нису допуштали да започне разговор. Кнез одмах разумеде да се она због њега боји (а неће да призна да се боји), па се и сам наједном уплаши. — Да, ја сам позван — одговори он. Њој је очевидно тешко падало да продужи разговор. — Може ли се с вама говорити нешто озбиљно? Макар једном у животу? — наљути се она наједном прекомерно, ни сама не знајући зашто, али није могла да се уздржи. — Дабоме да може, и ја вас слушам, мени је врло мило — промрмљао је кнез. Аглаја опет поћута кратко време, па поче с очевидним незадовољством: — Ја о томе нисам хтела да се с њима препирем: њима човек неки пут не може доказати. Та правила што их маман понекад има одувек су ми била одвратна. Не говорим о тати, од њега се не може ни тражити. Маман је, наравно, племенита жена; нека се неко усуди да јој предложи нешто ниско, па ће видети. Али оној рђи се клања! Тиме не мислим на Бјелоконску: ништавна баба, ништавна и карактером, али је мудра и зна све да их држи у рукама, те јој је макар то једно добро. Да чудне нискости! А и смешно; ми смо одувек били људи средњег круга, сасвим средњег, како само може бити; што ће нам сад да се трпамо у те великосветске кругове? I сестре би хтеле тамо; све их је повукао тај кнез Ш. А што се ви радујете што ће Јевгеније Павлович доћи? — Чујте, Аглаја — рече кнез — мени се чини да се ви много бојите због мене да вас ја сутра не обрукам ... у том друштву? — Због вас? Ја се бојим? — плану Аглаја. — Шта имам ја да се бојим због вас, па макар ви... макар се ви и потпуно обрукали? Шта се то мене тиче? I како можете да употребљавате такве речи? Шта вам значи то »обрукам«? То је гадна реч, вулгарна. — То је ... школска реч. — Па да, школска реч! Гадна реч! I ви као да намеравате да сутра говорите све ... таквим речима? Потражите код куће још повише таквих речи у свом речнику; њима можете учинити ванредан ефект. Штета што, изгледа, умете I епо да уђете у салон. Где сте то научили? Хоћете ли умети и да попијете пристојно шољу чаја кад сви буду гледали у вас? — Мислим да ћу знати. — То је штета; а баш бих се слатко насмејала! Али бар разбијте кинеску вазу у салону! Она је врло скупа; молим вас, разбијте то; то је поклон, мама ће бити очајна, пред свима ће заплакати, толико је заљубљена у ту вазу! Учините неки гест као што ви то већ умете; гурните и разбијте. Седите намерно ближе до ње. — Напротив, потрудићу се да седнем што је могућно даље; хвала вам што сте ме упозорили. — Значи да се унапред бојите да ћете крупне гестове правити. Смем да се кладим да ћете повести разговор о некој »теми«, о нечем озбиљном, научном, узвишеном. Боже, што ће то бити... отмено! — Ја сматрам да би било глупо... ако не би било умесно. — Слушајте једном заувек — не издржа најзад Аглаја — ако започнете о нечем као о смртној казни, или о економском стању Русије, или о томе да ће »свет спасти лепота« ... ја ћу се, наравно, обрадовати и слатко ћу се смејати, али... унапред вас опомињем: не излазите ми после тога на очи! чујете ли: озбиљно вам говорим! Овог пута вам сасвим озбиљно говорим. Она заиста озбиљно изговори своју претњу, тако да чак нешто необично одјекну у њеном гласу и засја у њеном погледу — нешто што кнез никада дотле није приметио и што, наравно, већ није личило на шалу. — Е, сад сте постигли то да ћу баш неизоставно »покренути разговор«, па ћу чак... можда и вазу разбити. Малочас се ничега нисам бојао, а сад се бојим свега. Сигурно ћу се обрукати. — Онда ћутите. Седите и ћутите. — То нећу моћи. Уверен сам да ћу од страха проговорити, и од страха ћу вазу разбити. Можда ћу и пасти на глатком паркету, или ће ми се нешто такво десити ... мени се то већ дешавало. Ја ћу о томе сад целе ноћи сањати; што сте ми то помињали? Аглаја га мрачно погледа. — Знате шта? Најбоље да ја сутра никако не долазим! Рапортираћу да сам болестан, и свршена ствар! — одлучи он најзад. Аглаја лупи ногом, па и побледе од љутине. — Боже! Је ли још ко видео овакво што? Он неће да дође кад се нарочито због њега и... О, боже! Тешко сваком оном ко има посла са таквим сметењаком као што сте ви! — Добро, доћи ћу, доћи ћу! — брже је прекиде кнез. — I дајем вам часну реч да ћу цело вече преседети, и ни уста отворити нећу. За то вам добар стојим. — Врло добро ћете учинити. Малочас рекосте: »Рапортираћу да сам болестан« ... Где само проналазите такве изразе? Какво вам је то задовољство да говорите са мном таквим речником? Да ли ви то навлаш хоћете да ме једите, шта ли? — Опростите; и ово је школски израз; нећу више. Ја врло добро разумем да се ви... бојите за мене ... (ама, не љутите се!) и мени је то необично мило. А нећете ми веровати колико се сад бојим, и како се радујем вашим речима. Али сва та бојазан, кунем вам се, све су то трице. Богами, Аглаја! А радост ће остати. Ја страшно волим што сте ви такво дете, тако лепо и добро дете. Ах, како дивни умете да будете, Аглаја! Аглаја би се, наравно, наљутила па је то већ и хтела, али јој одједном неко неочекивано осећање обузе сву душу, у једном тренутку. — А нећете ми пребацити садашње грубе речи... некад ... доцније? — упита она наједном. — Шта то говорите! I зашто сте сад опет планули? Ето, опет суморно гледате. Почели сте да понекад сувише суморно гледате, Аглаја ... како никад раније нисте гледали. Ја знам откуд је то ... — Ћутите, ћутите! — Не, боље је да кажем. Ја већ одавно хоћу да вам кажем; већ сам и рекао, али... то је мало, јер ви ми нисте поверовали. Између нас ипак постоји једна особа... — Ћутите, ћутите, ћутите, ћутите! — прекиде га Аглаја нагло, чврсто га ухвативши за руку и скоро ужаснуто га гледајући. У тај мах је позваше. Она као да се обрадова, па га остави и побеже. Кнез целу ноћ проведе у грозници. Чудновато, већ неколико ноћи узастопце имао је грозницу. Овог пута у полубунилу њему дође помисао: шта ће бити ако сутра, пред свима, добије напад? Јер он је већ добијао напад у будном стању. Ледио се од саме те мисли; целе ноћи се замишљао у некаквом чудноватом нечувеном друштву, међу неким чудним људима. Главно је било то да је »повео разговор«; знао је да не треба говорити, али је све време говорио — убеђивао их је у нешто. I Јевгеније Павлович и Иполит су били међу гостима, и чинило се да су се веома спријатељили. Кнез се пробуди око девет часова са главобољом и великом збрком у мислима, са чудним утисцима. Однекуд страшно зажеле да види Рогожина; да га види и да много разговара с њим; о чему, то ни сам није знао; затим се одједном некако одлучи да оде до Иполита. Нешто мутно испуњавало му је срце, толико да све што му се тога јутра догодило учини на њега истина необично јак, но ипак непотпун утисак. Један од тих догађаја била је Лебедевљева посета. Лебедев дође доста рано, тек што је прошло девет, и готово сасвим пијан. I ако кнез у последње време није много запажао, ипак му сад паде у очи да се Лебедев већ три дана, откако се одселио генерал Иволгин, врло ружно понаша. Некако је наједном постао прљав и мусав, машна му се искривила у страну, а јака од капута се распала. У свом стану је правио лом, и то се чуло напољу. Вера једаред дође сва уплакана и нешто је причала. Када се сад појавио, он некако врло чудно поче да говори бусајући се у груди и оптужујући себе... — Добио сам... добио сам одмазду за издајство и подлост своју... Шамар сам добио! — заврши он, најзад, трагично. — Шамар! Од кога? ... Па још овако рано? — Рано? — саркастично се осмехну Лебедев. — Ту време не значи ништа ... чак ни за физичку одмазду... а ја сам моралан... моралан сам шамар добио, а не физички! I наједном седе без устезања, па поче да прича. Његово причање беше скоро сасвим без везе; кнез се намршти и готово већ хтеде да оде; али га наједном неколико речи зачуди. Запањи се од чуда ... Необичне ствари је причао господин Лебедев. Испрва се тицало, очевидно, некаквог писма; поменуо је и име Аглаје Ивановне. Затим Лебедев поче одједном горко да пребацује самом кнезу; могло се разумети да га је кнез увредио. Прво га је, вели, кнез почаствовао својим поверењем у погледу својих односа са извесном »персоном« (Настасјом Филиповном); али после је сасвим раскинуо с њим, отерао га од себе срамно, и то тако понижавајуће да је последњи пут грубо одбио »невино питање о скорим променама у кући«. Са пијаним сузама признаде Лебедев да »после тога већ никако није могао да издржи — тим пре што је он много штошта знао ... врло много ... и од Рогожина, и од Настасје Филиповне, и од пријатељице Настасјине, и од Варваре Ардалионовне ... лично ... и од ... чак и од саме Аглаје Ивановне. — Можете ли ви то да замислите ... преко моје љубимице Вере, јединице моје ... да... него, уосталом, није ми јединица, јер их имам три. А ко је извештавао писмима Лизавету Прокофјевну, и то у најдубљој тајанствености, хе-хе! Ко јој је писао о свима односима и... о кретању персоне, Настасје Филиповне, хе-хе-хе! ко — ко је тај анонимус, дозволите да вас запитам?« — Ваљда тек нисте ви? — викну кнез. — Ја главом — достојанствено одговори пијаница — и данас, око осам и по, свега пре пола часа... не, биће већ три четврти часа како сам известио поштовану мајку да имам да јој јавим о једном догађају ... и то значајном. Цедуљицом сам је известио, преко девојке, са споредног улаза. Примила ме је. — Ви сте сад били код Лизавете Прокофјевне? — запита кнез једва верујући својим ушима. — Сад сам био с њом, и добио шамар ... моралан. Вратила ми је писмо, и то га љутито бацила неотворено ... а мене је истерала као пса... Уосталом, само морално, не физички... али, богами, скоро и физички ... мало је недостајало. — Какво вам је то писмо бацила, неотворено? — Па зар вам... хе-хе-хе! Па ја вам још нисам рекао! А мислио сам да сам вам већ рекао ... Добио сам неко, извесно писмо, да га предам ... — Од кога? Коме? Али нека Лебедевљева »објашњења« било је необично тешко разумети, или макар нешто у њима уочити. Кнез ипак схвати, колико је могао, да је писмо било дато рано изјутра, преко служавке, Вери Лебедевој да га ова преда даље адресанту ... »као и раније ... исто као и раније, извесној персони, и то од истог лица... (јер једну од њих ја означавам називом ,лице', а другу само са ,персона', ради ниподаштавања и разлике; јер постоји велика разлика између невине и високоблагородне генералске девојке и... камелије), дакле, то писмо било је од ,лица' чије име почиње словом А ... « — То није могућно! Настасји Филиповној? Којешта! — викну кнез. — Јесте, јесте, ако не њој, оно Рогожину, свеједно. Рогожину... па чак је једном и за господина Терентијева буо, да му се преда од лица на слово А — намигну и насмеши се Лебедев. Пошто је он често прескакао са једног предмета на други и заборављао о чему је почео да говори, кнез сасвим ућута, да би му дао могућност да се искаже. Па ипак је било врло нејасно: да ли су писма ишла баш преко њега лично или преко Вере? Како је он тврдио да је »Рогожину исто што и Настасји Филиповној« то значи, вероватно, да та писма нису ишла преко њега, ако је уопште и било каквих писама. На који је, пак, начин писмо доспело сада у његове руке, то је остало потпуно необјашњено; највероватније се могло претпоставити да га је он некако украо од Вере... потајно узео, па га са некаквом намером однео Лизавети Прокофјевној. Тако закључи и разумеде најзад кнез. — Ви сте полудели! — викну он необично збуњен. — Али не сасвим, велештовани кнеже — одговори Лебедев не без љутње. — Истина, ја сам већ скоро хтео да вам га предам, вама, лично вама у руке, да вам учиним услугу... али сам закључио да је боље да учиним услугу тамо, и да о свему поштовану мајку обавестим ... исто као што сам и раније једним писмом известио, анонимно. I кад сам јутрос написао цедуљицу, претходно молећи да ме прими, у осам часова и двадесет минута, ја сам се потписао: »ваш тајни извештач«. Одмах су ме пустили, оног часа, чак са претераном журбом, на споредна врата... к поштованој мајци. — Па? — После се већ зна: умало што ме није истукла, то јест за длаку је фалило, тако да се чак може сматрати и да ме је истукла. А писмо ми је бацила. Истина, већ је, канда, хтела да га задржи, видео сам, приметио сам, али се предомислила па ми га баци. »Кад су теби, таквом, поверили да га предаш, а ти га и предај ...« Чак се нашла увређена! Јер кад се ни преда мном није постидела да то каже, онда се, значи, нашла увређена. Плаховит карактер. — Па где је сад то писмо?

— Још увек је код мене. Ево га.

I он предаде кнезу Аглајино писмо за Гаврила Ардалионовича, које је овај, ликујући, још истог јутра, два сата доцније, показао сестри. — Ово писмо не може остати код вас. — Вама, вама! Вама га и подносим — ватрено прихвати Лебедев — сад сам опет ваш, сав, ваш сам од главе до срца, слуга, после тренутне издаје! Казните срце, али поштедите браду, што рекао Томас Мор.. у Енглеској и у Великој Британији. Меа цулпа, меа цулпа, што рекла римска папа... то јест, он је римски папа, а ја га зовем римска папа. — Ово писмо мора бити одмах послато — ужурба се кнез — ја ћу га предати. — А зар није боље, зар није боље, најблаговаспитанији кнеже, а зар није боље... овако ... Лебедев начини чудну, сладуњаву гримасу; страшно се наједном узмува на месту, као да га је изненада неко иглом убо, па лукаво намигујући поче нешто да ради и да показује рукама. — Шта мислите?! — упита кнез љутито. — Претходно ... да се отвори! — прошапта он сладуњаво и некако поверљиво. Кнез скочи тако разјарен да Лебедев већ наже да бежи; али дотрчавши до врата, застаде очекујући хоће ли бити милости. — Е, мој Лебедеве! Може ли, може ли се човек спустити до тако подле нискости до које сте ви дошли? — викну кнез ожалошћено. Лебедевљево лице се разведри. — Низак сам! Низак сам! — приближи се он одмах, бусајући се у прса. — Али то је одвратно! — Право кажете: одвратно. То је права реч! — I каква вам је само то навика да тако... чудно поступате? Па ви сте ... просто ... шпијун! Зашто сте писали анонимно и узнемиравали... ту племениту добру жену? По чему, најзад, Аглаја Ивановна нема право да пише коме је њој воља? Што сте ишли данас тамо: да се жалите, шта ли? Цему сте се тамо надали? шта вас је навело да потказујете? — Само из пријатне радозналости и... из услужности благородне душе, то је! — мрмљао је Лебедев. — А сад сам опет ваш, опет сав! Обесите ме ако хоћете! — Па јесте ли такви какви сте сад ишли и до Лизавете Прокофјевне? — заинтересова се кнез са гнушањем. — Не ... био сам свежији... и чак пристојнији. Ја сам тек после понижења добио овакав изглед. — Добро, оставите ме сад. Уосталом, ова молба је морала бити поновљена неколико пута пре него што се гост најзад решио да оде. Пошто је био већ сасвим отворио врата, он се опет врати, дође до средине собе на прстима, поново поче да прави рукама знаке показујући како се отвара писмо; да рецима каже свој савет, то се није усуђивао. Затим изађе смешећи се тихо и љубазно. Ћути све то било је врло тешко. Из свега тога се истицала једна чињеница, главна и необична: Аглаја је била веома узнемирена, у великој неодлучности, на великој муци ко зна због чега (»због љубоморе«, шапну у себи кнез). Излазило је, такође, и то да су је, наравно, збуњивали рђави људи, а било је и сувише чудно што им се она толико поверавала. Наравно, у тој неискусној, али плаховитој и поносној главици сазревали су неки нарочити планови, можда и убитачни и... изузетни. Кнез је био необично уплашен и у својој збуњености није знао на шта да се одлучи. Нешто се неизоставно морало предузети, то је осећао. Још једном погледа на адресу запечаћеног писма: о, није осећао сумњу и немир јер је веровао. Друго је нешто њега у том писму мучило: није веровао Гаврилу Ардалионовичу. Па, ипак, одлучио се да му преда то писмо, лично, и већ изађе у тој намери из куће али се путем предомисли. Скоро пред самом Птициновом кућом наиђе однекуд, као поручен, Коља, и кнез му повери да преда писмо лично брату, као да оно долази непосредно од саме Аглаје Ивановне. Коља се није распитивао него га уручи, тако да Гања није могао ни сањати кроз колико руку је то писмо прошло. Вративши се кући, кнез позва Веру Лукијановну к себи, исприча јој што је било потребно и умири је, јер је она све дотле тражила писмо и плакала. Она се ужасну кад дознаде да је писмо однео отац. (Кнез од ње доцније дознаде да је она већ више пута тако потајно послужила Рогожину и Аглаји Ивановној; њој ни на памет није падало да је ту могло бити нечега штетног по кнеза ...) А кнез постаде најзад толико растројен да кад му је кроз два часа дотрчао гласник од Коље са вешћу о очевој болести он у првом тренутку скоро не могаде да схвати у чему је ствар. Али тај догађај га и поврати, јер га је веома дирнуо. Он проведе код Нине Александровне (куда су, разуме, се, пренели болесника) скоро до самог мрака. Није им ничим био од користи али има људи које је пријатно видети крај себе у извесним тренуцима. Коља је био као убијен, грчевито је јецао, али је и пак непрестано трчао послом: час по доктора, и нашао тројицу, час у апотеку, у берберницу. Генерала повратише у живот, али нису могли да га освесте; лекари су се изражавали да је »пацијент свакако у опасности«. Варја и Нина Александровна нису се мицале од болесника; Гања је био збуњен и потресен али није хтео да иде горе, и чак се бојао да види болесника. Он је кршио руке, и у испрекиданом разговору са кнезом пође му за руком да каже: »Таква несрећа и као за пакост баш у оваквом тренутку!« Кнезу се учини да је разумео о коме тренутку. Иполита кнез не затече у Птициновој кући. Предвече дотрча Лебедев, који је после јутрошњег »објашњења« спавао непрекидно. Сад је био скоро трезан и плакао над болесником правим сузама, као над рођеним братом. Признавао је своју кривицу гласно, но ипак не објашњавајући у чему је ствар. Непрестано је досађивао Нини Александровној, стално је уверавајући да је »то он, лично он крив, и нико други него он... једино из пријатног љубопитства«, и да је »покојни« (он је, бог би га знао зашто, још живог генерала непрестано тако звао!) био најгенијалнији човек! Озбиљно је указивао на генијалност, као да би то у овом часу могло бити од неке велике користи. Нина Александровна, видећи његове искрене сузе, рече му најзад, без икаквог пребацивања, и готово топло: »Та шта вам је... но, не плачите, но, бог ће вам опростити.« Лебедева су те речи и њихов тон толико запрепастили да цело то вече није хтео ни да се макне од Нине Александровне. (Па и свих идућих дана, до генералове смрти, он је скоро од јутра до мрака проводио време у њиховој кући.) У току дана Нини Александровној дође двапут момак, послат од Лизавете Прокофјевне, да пита како је болеснику. Кад се кнез увече, у девет сати, појави у салону Јепанчиних, већ пуном гостију, Лизавета Прокофјевна, одмах поче да га испитује о болеснику, саосећајући, и све потанко, а кнегињи Бјелоконској, на њено питање : »Ко је болесник и ко је та Нина Александровна?« одговори достојанственим тоном. Кнезу се то врло допаде. Он, пак, причајући Лизавети Прокофјевној, говорио је »дивно«, како се доцније изразише Аглајине сестре: »скромно, лагано, без сувишних речи, без гестикулације, достојанствено; ушао је отмено, одевен је био изванредно«, и не само што није пао на глатком паркету, као што се јуче бојао, него је очевидно учинио на све пријатан утисак. Са своје стране, пошто седе и обазре се, одмах примети да цео овај скуп нимало не личи на јучерашња привиђења којима га је плашила Аглаја, нити на кошмаре које је имао прошле ноћи. Први пут у животу виде делић онога што се зове страшним именом »високо друштво«. Већ је одавно, услед неких својих нарочитих намера, разлога и наклоности, жудео да продре и у тај зачарани круг људи, па га је веома занимао први утисак. Тај први утисак беше управо чаробан. Некако одједном, и одмах, њему се учини да су се сви ти људи тако и родили да буду заједно, да код Јепанчиних нема никаквог »примања« тог вечера, нити каквих званих гостију, него да су то све сами »своји људи«, и као да им је и он већ одавно одан пријатељ и једномишљеник, који се сад вратио међу њих после недавног растанка. Привлачност финог опхођења, једноставности и привидне срдачности скоро је волшебна. Њему ни на ум није могло пасти да је сва та простосрдачност и благородство, духовитост и високо лично достојанство блистава уметничка мајсторија. Већина гостију се састојала, и поред отмене спољашњости, углавном из прилично празних људи који, будући врло задовољни сами собом, ни сами нису знали да је много штошта што је било добро у њима само мајсторија, за шта они, уосталом, нису криви, јер су је добили несвесно, по наслеђу. Очаран својим првим утиском кнез на то није хтео ни да мисли. Он је видео, на пример, да онај старац, онај достојанствени високи чиновник, који би му по својим годинама могао бити деда, прекиде свој разговор да би њега слушао, њега тако младог и неискусног ... Па не само што га слуша него и цени његово мишљење, тако је љубазан с њим, тако искрено добродушан, а, међутим, они су страни и први пут се виде. Можда је на живу кнежеву пријемчивост највише утицала баш та префињена учтивост. Можда је, пак, још унапред био и сувише наклоњен, па чак и припремљен да му утисци буду срећни. Међутим, сви ти људи — иако су, наравно, сви били »домаћи пријатељи«, а пријатељи и међу собом — ипак ни издалека не беху толико одани ни овој кући ни међусобно како се то кнезу учинило кад су га представили и упознали с њима. Ту је било људи који никада и нипошто не би признали Јепанчинима да су им бар донекле једнаки. Ту је било људи који су се веома мрзели; стара Бјелоконска је целог свог живота »презирала« жену »чичице високог чиновника« а ова, опет, са своје стране, никако није трпела Лизавету Прокофјевну. Тај »великодостојник«, њен муж, из неких разлога покровитељ Јепанчиних још од саме њихове младости, који је овде и председавао, био је у очима Ивана Фјодоровича толико значајна личност да он у његовом присуству осим страха и страхопоштовања није могао ништа друго да осећа, чак би самог себе искрено презрео кад би макар само за тренутак сматрао себе равним њему, и кад не би у њему гледао Зевса олимпијског. Ту је било људи који по неколико година нису један другог виђали и који један према другом нису осећали ништа осим равнодушности, ако не и гнушања, али који су се сад нашли овде као да су колико јуче били заједно у присном и пријатном друштву. Уосталом, друштво није било многобројно. Поред Бјелоконске и »чичице-великодостојника«, који је збиља био врло утицајна личност, осим његове супруге, ту је био, прво, један врло солидан генерал, барон или гроф са немачким презименом, човек необично ћутљив, са репутацијом ванредног познаваоца државних послова и малтене и са репутацијом учености, један од оних олимпијских администратора који знају све »осим, можда, Русије«, човек који је пет година понављао једну »по својој дубини изванредну« мисао али која је била, уосталом, таква да је неизоставно постајала изрека и која је допирала чак до највишег круга; један од оних бирократских руководилаца који обично после изванредно дуге (чак чудновато дуге) службе умиру са великим чином, на дивном положају и са грдним парама, премда без неких великих подвига, па чак и са извесном нетрпељивошћу према подвизима... Тај генерал био је Ивану Фјодоровичу у служби непосредно претпостављен, а овај га је, због топлине свог захвалног срца, а и из нарочитог самољубља, сматрао за свог добротвора, премда генерал самог себе није сматрао за добротвора Ивана Фјодоровича; он се држао према Ивану Фјодоровичу сасвим хладно, иако је са задовољством примао његове многоструке услуге; а иначе би га сместа заменио другим чиновником само кад би се за то указали неки разлози, па макар ти разлози и не били »виши«. Био је ту још један угледан господин, у годинама, изгледа чак и рођак Лизавете Прокофјевне (мада је то било сасвим нетачно), човек са високим чином и на положају, имућан и од добра рода, јаког састава и врло доброг здравља, врло говорљив; важио је чак за незадовољника (иако, уосталом, у најблажем смислу речи), човек жучан (али и ово је код њега било пријатно), са навикама енглеских аристократа и са енглеским укусом (у погледу, на пример, крвавог бифтека, коњске опреме, лакеја итд.). Он је био велики пријатељ »великодостојника«, забављао га је, а осим тога је Лизавета Прокофјевна из неких разлога гајила чудновату наду да ће том старијем господину (иначе нешто лакомисленом и донекле љубитељу женског пола) наједном пасти на памет да затражи Александрину руку и да је усрећи. После тог највишег и најсолиднијег слоја овог скупа долазио је слој млађих гостију, а и они су се одликовали врло финим особинама. Осим кнеза Ш. и Јевгенија Павловича, том слоју је припадао и познати, неодољиви кнез Н., некадашњи заводник, и освајач женских срдаца у целој Европи, човек који је сада већ био близу четрдесет пете, но још увек врло лепе спољашњости, необично вешт приповедач, човек са имањем, истина мало пољуљаним, али који је, по навици, живео више у иностранству. Најзад, ту је било људи који као да су сачињавах још и трећи, засебан слој, и који сами по себи нису припадали неком »заветном кругу« друштва, али који су могли, исто онако као и Јепанчини, покаткад на неки начин да се виде у том »заветном кругу«. По некаквом такту, који је код њих био усвојен као правило, Јепанчини су волели да мешају на својим врло ретким примањима највише друштво са људима из нижег слоја, са одабраним представницима »људи средњег сталежа«. Јепанчине су због тога често хвалили и говорили о њима да правилно схватају своје место, да су људи са пуно такта, а Јепанчини су се поносили таквим мишљењем о себи. Један од представника људи тог средњег сталежа био је те вечери неки инжењер, пуковник, врло озбиљан човек, врло близак пријатељ кнеза Ш., који га је и довео Јепанчинима, иначе човек врло ћутљив у друштву. Он је на дугачком кажипрсту десне руке носио велики и упадљиви прстен, по свој прилици поклон од цара. Био је ту, најзад, још и један књижевник-песник, пореклом Немац, али руски песник, и уз то врло пристојан, тако да га је човек без бојазни могао увести у боље друштво. Имао је изглед срећног човека, мада због нечег помало одвратан, имао је око тридесет осам година, одевао се беспрекорно, био је из немачке породице, у највећој мери буржоаске, али и у највећој мери честите. Умео је да се користи радним приликама да се смести под окриље високих особа и да очува њихову наклоност. У своје време превео је с немачког неко значајно дело некаквог значајног немачког песника, у стиху, знао је коме да посвети свој превод, знао је да се похвали пријатељством са једним чувеним, али покојним руским песником (постоји читава група књижевника која необично воли да преко штампе убраја себе у личне пријатеље великих, али умрлих писаца); њега је недавно довела Јепанчинима жена »чичице-великодостојника«. Та дама је уживала глас покровитељке књижевника и научника, и збиља је једном или двојици писаца издејствовала пензију посредовањем људи на великим положајима, код којих је она имала утицаја, а утицаја своје врсте она је заиста имала. То је била госпођа од својих четрдесет пет година (дакле, врло млада жена за онаквог старца као што је био њен муж), некадашња лепотица која је још и сад, због маније својствене многим четрдесетогодишњим дамама, волела да се и сувише раскошно облачи. Неком особитом памећу није се одликовала, а њено познавање књижевности било је врло сумњиво. Али покровитељство је код ње било таква иста манија као и луксузна тоалета. Њој су посвећивана многа дела и преводи; два-три писца су, са њеном дозволом, одштампали своја писма писана њој, писма о врло важним стварима ... I, ето, цело то друштво кнез је примио као здрав новац, као најчистије злато, без примесе. Уосталом, и сви ти људи били су, баш као поручено, у најзгоднијем расположењу те вечери и врло задовољни сами собом. Сви су они до једног знали да својом посетом чине Јепанчинима велику част. На жалост, кнез није ни слутио такве танчине. Он, на пример, није слутио да Јепанчини, намеравајући тако крупну ствар као што је решавање судбине њихове кћери, не би ни смели да не покажу њега, кнеза Лава Николајевича, старом »великодостојнику«, признатом покровитељу њихове породице. »Чичица-великодостојник«, пак, премда би потпуно равнодушно саслушао вест о најстрашнијој несрећи код Јепанчиних, неизоставно би се наљутио кад би Јепанчини верили своју кћер без његова савета и , тако рећи, без његовог одобрења. Кнез Н., тај пријатни и неоспорно духовити и тако простосрдачни човек био је у највећој мери убеђен да је он нека врста сунца, које је те ноћи обасјало салон Јепанчиних. Он их је сматрао као бескрајно ниже од себе, и баш та простодушна и племенита мисао је и рађала у њему ону ванредно милу, лежерну неусиљеност и пријатељство према Јепанчинима. Он је врло добро знао да те вечери неизоставно мора нешто испричати да би очарао друштво, па се припремао са неком врстом надахнућа. Кад је после кнез Лав Николајевич ту причу саслушао, он признаде да никада дотле није имао прилике да чује тако сјајан хумор, тако задивљујућу веселост и наивност, акоро дирљиву у устима таквог донжуана какав је био кнез Н. А, међутим, да је знао кнез како је та прича стара, отрцана, како је напамет научена и како се већ похабала и дојадила по свим салонима, и само се још код невиних Јепанчиних сматрала као нека новост, изненадна, искрена и блистава успомена једног сјајног и дивног човека! Најзад, чак и Немац-песничић, иако се држао необично љубазно и скромно, тешко те и он није сматрао да својом посетом чини част овој кући... Али кнез не примети наличје, није запазио позадину. Ту невољу Аглаја није предвидела. Она беше ванредно лепа те вечери. Све су три госпођице биле елегантно обучене, иако не сувише раскошно. Биле су и некако особито очешљане. Аглаја је седела са Јевгенијем Павловичем и врло се пријатељски с њим разговарала и шалила. Јевгеније Павлович се држао солидније него иначе, такође, можда, из пажње према толиким високим гостима. Он је, уосталом, био већ одавно познат у вишем свету; он је тамо већ био свој човек, премда још млад. Тог вечера дошао је к Јепанчинима са флором на шеширу и Бјелоконска га похвали због тог флора; други неки аристократски синовац у сличној прилици можда не би за онаквим стрицем метнуо флор. I Лизавети Прокофјевној се то врло допало, али она је вечерас изгледала некако и сувише брижна. Кнез примети да га Аглаја једно двапут пажљиво погледа, и као да беше задовољна њиме. Мало-помало он се осећаше сав срећан. Његове недавне »фантастичне« мисли и страховања (после разговора са Лебедевом), кад их се изненада али често сећао, изгледали су му као немогућан па и смешан сан! (I без тога, његова прва, иако несвесна жеља, малопре и целог дана беше да некако тако удеси да не верује у онај сан.) Говорио је мало, па и то само на питања, тако да најзад сасвим ућута, те је само седео и слушао, ах се видело да се сав топи од милине. Мало-помало и у њему самом се припреми нешто налик на неко надахнуће, готово да избије при првој прилици... Проговорио је, пак, случајно, опет одговарајући на питање, и, изгледа, сасвим без нарочите намере ...

VII

Док је са уживањем гледао у Аглају, која је весело разговарала са кнезом Н. и Јевгенијем Павловичем, наједном онај старији господин англоман, који је занимао »великодостојника« у другом углу и одушевљено му нешто причао — наједном помену име Николаја Андрејевича Павлишчева. Кнез се брзо окрену према њима па поче да слуша.

Реч је била о данашњем стању и неким нередима на властеоским имањима, у н-ској губернији. Англоманово причање је, свакако, имало у себи и нешто весело, јер старац поче најзад да се смеје заједљивом говорниковом расположењу. Овај је причао течно и некако мрзовољно отежући речи, са лаким нагласком на самогласницима; причао је како је био приморан, и то баш данашњим стањем, да прода једно своје красно имање у н-ској губернији, премда немајући нарочиту потребу за новцем, упола цене, а у исто време да задржи друго имање, упропашћено, нерентабилно, и под парницом, и поврх свега још да доплати за њега. »Да бих избегао још и парницу са наследницима Павлишчевљевог имања, дигох руке и — побегох! Још једно или два таква наследства, и ја сам пропао. А имао сам тамо да добијем три хиљаде ланаца најбоље земље!« — Ето видиш... Иван Петрович је род покојном Николају Андрејевичу Павлишчеву. А ти си, чини ми се, тражио родбину — тихо рече кнезу Иван Фјодорович, који се однекуд нађе у близини, па му паде у очи кнежева напрегнута пажња с којом је слушао тај разговор. Дотле је Јепанчин занимао свог шефа, генерала, али је већ одавно приметио потпуну повученост Лава Николајевича, па је почео да се узнемирује. Он је желео да га мало увуче у разговор, те да га тако по други пут покаже и препоручи »високим особама«. — Лава Николајевича је васпитао после смрти његових родитеља Николај Андрејевич Павлишчев — убаци он ухвативши поглед Ивана Петровича. — Врло ми-и је ми-ило — примети овај. — Врло добро се сећам. Малочас кад нас је Иван Фјодорович упознао, одмах сам вас и по лику познао. Ви сте се, богами, изгледом врло мало изменили, премда сте били још дете кад сам вас видео, тако можда од десет, једанаест година. I сад имате нешто у цртама што подсећа... — Ви сте ме видели као дете? — запита га кнез са неким необичним чуђењем. — О, врло давно — настави Иван Петрович — у Златоврхову, где сте тада боравили код мојих кузина. Ја сам некад прилично често одлазио у Златоврхово; ви ме се не сећате? Врло ве- ероватно да ме се не сећате ... Ви сте тада имали неку болест, тако да сте ме једном приликом чак зачудили... — Ничега се не сећам! — ватрено потврди кнез. Још неколико речи објашњења, савршено мирног од стране Ивана Петровича и необично узрујаног од стране кнеза, и показа се да су две властелинке, старије девојке, рођаке покојног Павлишчева — које су живеле на његовом имању Златоврхову, и којима је кнез био поверен да га вјспитају — биле кузине и Ивана Петровича. Иван Петрович, уосталом, као ни други, није могао да објасни разлоге из којих се Павлишчев тако бринуо о малом кнезу, свом посвојчету. »Тада ми не падаше на памет да се заинтересујем тиме« — али се ипак показа да Иван Петрович има изврсно памћење јер се одједном сетио како је старија рођака, Марта Никитишна, била строга према малом питомцу, »тако да сам с њом имао и речи око вас, због њеног начина васпитања ... Јер, стално батине, и само батине, једном болешљивом детету — па то је ... признајте и сами« ... Затим се још сети како је, напротив, млађа кузина, Наталија Никитишна, била врло нежна према сиротом дечку ... »Њих две сад«, објасни он даље, »живе у н-ској губернији (само не знам да ли су још живе), где су наследиле од Павлишчева једно прилично имањце. Марта Никитишна је, мислим, хтела у манастир да иде; уосталом, не смем да тврдим, можда сам то за неку другу чуо... Да, то су ми о докторки ономад причали ...« Кнез то саслуша са очима зажареним од усхићења и раздраганости. Он необично ватрено изјави, са своје стране, да никад неће себи опростити што за свих шест месеци свог бављења по губернијама у унутрашњости није нашао времена да пронађе и обиђе те своје некадашње старатељке. »Сваког дана је намеравао, ах би га сваки пут околности спречиле... али сад оне живе већ у н- ској губернији« — објасни он даље. — Дакле, ви знате Наталију Никитишну? Каква дивна, каква света душа! Али и Марта Никитишна... опростите, ви, изгледа, грешите у погледу Марте Никитишне! Она јесте да је била строга, али... немогућно је не изгубити стрпљење... са онаквим идиотом какав сам ја тада био (хи-хи!). Јер ја сам онда био потпун идиот, нећете ми веровати (ха-ха!). Уосталом... уосталом, ви сте ме тада видели и... Него, како то, молим вас, да се ја вас не сећам? Дакле, ви сте... о, боже, па зар сте ви збиља рођак Николаја Андрејевича Павлишчева? — У-ве-равам вас — осмехну се Иван Петрович, загледавши се у кнеза. — О, не кажем ја то стога што... што сумњам... и, најзад, зар се у то може сумњати (хе-хе!)... макар и најмање? То јест, чак и најмање! (Хе-хе!) Него стога што је покојни Николај Андрејевич Павлишчев био тако диван човек! Ретко великодушан човек, богами, уверавам вас! Кнез не да се гушио, него је просто »грцао од предоброг срца«, како се изразила о томе сутра ујутру Аделаида у разговору са својим вереником, кнезом Ш. — О, боже мој! — засмеја се Иван Петрович. — А што ја не бих био рођак баш и великодушног човека? — Боже! — викну кнез збунивши се, журећи се и падајући у ватру све више — ја... ја сам, ето, опет рекао глупост, али тако је и морало бити, јер сам ја ... ја... ја ... уосталом, није о томе реч! Уосталом, шта значим ту сад ја, молим вас, где је реч о тако крупним стварима ... о тако огрорнним стварима! I то још у поређењу са тако ретко великодушним човеком ... јер он је, богами, био највеликодушнији човек, зар није? Па зар није? Кнез је чак дрхтао. Зашто се наједном тако узбудио, зашто је пао у тако раздрагано усхићење, потпуно без повода, и не у складу са предметом разговора — то би тешко било рећи. Он је био већ у таквом расположењу и скоро је осећао у том тренутку према некоме, и због нечега, најтоплију и најискренију захвалност — можда према самом Ивану Петровичу, а тешко да не и према свима гостима уопште. Он се просто топио од среће. Иван Петрович поче, најзад, да се загледа у њега много пажљивије, а врло пажљиво га је посматрао и »великодостојник«. Бјелоконска упери у кнеза љутит поглед и стеже усне. Кнез Н., Јевгеније Павлович, кнез Ш. и девојке — сви прекидоше разговор па слушаху. Чинило се да се Аглаја уплашила, а Лизавета Прокофјевна се просто запрепастила ... Чудне су биле и оне — ћерке и мамица: сматрале су и закључиле да је за кнеза најбоље да цело вече преседи ћутећи; али чим су га виделе у углу салона, у потпуној усамљености и сасвим задовољног својом судбином, оне се одмах узнемирише. Александра већ хтеде да оде до њега па да га пажљиво, кроз целу собу, прикључи друштву, то јест друштву кнеза Н., близу Бјелоконске. А сад, кад кнез сам поче да говори, оне се још више узнемирише. — Да је био изванредан човек, то имате право — убедљиво и већ без осмеха рече Иван Петрович. — Да, да ... то је био диван човек! Диван и узорит — додаде он, поћутавши. — I слободно се може рећи, достојан сваког поштовања — додаде још убедљивије после треће паузе — ... и врло је пријатно видети да и ви... — Ама, да ли је тај Павлишчев имао аферу некакву ... чудновату ... са опатом, са опатом ... сад сам заборавио са каквим опатом, али знам да је тада цео свет причао нешто о томе — рече, као присећајући се, »великодостојник«. — Са опатом Гуроом, језуитом — подсети га Иван Петрович — да, ето, такви су наши најбољи и најврлији људи! Јер он је заиста био човек од старе лозе, имућан, био је камерхер, и да је ... наставио да служи... Него тако: напушта одједном службу, и све само зато да би прешао у католичанство и да постане језуит, и то, тако рећи, отворено, са некаквим поносом. Богами, срећа те је умро... да; јер тада су сви говорили. Кнез је био изван себе. — Ко? Павлишчев?... Павлишчев прешао у католичанство? То није могућно! — викну он ужаснут. — Ех, »није могућно«! — прогунђа са висине Иван Петрович. — То је већ много кад се тако нешто каже, признајте, драги мој кнеже, и сами... Уосталом, ви толико цените покојника... доиста, он је био красан човек, чиме ја и тумачим, у главним потезима, успех оне протуве Гуроа. Али питајте ви мене, колико сам муке и посла имао због те ствари... и то баш са тим истим Гуроом! ... Замислите — обрати се он наједном старцу — они су чак полагали право на наследство, тако да сам био принуђен да прибегнем најенергичнијим мерама... да их уразумим... јер то су вам били мајстори! Јоште какви мајстори! Али све се, хвала богу, дешавало у Москви, ја одмах одем до грофа, те смо их ... уразумили. — Ви не можете да замислите колико сте ме ожалостили и запрепастили! — викну опет кнез. — Сажаљевам, али све су то, у ствари, ситнице, па би се ситницама и завршило као и увек; у то сам уверен. Прошлог лета — обрати се он опет чичици — и грофица К. је, кажу, ступила у некакав католички манастир, у иностранству. Наш свет некако не може да се одржи само ако падне под утицај тих ... протува ... нарочито у иностранству. — То је све због наше, мислим... преморености — са ауторитетом прошушљета чичица. — Него, они тамо имају и начин да проповедају... елегантан, свој ... и знају да застраше човека. I мене су тридесет друге године, у Бечу, тако заокупили, верујте, само ја им се нисам дао, него сам утекао, ха-ха! Верујте ми да сам побегао ... — Ја сам чула да си ти тада, драги мој, са лепотицом грофицом Ливицком побегао из Беча у Париз и да си своју дужност напустио, а не од језуита — убаци наједном Бјелоконска. — Па ипак од језуита, опет на то излази да сам баш од језуита побегао! — прихвати чичица, засмејавши се при пријатном сећању. — А ви сте, канда, врло побожни, што је тако ретко код данашњег младог света— љубазно се обрати он кнезу Лаву Николајевичу, који је слушао отворених уста, и још непрестано запањен, ћичица је очевидно желео да упозна кнеза изближе; из извесних разлога он се заинтересовао за кнеза. — Павлишчев је био блистав ум и хришћанин, прави хришћанин — изговори наједном кнез — па како се онда могао потчинити вери... нехришћанској ? ... Јер католичанство је исто што и нехришћанска вера! — додаде он наједном севнувши очима и гледајући преда се, обухватајући погледом све заједно. — Но, то је већ много — промрмља чичица па се зачуђено загледа у Ивана Фјодоровича. — Кажете да није католичанство хришћанска вера? — окрену се на столици Иван Петрович — него каква? — Пре свега нехришћанска! — необично узбуђено и прекомерно оштро поче опет кнез. — То прво, а друго, римски католицизам је гори и од атеизма, то је моје мишљење! Да! Такво је моје мишљење! Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се, изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично давнашње убеђење, и оно је и мене много намучило ... Римски католицизам верује да се без васионске државне власти црква не може одржати на Земљи, па виче: Нон поссумус! По моме мишљењу, римски католицизам није уопште ни вера, него непосредан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео земљу, земаљски престо, и узео је мач. I од то доба све тако и иде, само су мачу додали још и лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство. Па зар то није антихристова наука? Зар је могло да се из тога не изроди атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог римског католицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих; јер, зар су могли они веровати сами себи? Он је и ојачао због одвратности према њима. Он је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас не верују само још поједини сталежи, како ономад лепо рече Јевгеније Павлович ... они што су изгубили корен. Али тамо, у Европи, тамо већ огромне масе народа почињу да не верују... некада због мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према цркви и хришћанству. Кнез се заустави да предахне, страшно је брзо говорио. Био је блед и нестајало му је даха. Сви се загледаху; али се најзад чичица отворено насмеја. Кнез Н. извади лорњон па се, не скидајући поглед, загледа у кнеза. Немац-песник измили из угла, примаче се ближе столу, смешећи се злослутним осмејком. — Ви много пре-те-рује-те — отеже Иван Петрович са извесном досадом и као да зазире од нечега — и њихова црква има својих представника достојних сваког поштовања и пуних врлина — Ја никада нисам ни говорио о појединим представницима цркве. Говорио сам о римском католицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може цркве сасвим нестати? Ја то никада нисам рекао! — Слажем се, али све је то познато, па и... непотребно и... спада у богословље ... — А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свих нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо што још никако не увиђамо да то није само и искључиво богословска ствар! Јер и социјализам је производ католичанства и његове суштине! I он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морална супротност католицизму, да собом замени изгубљену моралну власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не преко Христа, него насиљем! I то је слобода преко насиља, то је такође уједињење помоћу мача и крви. »Не смеш веровати у бога, не смеш имати својине, не смеш имати личности фратерните оу ла морт, два милиона глава!« »По делима њиховим познаћете их«, тако је речено у јеванђељу. I не мислите да је то све тако невино и безопасно за нас; о, ту је потребан отпор, и што пре, што пре! Потребно је да насупрот Западу засија наш Христос, кога смо ми сачували, а кога они никад нису познавали! Не да се ропски хватамо на језуитски мамац, него носећи им нашу, руску цивилизацију ... Треба да станемо пред њих, и нека нико овде код нас не прича како је њихова проповед фина, као што то малочас неко рече ... — Али дозволите, дозволите — страшно се узнемири Иван Петрович, обзирући се около и већ почињући да се плаши — све ваше мисли су, наравно, похвалне и пуне патриотизма, али све је то у највећој мери преувеличано и... и боље ће бити да то оставимо ... — Не, није преувеличано, пре је још умањено; баш је умањено, јер ја немам снаге да се изразим, али... — Ама, до-зво-лите! Кнез ућута. Он је седео, усправљен на столици, и непомично је зажареним погледом посматрао Ивана Петровича. — Мени изгледа да је вас претерано потресао случај са вашим добротвором — примети чичица љубазно и не губећи хладнокрвност — ви падате у ватру... можда због своје усамљености. Кад бисте мало више живели са људима, у друштву — а у отменом свету ће вас, надам се, лепо дочекати, као изванредног младог човека — ваше одушевљење би се, наравно, мало сталожило и ви бисте видели да је све то много једноставније... а, осим тога, такви ретки случајеви... се дешавају. По моме мишљењу, делимично због наше презасићености, а делимично од ... досаде ... — Тако је, баш тако! — викну кнез — сјајна мисао! Баш »од досаде, од ове наше досаде«. Не због презасићености, него, напротив, због жеђи... Не због презасићености, у томе сте погрешили! Не само због жеђи, него због ватре, због грозничаве жеђи! I... и немојте мислити да је то у тако незнатној мери да се човек томе може само смејати. Опростите ми, али треба умети предосећати! Наши људи кад стигну до обале, кад поверују да је то обала, они јој се толико обрадују да одмах преврше меру, зашто то? Ви се, ето, чудите Павлишчеву, ви све приписујете његовој лудости или доброти, али то није тачно! Јер не само нас него целу Европу зачуђава, у таквим случајевима, наша руска страсност: кад се наш човек покатоличи, он одмах иде у језуите, и то у оне нај затрованије. Ако постане атеист, неизоставно ће тражити да се вера у бога насилно искорени, дакле, огњем и мачем! Откуд то, зашто наједном такав фанатизам? Зар ви то не знате? Он то чини стога што је нашао свој завичај који овде није запазио, па му се обрадовао. Обалу, копно је нашао па је похрлио да га љуби! Јер није то све само због сујете, не постају само због рђавих сујетних осећања руски атеисти и руски језуити, него због духовног бола, због духовне жеђи, због жудње за вишим делом, за чврстим тлом, за отаџбином, у коју су престали да верују стога што је никад нису познавали! Русу је тако лако да постане атеист, лакше него свим другима у целом свету! Наш човек не постаје просто атеиста, него неизоставно поверује у атеизам као у нову веру никако не примећујући да је поверовао у нулу. Ето вам наше жеђи! »Ко нема тла под собом, тај ни бога нема ...« То није мој израз. То је израз једног трговца, секташа, којег сам срео на путу. Он се, истина, није тако изразио, него је рекао: »Ко се рођене земље одрекао, тај се и бога свога одрекао.« Кад човек само помисли да су наши најобразованији људи прелазили чак у секту хлистоваца... Уосталом, по чему је у том случају хлистовштина гора од нихилизма, језуитства, атеизма? чак је можда и дубља од њих! Ето до чега је доводила чежња! ... Откријте жедним и грозничавим Колумбовим сапутницима обалу Новог света, откријте Русима руски »Свет«, допустите и м да пронађу то злато, то благо, скривено од њега у земљи! Покажите и м у будућности препород целог човечанства, и његов васкрс можда само помоћу руске мисли, помоћу руског бога и Христа, па ћете видети какав ће горостас, моћан и правичан, мудар и кротак, да израсте пред задивљеним светом, задивљеним и уплашеним, јер они од нас очекују само мач, мач и насиље, јер, судећи према себи, они не могу да нас замисле друкчије но као варваре ... I то је тако досад, али што даље, то све више! I... Ту се наједном деси нешто, и говорникова беседа би прекинута на сасвим неочекиван начин. Цела та плаховита беседа, сва та бујица страсних и немирних речи и несређених усхићених мисли, које као да су се гурале у нереду и прескакале једне преко других — све је то наговештавало нешто опасно, нешто нарочито у расположењу овог младог човека, тако ненадно узаврелог, на изглед без икаквог повода. Они присутни у салону који су познавали кнеза чудили су се бојажљиво (а неки стидећи се) његовом испаду који се толико није слагао са његовом свагдашњом бојажљивом уздржијивошћу, са његовим ретким и особитим тактом у по неким случајевима и са урођеним осећањем праве пристојности. Није се могло разумети како је то избило јер вест о Павлишчеву ипак није могла бити узрок. У женском углу су сматрали да је померио памећу, а Бјелоконска доцније признаде да »још само тренутак, и она је већ хтела да бежи«. Чичице се скоро пренаразише од првог изненађења; генерал-претпостављени, незадовољно и мрко посматраше са свога места. Инжењерски пуковник је седео потпуно непомично. Немац чак. пребледе, али се још увек смешио својим извештаченим осмејком, погледајући на остале, како ће они примити. Уосталом, све то, »цео скандал« могао се завршити на најобичнији и најприроднији начин, можда већ после неколико тренутака јер, веома зачуђен, али дошавши к себи пре свих, Иван Фјодорович је већ неколико пута покушавао да задржи кнеза; не успевши у томе, он крену сада према њему са чврстом и одлучном намером. Још тренутак и он би се, ако би то било потребно, можда одлучио да пријатељски изведе кнеза из собе, извинивши га његовом болешћу, што би можда доиста било тачно, и у шта је Иван Фјодорович у себи тврдо веровао ... Али ствар узе сасвим други правац. Још у почетку, чим је ушао у салон, кнез седе што је могуће даље од кинеске вазе, којом га је онако наплашила Аглаја. Изгледа скоро невероватно да се после јучерашњих Аглајиних речи у њему угнездило некакво неискоренљиво уверење, некакво чудно и немогућно предосећање да ће он неизоставно, и баш сутра, разбити ту вазу, па ма како је обилазио и ма колико избегавао ту несрећу. Али било је тако. У току вечера, други, и светли утисци почеше да обузимају његову свест, о чему смо већ говорили. Он тако заборави своје предосећање. I када чу оно о Павлишчеву, и кад га Иван Фјодорович доведе и поново представи Ивану Петровичу, он се премести ближе столу и нађе се таман у наслоњачи поред огромне дивне кинеске вазе која је стајала на постољу скоро поред самог његовог лакта, нешто мало позади њега. При својим последњим рецима он се наједном диже, непажљиво размахну руком, крену некако раменом и.. . зачу се општи узвик! Ваза се накриви, из почетка као неодлучно да ли да падне на главу неком од стараца, али се наједанпут накрену на супротну страну, ка Немцу, који ужаснут једва одскочи у страну, и — тресну на земљу. Лом, Вика и скупоцени комади који се разлетеше по ћилиму, страх, пренераженост — о, шта је осећао кнез, то је тешко, па скоро и непотребно описати! Али не можемо да не поменемо једно чудно осећање које га пренерази баш у том тренутку и издвоји се из гомиле свих других мутних и страшних осећања; није то био стид, ни скандал, ни страх, ни изненадност, што га је највише запрепастило, него остварено пророчанство! Чега је то било у тој мисли тако неодољивог, он то не би могао себи објаснити, само је осећао да је усред срца погођен, и стајао је у скоро мистичном страху. Још тренутак, и пред њим као да се све рашири, наместо ужаса — светлост и радост, усхићење; нешто поче да га гуши и... али тренутак прође. Хвала богу, није било оно! Он предахну и погледа око себе ... Задуго као да није разумевао ону забуну око себе, то јест разумевао је потпуно, и све је видео, али је стајао као издвојен човек, који ни у чему не учествује, и који је као невидљив из бајке ушао у собу, па посматра непознате, али занимљиве људе. Видео је како купе разбијено комаде, чуо је брзе разговоре, видео је Аглају, бледу, и како га чудно гледа, врло чудно: у њеним очима не беше ни труни мржње, нимало Ијутине. Она га је гледала уплашеним, али симпатичним погледом, док је на друге бацала погледе који су севали... Њему се наједном слатко стеже срце. Најзад, он виде, на своје велико изненађење, да су сви опет поседали, па чак и да се смеју, као да се ништа није догодило! Идућег тренутка смех се још јаче појача: сад су се већ њему смејали, његовој запањеној укочености, али су се смејали пријатељски, весело. Многи су га ословљавали и говорили му пријатно, а прва Лизавета Прокофјевна: она је говорила кроз смех, и то нешто врло, врло лепо. Наједном он осети да га Иван Фјодорович пријатељски тапше по рамену; Иван Петрович се такође смејао; али још бољи, још привлачнији, и још симпатичнији био је »великодостојник«; он узе кнеза за руку, па му, пола стежући је, а пола тапкајући по њој дланом друге руке, саветоваше да се прибере, баш као малом уплашеном малишану, што се страшно допаде кнезу, и најзад га посади до себе. Кнез је са уживањем посматрао његово лице и још никако није имао снаге да проговори, нестајало му је даха. Лице чичино му се веома допадало. — Како? — промрмља он најзад — ви ми збиља праштате? I... ви, Лизавета Прокофјевна? Смех се појача; кнезу навреше сузе на очи; он није могао себи да верује, и био је очаран. — Наравно, ваза је била изванредна. Ја је памтим овде већ једно петнаест година, да... — поче нешто Иван Петрович. — Ама, није то ништа! I човеку дође крај, а како неће земљаном лонцу! — гласно рече Лизавета Прокофјевна. — Па зар си се ти баш толико уплашио, Лаве Николајевичу? — додаде она бојажљиво — немој, мили, немој; богами, ти ме збиља плашиш. — I баш све ми праштате? За све, осим вазе? — устаде кнез нагло са свог места, али га чичица одмах опет повуче за рукав. Није хтео да га пушта. — C'ест трес цуриеуx ет ц'ест трес сериеуx! — шапну он преко стола Ивану Петровичу, уосталом прилично гласно; кнез је то можда и чуо. — Дакле, ја никога од вас нисам увредио? Нећете ми веровати колико сам срећан због те мисли. Али тако је и морало бити! Зар бих могао некога овде увредити? Ја вас, опет, вређам ако тако мислим. — Умирите се, драги мој, то је преувеличавање, уопште немате шта да захваљујете. То је дивно осећање, али је претерано. — Па ја вам и не захваљујем, него само ... уживам у вама: ја сам срећан кад вас гледам. Можда и глупо говорим, али морам да говорим, да објасним ... па макар из поштовања према себи. Код њега је све било нагло, магловито и грозничаво; врло је лако могућно да неке речи које је говорио нису биле оне које је желео да каже. Својим погледом као да је питао да ли може да говори. Поглед му је падао на Бјелоконску. — Ништа, синовче, настави ти, настави, само немој да се гушиш — примети она. — Јер си и малочас почео гушећи се, па ето докле си доспео. Говори слободно. Ова господа су видела досад и чудније људе него што си ти, нећеш их изненадити, а ти ниси баш нека богзна каква загонетка, само што си, ето, вазу разбио и поплашио нас. Кнез је саслуша смешећи се. — Јесте ли то ви — обрати се он наједном чичици — јесте ли ви пре три месеца спасли од прогонства студента Поткумова и чиновника Швабрина? Ту чичица чак мало поцрвене, па промрмља да кнез треба да се умири. — А за вас сам чуо — обрати се он одмах Ивану Петровичу — да сте у н-ској губернији својим сељацима-погорелцима, већ ослобођеним, мада су вам начинили много непријатности, бесплатно дали грађу да подигну нове куће. — Но, то је претеривање — промрмља Иван Петрович пријатно се, уосталом, испрсивши. Тог пута је имао потпуно право рекавши да ј е »претеривање«, ј ер ј е била врло нетачна вест која је допрла до кнеза. — А ви, кнегињо — обрати се он наједном Бјелоконској са ведрим осмејком — зар ме нисте ви пре пола године примили у Москви као рођеног сина, после писма Лизавете Прокофјевне, и збиља сте ми као рођеном сину дали један савет који ја никад нећу заборавити. Сећате ли се? — Ама, куд си се то затрчао! — проговори незадовољно Бјелоконска. — Добар си човек, само си смешан: да ти човек две паре, а ти захваљујеш као да ти је живот спасао. Ти мислиш да је то нешто лепо, а у ствари је одвратно. Она се скоро наљути, али се одједном насмеја, и то овог пута благим смехом. Разведри се лице и Лизавете Прокофјевне, озари се и Иван Фјодорович. — Ја сам одувек говорио да је Лав Николајевич човек ... човек... једном речи, само кад се не би гушио од узбуђења, што каже кнегиња... — добаци генерал у радосном одушевљењу, понављајући речи Бјелоконске, којима се дивио. Једина Аглаја била је некако тужна; али лице јој је пламтело; можда и од љутине. — Збиља красан младић — промрмља опет чичица Ивану Петровичу. — Ја сам овамо дошао тешка срца — настави кнез још увек све више се збуњујући, све брже и брже, све чудније и одушевљење — ја... ја сам се бојао вас, а бојао сам се и себе. Још највише себе. Долазећи овамо, у Петроград, обећао сам самом себи да ћу неизоставно видети наше прве људе, од старинског рода, исконске, којима и сам припадам, а међу којима сам од првих по роду. Ето сад и седим са кнежевима, као и сам што сам, зар не? ... Хтео сам да вас упознам, и то је било потребно, врло, врло потребно ... Увек сам слушао о вама и сувише рђавог, више него доброг; о вашем ситничарству и једностраности ваших интереса, о заосталости, о вашем оскудном образовању, о смешним навикама... о, тако се много о вама пише и говори! Ишао сам овамо данас радознао и збуњен; требало је да сам видим и да се лично осведочим да ли тај највиши слој руског друштва доиста већ није ни за шта, да ли га је време прегазило, да ли су пресахнули извори некадашње снаге и само је кадар да умре, али још увек у ситној, завидљивој борби са људима будућности, сметајући им и не примећујући да сам умире. Ја ни раније нисам у то потпуно веровао, јер код нас раније та највиша класа није ни постојала, осим, можда, на двору: бирократија или... љубимци случаја, а сад је сасвим ишчезла, зар не? — Е, то већ никако није тачно — заједљиво се насмеја Иван Петрович. — Ето га, опет је појахао свог коњића! — не издржа и рече Бјолоконска. — Лаиссез ле дире, он, ето, сав дрхти — упозори их опет чичица на по гласа. Кнез је био потпуно ван себе. — А шта је у ствари? Ја, у ствари, видех људе отмене, простосрдачне, интелигентне; видео сам старца који је пажљив и љубазан према дечку као што сам ја, и хоће да га саслуша; видим људе способне да разумеју и праштају, људе руске и добре, скоро исто онако добре и срдачне као они које сам нашао и тамо, ништа горе. Па сад помислите колико сам радосно зачуђен! О, дозволите ми да то искажем! Много су ми казивали, а и сам сам много веровао да је у свету све манир, све преживела форма, а да је суштина живота учмала; али сада видим да то не може бити код нас; то је негде другде, али никако не код нас. Зар сте ви сви овде језуити и варалице? ... Малочас сам слушао како кнез Н. прича: зар то није простодушан, надахнут хумор, зар не сушта добродушност? Зар могу онакве речи да изађу из уста човека... мртвог, спарушена срца и талента? Зар би се мртваци могли према мени понашати онако као ви? Па зар то није богат материјал... за будућност, за надање? Зар такви људи могу да не схвате и да заостану? — Још једном вас молим, умирите се, драги мој; ми ћемо о свему томе други пут разговарати и мени ће бити драго... — насмехну се »великодостојник«. Иван Петрович се накашља и промешкољи у својој наслоњачи; Иван Фјодорович се помаче; генерал-претпостављени је разговарао са »великодостојниковом« женом не обраћајући више ни најмању пажњу на кнеза; али његова сабеседница често ослушкиваше и бацаше погледе. — Не, збиља, боље је и пак да говорим! — настави кнез са новим грозничавим полетом, некако нарочито поверљиво и чак интимно обраћајући се чичици. — Аглаја Ивановна ми је јуче забранила да говорим, па ми је чак набројила теме о којима не смем говорити; она зна да ја са тим темама испадам смешан! Мени је већ двадесет седма година, а знам да сам детињаст! Немам права да изражавам своје мисли, то сам већ одавно рекао; само сам у Москви, са Рогожином, отворено говорио... Ја и он смо читали Пушкина, целог смо га прочитали; он ништа није знао, чак није ни чуо био за Пушкина... Ја се увек бојим да својим смешним изгледом не компромитујем мисао и главну идеју. Немам потребно понашање. Моје понашање је увек наопако, а то изазива смех и понижава идеју. I осећање мере ми недостаје, а то је важно, то је управо главно... I врло добро знам да је боље да седим и да ћутим. Кад се узјогуним и ћутим, онда изгледам чак и врло мудар, а осим тога размишљам. Али сад је боље да говорим. Почео сам да говорим стога што ме ви тако дивно гледате; ви имате дивно лице! Јуче сам Аглаји Ивановној дао реч да ћу цело вече ћутати. — Враимент? — осмехну се чичица. — Али покаткад налазим да нисам у праву што тако мислим: јер искреност ипак више вреди него начин држања, зар не? — Понекад. — Ја хоћу све да објасним, све, све, све! О, да! Ви мислите да сам утопист? Идеолог? О не, ја имам, верујте ми, све само једноставне мисли... Не верујете? Ви се смешите? Знате ли да сам ја понекад подлац јер губим веру; ето, вечерас идем овамо па мислим: »Како ћу само да започнем с њима разговор? Којим речима треба почети па да ме макар колико- толико разумеју?« Како сам се само бојао, али од вас сам се највише страшио! А, међутим, зар сам се могао бојати, зар није било срамота бојати се? Ста је с тим што на једног напредног човека долази читав бездан заосталих и рђавих? У томе се баш и састоји моја радост што сам се уверио да уопште нема бездана, него је све сам живи материјал! Не треба да се бунимо што смо смешни, зар не? Јер то је доиста тако; ми смо смешни, лакомислени, имамо ружне навике, живот нам је досадан, не умемо да посматрамо, не знамо да схватимо ... сви смо такви... сви, и ви, и ја, и они! Ето, на пример, ви се не налазите увређени што вам ја у очи кажем да сте смешни! А кад је тако, зар ви онда нисте материјал? Знате ли да је, по моме мишљењу, понекад добро бити смешан, па и боље је: људи тада лакше могу да праштају један другом, па се лакше и сами смире: јер не може се све одједном разумети, немогуће је почети савршенством! Да би се дошло да савршенства, мора се испрва много штошта и не разумевати. Ако будемо сувише брзо схватили, лако се може десити да нећемо схватити како треба. Ја ово говорим вама, вама, јер ви сте умели већ тако много да разумете и... да не разумете. Сада се већ за вас не плашим; ви се, надам се, не љутите што вам такве речи говори овакав дечак? Наравно да не! О, ви ћете умети да опростите онима који вас увреде, па чак и онима који вас не увреде; јер најтеже је опростити онима који нас ничим нису увредили, и то баш због тога што нас нису увредили, и што је, према томе, наша тужба неоснована... Ето шта сам очекивао од најбољих људи, ето шта сам хитао, долазећи овамо, да им кажем, а нисам знао како да кажем ... Ви се смејете, Иване Петровичу? Мислите ли можда да сам се ја због оних бојао, да сам њихов адвокат, демократа, поборник једнакости? — насмеја се он хистерично (он се сваког часа смејао кратким и усхићеним смехом). — Ја се за вас бојим, за све вас и за све нас скупа. Јер и ја сам кнез од давнина и седим са кнежевима. I говорим зато да спасем све нас, да се нашем сталежу не утре траг, тек онако, у мраку, не схвативши ништа, гложећи се око свачега и све проћердавши. Зашто да ишчезнемо и да уступимо место другима кад можемо и да останемо вођи и старешине? Ако будемо вођи, бићемо и старешине. Постанимо слуге да бисмо били старешине. Он покушаваше да устане са наслоњаче, али га старац непрестано задржаваше гледајући га са немиром који се стално повећавао. — Чујте ме! Знам да није лепо само причати, много више вреди обичан пример, боље просто почети... Ја сам већ почео... и, и зар је збиља могуће бити несрећан? О, шта су моји јади и моје невоље ако сам способан да будем срећан? Верујте, ја не разумем како је могућно да неко пролази поред дрвета и да се не осети срећним што га види? Да разговара са човеком и да не буде срећан што га воли! О, ја само не умем да искажем... али на сваком кораку има толико много ствари, тако дивних, да и онај у највећој мери заблудели човек мора увидети како је леп овај свет. Погледајте дете, погледајте зору божју, погледајте травку како расте; погледајте очи које вас гледају и воле вас ... Он је већ одавно говорио стојећи. Старчић га уплашено гледаше. Лизавета Прокофјевна викну: »Јао, боже!« — осетивши прва шта је код њега, па пљесну рукама. Аглаја му брзо притрча, стиже да га прихвати на своје руке, и са ужасом, са унакаженим од бола лицем чу дивљи крик »духа који протресе и обори« несрећнога. Болесник је лежао на ћилиму. Неко стиже да му брже подметне под главу јастуче. Томе се нико није надао. Четврт часа доцније су кнез Н., Јевгеније Павлович и чичица покушали да госте опет развеселе, али се већ после пола часа сви разиђоше. Изговорено је много речи саучешћа, много сажаљења, неколико мишљења. Иван Петрович се, између осталог, изрази да је »млади човек славенофил, или нешто слично, али да то, уосталом, није опасно«. »Чичица- великодостојник« не рече ништа. Истина, после тога су се сви два-три дана помало и љутили: Иван Петрович се чак нашао и увређен, али не много. Генерал-претпостављени беше неко време нешто хладан према Ивану Фјодоровичу. »Покровитељ« породице, »великодостојник«, такође нешто прогњави оцу породице као поуку, при чему љубазно изрази да се веома интересује за Аглајину судбину. Он је збиља био веома добар човек; али међу узроцима његовог интересовања за кнеза у току вечера био је и стари случај кнеза и Настасје Филиповне. Он је о томе нешто начуо и врло се заинтересовао. Чак је хтео да се распита. Бјелокоска, одлазећи од Јепанчиних, рече Лизавети Прокофјевној: — Паа, и добар је, и не ваља; а ако баш хоћеш да ти кажем своје мишљење, више не ваља. I сама видиш какав је човек ... болестан човек! Лизавета Прокофјевна одлучи коначно у себи да је младожења »немогућан«, и преко ноћи се зарече да »док је она жива, неће кнез бити Аглајин муж«. С том мишљу и устаде изјутра. Али тог истог дана око један, за доручком, она дође у велику противречност са собом. На једно, уосталом, необично опрезно питање сестара, Аглаја одједном одговори хладно, али охоло, као да одсече: — Ја му никад никакву реч нисам дала, нити сам га иједног тренутка сматрала за свог вереника. Он је мени туђ као и сваки други. Ту Лизавета Прокофјевна наједном плану. — Томе се од тебе не бих надала — рече она огорчено — он је као младожења немогућан, то знам, и хвала богу што се овако десило; али од тебе такве речи нисам очекивала. Мислила сам да ћеш сасвим друкчија бити. Ја бих све оне од јуче растерала, а њега бих задржала ... ето какав је он човек!... Ту наједном стаде, чисто и сама уплаши вши се онога што је рекла. Али да је само знала колико је неправична била према својој кћери у том тренутку! У Аглајиној глави је све већ било одлучено. Она је само чекала тренутак који је имао све да реши, и свака напомена, сваки непажљив додир је као дубока рана раздирао њено срце.

VIII

I за кнеза то јутро поче под утицајем тешких предосећања; њих је могућно било објаснити његовим болесним стањем, али он је био и сувише тужан без одређеног узрока и то га је највише тиштало. Истина, пред њим су биле јарке, тешке и болне чињенице, но његова туга је ишла даље од свега чега се сећао; он је схватио да се овако сам не може умирити. Мало- помало, у њему се укорени очекивање да ће му се баш данас десити нешто значајно и одлучујуће. Синоћни његов напад беше од лакших; осим тешког нерасположења, неког притиска у глави и бола у рукама није осећао никакве друге тегобе. Глава му је радила доста јасно, мада му је душа била болна. Устао је прилично касно и одмах се јасно сети синоћне вечери. Премда не сасвим подробно, али ипак се сети и тога како су га пола часа после напада довели кући. Дознаде да је већ долазио човек од Јепанчиних да чује како му је. Око једанаест и по дође и други; то му беше пријатно. Вера Лебедева стигла је међу првима да га посети и да га подвори. У првом тренутку кад га је видела, она се заплака, али кад је кнез одмах затим умири, она се засмеја. Њега некако наједном изненади велико сажаљење те девојке према њему; он дохвати њену руку па је пољуби. Вера плану. — Ах, шта вам је, шта радите? — викну она, уплашена, брзо тргнувши руку. Она оде некако чудно збуњена. Уосталом, ипак стиже да исприча кнезу да је њен отац још рано у зору отишао до »покојника«, како је називао генерала, да дозна да ли није можда умро преконоћ. I још му рече да се чује како причају да ће сигурно ускоро умрети. Пред дванаест Лебедев се врати кући и дође кнезу, али, у ствари, »само на часак: да чује како је са драгоценим здрављем« итд. — и осим тога да завири у »орманче«. Само је уздисао и стењао, те га кнез ускоро испрати. Но Лебедев ипак покуша да се распита за јучерашњи напад иако се видело да је већ о свему до појединости обавештен. После њега сврати Коља, такође на часак; овај се збиља журио и био је веома јако и суморно узбуђен. Поче тиме што отворено и упорно затражи од кнеза да му објасни све што се од њега крило, додавши да је јуче скоро све и дознао. Био је веома и дубоко потресен. Са свим могућим саосећањем за које је био способан кнез исприча целу ствар, потпуно тачно приказавши чињенице, и као громом порази јадног дечака. Он не могаде ни речи да изговори, него се само ћутећи заплака. Кнез осети да је то био један од оних утисака који вечно остају и чине прелом у младићевом животу заувек. Покуша да му изложи своје гледиште на ту ствар, додавши да је по његовом схватању можда и смрт старчева дошла углавном због ужаса који му је остао у срцу после оне грешке, јер за то није свако способан. Кољине очи севнуше кад саслуша кнеза. — Гадови су сви они: и Гања, и Варја, и Птицин! Ја с њима нећу да се свађам, али од овог часа наши путеви се раздвајају! Ах, кнеже, ја сам од јуче осетио тако много новог; то ми је била лекција! I мајку сад сматрам као да је остала само на мени; истина, она је код Варје обезбеђена, али све то није оно... Па скочи, сетивши се да чекају на њега, на брзу руку запита за стање кнежевог здравља и, саслушавши одговор, наједном журно додаде: — Да немате можда још што? Ћуо сам да је јуче... (уосталом, ја немам права), али ако вам кад било у нечем затреба веран слуга, он је пред вама. Мени се чини да обојица нисмо много срећни, зар не? Али... ја се не распитујем, не распитујем ... Он оде, а кнез се још више замисли: сви слуте неку несрећу, сви су већ створили закључке, сви гледају као да нешто знају, и то нешто што он не зна. Лебедев испитује, Коља отворено наговештава, а Вера плаче. Најзад, он љутито одмахну руком: »Проклета болесна осетљивост!« помисли он. Кад око два часа опази Јепанчине где долазе да га »један часак« обиђу, лице му се разведри. Они су доиста свратили на часак. Лизавета Прокофјевна, уставши од доручка, рече да ће се ићи у шетњу, и то сви заједно, и одмах. То обавештење беше издато у облику наредбе, одсечно, суво, без објашњења. Изађоше сви, то јест мајка, девојке и кнез Ш. Лизавета Прокофјевна се одмах упути правцем супротним од онога којим су сваког дана шетали. Сви су видели у чему је ствар, и сви су ћутали, бојећи се да не наљуте мајку, а она је, као кријући се од пребацивања и противљења, ишла испред свих, не осврћући се. Најзад Аделаида примети да кад се шета, не треба толико журити, и да мајку не могу да стигну. — Слушајте — окрену се наједном Лизавета Прокофјевна — сад смо баш поред његове куће. Ма шта тамо Аглаја мислила и ма шта се десило доцније, он нама није туђин, а сад га је још поврх свега и несрећа задесила, и болестан је. У сваком случају, ја ћу свратити да га обиђем. Ко хоће са мном, нека пође, ко неће, нек иде даље. Пут је широк! Разуме се, уђоше сви. Кнез, као човек од реда, пожури да још једном затражи опроштење због јучерашње вазе и... скандала. — Не, то не мари ништа — одговори Лизавета Прокофјевна — не жалим ја вазу, него тебе. Дакле, сад и сам увиђаш да је испао скандал: ето ти шта значи »Јутро је мудрије од вечери« ... Али није ни то ништа, јер сад свако види да се од тебе не може много тражити. Него, засад до виђења; ако можеш, а ти мало шетај, па опет спавај — то ти је мој савет. А кад год зажелиш, увек дођи до нас, као и пре. Буди уверен, једном засвагда, ма шта се десило, ма како се ствари окренуле, ти ћеш увек остати пријатељ наше куће: у сваком случају, мој пријатељ, за себе, свакако могу добра стајати... На то изазивање одговорише сви, те и они потврдише мамина осећања. Одоше, али у тој њиховој простодушној хитњи да се каже нешто љубазно и охрабрујуће крило се много штошта сурово, што Лизавета Прокофјевна није запазила. У позиву да долази »као и пре«, и у рецима »у сваком случају, мој« — опет се осети нека слутња. Кнез стаде да се сећа Аглаје; истина, она му се дивно насмешила и при уласку и при растанку, али ни речи не рече, чак ни тада кад су га сви уверавали у своје пријатељство, мада се двапут пажљиво загледала у њега. Лице јој беше блеђе него обично, као да је те ноћи рђаво спавала. Кнез одлучи да неизоставно тог вечера оде до њих, »као и пре«, па грозничаво погледа на часовник. Тачно три минута после одласка Јепанчиних уђе Вера. — Лаве Николајевичу, Аглаја Ивановна ми је малочас кришом дала једну поруку за вас. Кнез сав задрхта. — Писамце? — Не, усмено. Па и то је једва уграбила. Много вас моли да целог данашњег дана ниједног тренутка не одлазите од куће, да останете све до седам часова увече, или чак до девет, то нисам могла добро да чујем. — Али... зашто? Шта значи то? — То вам ја ништа не знам; само ми је рекла да вам то сигурно поручим. — Је ли ти баш тако рекла: »сигурно«? — Не, није баш отворено казала: једва је стигла окренувши се да ми добаци, а ја сам срећом прискочила. Али јој се на лицу видело, кад ми је наређивала, да је »сигурно«. Тако ме је погледала да сам сва претрнула. Још неколико питања, и кнез, премда ништа више не дознаде, ипак се још више узнемири. Кад остаде сам, леже на диван, па поче опет да мисли. »Можда ће опет имати неке госте, до девет часова, па се она боји за мене да пред гостима опет какву глупост не учиним«, измисли најзад и опет поче да нестрпљиво чека вече и да гледа на сат. Али решење загонетке дође много пре вечери, решење у облику једне нове, мучне загонетке: тачно пола часа после одласка Јепанчиних дође Иполит, толико изнемогао и исцрпен да, ушавши и не говорећи ни речи, као без свести буквално паде на наслоњачу и тог часа га обузе неиздржљив кашаљ. Кашљао је до крви. Очи су му севале, а црвене мрље му избише на образима. Кнез му нешто промрмља, али он не одговори, и дуго још није одговарао — само је одмахивао рукама да га сад остави на миру. Најзад дође к себи. — Ја одлазим! — тешко изговори напослетку, промуклим гласом. — Хоћете ли да вас отпратим? — рече му кнез, подигавши се са столице, али се прекиде, сетивши се недавне забране да излази из куће. Иполит се осмехну. — Не одлазим ја од вас — настави он тешко дишући и кашљуцајући — ја сам, напротив, сматрао за нужно да дођем к вама, и то послом ... и наче вас не бих ни узнемиравао. Него... одлазим онамо, и овога пута, канда, озбиљно. Свршено је. Ја ово не говорим што тражим сажаљења, верујте ми... јер сам данас још у десет часова легао с тим да више и не устанем до оног часа, али сам се предомислио па сам, ево, устао да дођем до вас... Према томе, било ми је потребно. — Жао ми је што вас видим таквог; боље да сте ме звали уместо што сте се сами трудили. — Но, а сад доста тога. Пожалили сте ме, и тиме је задовољена друштвена пристојност... Да, умало не заборавих: како ваше здравље? — Здрав сам. Јуче сам нешто био ... — Чуо сам, чуо сам. Кинеска ваза је рђаво прошла; жао ми је што и ја нисам био тамо! Него, ја сам дошао послом. Пре свега, данас сам имао задовољство да видим Гаврила Ардалионовича на састанку са Аглајом Ивановном, код зелене клупе, чудио сам се томе: колико човек може понекад да изгледа глуп. То сам баш и Аглаји Ивановној рекао, по одласку Гаврила Ардалионовича... А ви, кнеже, као да се ничему не чудите — додаде он, неповеријиво се загледавши у кнежево мирно лице. — Не чудити се ничему, то је, кажу, знак великог ума, а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости... Ја, наравно, ту не мислим на вас, извините... Данас некако немам среће са својим изразима. — Још сам јуче знао да Гаврило Ардалионович ... — прекиде се кнез, очевидно се збунивши, иако је Иполиту било криво што се он не чуди. — Знали сте? То је занимљиво! Него, уосталом, не морате ми причати... А нисте били данас сведок састанка? — Могли сте видети да нисам био ако сте били тамо ви. — Знам, али сте могли негде иза жбуна преседети. Уосталом, у сваком случају ми је мило, због вас, наравно, јер сам већ помислио да вам претпостављају Гаврила Ардалионовича! — Молим вас да не говорите о томе са мном, Иполите, и то таквим речима. — Тим пре што ви већ све знате. — Варате се. Ја скоро ништа не знам, и Аглаја Ивановна је чврсто уверена да ја ништа не знам. Ја чак ни о том састанку уопште не знам... Дакле, ви кажете да су имали састанак? Па лепо, оставимо сад то ... — Ама, како то, час сте знали, час опет нисте? Кажете: »лепо, оставимо то«? Не, немојте, не треба да сте тако поверљиви! А нарочито ако ништа не знате. Ви сте зато и поверљиви што не знате. А да ли вам је познато какве планове снују оно двоје; братац и сестрица? То већ јамачно слутите? ... Добро, добро, нећу више ... — додаде он, приметивши кнежев нестрпљив покрет. — Него, ја сам дошао због своје ствари и о томе хоћу да... се објасним. Ђаво нека ме носи, никако не могу да скончам без објашњења. Страхота једна, колико много објашњавам! Хоћете ли да ме слушате? — Говорите, слушам вас. — Али, ето, ја опет мењам намеру: ипак ћу да почнем од Гање. Замислите да је и мени данас било поручено да дођем на зелену клупу. Уосталом, нећу да лажем: ја сам сам тражио, наметнуо сам се, обећао сам да ћу обелоданити тајну. Не знам, можда сам сувише рано дошао (изгледа да сам збиља рано дошао), али тек што сам сео поред Аглаје Ивановне, кад видим, иду Гаврило Ардалионович и Варвара Ивановна, иду под руку, као да шетају. Изгледа да су се обоје запрепастили кад су ме угледали; томе се нису надали, па се обоје збунише. Аглаја Ивановна поцрвене и, нећете ми веровати, чак се мало збунила! Да ли стога што сам ја ту био, или просто кад је видела Гаврила Ардалионовича ... јер тај вам је заиста красан! Тек она сва поцрвене и заврши ствар у тренутку врло комично: придиже се, узврати поклон Гаврилу Ардалионовичу, и на сладуњав осмех Варваре Ардалионовне одједном одсече: »Хтела сам само да вам изразим своје лично задовољство због ваших искрених и пријатељских осећања, и ако ми кадгод затребају, онда знајте...« Ту им се поклони, а њих двоје одоше — да ли насамарени или победоносно, то не бих могао казати. Гања, наравно, намагарчен, јер ништа није разумео, него је само поцрвенео као куван рак (он понекад има просто невероватан израз лица!), ах Варвара Ардалионовна као да разумеде да треба што пре да се чисте и да је и то већ сасвим доста од Аглаје Ивановне, те одвуче брата. Она је паметнија од њега, и верујем да је сад сва срећна. Ја сам, ипак, био дошао да поразговарам са Аглајом Ивановном, те да се уговори састанак са Настасјом Филиповном. — Са Настасјом Филиповном? — викну кнез. — Аха! Вас као да напушта хладнокрвност, па почињете да се чудите? Необично ми је мило што хоћете да личите на човека. Зато ћу вам сад испричати нешто занимљиво. Ево шта значи бити услужан према младим девојкама узвишене душе: добио сам данас шамар од ње! — M-морални? — некако нехотице упита кнез. — Да, не физички. Мислим да нико не би ни могао дићи руку на мене оваквог, чак ме ни жена сад не би ударила; чак ни Гања ме не би ударио! Иако сам јуче једно време мислио да ће скочити на мене... Смем да се кладим да знам шта сад мислите. Ви сад мислите: »Не треба га тући, њега човек може јастуком да угуши, или мокром крпом у сну, то би скоро и требало ...« Вама на лицу пише да то мислите, баш овог тренутка. — Никад такво што нисам мислио! — рече кнез са гнушањем. — Не знам, ноћас сам сањао да ме је угушио мокром крпом ... један човек... Па, ето, рећи ћу вам и ко: замислите ... Рогожин! шта ви мислите, да ли је могућно угушити неког мокром крпом? — Не знам. — Ја сам чуо да се може. Али сад свеједно, оставимо то. Него, молим вас, због чега сам ја сплеткаш? Зашто ме је она данас назвала сплеткашем? I то, обратите пажњу, тек пошто је све до последње речце саслушала, па чак и поново испитала... Али то су вам жене! Због ње сам се ставио у везу и са Рогожином, са тим интересантним човеком; у њеном интересу сам удесио и састанак са Настасјом Филиповном. Није ли због тога што сам дирнуо у њено самољубље, приметивши да се она обрадовала »огризинама« Настасје Филиповне? Па ја сам јој то баш у њеном интересу говорио, не поричем, два писма сам јој написао у том смислу, и ево данас треће, састанак ... А осим тога, ни тај израз »огризине« није мој, него туђ; у сваком случају, код Гањиних су сви то говорили: па и она сама је потврдила. Е, па откуд сам ја онда сплеткаш? Видим, видим: вама је страшно смешно сад док ме гледате, и кладим се да мислите да би се врло добро могли на мене применити они глупи стихови: I ко зна — можда ће на мој залазак тужан Заблистати љубав опроштајним осмехом. Ха-ха-ха! — засмеја се он наједном хистеричним смехом и закашља се. — Пазите само — промукло проговори кроз кашаљ — какав је Гања: говори о »огризинама«, а, ето, и он сам хоће сад да се користи! Кнез дуго ћуташе; био је ужаснут. — Ви рекосте нешто о састанку са Настасјом Филиповном? — промрмља он најзад. — Ама зар ви збиља не знате да ће данас Аглаја Ивановна имати састанак са Настасјом Филиповном и да је Настасја Филиповна нарочито због тог и позвана из Петрограда, преко Рогожина и мојом помоћи, на позив Аглаје Ивановне, и сад је, заједно са Рогожином, ту недалеко од вас, у пређашњој кући код оне госпође Дарје Алексејевне ... врло проблематичне даме, њене пријатељице, и да ће данас Аглаја Ивановна тамо, у ту проблематичну кућу отићи ради пријатељског разговора са Настасјом Филиповном и ради решења разних задатака. Хоће да се мало аритметиком забаве. Зар нисте знали? На часну реч? — То је невероватно! — Добро, кад је невероватно; уосталом, откуд ви да знате? Иако се овде одмах сазна и кад мува пролети... такво вам је ово местанце! Али ипак, ја сам вас унапред обавестио, и ви можете да ми будете захвални. А сад, до виђења, вероватно на оном свету. Него, још нешто: ја, иако сам се подло према вама понашао, јер... зашто бих губио своје, реците ми, молим вас? Да ли ради ваше користи, је ли? Та ја сам њој и своју »Исповест« посветио (то нисте знали?). I још како је она то примила! Хе-хе! Али пред њом се нисам никад показао подлац, према њој нисам ни за шта крив; она ме је сама на танак лед навела и осрамотила... А, уосталом, ни пред вама нисам ништа крив; ако сам тамо и помињао оне »огризине«, и све у том смислу, зато вам ево сад, у накнаду, и дан, и час, и место састанка саопштавам, и целу ту игру вам откривам ... наравно, због једа, а не из великодушности. Збогом остајте, ја сам брљив као замуцкивало или као јектичав. Али пазите, предузмите мере, и то што пре, ако сте само достојни да се назовете човеком. Састанак је вечерас, то вам је тачно. Иполит се упути вратима, али га кнез викну, а он застаде на вратима. — Дакле, према вашем причању, Аглаја Ивановна ће данас доћи к Настасји Филиповној? — запита га кнез. Црвене мрље му избише по образима и по челу. — Не знам баш поуздано, ах је вероватно — одговори Иполит напола се окренувши — а друкчије не може ни бити. Неће, ваљда, Настасја Филиповна к њој? А не може ни код Гање; код њих је, тако рећи, самртник у кући. А шта велите за сторог Иволгина? — Већ само због тога је немогућно! — прихвати кнез. — Како ће она изаћи, баш кад би и хтела? Ви не знате обичаје у тој кући: не може отићи к Настасји Филиповној; то је бесмислица! — Ама, чујте, кнеже: људи обично не скачу кроз прозоре, али нек се деси пожар, онда ће, богами, и први џентлмен и најфинија дама скочити кроз прозор. Кад дође нужда, онда се нема куд, те ће наша госпођица отићи до Настасје Филиповне. А зар њих никуда саме из куће не пуштају, те ваше госпођице? — Не, ја нисам о томе ... — А ако нисте о томе, онда она има само да сиђе низа степенице и да пође право, а после, макар се и не вратила кући. Има случајева кад се и лађе могу спаљивати, па се и кући не мора враћати: живот се не састоји само из доручка, ручкова и кнежева Ш. Мени се чини да ви Аглају Ивановну сматрате за неку госпођицу или девојчицу из пансионата; ја сам јој о томе говорио; она се, изгледа ми, сложила са мном ... Чекајте око седам их осам часова... Да сам на вашем месту, ја бих послао некога тамо да стражари, па да се тачно дозна тренутак кад она изађе из куће. Ето, пошаљите Кољу, он ће са задовољством да вам прошпијунира, уверавам вас, то јест ради вас ... јер све је то релативно ... Ха-ха! Иполит оде. Кнез није имао потребе да некога моли да уходи, чак и кад би он могао пристати на такво што. Аглајина наредба да седи код куће сад се, канда, објашњавала: можда је хтела да сврати по њега. Додуше, можда је баш желела да се он не појави тамо, па му је зато и поручила да седи код куће... I то је могућно. У глави му се мутило; соба се окретала. Он леже на диван и затвори очи. Како је да је, ствар беше дошла у одлучну, завршну фазу. Не, кнез није сматрао Аглају за госпођицу или девојчицу из пансионата: он је сад осећао да већ страхује баш од таквог нечег. Али зашто она хоће да се види с њом? Језа га је обузимала, опет је био у грозници. Не, није он њу сматрао за дете! Њега су ужасавали поједини њени назори у последње време, по неке њене речи. Покаткад би му се чинило као да се она сувише много уздржавала, да се још сувише обуздава, и он се сећао да га је то плашило. Истина, он се стално последњих дана трудио да о томе не мисли, одгонио је од себе те тешке мисли, али шта се скривало у тој души? То питање га је одавно мучило, иако је веровао у ту душу. I ето, све је то имало још данас да се реси и да избије на видело. Страшна мисао! I опет »та жена«! I зашто му се увек чинило да ће се та жена појавити баш у последњем тренутку, и да ће му судбину раскинути као труо конац? Да му се то доиста увек чинило, у то би се сад смео заклети, иако је био скоро у бунилу. А што се у последње време трудио да њу заборави, то је било само стога што се ње бојао. I, најзад, шта? Да ли је он волео ту жену или ју је мрзео? То питање није постављао ниједном тога дана; ту је његово срце било чисто: знао је кога је волео ... Он се није бојао толико самог састанка њих двеју, ни необичности, ни узрока тог састанка, њему непознатог, нити његовог расплета, ма какав он био — он се бојао саме Настасје Филиповне. Сетио се доцније, већ неколико дана после тога, да су му у тим грозничавим часовима скоро стално излазиле пред очи њене очи, њен поглед, чуо је њене речи — чудне неке речи, иако му је мало шта остало у глави после тих часова, грозничавих и тужних. Он се, на пример, једва сећао како му је Вера донела ручак и како је ручао, и није могао да се сети да л и је спавао после ручка и х није. Знао је само да је почео потпуно јасно да све разазнаје те вечери тек оног тренутка кад се одједном Аглаја попела к њему на терасу, а он скочио са дивана и дошао до средине собе њој у сусрет; било је седам и четврт. Аглаја је била потпуно обучена, једноставно и као на брзину, огрнута лаком пелерином. Лице јој је било бледо као и прошли пут, а очи су блистале јарким и сувим сјајем. Такав израз очију он код ње никада није видео. Она га пажљиво осмотри. — Ви сте потпуно спремни — примети она полако и на изглед мирно — обучени сте, и шешир имате у руци; значи да вас је неко обавестио; ја знам и ко: Иполит? — Да, он ми је говорио... — промрмља кнез скоро полумртав. — Онда хајдемо! Ви знате да ме неизоставно морате пратити. Надам се да сте се опоравили толико да можете изаћи. — Ја могу, али... зар је то могуће? Па застаде у тренутку и више ништа не могаде изговорити. То је био његов једини покушај да задржи безумницу, а затим он сам, као роб, пође за њом. Ма колико да су му мисли биле мутне, он је ипак увиђао да ће она и без њега онамо отићи, те је, према томе, у сваком случају, морао сад поћи с њом. Слутио је колико је чврста била та њена одлука; није он био тај који би могао задржати ту стихијску тежњу. Ишх су ћутећи; целим путем скоро ни речи не проговорише. Он само опази да она добро зна пут, а кад он хтеде да заобиђу једном даљом улицом зато што је тај пут био забачен, те јој то и предложи, она саслуша, као напрежући пажњу, па одсечно одговори: »Свеједно!« Кад већ скоро сасвим приђоше кући Дар је Алексејевне (једној великој и старој дрвеној кући), на улазу се појави раскошно обучена госпођа и са њом млада девојка; обе седоше у луксузна кола, која су их чекала пред улазом, гласно се смејући и разговарајући, и ниједном чак не погледавши на долазнике, као да их нису ни опажале. Тек што кола одоше, врата се одмах по други пут отворише, и Рогожин, који их је чекао, пусти кнеза и Аглају, па закључа врата за њима. — У целој кући сад нема никог осим нас четворо — примети он гласно, па се чудно загледа у кнеза. Одмах у првој соби их је и Настасја Филиповна очекивала, обучена такође једноставно — сва у црном. Она устаде да их дочека, али се не осмехну, и кнезу чак не пружи руку. Њен продоран и немиран поглед нестрпљиво се упери у Аглају. Обе жене седоше подаље једна од друге, Аглаја на диван у углу собе, Настасја Филиповна крај прозора. Кнез и Рогожин не седоше, а нико и х и не понуди да седну. Кнез у недоумици и скоро болно погледа Рогожина, ах овај се само смешкао својим осмехом. ћутање потраја још неколико тренутака. Некакво злослутно осећање прелете најзад преко лица Настасје Филиповне. Поглед јој постајаше укочен, крут и скоро пун мржње, и ни на тренутак се није одвајао од гошће. Аглаја је очевидно била збуњена, али се није плашила. Кад је ушла, једва је погледала своју супарницу, и све ово време је седела оборених очију, као у неком размишљању. Једно двапут она као случајно баци поглед по соби; гадљивост јој се приметно изрази на лицу као да се бојала да се овде не упрља. Она је механички дотеривала хаљину, и једном чак немирно промени место, прешавши више у угао дивана. Тешко да је и она сама била свесна свих својих покрета; али њихова несвесност само је још више повећавала увредљивост. Најзад она упорно и отворено погледа у очи Настасји Филиповној, и одмах јасно прочита све што је блистало у злом погледу њене супарнице, жена разумеде жену; Аглаја уздрхта. — Ви, наравно, знате зашто сам вас звала — проговори она најзад, али врло полако и двапут се заустави вши у тој реченици. — Не, ништа не знам — одговори Настасја Филиповна суво и оштро. Аглаја поцрвене. Њој се може бити учини страшно чудновато и невероватно што она, ето, седи са овом женом у кући »ове жене«, и чека њен одговор. Кад чу глас Настасје Филиповне, њој као да по целом телу прође грч. Све је то, наравно, »та жена« врло добро уочила. — Све ви разумете... али се намерно правите да не разумете — скоро прошапта Аглаја суморно се загледавши у под. — А зашто бих то? — рече Настасја Филиповна, мало се осмехнувши. — Ви хоћете да се користите мојим положајем... што сам у вашој кући — настави Аглаја некако смушено и неспретно. — За тај положај криви сте ви, а не ја! — плану наједном Настасја Филиповна — јер нисам ја вас звала, него ви мене, а ни досад још не знам због чега. Аглаја охоло диже главу. — Задржите свој језик; нисам дошла да се с вама тим вашим оружјем борим ... — А, дакле, ипак сте дошли да се »борите«? А ја сам држала, замислите, да сте ви ипак... оштроумнији... I једна и друга су се гледале, већ више не кријући мржњу. Једна од ових жена била је она која је, тако рећи, јуче писала другој онаква писма. I сад се, ето, све развејало у прах, при првом сусрету, и при првој речи! Па, ипак! У том тренутку, као да нико од четворо присутних у тој соби није налазио да је то нешто чудновато. Кнез, који још јуче не би веровао да човек овако што може и сањати, сада је стајао, гледао и слушао као да је све одавно предосећао. Најфантастичнији сан постаје одједном најјаснија и најочигледнија јава. Једна од ових жена је у том тренутку у толикој мери ону другу презирала, и толико је желела да јој то и каже (можда је због тога само и дошла, како се сутрадан изразио Рогожин) — да, ма колико да је она друга била фантастична, са својим растројеним умом и болесном душом — никаква унапред усвојена идеја не би могла да се одржи пред пакосним женским презиром њене супарнице. Кнез је био уверен да Настасја Филиповна своја писма неће сама поменути. По њеним севајућим очима он познаде шта могу да је стају сад та писма; а он би дао пола живота да ни Аглаја не почне да говори о њима. Али Аглаја као да се прибра и одједном овлада собом. — Нисте ме добро разумели — рече она. — Ја ... ја нисам дошла к вама да... се свађамо, премда вас не волим. Ја ... ја сам вам дошла ... да говорим као човек. Кад сам вас звала, већ сам била одлучила о чему ћу вам говорити, и од те одлуке нећу одустати, па макар ме ви нимало не разумели. Тим горе по вас, а не по мене. Хтела сам да вам одговорим на оно што сте ми писали, и то лично, јер ми се то чинило згодније. Сад чујте мој одговор на сва ваша писма: ја сам се сажалила на кнеза Лава Николајевича први пут оног дана кад сам се упознала с њим и кад сам доцније дознала за све што се догодило код вас на пријему. Пожалила сам га зато што је он толико простодушан човек да је у својој безазлености могао поверовати да би могао срећан бити... са женом ... таквог карактера. Чега сам се бојала, то се и догодило: ви га нисте могли заволети, измучили сте га па одбацили. Ви га нисте могли волети стога што сте сувише охоли... не, не охоли, погрешила сам, него зато што сте сујетни... Али није чак ни то: ви сте себични до ... лудила. А као доказ за то служе ваша писма која сте ми писали. Ви њега, тако једноставног, нисте могли заволети, него сте га, можда у себи још и презирали и смејали му се. Ви сте могли да заволите једино своју срамоту, и непрекидну помисао на то да сте осрамоћени и да сте увређени. Да сте доживели мање срамоте, или да је уопште није било, ви бисте били несрећнији... — Аглаја је са уживањем изговорила те речи, које су нешто сувише брзо исказане, смишљене кад још није ни сањала о овом састанку. Отровним погледом је пратила њихов утисак на лицу Настасје Филиповне унакаженом од узбуђења. — Сећате се — настави она — он ми је тада написао писмо; он каже да ви знате за то писмо, па да сте га чак и читали. Из оног писма сам разумела све, и тачно сам разумела; он ми је сам то недавно потврдио, то јест све ово што вам сад говорим, све дословце. После писма сам чекала. Погодила сам да морате доћи овамо, јер ви не можете без Петрограда; ви сте још сувише млади и лепи за унутрашњост... Уосталом, ово такође нису моје речи — додаде она, страшно поцрвеневши, и од тог тренутка црвенило јој се више не изгуби са лица, све до самог завршетка говора. — Кад сам поново видела кнеза, мене је све много заболело и увредило, због њега. Не смејте се, јер ако се будете смејали, значи да нисте достојни да ово разумете ... — Ви видите да се ја не смејем — тужно и озбиљно је одби Настасја Филиповна. — Уосталом, свеједно ми је, смејте се ако хоћете. Кад сам га почела испитивати, он ми рече да вас већ одавно не воли, да му је чак и сећање на вас мучно, да вас жали, и кад вас се сети, његово »срце као да је прободено заувек«. Морам вам још рећи да никад у животу нисам нашла човека који би му био сличан по племенитој простодушности и бескрајном веровању људима. Ја видех после његових речи да њега може обманути свако ко то само зажели, а ма ко да га обмане, он ће после свакоме опростити, и, ето, због тога сам га и заволела ... Аглаја застаде за часак, као зачуђена, као сама себи не верујући да је могла изговорити ту реч. Ах у истом часу скоро безгранични понос сину у њеном погледу; чинило се да би јој сад било сасвим свеједно баш кад би се »ова жена« и подсмехнула признању које јој се оте ... — Сад сам вам све рекла, и сад сте, наравно, разумели шта хоћу од вас? — Можда сам и разумела, али реците сами — тихо јој одговори Настасја Филиповна. Аглајино лице плану гневом. — Хтела сам да чујем од вас — чврсто и јасно изговори она — по ком праву се ви мешате у његова осећања према мени? На основу чега сте се усудили да ми пишете она писма? На основу чега сваког часа изјављујете, и њему и мени, да га волите, кад сте га сами одбацили па побегли од њега са онаквом увредом и... срамотом? — Ја нисам говорила ни њему ни вама да га волим — са напором изговори Настасја Филиповна. — А ... то право кажете: ја сам побегла од њега ... — додаде она једва чујно. — Како то: »нисте говорили ни њему ни мени«? — уз викну Аглаја. — А ваша писма? Ко вас је молио да нам проводаџишете, и да мене наговарате да се удам за њега? Зар то није изјављивање? Што се намећете незвани? Ја сам у први мах помисхла да ви желите да га, напротив, учините мени несимпатичним тиме што ћете се међу нас умешати, те да га ја зато оставим; а тек после сам се сетила у чему је ствар: ви сте просто уобразили да чините велики подвиг свим тим измотавањем I јесте ли га ви уопште и могли волети кад толико волите своју таштину? Зашто нисте просто отишли одавде, уместо што сте ми писали она смешна писма? Зашто се сад не удајете за благородног човека, који вас тако воли и који вам је учинио част кад је затражио вашу руку? I сувише је јасно зашто: јер ако пођете за Рогожина, каква вам увреда онда остаје? Ставише, бићете и сувише много почаствовани! Јевгеније Павлович каже за вас да сте сувише много романа прочитали и да сте »сувише образовани за свој ... положај«, књишка жена и нерадница. Додајте још и своју сујету, и ето вам свих узрока... — А зар ви нисте »нерадница« ? Сувише нагло, сувише откривено дође ствар до овако неочекиване тачке, неочекивано јер је Настасја Филиповна полазећи у Павловск још маштала о нечем, премда је, пак, коначно била понесена у једном тренутку, као да пада низ стрмину и није могла да се заустави пред ужасном слашћу освете. Настасји Филиповној је било чак чудно да види Аглају овакву; гледала ју је, па чисто није могла да верује; у првом тренутку никако није могла да се снађе. Да ли је она жена која је прочитала много романа, како је то замишљао Јевгеније Павлович, или је просто полудела, у шта је веровао кнез — свакако је то жена са понекад тако циничним и дрским манирама била, у ствари, много стидљивија, нежнија и наивнија него што би се могло мислити о њој. Доиста, она је у себи имала много књишког, сањалачког, у себе повученог и фантастичног, али зато снажног и дубоког. Кнез је то разумевао; патња и бол исписаше му се на лицу. Аглаја то примети, па задрхта од мржње. — Како смете да ми тако говорите? — рече она са неописане висине одговарајући на примедбу Настасје Филиповне. — Ви мора да нешто нисте добро чули — зачуди се Настасја Филиповна. — Шта сам то рекла? — Кад сте хтели да будете поштена жена, зашто онда нисте оставили свог заводника, Тоцког, просто... без театралних представа? — рече наједном Аглаја без икаквог повода. — А шта знате ви о мом положају да бисте смели да ме осуђујете? — сва задрхта Настасја Филиповна страшно пребледевши. — Знам то да нисте отишли да радите, него сте пошли за богаташем Рогожином да од себе начините палог анђела. Сад се не чудим што је Тоцки због тога палог анђела хтео да се убије! — Оставите то! — рече Настасја Филиповна са одвратношћу и као са болом. — Видим да сте ме разумели као ... собарица Дарје Алексејевне, која се ових дана судила са својим вереником код градског судије. Па и она би боље од вас разумела ... — Она је вероватно поштена девојка и живи од свог рада. А с каквим правом ви тако презриво гледате на ту собарицу? — Ја не гледам са презрењем на рад, него на вас кад говорите о раду. — Да си хтела да останеш поштена, отишла би у праље! Обе устадоше и, побледеле, гледаху једна у другу. — Аглаја, престаните! То је грехота! — викну кнез као изгубљен. Рогожин се сад већ није смешио, него је слушао скрстивши руке и стиснувши усне. — Ево, гледајте је — рече Настасја Филиповна дршћући од гнева — гледајте ову госпођицу! Ето њу сам сматрала за анђела! Јесте ли без гувернанте к мени изволели, Аглаја Ивановна? ... А хоћете ли... хоћете да вам сад отворено кажем, без улепшавања, зашто сте изволели к мени доћи? Уплашили сте се, па сте зато и дошли. — Од вас се уплашила? — упита Аглаја изван себе од наивног и дрског чуђења што се она усудила да јој такво што каже. — Наравно, од мене! Бојите ме се чим сте се решили да дођете к мени. Кога се бојимо, тог не презиремо. I кад само помислим да сам вас поштовала, све до овог последњег тренутка! А знате ли зашто ме се бојите и шта вам је сад најважнији циљ? Ви сте хтели да се сами, лично уверите: да ли ме он воли више него вас, јер ви сте страховито љубоморни... — Он ми је већ рекао да вас мрзи... — једва промуца Аглаја. — Може бити; може бити ја њега нисам ни достојна, само... само сте ви то, сматрам, ипак слагали! Он мене не може мрзети, и није могао такво што рећи! Ја сам, уосталом, спремна да вам опростим... узимајући у обзир ваш положај... ипак сам о вама имала лепше мишљење; мислила сам да сте интелигентнији, па и лепши, богами! ... А сад, узмите своје благо... ево га, гледа вас, па не може да дође к себи, узмите га за себе, али под једним условом: одмах да се губите одавде! Овога часа! Она паде у наслоњачу па бризну у плач. Али јој наједном нешто ново заблиста у очима; пажљиво се и оштро загледа у Аглају, па устаде са свог места. — А хоћеш ли да сад... на-редим, чујеш ли? Само да му на-ре-дим, па да те овог часа остави и остане код мене, занавек, да ме узме за жену, а ти сама кући да трчиш? Хоћеш ли? Хоћеш? — викну она као безумна ваљда ни сама не верујући да је могла такве речи изговорити. Аглаја, преплашена, већ потрча према вратима, али на вратима застаде као укопана, па слушаше. — Хоћеш да отерам Рогожина? Ти си, ваљда, мислила да сам се ја већ и венчала са Рогожином, да учиним теби по вољи? Ето, сад ту пред тобом да викнем: »Рогожине, одлази!« а кнезу ћу рећи: »Сећаш ли се шта си обећао?« Боже! Зашто сам се толико унизила пред њима? Ниси ли ме ти, кнеже, сам уверавао да ћеш поћи за мном, па ма шта се десило, и да ме никада нећеш оставити? Да ме волиш и да ми све прашташ и да ме у ... важ... Да, ти си и то казао! А ја сам, само да те ослободим, побегла од тебе, али сад нећу! ... Зашто се она према мени понаша као према блудници? Зар сам ја блудница? Питај Рогожина, он ће ти рећи! Сад кад ме је осрамотила, па још ту на твоје очи, сад ћеш ми и ти окренути леђа, а њу ћеш испод руке са собом одвести? Нека си проклет за све ово, зато што сам само у тебе поверовала... Одлази, Рогожине, ниси више потребан! — викаше она скоро изван себе, са великим напором избацујући речи из груди, унакажена лица и запечених усана, очевидно ни сама ниједне мрве не верујући свом разметању, али у исти мах желећи да макар за један секунд продужи овај тренутак, и да обмане себе. Излив је био тако јак да је могла и пресвиснути, тако се бар учини кнезу. — Ево га, гледај га! — викну она најзад Аглаји показујући руком на кнеза — ако ми он сад не приђе, не узме мене а тебе не напусти, онда га узми, уступам ти га, не треба ми... I она и Аглаја застадоше као у неком очекивању, и обе као махните гледаху у кнеза. А он можда није ни схватио сву јачину изазивања, чак се то поуздано могло рећи. Он је пред собом видео само очајничко, безумно лице, од кога је — као што је једном Аглаји рекао — његово »срце занавек прободено«. I не могаде више издржати, па се с молбом и прекором обрати Аглаји показујући Настасју Филиповну: — Ама, то је немогуће! Та она је, јадница, тако несрећна! Али само то стиже да изрекне, занемевши под Аглајиним ужасним погледом. Тај поглед је изражавао толики бол, и у исто време бескрајну мржњу, да кнез пљесну рукама, завапи, па полете према њој. Но било је већ доцкан. Она не издржа ни један тренутак његовог колебања, покри лице рукама, узвикну: »Ах, боже!« па истрча из собе, а за њом Рогожин да јој отвори резу на излазним вратима. Потрча и кнез, али га на прагу задржаше нечије руке. Утучено и унакажено лице Настасје Филиповне га је гледало стакленим погледом, а помодреле усне су се мицале питајући: — За њом? За њом? Она му паде на руке онесвешћена. Он је подиже, унесе је у собу, положи у наслоњачу па стаде изнад ње у тупом очекивању. На сточићу је стајала чаша са водом; Рогожин, који се вратио, дохвати чашу па Настасју попрска по лицу водом. Она отвори очи, неко време ништа не разумевајући; али одједном погледа око себе, уздрхта и полете ка кнезу. — Мој си! Мој си! — крикну она. — Је ли отишла та горда госпођица? Ха-ха-ха! — смејала се хистерично — ха-ха-ха! А ја га давала тој госпођици! Зашто? Ради чега? Луда сам! Луда сам! ... Одлази, Рогожине, ха-ха-ха! Рогожин их укочено погледа, не рече ни речи, узе шешир па изађе. Десет минута доцније кнез је седео поред Настасје Филиповне не скидајући поглед са ње, па ју је обема рукама миловао по глави и по лицу, као мало дете. Смејао се на њен смех, а био је готов да плаче гледајући њене сузе. Ништа није говорио, него је само пажљиво ослушкивао њено шапутање, на махове усхићено и без везе. Тешко да је шта могао разумети, него се тихо смешио, и чим би му се учинило да је њој опет тешко или да плаче, да пребацује или да се жали, он би одмах опет почињао да је милује по глави и да је нежно глади по образима тешећи је и тепајући јој као детету.

IX

Прошле су две недеље од догађаја испричаног у прошлој глави, а положај лица из нашег романа се толико изменио да нам је сад веома тешко да приступимо продужењу приче без нарочитих објашњења. Међутим, ми осећамо да се морамо ограничити на једноставно излагање чињеница, по могућству без нарочитих објашњења, и то из врло простог разлога: јер је и нама самима у многим случајевима врло тешко да објаснимо прошле догађаје. Такво упозорење са наше стране мора читаоцу изгледати веома чудно и нејасно: јер како се може приповедати оно о чему човек сам нема пречишћене појмове, нити своје лично мишљење? Да не бисмо довели себе у још лажнији положај, најбоље да покушамо да објаснимо на примеру, па ће можда благонаклони читалац разумети шта управо нама чини тешкоће, тим пре што тај пример неће бити неко одступање, већ, напротив, директан и непосредан наставак наше приче. После две недеље, то јест већ почетком јула и у току те две недеље, повест о нашем јунаку, а нарочито последњи догађај у тој повести, претварају се у чудну, веома занимљиву, скоро невероватну, а у исто време скоро очигледну сензацију која се ширила мало-помало по свима улицама, у суседству Лебедева, Птицина, Дарје Алексејевне, Јепанчиних — кратко речено, скоро по целом граду, па чак и по његовој околини. Скоро целокупно друштво — домаћи, свет који је дошао на летовање, или просто долазио да слуша оркестар — сви почеше да причају једну исту причу, у хиљаду разних варијаната: како се неки кнез, починивши скандал у уваженој и угледној кући и одрекавши се девојке из те куће, са којом је већ био верен, заљубио у познату демимондкињу, прекинуо све пређашње везе, па не обзирући се ни на шта, ни на претње, ни на опште негодовање друштва, намерава да се за који дан и венча са осрамоћеном женом и то у Павловску, отворено, јавно, уздигнуте главе и право гледајући свима у очи. Сензација је постајала толико накићена скандалима, толико је у њу било умешано познатих и угледних личности, толико јој је било додато разних фантастичних и загонетних присенака, а с друге стране, она се приказивала у тако очигледним и необоривим чињеницама да су свеопшта радозналост и сплеткарење били, наравно, потпуно разумљиви. Најпрефињеније, најлукавије и у исто време највероватније тумачење потицало је од неколико озбиљних сплеткаша из оног круга разумних људи који увек, у сваком друштву, хитају да пре свега другима разјасне догађаје, у чему налазе свој позив, а често и утеху. Према њиховом тумачењу, тај младић из добре породице, кнез, безмало богат, мало ћакнут али демократа и занет модерним нихилизмом — кога је открио г. Тургењев — и који скоро не зна да говори руски, заљубио се у кћер генерала Јепанчина и успео је да га у кући приме као младожењу. Али баш као онај француски богослов, о коме је недавно у новинама изашла анегдота, а који је намерно пустио да га посвете у свештенички чин, намерно молио за то посвећење, испунио све обреде, сва поклоњења, целивања, заклетве и остало, да би сутрадан јавно известио писмом свога епископа да он пошто не верује у бога, сматра да је нечасно да обмањује народ, да га тај народ забадава храни, те да писмо штампа у слободоумним новинама — слично том безбожнику на свој начин, наводно, згрешио је и кнез. Причало се као да је он намерно чекао свечани пријем код родитеља своје веренице, на коме је био представљен многим угледним личностима, па ту гласно и пред свима изнео своја убеђења, изгрдио уважене великодостојнике, одрекао се своје веренице јавно и увредљиво и, најзад, отимајући се од слугу који су га изводили напоље, разбио једну скупоцену кинеску вазу. На то су додавали, у виду карактеристике савремених нарави, да је тај неуравнотежени младић збиља волео ту своју вереницу, генералску кћер, али се одрекао ње само због нихилизма и због предстојећег скандала: да не би ускратио себи задовољство да се на очи целог света ожени једном изгубљеном женском, те да тиме докаже како за његове појмове нема ни изгубљених ни часних жена, него да постоји само слободна жена; да он у стару, у друштву постојећу поделу не верује, него да верује само у »женско питање«. Најзад, да је у његовим очима изгубљена жена још и нешто више од неизгубљене. То тумачење се учини врло вероватно, те га већина гостију на летовању прими, тим пре што је то свакодневно и чињеницама било потврђивано. Истина, многе ствари остале су необјашњене: причало се да је та јадна девојка толико волела свог вереника — по тврђењу неких »саблазнитеља« — да је дотрчала к њему одмах сутрадан пошто ју је напустио, у часу кад је он седео код своје љубазнице. Други су, напротив, тврдили да ју је он намерно одмамио к својој љубазници, све из нихилизма, то јест ради веће срамоте и скандала. Али, како је да је — интересовање за догађај је из дана у дан расло, тим пре што није могло бити ни најмање сумње да ће се скандалозна свадба збиља обавити. I, ето, кад би неко од нас затражио објашњење — не у погледу нихилистичких нијанса догађаја, 0 не! — него просто само у погледу тога: уколико та предстојећа свадба одговара стварној кнежевој жељи, у чему се управо састоје, у овом тренутку, те жеље, како би се могло означити право душевно стање нашег јунака у овом тренутку и друго у том смислу — ми бисмо били, то морамо признати, у великој недоумици како да одговоримо. Нама је познато само толико да је дан свадбе доиста одређен и да је кнез сам овластио Лебедева, Келера и још неког Лебедевљевог познаника, кога је овај кнезу за ову прилику добавио, да узму на себе сву бригу око те ствари, како црквену тако и домаћинску, и да је дато упутство да се новац не жали; да је Настасја Филиповна сама настојала и журила са свадбом; да је кнезу за сведока одређен Келер, и то на његову личну ватрену молбу, а за сведока Настасје Филиповне Бурдовски, који је ту дужност примио усхићено; и да је дан свадбе одређен за почетак јула. Но осим ових сасвим тачних података нама су познате још неке чињенице које нас веома збуњују, нарочито стога што стоје у опреци са претходним. Имамо разлога да озбиљно сумњамо, на пример, да, овластивши Лебедева и оне друге да се побрину за све, кнез као да је већ тог истог дана заборавио да има и церемонијал-мајстора, и сведоке, и свадбу; и мада је пожурио с тим наредбама пренесавши на друге бригу о свему, он је то учинио једино зато да не би морао сам мислити о томе, па чак и да би што пре заборавио на то. А шта је он сам мислио, у овом случају, чега је волео да се сећа, чему је тежио? Исто тако, нема сумње да над њим није било никаквог приморавања (на пример, од стране Настасје Филиповне), да је, додуше, Настасја Филиповна неизоставно захтевала што пре свадбу и да је ту свадбу баш она и измислила, а никако кнез, али је кнез слободно дао свој пристанак; чак некако расејано, баш као да је од њега тражена нека сасвим обична ствар. I таквих чудних чињеница видимо врло много; но оне не само што не објашњавају него, по нашем мишљењу, још замрачују објашњење, па ма колико тих чињеница ми овде наводили. Ипак ћемо дати још један пример. Тако нам је, на пример, потпуно познато да је кнез у току те две недеље читаве дане и вечери проводио заједно са Настасјом Филиповном, да га је она водила у шетњу и да слушају музику; да се сваког дана извозио с њом у колима; да би се одмах узнемирио чим је макар један час не би видео (дакле, судећи по свему, волео ју је искрено); да ју је слушао са благим 1 кротким осмехом, па ма о чему она говорила, по читаве сате, а сам скоро ниједне речи није говорио. Али ми знамо, исто тако, и да је он тих дана неколико пута, па чак и много пута, наједном одлазио и до Јепанчиних, не кријући то од Настасје Филиповне, због чега ова само што није падала у очајање. Ми знамо да га код Јепанчиних, све док су били на летовању у Павловску, нису примали, састанак са Аглајом Ивановном му стално ускраћивали; да се он, тако одбијен, враћао кући ни речи не говорећи, а другог дана опет ишао к њима као да је потпуно заборавио јучерашње одбијање, па наравно, поново бивао одбијен. Нама је познато још и то да је један час доцније, пошто је Аглаја Ивановна побегла од Настасје Филиповне, а можда и после непуног часа, кнез већ био код Јепанчиних, наравно уверен да ће тамо наћи Аглају, и да је његова појава код Јепанчиних изазвала страшну забуну и забринутост, јер се Аглаја још није била вратила кући, и што су тек од кнеза чули да је ишла с њим к Настасји Филиповној. Говорило се да су се том приликом Лизавета Прокофјевна, њене кћери, па чак и кнез Ш. понашали према кнезу изванредно хладно и нељубазно, да су му сместа одлучним рецима отказали и познанство и пријатељство, нарочито кад се наједном код Лизавете Прокофјевне појавила и Варвара Ардалионовна и јавила им да је Аглаја Ивановна већ више од часа код ње, у страховитом стању, и да кући, изгледа, неће да иде. Та последња вест највише запрепасти Лизавету Прокофјевну, а била је потпуно тачна. Изашавши од Настасје Филиповне, Аглаја би се збиља одлучила пре да умре него да изађе својима код куће на очи, па је стога и пожурила к Нини Александровној. Варвара Ардалионовна је, пак, сматрала да је са своје стране дужна да одмах о свему томе извести Лизавету Прокофјевну. I мати, и кћери, све одмах отрчаше до Нине Александровне, а за њима и отац породице, који баш у то време стиже кући. За њима се диже и кнез Лав Николајевич, крај свега тога што су га малочас истерали, и поред свих оних оштрих речи. Али, према наредби Варваре Ардалионовне, њега ни тамо к Аглаји не пустише. Ствар се сврши, уосталом, тиме што Аглаја, кад виде мајку и сестре како због ње плачу и ни најмање јој не пребацују, полете им у наручје и одмах се врати кући с њима. Причало се, иако гласови нису били баш потпуно тачни, да Гаврило Ардалионович опет никако није имао среће; да је, улучивши прилику кад је Варвара Ардалионовна била код Лизавете Прокофјевне, наједном одлучио, док је био насамо са Аглајом, да јој помене о својој љубави; да је Аглаја, слушајући га, и поред своје туге и суза, тог часа прснула у смех па му ставила чудновато питање: би ли он пристао да као доказ своје љубави одмах ту спали свој прст на пламену свеће. Гаврило Ардалионович је, кажу, био запањен таквим захтевом, и на лицу му се читала толика збуњеност да је Аглаја опет прснула скоро у хистеричан смех, па побегла од њега горе к Нини Александровној, где су је после родитељи и затекли. Та прича је доспела до кнеза преко Иполита, одмах сутрадан. Иполит, који се сад већ није ни дизао из постеље, нарочито је био послао по кнеза да га извести о свему. Како је све то дошло до Иполита, није нам познато, али се кнез, кад је чуо за свећу и за прст, засмеја тако да је Иполита зачудио. Затим одједаред задрхта, па брижну у плач... Он је уопште тих дана био веома узнемирен и веома збуњен, некако неодређено и тешко. Иполит је отворено тврдио да сматра да кнез није при чистој свести. Но то се тада још никако није могло поуздано тврдити. Излажући све те чињенице и не желећи да их објашњавамо, ми ниуколико немамо намеру да правдамо нашег јунака у очима наших читалаца. I не само то, него смо још потпуно спремни да и сами учествујемо у негодовању које је он према себи изазвао чак и код својих пријатеља. Чак и Вера Лебедева се неко време љутила на њега; па и Коља је негодовао; негодовао је и Келер, док још није био изабран за сведока, а да не говоримо о Лебедеву, који је почео чак и да интригира против кнеза — опет због негодовања, и то врло искрено. Но о томе ћемо говорити доцније. Уопште, ми се потпуно и у великој мери слажемо са неким врло јаким и по својој психологији дубоким речима Јевгенија Павловича, које је овај отворено и без увијања рекао кнезу, у пријатељском разговору — шест или седам дана после оног догађаја код Настасје Филиповне. Узгред ћемо напоменути да су не само Јепанчини него и сви други који су непосредно или посредно припадали кући Јепанчиних сматрали за потребно да са кнезом потпуно прекину све односе. Кнез Ш., на пример, кад се срео с њим, није му одговорио на поздрав, него се окренуо од њега. А Јевгеније Павлович се није бојао да се компромитује посетивши кнеза, премда је опет почео да к Јепанчинима свакодневно долази, и бивао је ту приман са очевидно већим гостопримством. Он сврати до кнеза одмах сутрадан по одласку свих Јепанчиних из Павловска. Долазећи к њему, он је већ знао за све гласове што су кружили међу светом, чак их је, можда, и сам донекле ширио. Кнез му се много обрадова, па одмах поведе реч о Јепанчинима. Тако простодушан и искрен увод потпуно одреши језик и Јевгенију Павловичу, те и он без околишења пређе одмах на ствар. Кнез још није знао да су Јепанчини отпутовали. Он се запрепасти и сав пребледе; али већ идућег тренутка одмахну главом, збуњен и замишљен, па признаде да је »тако и требало да буде«; а затим одмах запита: »А када су отпутовали?« Јевгеније Павлович га је, међутим, пажљиво посматрао, и све то, то јест брзина питања, њихова простодушност, збуњеност, и истовремено нека чудновата искреност, брига и узбуђење, све га то прилично зачуди. Он, уосталом, исприча кнезу све, врло љубазно и подробно. Овај још много штошта није знао: то му је био први гласник из оне куће. Јевгеније Павлович потврди да је Аглаја збиља била болесна и да три дана и три ноћи, сва у ватри, скоро никако није ока склопила; да јој је сад лакше и да је изван опасности, али у врло нервозном, хистеричном стању ... »Срећа је још што је у кући сасвим мирно! О минулим догађајима се труде да не говоре, чак ни међу собом, не само пред Аглајом. Родитељи су се већ договорили да на јесен сви отпутују у и ностранство, одмах после Аделаидине свадбе. Аглаја је ћутећи примила све наго веста је о томе.« I он ће, Јевгеније Павлович, можда, поћи у иностранство. Цак ће се и кнез Ш., можда, наканити на месец-два дана, заједно са Аделаидом, ако му послови дозволе. Само ће генерал остати. Сад су прешли на своје имање Колмино, око двадесет врста од Петрограда, где имају велику властеоску кућу. Бјелоконска још никако да оде у Москву, и чини се да је намерно остала. Лизавета Прокофјевна је упорно тврдила да им је после свега што се догодило немогућно да и даље остану у Павловску. Он, Јевгеније Павлович, свакодневно је извештавао шта се у граду говори. Закључише да је немогућно да пређу у Јелагино. — Па збиља — додаде Јевгеније Павлович — реците и сами, зар се то може издржати? ... Нарочито кад се зна шта се овде код вас сваког момента збива, у вашој кући, кнеже, и после ваших свакодневних посета тамо, и поред тога што вас не примају ... — Да, да, ви сте у праву, ја сам желео да видим Аглају Ивановну... — кнез опет одмахну главом. — О, драги мој кнеже — узвикну наједном Јевгеније Павлович одушевљено и тужно — како сте могли да дозволите... да се све оно онда догоди? Наравно, наравно, све је то било за вас тако изненадно... Ја увиђам да сте се и ви морали збунити и... нисте никако могли зауставити безумну девојку, то је било изван ваше моћи! Али, ипак, ви сте морах разумети колико је озбиљно и дубоко било ... осећање те девојке ... према вама. Она није хтела да вас дели са другом, а ви... ви сте били у стању да одбаците и уништите такву драгоценост! — Да, да, имате право; да, ја сам крив — поче кнез опет у дубокој тузи — а знате ли, само је она, само је Аглаја имала такво мишљење о Настасји Филиповној ... Јер нико од осталих није на њу тако гледао ... — Па то баш и јесте страшно што у свему томе ничег озбиљног није било! — узвикну Јевгеније Павлович планувши. — Извините ме, кнеже, али... ја... ја сам о томе мислио, кнеже; много сам размишљао; мени је познато све што се раније дешавало, знам све што је било пре пола године, све, и... ништа од свега тога није било озбиљно! Све је то био само занос мисли, слика, фантазија, дим, и само је уплашена љубомора потпуно неискусне девојке могла гледати у томе нешто озбиљно ... Ту Јевгеније Павлович већ сасвим без устезања даде маха свом негодовању. Разборито и јасно и, понављамо, чак са изванредном психологијом, разви он пред кнезом слику свих бивших односа кнеза према Настасји Филиповној. Јевгеније Павлович је одувек имао говорничког дара, а овом приликом достиже и до красноречивости. — Од самог почетка — рече он — међу вама се почело лажју, а што се лажју започне, лажју се мора и завршити — то је природан закон. Ја се не слажем и чак се љутим кад вас неко, но, ко било, назива идиотом. Ви сте и сувише паметни за такву реч; али ви сте и толико чудновати, нисте као остали свет, то морате признати. Ја сам дошао до закључка да основ свих ових догађаја лежи у вашој, тако рећи, урођеној неискусности (скрећем вам пажњу, кнеже, на реч »урођеној«), затим у вашој необичној простодушности; даље, у феноменалном недостатку осећања мере (што сте ви већ у неколико махова и сами признали) и, најзад, у огромној маси апстрактних убеђења, која ви, са вашим необичним поштењем, држите још и сад за истинска, природна и непосредна. Признајте и сами, кнеже, у ваше односе са Настасјом Филиповном се од самог почетка умешало нешто условно-демократско (ја се тако изражавам да будем краћи), тако рећи чар »женског питања« (да будем још краћи). Јер ја потпуно тачно знам целу ону чудну скандалозну сцену што се одиграла код Настасје Филиповне кад је Рогожин донео новац. Хоћете ли да вас анализирам, вас лично да рашчланим, да вам вас самог изнесем као у огледалу, толико тачно ја знам у чему је била ствар и зашто се онако окренула? Ви сте као младић жудели у Швајцарској за завичајем, хрлили сте у Русију као у непознату, али обећану земљу. Прочитали сте много књига о Русији, можда и изврсних, али по вас штетних; појавили сте се са првим жаром жеље за делатношћу, бацили сте се, тако рећи, на рад! Али вама већ на првом кораку причају тужну и дирљиву повест о једној увређеној жени, приповедају је вама, то јест витезу, невином младићу, и о жени! Истог дана ви видите ту жену; ви сте очарани њеном лепотом: фантастичном, демонском лепотом (слажем се да је она лепотица). Додајте томе живце, додајте своју падавицу, додајте нашу петроградску југовину, која узбуђује живце; додајте цео онај дан, у непознатом и за вас скоро фантастичном граду — дан сусрета и сцена, дан неочекиваних познанстава, дан најнеочекиваније стварности, дан трију лепотица Јепанчиних, и међу њима Аглаје; додајте ваш умор, вртоглавицу; додајте салон Настасје Филиповне и дух тог салона, и... шта сте друго могли очекивати од себе у том часу, шта мислите? — Да, да; да, да — климао је главом кнез почињући да црвени. — Да, то је безмало тако; и знате ли, ја скоро целе ноћи уочи оног дана нисам спавао, у вагону, и целу претходну ноћ, и био сам врло растројен ... — Па да, наравно, а шта ја и желим да кажем? — настави Јевгеније Павлович падајући у ватру. — Јасно је: ви сте се, може се рећи, у заносу усхићења дочепали могућности да јавно обзнаните великодушну мисао да ви, кнез чисте крви и частан човек, не сматрате за нечасну жену осрамоћену без своје кривице, кривицом одвратног аристократе-развратника. О, боже, па то је разумљиво! Али није у томе ствар, драги кнеже, него у томе да ли је ту било истине, да ли је ваше осећање било природно, или је све то било само усхићење ума? Како ви мислите: Христос је у храму опростио жени, истој таквој жени, али јој ипак није рекао да је добро што она чини, да је достојна свих почасти и поштовања. Зар вам није здрав разум после три месеца дошапнуо: у чему би била ствар? Па нека је она и невина... ја нећу бити упоран, јер не желим ... али зар сви њени доживљаји могу оправдати њену тако неподношљиву, тако демонску гордост, њену тако дрску, тако незаситу себичност? Опростите ми, кнеже, пао сам у ватру, али... — Да, то је све могућно; можда сте ви и у праву... — поче опет да ромори кнез — она је заиста врло озлојеђена, и ви имате право, наравно, али... — Али је ипак достојна сажаљења? Јесте ли то хтели да кажете, добри мој кнеже? Али зар се смела ради сажаљења и њеног задовољства срамотити она друга, висока и чиста девојка, да је онако понизите пред оним охолим, пред оним мрским очима? Па докле ћемо онда доћи са таквим сажаљењем? То је страшно претеривање! Та зар је могућно онако понизити девојку, и то још вољену, пред њеном супарницом; напустити је ради друге, пред очима баш те друге, и то пошто сте је часно запросили... јер ви сте је запросили, ви сте јој то рекли пред родитељима и пред сестрама?! Па јесте ли ви после свега тога частан човек, дозволите да вас запитам? I... и зар нисте ви обманули ту божанствену девојку пошто сте је уверили да је волите? — Да, да, имате право. Ах, осећам да сам крив! — рече кнез у неописаном болу. — А зар је то све? — уз викну Јевгеније Павлович љутито. — Зар је довољно само викнути: »ах, крив сам!« Криви сте, а овамо сте упорни! I где вам је срце било тада... то ваше »хришћанско« срце? Јер ви сте видех њено лице у оном тренутку: и је ли она патила мање него та, него та ваша друга, та заводница? Како сте могли видети то и допустити? Како? — Па ... ја нисам ни допуштао ... — промрмља јадни кнез. — Како то нисте допуштали? — Па ја, верујте ми, ништа нисам допуштао. Ја ни данас не знам како се то све десило... Ја, ја сам тада потрчао за Аглајом Ивановном, а Настасја Филиповна је пала у несвест; а затим никако ме не пуштају Аглаји Ивановној. — Свеједно! Требало је да трчите за Аглајом, мада је она друга лежала у несвести! — Да ... да, требало је... али ова би умрла! Ова би се убила, не знате ви њу и... ја бих све после објаснио Аглаји Ивановној и... Видите, Јевгеније Павловичу, опажам да ви, изгледа, не знате све. Реците ми, молим вас, зашто ме не пуштају Аглаји Ивановној? Ја бих њој све објаснио. Видите ли, обе нису говориле онда што треба, никако оно што треба, зато је код њих тако и испало... То вама никако не могу објаснити; али бих Аглаји, можда, објаснио... Ах, боже мој, боже мој! Споменусте њено лице у оном тренутку кад је истрчала напоље ... О, боже мој, сећам се! ... Хајдемо! — поче он одједном да вуче Јевгенија Павловича за рукав, журно скочивши с места. — Куда? — Хајдемо до Аглаје Ивановне, хајдемо одмах! ... — Али она није у Павловску, то сам вам већ рекао, а и што да идемо? — Она ће ме разумети, она ће разумети! — мрмљао је кнез молећи склопљених руку — она ће разумети да све то није оно, него нешто сасвим, сасвим друго! — Како сасвим друго? Па ви се ипак жените? Значи, упорно остајете при своме... Жените ли се или не? — Па јесте, женим се; да, женим се! — А што онда кажете да није оно? — Ах, не, није оно, није оно! Свеједно што се ја женим, то не мари. — Како то »свеједно« и »не мари«? Па нису ваљда и то ситнице? Ви се жените вољеном женом да је усрећите, а Аглаја Ивановна све то види и зна, па одкуд је онда то свеједно? — Да је усрећим? О, не! Ја се само онако женим; она то хоће; па шта с тим ако се ја женим? Ја ... Него, свеједно! Само, она би сигурно умрла. Тек сад видим да би њен брак са Рогожином био лудост! Сад сам разумео све што пре нисам разумевао, и видите ли: кад су њих две стајале једна према другој, ја тада нисам могао да издржим да видим лице Настасје Филиповне ... Ви то не знате, Јевгеније Павловичу (он тајанствено спусти глас), ја ово још ником нисам рекао, чак ни Аглаји, али не могу да издржим да видим лице Настасје Филиповне... Ви сте малочас све тачно говорили о оном вечеру код Настасје Филиповне; али сте само нешто изгубили из вида, нисте знали: ја сам гледао у њено лице! Ја га још оно јутро, на слици, нисам могао да поднесем... Ето, Вера Лебедева, на пример, она има сасвим друге очи; ја... се бојим Настасјиног лица! — додаде он веома уплашено. — Бојите се? — Да; она је безумна! — прошапта он бледећи. — Јесте ли ви сигурни у то? — запита га Јевгеније Павлович необично радознало. — Јесам, потпуно. Сад знам поуздано; сада сам, ових дана, то сасвим поуздано дознао! — Па шта радите онда од себе? — преплашено узвикну Јевгеније Павлович. — Значи да се жените из неког страха? Ја ту савршено ништа не разумем ... чак је, можда, не волите? — О, не, ја је од свега срца волим! Та она је... дете; она је сад дете, право дете. Ништа ви не знате! — I у исто време сте уверавали и Аглају Ивановну да је волите? — Наравно, наравно! — Како то? Значи да ви хоћете обе да волите? — Па, дабогме! — Забога, кнеже, шта говорите то, освестите се! — Ја без Аглаје... ја је неизоставно морам видети! Ја... ја ћу ускоро умрети у сну; мислио сам да ћу ноћас умрети у сну. О, кад би Аглаја знала, кад би она све знала... али свакако све. Јер овде човек мора знати све, то је најважније! Зашто ми никад не можемо да сазнамо све о другом кад је то потребно, кад је тај други крив! ... Него, ја не знам шта говорим, ја сам се запетљао; страшно сте ме пренеразили... Па зар је њено лице још увек онакво као тада кад је истрчала? О, да, крив сам! Највероватније је да сам за све крив! Ја још не знам због чега сам крив, али — крив сам ... Има ту нешто што не умем да вам објасним, Јевгеније Павловичу, а немам ни речи, али... Аглаја Ивановна ће разумети! О, ја сам свагда веровао да ће она разумети. — Не, кнеже, неће разумети! Аглаја Ивановна је волела као жена, као људски створ, а не као... апстрактни дух. А знате шта, јадни мој кнеже: још је вероватније да ви никада ни једну ни другу уопште нисте волели! — Не знам... можда, можда ви, Јевгеније Павловичу, умногоме имате право. Ви сте необично паметни, Јевгеније Павловичу; ох, опет почиње глава да ме боли ... хајдемо к њој! Молим вас, молим вас! — Ама кад вам кажем да није у Павловску, у Колмину је. — Хајдемо у Колмино, хајдемо одмах. — То је немогућно! — отеже Јевгеније Павлович устајући. — А знате шта? Да јој напишем писмо па да јој га ви однесете? — Немојте, кнеже, немојте! Ослободите ме таквих порука... не могу! Они се растадоше. Јевгеније Павлович оде са чудним уверењем, и по његовом мишљењу је излазило да кнез донекле није при чистој свести. Ста само значи оно лице кога се он боји, и које он толико воли! I, у исто време, он ће заиста можда умрети без Аглаје, тако да Аглаја можда никада неће дознати да је он толико воли! Ха-ха! I како он то њих обе воли? Некаквим двема разним љубавима? Занимљиво ... Јадни идиот! I шта ће сад бити с њим?

X

Но кнез није умро до своје свадбе — ни на јави нити у сну, како је наговестио Јевгенију Павловичу. Можда је он збиља рђаво спавао и сањао тешке снове; али дању, док је био у друштву, изгледао је здрав, чак и задовољан, тек понекад би се замислио, и то само кад би био сам. Са свадбом се журило; она је имала да буде на недељу дана после посете Јевгенија Павловича. При таквој журби и најбољи кнежеви пријатељи, све и да их је имао, морали би дићи руке од напора да »спасу« полуделог јадника. Говорило се да је посета Јевгенија Павловича била унеколико дело генерала Ивана Фјодоровича и Лизавете Прокофјевне. Али баш да су њих двоје због бескрајне доброте свог срца и желели са спасу јадног безумника од пропасти, ипак би се, наравно, морали ограничити само на овај слаб покушај; ни по свом положају, па ни по душевном расположењу, можда (а то је и природно), они нису могли учинити више. Ми смо поменули да се и кнежева околина донекле бунила против кнеза. Вера Лебедева се, уосталом, задовољила тиме што је у самоћи плакала, а затим тиме што је сад више остајала код куће, а кнезу свраћала реде него раније. Коља је у то време био заузет сахраном оца; старац је умро од другог удара, осам дана после првог. Кнез је свим срцем учествовао у породичној жалости, и првих дана је по неколико часова проводио код Нине Александровне; био је на сахрани и у цркви. Многи су приметили да је свет који се налазио у цркви дочекивао и испраћао кнеза нехотичним шапатом. Исто то се догађало и на улицама и у парку: кад би он прошао или се провезао, чуо би се говор, изговарали би његово име, показивали би на њега, чуло би се и име Настасје Филиповне. Њу су тражили на сахрани, али ње тамо није било. На сахрани није било ни капетанице, јер Лебедеву пође за руком да је на време задржи и укроти. Опело учини на кнеза врло јак и болан утисак; он шапну Лебедеву још у цркви, одговарајући му на неко питање, да сад први пут присуствује православном опелу, и да се сећа само још једног опела на коме је био, али као дете, у некој сеоској цркви. — Да, баш као да тамо у сандуку не лежи онај исти човек кога смо још недавно изабрали за председника, сећате ли се? — шапну Лебедев кнезу. — А кога ви то тражите? — Никога, онако, учинило ми се ... — Можда Рогожина? — А зар је он ту? — У цркви је. — А зато ја као да приметих његове очи — промрмља кнез збуњен. — Али како ... откуд он? Јесу ли га звали? — Ни на памет им није падало. Па он им је уопште непознат. Кога ту све нема! Него, чему се ви толико чудите? Ја га сад често виђам; последње недеље сам га ваљда четири пута срео, овде, у Павловску. — Ја га још ниједном нисам видео... од оног дана... — промрмља кнез. Пошто му ни Настасја Филиповна није ниједном рекла да је »од оног дана« видела Рогожина, то кнез закључи да се Рогожин из неког разлога намерно крије. Целог тог дана био је нешто много замишљен. Настасја Филиповна је, напротив, била необично весела целог тог дана и вечери. Коља, помиривши се са кнезом још пре очеве смрти, предложи му да узму за сведоке (пошто је то ствар била битна и неодложна) Келера и Бурдовског. Он је јемчио за Келера да ће се пристојно понашати, а може се лако десити да му он што и »затреба«. О Бурдовском се није имало шта ни говорити пошто је то миран и пристојан човек. Нина Александровна и Лебедев су напомињати кнезу, ако је већ одлучио да се жени, да свадба ипак не би требало да буде у Павловску, и то још у сезони летовања. А зашто тако јавно? Зар не би било боље у Петрограду, и то чак код куће? Кнезу је и сувише јасно било на шта се та бојазан односи; али он одговори кратко и просто да је то неопозива жеља Настасје Филиповне. Сутрадан дође кнезу и Келер, обавештен да има да буде сведок. Пре него што ће ући, он застаде на вратима, па чим угледа кнеза, диже увис десну руку са испруженим кажипрстом и викну као неку заклетву: — Не пијем! Затим приђе кнезу, чврсто му стеже и продрма обе руке и рече да је, наравно, у први мах, кад је дознао, био противник што је и јавно био рекао за билијаром, и то не због чега другог него зато што је желео кнезу — и то свакодневно са нестрпљењем пријатеља — желео да види као његову жену никог мање него принцезу де Роан, или бар де Шабо. Али је сад увидео да кнез мисли, у најмању руку, дванаест пута благородније него сви они »скупа«! Јер њему не треба ни сјај, ни богатство, па ни почаст, него само истина! Симпатије високих особа више су познате, а кнез је и сувише висок по своме образовању да не би и сам био висока особа, говорећи уопште! »Али олош и разне шуше друкчије мисле; по граду, по кућама, по клубовима, по летњиковцима, на концерту у парку, по кафаницама, за билијаром, свуда само о томе говоре и галаме само о предстојећем догађају. Чуло се чак да се спремају да вам приреде мачју музику испод прозора, и то, тако рећи, још прве ноћи! Ако вам је потребан, кнеже, пиштољ часног човека, ја сам готов да с њима измењам једно пола туцета благородних метака пре него што се ви сутрадан по венчању дигнете са брачне постеље.« Саветовао је да треба, из бојазни од велике навале радозналаца, кад буду излазили из цркве, спремити ватрогасни шмрк у дворишту. Али се Лебедев успротиви: »Кућу би на комаде разнели у случају ватрогасног шмрка.« — Тај Лебедев бушкара против вас, кнеже. Богами! Они хоће да вам поставе стараоца — можете ли ви то да замислите? — поред свега, поред слободне воље и поред новца, то јест поред те две ствари по којима се разликујемо од четвороножних створова! Чуо сам, поуздано сам то чуо! Сушта истина! Кнез се присети да је и он начуо нешто у том смислу, али, наравно, није обраћао пажњу. Он се и сад само насмеја и тог часа заборави. Лебедев је стварно неко време нешто предузимао; планови тог човека увек су се рађали као по надахнућу, па би се од сувишне ватрености заплетали, разграњавали и удаљавали од првобитне тачке на све стране. I стога му је мало шта у животу за руком полазило. Кад дође доцније до кнеза, скоро већ на сам дан свадбе, да се покаје (он је имао неизоставну навику да дође увек к онима против којих је бушкарао, да се покаје, нарочито ако му интрига не би испала за руком), изјави да је он рођен за Таљерана, али је, ето, на некакав непознат начин остао само Лебедев. Затим му откри целу своју игру, чиме необично заинтересова кнеза. Према његовим речима, он је почео тиме што се решио да тражи покровитељство високих лица, на које би се, у случају потребе, могао ослонити, и одлазио је до генерала Ивана Фјодоровича. Генерал је био у недоумици, веома је желео добра »младом човеку«, али је изјавио да »и поред најбоље воље да га спасе, њему не личи да ту нешто предузима«. Лизавета Прокофјевна није хтела ни да га чује ни да га види; Јевгеније Павлович и кнез Ш. само одмахнуше рукама. Али он, Лебедев, није клонуо духом, него се посаветовао са једним препреденим правником, уваженим старцем, својим великим пријатељем и скоро добротвором. Овај је био мишљења да је ствар сасвим могућна, само кад би било компетентних сведока за кнежево умно растројство и његово потпуно лудило. А уз то, што је најважније, покровитељство високих особа Лебедев ни тад не клону духом, те једнога дана доведе кнезу и лекара, једног угледног старца, који је такође био на летовању, са Орденом св. Ане о врату. Он га доведе тек ради тога да се, тако рећи, из види само терен, да лекар упозна кнеза па да, засад још не званично, него онако пријатељски, изложи своје мишљење о њему. Кнез се сећао те докторове посете; сећао се да га је Лебедев још дан раније салетео како је он, кнез, тобоже болестан, а кад овај одлучно одби лекарску помоћ, он наједном дође са доктором под изговором да обојица баш сад долазе од господина Терентијева, коме је врло рђаво, и да доктор има да јави кнезу нешто о болеснику. Кнез похвали Лебедева, а доктора прими необично љубазно. Одмах почеше да говоре о болесном Иполиту; доктор замоли да му се подробније опише она сцена са самоубиством, и кнез га просто одушеви својим причањем и објашњењем догађаја. Поведе се разговор о петроградској клими, о болести самог кнеза, о Швајцарској, о Шнајдеру. Излагањем Шнајдеровог начина лечења и својим причањем кнез толико заинтересова доктора да се овај задржа два часа; при том је пушио кнежеве изврсне цигаре, а Лебедев, са своје стране, понуди неку врло укусну вишњевачу, коју донесе Вера, при чему доктор, ожењен човек и отац породице, поче да упућује Вери неке нарочите комплименте, што код ње изазва дубоко негодовање. Растадоше се као пријатељи. Изашавши од кнеза, доктор саопшти Лебедеву: ако још и оваквима треба старатељство, онда ко ће остати да буде старалац? А на трагично излагање Лебедевљево о блиском догађају доктор лукаво и враголасто махаше главом и најзад примети да, и не говорећи о томе »ко се све с ким не жени«, »али та заносна особа, бар како је он чуо, осим неописане лепоте, што је и само довољно да занесе имућног човека, поседује још и капитал, од Тоцког и Рогожина, бисере и дијаманте, шалове и намештај, те предстојећи избор не само да не показује од стране драгог кнеза неку нарочито упадљиву глупост, него чак сведочи о препредености префињеног светског ума и рачунице; и, према томе, иде у прилог супротном закључку, по кнеза врло пријатном ...« Та мисао запрепасти и Лебедева; он на томе и остаде, и сада, додаде он кнезу, »сад осим оданости и жртвовања моје крви за вас ви од мене ништа нећете видети; зато сам и дошао«. Тих последњих дана кнеза је занимао и I полит; врло често је I полит слао по њега. Они су становали у близини, у једном малом кућерку. Деца, I политов брат и сестра, радовали су се летовању бар зато што су могли да побегну од болесника у врт. Јадна капетаница, пак, била је препуштена њему на милост и немилост као његова жртва. Кнез их је свакодневно морао развађати и мирити, и болесник га је и даље звао својом »дадиљом«, но истовремено као да није могао да га и не презире због његове посредничке улоге. Страшно је био киван на Кољу зато што му овај скоро никако није долазио, остајући испрва поред оца на самрти, а после уз обудовелу мајку. Најзад за предмет свог подсмеха изабра предстојећи кнежев брак са Настасјом Филиповном, и на крају увреди кнеза и прекомерно га изазва. Кнез престаде да га посећује. Два дана касније допаде изјутра капетаница и сва уплакана замоли кнеза да дође к њима, иначе ће је онај у гроб отерати. I додаде да Иполит хоће да открије неку велику тајну. Кнез оде. Иполит је желео да се помири, расплака се, а после суза, наравно, још више се озлоједи, али се плашио да покаже свој јед. Било му је врло рђаво и по свему се видело да му је близу крај. Никаква тајна није постојала осим необичних молби изговорених гласом пригушеним од узбуђења (можда намештеног) да се »чува Рогожина«. »Рогожин је човек који неће уступити своје; није он човек као што смо ја и ви, кнеже: тај кад нешто науми, неће устукнути«, итд., итд. Кнез поче да се подробније распитује, желео је да сазна нешто стварно; али стварног није било ничег осим личних Иполитових осећања и утисака. На своје велико задовољство, Иполит заврши тиме што је, најзад, страшно уплашио кнеза. Испрва кнез није хтео да му одговара на нека његова нарочита питања, и само се смешкао на његове савете да бежи, макар у иностранство; руских свештеника има свуда, може се и тамо венчати. Но, најзад, Иполит заврши следећом мишљу: »Знате ја се само због Аглаје Ивановне бојим; Рогожин зна колико је ви волите; љубав за љубав, ви сте му отели Настасју Филиповну, а он ће Аглају Ивановну да убије; иако она сад није ваша, ипак ће вам бити тешко; зар није тако?« Иполит постиже циљ; кнез оде од њега сав ван себе. Упозорења да се чува Рогожина дођоше баш уочи свадбе. Те вечери се кнез последњи пут пре венчања видео и са Настасјом Филиповном; али Настасја Филиповна није могла да га умири, чак, напротив, у последње време све је више појачавала његов унутрашњи немир. Раније, то јест пре неколико дана, кад би била с њим, она се свим силама трудила да га развесели, јер се страшно бојала његовог тужног израза: покушавала је и да му пева, но најчешће му је причала све чега би се смешног могла сетити. Кнез би се скоро увек правио као да се смеје, а понекад би се и збиља смејао сјајном уму и светлим осећањима са којима је она понекад причала кад би се загрејала. А умела је да се загреје. Видећи кнежев смех, видећи учињен утисак, бивала је усхићена, па би почињала да се поноси. Али сад су њена туга и замишљеност скоро сваког часа расле ... Његово мишљење о Настасји Филиповној беше утврђено. Да није тога, сад би му се све у њој чинило загонетно и неразумљиво. Али он је искрено веровао да она може још да васкрсне. Он је потпуно тачно рекао Јевгенију Павловичу да је искрено и много воли, и његова љубав према њој као да садржи у себи наклоност према неком јадном и болесном детету које је тешко, па чак и немогућно препустити само себи. Никоме није објашњавао своја осећања према њој, и врло је нерадо о томе говорио, ако се већ разговор не би могао избећи. Са Настасјом Филиповном, пак, никад није разговарао »о осећањима« кад су бивали заједно, као да су се обоје тако зарекли. У њиховом обичном, веселом и живахном разговору могао је свако учестовати. Дарј'а Алексејевна је доцније причала како је свагда уживала и радовала се гледајући их. Такво његово схватање душевног и умног стања Настасје Филиповне донекле га је ослобађало многих других сумњи. Она је сада била жена потпуно друкчија од оне какву је знао пре три месеца. Он сад није размишљао, на пример, зашто је она тада побегла да се не венча с њим — побегла са плачем, клеветама и пребацивањима, а сад сама жели да се што пре венчају. »Сад се, дакле, више не боји, као тада, да ће ме тај брак унесрећити«, мислио је кнез. Самопоуздање, које се у њој тако одједном појавило, по његовом мишљењу, није могло бити код ње природно. Но, то се самопоуздање тек ваљда није могло развити само из мржње према Аглаји. Настасја Филиповна је умела мало дубље да осећа. Тек ваљда није из страха од судбине са Рогожином? Једном речи, ту су могли да играју улогу и сви ти узроци, скупа са другима; али за њега је најјасније било да је посреди оно што он већ одавно слути, да је јадна, намучена душа подлегла. Све то, мада га је на свој начин ослобађало сумње, није могло да му пружи ни мира ни одмора за све време. Понекад, он као да се трудио да ни на шта не мисли, предстојећи брак као да је збиља сматрао за некакву незначајну формалност: своју личну судбину је кнез и сувише мало ценио. Што се тиче спорова и разговора, као што беше онај са Јевгенијем Павловичем, он ту савршено ништа не би могао да одговори, осећао се као потпуно немеродаван, те се стога и клонио свих таквих разговора. Уосталом, он је приметио да Настасја Филиповна и сувише добро зна и схвата шта значи за њега Аглаја. Она само није говорила, али је он видео њено »лице« у тренуцима кад би га некад, још у почетку, затицала где се спрема да иде к Јепанчинима. Кад су Јепанчини отпутовали, она као да се наново родила. Ма колико да је он слабо опажао и тешко се досећао, ипак га је почела узнемиравати мисао да ће се Настасја Филиповна одлучити на неки скандал само да би нагнала Аглају да оде из Павловска. Ларма и галама која се распрострта по свима летњиковцима поводом свадбе била је, наравно, донекле потпомогнута и од саме Настасје Филиповне, у намери да наједи супарницу. Како је Јепанчине тешко било сусрести на улици, Настасја Филиповна седе једном са кнезом у своја кола и нареди да кочијаш тера испред самих прозора њихове виле. То беше за кнеза страшно изненађење. Он је то, по свом обичају, приметио кад се ствар није могла поправити и кад су кола већ пролазила испред самих прозора. Он јој ништа не рече, али је после читава два дана одболовао; а Настасја Филиповна више не понови тај подухват. Последњих дана уочи свадбе она поче да бива веома замишљена; свршавало се ипак увек тиме што би савлађивала своју тугу па би се опет развеселила, али некако мирније, не онако бучно, не онако срећно, весело као некада и још тако недавно. Кнез удвостручи своју пажњу. Занимало га је што она никад не покреће пред њим разговор о Рогожину. Једном, пет дана пред свадбу, он доби позив од Дарје Алексејевне да одмах дође јер је Настасји Филиповној наједном позлило. Затече је у стању сличном потпуном лудилу: потцикивала је, дрхтала, викала да је Рогожин сакривен у башти, у њиховој кући, да га је сад видела, да ће је ноћас убити... да ће је заклати! Целог дана није могла да се умири. А истог тог дана увече кад кнез сврати на тренутак до Иполита, капетаница — која се тек била вратила из вароши, куда је ишла неким својим пословима — исприча како јој је долазио Рогожин, у њен петроградски стан, па се распитивао о Павловску. На кнежево питање, кад је тачно Рогожин долазио, капетаница каза скоро онај исти час кад Настасја Филиповна рече да га је тог дана видела у својој башти. Испоставило се да је било посреди само привиђење, те Настасја Филиповна сама оде до капетанице да се боље распита и отуд се вратила сасвим умирена. Уочи свадбе кнез остави Настасју Филиповну веома усхићену; из Петрограда је стигла од кројачице свадбена опрема за сутра: венчана хаљина, венац са велом и све остало. Кнез се није ни надао да ће се она тој опреми толико обрадовати; он је све хвалио, а она је од тих његових похвала постајала још срећнија. Али она се изговори: чула је да у граду влада велико незадовољство и да се некакви обешењаци збиља спремају да им приреде мачју музику, и можда са стиховима нарочито спеваним за тај случај, и да сав остали свет све то скоро још и одобрава. Е ето, она баш стога хоће да још више дигне главу пред њима, да им свима засени очи богатством своје опреме, »па нек се деру, нек звижде, ако смеју«! Очи су јој севале при самој тој помисли. I мала је још једну потајну наду, али је није хтела изговорити: маштала је да ће Аглаја, или, у крајњем случају, макар неко послан од њене стране, бити такође међу гледаоцима, инкогнито, у цркви, па ће гледати и видети, и она се потајно на то спремала. Кад се растајала с кнезом, око једанаест увече, сва је била обузета тим мислима; али није могла још ни поноћ бити а од Дарје Алексејевне дотрчаше кнезу »да одмах дође, јер је врло зло«. Кнез затече своју вереницу затворену у спаваћој соби, у сузама, у очајању, у хистерији; она дуго ништа није чула шта су јој кроз врата говорили, али најзад отвори, пусти унутра само кнеза, закључа иза њега врата, па паде пред њим на колена. (Тако је бар доцније причала Дар ја Алексејевна, којој пође за руком да ипак нешто од тога види.) — Шта радим ја! Шта радим! Шта чиним ја то с тобом! — викала је она грчевито му грлећи ноге. Кнез остаде код ње читав час; није нам познато о чему су тада говорили. Дар ја Алексејевна је причала да су се после једног часа растали умирени и срећни. Кнез је те ноћи слао још двапут да чује како јој је. Али Настасја Филиповна је већ заспала. Изјутра, још пре него што се пробудила, дођоше Дарји Алексејевној од кнеза опет двојица, а по трећем поручише да се »око Настасје Филиповне сад згрнула читава војска модискиња и фризера из Петрограда, да од синоћњег нема ни трага, да је она заузета, како само једна таква лепотица може бити заузета својим удешавањем и да се сад, баш у овом тренутку, одржава велики савет: шта треба метнути од дијаманата, и како да их метне«. Кнез се потпуно умири. Све даље податке о тој свадби причали су обавештени људи на следећи начин, и то, канда, врло тачно: Венчање је било заказано за осам часова увече, Настасја Филиповна је била готова још у седам. Мало-помало, још од шест часова, поче да се скупља гомила беспосличара око Лебедевљеве виле, а још много више око куће Дар је Алексејевне. Око седам часова поче и црква да се полако пуни. Вера Лебедева и Коља су много страховали због кнеза; но они су имали пуне руке посла код куће припремајући у кнежевом стану пријем и послужење. Уосталом, после венчања се нису предвиђали никакви гости; осим најпотребнијих лица при самом чину венчања, Лебедев је позвао још Птицине, Гању, доктора са Орденом св. Ане о врату и Дарју Алексејевну. Кад се кнез заинтересова код Лебедева откуд му је пало на ум да позове доктора, »човека скоро сасвим непознатог«, Лебедев само задовољно одговори : »Па — орден о врату, уважена персона — биће свечаније« — и тиме насмеја кнеза. Келер и Бурдовски, у фраковима и рукавицама, изгледаху врло елегантни; само је Келер још увек помало бацао у бригу кнеза, па и остале, који су му поверили данашњу мисију, својим отвореним мегданџијским наклоностима, јер је непријатељски погледао на беспосличаре који су се купили око куће. Најзад, око седам и по, кнез оде у цркву, у колима. Узгред ћемо напоменути да он сам свесно није хтео да пропусти ниједан усвојени обичај и обред; све се радило гласно, јавно, отворено и »као што је ред«. У цркви, једва се прогуравши кроз гомилу, уз непрекидан шапат и добацивање публике, под заштитом Келера, који је лево и десно бацао страшне погледе, кнез се на часак изгуби у олтару, а Келер оде по младу; пред улазом у кућу Дарје Алексејевне нађе гомилу не само два их три пута већу него код кнеза него можда и трипут разузданију. Пењући се уза степенице, он чу такве узвике да не могаде издржати, и већ се био обратио публици у намери да им одржи један пригодан говор, али га, срећом, задржаше Бурдовски и Дарја Алексејевна, која истрча из куће. Они га прихватише и увукоше силом у кућу. Келер је био љут и журио је. Настасја Филиповна устаде, погледа још једанпут у огледало, примети са »киселим« осмехом — као што је то доцније Келер причао — да је »бледа као смрт«, побожно се поклони пред иконом, па изађе на степенице. Њена појава би дочекана са жагором. У први мах, истина, зачу се смех, пљескање, малтене и звиждање; али већ идућег тренутка се зачуше и други гласови: — Каква лепотица! ... — викали су из гомиле. — Није ни прва, ни последња. — Па, наравно, венчање све покрива, будале! — Да, али нађите ви још једну овакву лепотицу! Ура! — викали су најближи. — Кнегиња! Та за овакву кнегињу ја бих и душу продао! — повика некакав писар, »Живот дајем за моју ноћ! ... « Настасја Филиповна изађе доиста бледа као крпа, али њене велике црне очи као жеравице севаху према руљи. Гомила не издржа тај поглед. Негодовање се претвори у усхићене узвике. Већ се отворише врата од каруца, већ Келер пружи невести руку, кад она одједном викну па право са степеница полете у гомилу. Сви који су је пратили запрепастише се, гомила се размаче пред њом, а на пет-шест корака од степеница указа се наједном — Рогожин... Његов је поглед Настасја Филиповна малочас уочила у гомили. Она му притрча као луда па га ухвати за обе руке. — Спаси ме! Води ме! Куд год хоћеш, одмах! Рогожин је скоро прихвати у наручје и, тако рећи, однесе је у кола. Затим у тренутку извади из новчаника сто рубаља па их пружи кочијашу. — На станицу, а ако ухватиш воз, добићеш још једну. Па и сам скочи у кола за Настасјом Филиповном и затвори врата. Кочијаш се ни часа није размишљао, него ошину коње. Келер се после бранио да је све то било изненада. »Да сам имао само један тренутак времена, ја бих се снашао и не бих допустио!« објашњавао је он причајући како је то било. Он и Бурдовски већ су били узели друга кола која се десише ту, па појурише у потеру, али се још уз пут предомислише јер »у сваком слушају је доцкан«! — Па ни кнез то не би желео! — одлучи потресени Бурдовски. А Рогожин и Настасја дојурише на станицу на време. Изашавши из кола, Рогожин, скоро већ улазећи у воз, стиже да заустави једну девојку у пролазу, у доста овешталом, али пристојном загаситом огртачу и са свиленом марамом пребаченом преко главе. — Је ли по вољи педесет рубаља за ваш огртач? — пружи он изненада девојци новац. Док је ова стигла да се изненади, док је тек покушавала да га разуме, он јој већ утрпа новац у руку, скиде са ње огртач и мараму, по обоје пребаци преко рамена и главе Настасји Филиповној. Њена и сувише раскошна опрема упадала је у очи, привукла би општу пажњу у вагону, и тек после она девојка разумеде зашто су од ње купили за онолике паре овештале безвредне рите. Глас о догађају необично брзо стиже до цркве. Кад је Келер пролазио кроз цркву према кнезу, многи присутни њему потпуно непознати салетеше га питањима. Сви наједном почеше гласно да говоре, да машу главом — зачу се чак и смех; из цркве нико није излазио, сви су чекали да виде како ће младожења примити вест. Он побледе, ах сасвим мирно саслуша што му рекоше, па једва чујно примети: »Ја сам се тога бојао, али ипак нисам мислио да ће овако испасти...« А затим, поћутавши мало, додаде: »Уосталом... у њеном стању... то је сасвим разумљиво.« Такве кнежеве речи Келер је доцније називао »беспримерном филозофијом« ... Кнез изађе из цркве на изглед миран и прибран; тако су бар многи приметили и доцније причали, чинило се да једва чека да стигне кући, да што пре остане сам; али га у томе ометоше. За њим уђоше у собу неке званице, између осталих Птицин, Гаврило Ардалионович, а са њима и доктор, који такође није намеравао да иде. Осим тога, цела кућа је била просто опседнута беспосленим светом. Кнез још са терасе чу како се Келер и Лебедев жестоко препиру с неким, потпуно непознатим, мада на изглед важним чиновницима који су пошто-пото хтели да дођу на терасу. Кнез приђе тој групи, распита се у чему је ствар, па одстранивши Келера и Лебедева, учтиво се обрати једном седом, али држећем господину, који је стајао на степеницама на челу неколицине других радозналаца, па га позва да му учини част својом посетом. Господин се збуни, али ипак пође; за њим други, трећи. Из целе гомиле нашло се свега седам-осам посетилаца који уђоше трудећи се да то учине што је могућно слободније. После њих више нико није тражио да уђе; и у часу та иста гомила поче да осуђује наметљивце. Нове долазнике примише, започе разговор, почеше да служе чај — све то ванредно пристојно, скромно, на извесно чуђење нових гостију. Учињено је, наравно, неколико покушаја да се разговор мало оживи и да се наведе на праву тему; постављено је било и неколико нескромних питања, учињено некохко »смелих« примедаба. Но кнез је свима одговарао тако просто и љубазно, и у исти мах тако достојанствено, са таквим поверењем у пристојност својих гостију, да се нескромна питања сама по себи стишаше. Мало-помало разговор поче бивати скоро озбиљан. Један господин, ухвативши се за реч, наједном се поче клети, изванредно узбуђен, да неће продати имање па ма шта било, него да ће, напротив, чекати и дочекати и да су »предузећа боља него новац«. — »Ето вам, драги мој господине, у том вам се састоји мој економски систем, стављам вам до знања.« Пошто се он обраћао кнезу, кнез га одушевљено похвали, премда му је Лебедев дошапнуо на уво да дотични господин нема ни кучета ни мачета и да никад никаквог имања није имао. Прође скоро час, чај попише, и после чаја гостима се најзад учини незгодно да и даље седе. Доктор и седи господин се срдачно поздравише са кнезом; уосталом, сви су се праштали ватрено и бучно. Изговаране су жеље и мишљења у том смислу да се »не треба предавати тузи и да је, можда, овако још и боље«, и тако даље. Учињени су, истина, и покушаји да се тражи шампањ али ту старији гости ућуткаше млађе. Кад се гости разиђоше, Келер се наже према Лебедеву па му рече: »Ја и ти бисмо надали дреку, потукли бисмо се, осрамотили се, привукли и полицију; а он је, гледај га само, стекао нове пријатеље, и то још какве, ја их знам!« Лебедев, који је био већ прилично »удешен«, уздахну па рече: »Сакрио се од премудрих и разумних, а открио деци — ја сам то и раније о њему говорио, а сад ћу још додати да је ово дете бог сачувао, спасао га од бездана — он и сви светитељи његови!« Најзад, око десет и по кнеза оставише самог, јер га је болела глава. Последњи оде Коља, који му поможе да се пресвуче из венчаног одела у домаће. Срдачно се растадоше. Коља није говорио о догађају, него обећа да ће сутра доћи раније. Он је после потврдио да га кнез при том последњем растанку није ни о чему обавестио, дакле, чак и од њега је крио своје намере. Ускоро у целој кући не остаде више нико: Бурдовски оде до Иполита, Келер и Лебедев се такође некуд изгубише. Само је још Вера Лебедева остала неко време у стану, те је на брзу руку спремила и собама дала уместо празничког свакодневни изглед. При одласку она завири код кнеза. Он је седео за столом, наслоњен на оба лакта и покривши главу рукама. Она му полако приђе па га додирну по рамену; кнез је чисто збуњен погледа и скоро читав минут као да се нечега сећао. Али сетивши се и схвативши све, он се наједном необично узруја. Но све се сврши тиме што он врло ватрено замоли Веру да му неко сутра рано лупа на врата, у седам часова, за први воз. Вера обећа; кнез је поче живо мохти да никоме о томе не говори; она му и то обећа, али најзад, кад већ сасвим отвори врата да изађе, кнез је задржа и по трећи пут, узе је за руке, пољуби их, затим пољуби и њу у чело па јој на некакав чудан начин рече: »До сутра!« Тако је бар Вера доцније причала. Она оде страшно уплашена због њега. Изјутра се мало охрабри кад је одмах после седам, по споразуму, закуцала на његова врата и јавила му да петроградски воз полази кроз четврт часа. Њој се учини да је он отварајући врата био сасвим ведар, чак и насмејан. Он се те ноћи скоро није ни свлачио, али је ипак спавао. По његовом мишљењу, било је вероватно да ће се још тог дана и вратити. Према томе, сматрао је да је само њој могућно и потребно да каже у том тренутку да одлази у град.

XI

Један час доцније већ је био у Петрограду, а после девет је звонио на вратима Рогожиновог стана. Беше ушао на главни улаз, а дуго се нико не јави да му отвори. Најзад се отворише врата од стана старе Рогожине, а на њима се појави једна стара, смерна служавка. — Партен Семјонович нису код куће — рече она са врата — а кога сте ви желели? — Партена Семјоновича ... — Нису код куће. Служавка је посматрала кнеза са чудном радозналошћу. — Кажите ми бар да ли је ноћас код куће спавао. I... да ли је јуче дошао сам? Служавка га и даље посматраше, али му ништа не одговори. — А није била с њим синоћ овде... Настасја Филиповна? — А дозволите да вас упитам који ћете ви сами изволети бити? — Кнез Лав Николајевич Мишкин, ми се врло добро познајемо. — Нису код куће. Служавка обори очи. — А Настасја Филиповна? — Ништа вам ја то не знам. — Чекајте, чекајте! А кад ће се вратити? — Не знам ни то. Врата се затворише. Кнез одлучи да дође опет кроз један час. Погледавши у двориште, спази слугу. — Да ли је Партен Семјонович код куће? — Јесте. — А мени је малочас речено да није. — Јесу 1' вам то његови рекли? — Не, служавка његове мајке, а код Партена Семјоновича сам звонио, али ми нико није отворио. — Можда је изашао — закључи слуга. — Он се никад не јавља. А који пут и кључ са собом однесе, па стан стоји по три дана закључан. — Знаш ли поуздано да је јуче био код куће? — Био је. Понекад изађе на главни улаз па га тад не видим. — А Настасја Филиповна ту јуче није била с њим? — То не бих знао да вам кажем. Ретко кад ту долази; моро би' је видети кад би дошла. Кнез изађе, па је неко време замишљено ходао тротоаром. Прозори на собама где је Рогожин живео беху сви затворени; прозори на половини његове мајке, пак, беху скоро сви отворени; дан беше ведар, топао. Кнез пређе на другу страну улице, на тротоар, па стаде да отуд још једном гледа у прозоре: не само што су били затворени него су скоро свуда биле спуштене беле завесе. Он стајаше тако један тренутак и — чудна ствар — наједном му се учини да се крај једне завесе помаче и да се на тренутак указа Рогожиново лице: само летимично — па одмах ишчезе... Причека, и онда одлучи да иде па да опет зазвони, али се предомисли па одложи за један час: »Богзна, можда ми се то само причинило ... « Углавном, он је сад журио у Измајловски пук, у доскорашњи стан Настасје Филиповне. Њему је било познато да се она, отишавши пре три недеље на његову молбу из Павловска, настанила у Измајловском пуку, код једне своје негдашње добре познанице, удове учитељке, уважене даме са породицом, која је издавала леп намештен стан, од чега је, тако рећи, живела. Највероватније је било то да је Настасја Филиповна, одлазећи поново у Павловск, задржала тај стан за себе; у сваком случају, било је врло вероватно да је сад преноћила у том стану, куда ју је, наравно, Рогожин јуче довео. Кнез узе кола. Уз пут му тек паде на памет да је требало тиме и да почне, јер је невероватно да би она ноћу дошла право к Рогожину. При том се сети слугиних речи да Настасја Филиповна није често долазила. Кад ни иначе није често, онда откуд да сад одседне код Рогожина? Храбрећи се тим утехама, кнез најзад стиже у Измајловски пук — ни жив ни мртав ... На своје највеће запрепашћење, код учитељке не само што нису ни чули о Настасји Филиповној — ни јуче ни данас — него истрчаше да га гледају као чудо. Цела многобројна учитељичина породица, све саме девојчице, једна другој до увета, почев од петнаест па до седам година, испадоше за мајком. За њима изађе њихова мршава, жута тетка, повезана црном марамом, а најзад се појави и старамајка породице, бака са наочарима. Учитељка љубазно замоли кнеза да уђе да мало поседи, што кнез и учини. Он се одмах досети да оне врло добро знају ко је он и да тачно знају да је јуче имало бити њихово венчање, те сад горе од жеље да што чују и о свадби, и о том чуду што он сад тражи њу код њих, кад би она свакако морала бити с њим заједно, у Павловску, али се устежу. Он у кратким потезима задовољи њихову радозналост у погледу венчања. Настадоше чуђење и усклици, тако да је морао да им и све остало исприча, наравно, у главним потезима. Најзад, савет премудрих и узрујаних дама одлучи да је пре свега потребно на сваки начин доспети до Рогожина, па тамо тачно видети шта је у ствари. Ако он није код куће (о чему се такође треба сасвим поуздано уверити), их ако не усхте говорити, треба отићи у Семјоновски пук, к једној дами, Немици, познаници Настасје Филиповне, која станује тамо са својом мајком: могућно је да је Настасја Филиповна, узбуђена и желећи да заметне траг, преноћила код њих. Кнез устаде као убијен. Оне су после причале да је »побледео као смрт« и збиља, колена почеше да му клецају. Најзад, кроз страшан жагор гласова кнез разабра да се оне договарају како да раде заједно и питају га за његову петроградску адресу. Показа се да он ту нема своје адресе. Посаветоваше му да одседне у неком хотелу. Кнез мало размисли, па даде адресу свог ранијег хотела, оног у коме је пре пет недеља добио напад. Затим оде опет к Рогожину. Овога пута не само што му се нико код Рогожина не одазва него се сад ни врата старичиног стана не отворише. Кнез пође да тражи слугу, и једва га пронађе у дворишту. Овај је био око нечег заузет и једва је одговарао, чак га је једва и погледао, али ипак одлучно рече да је Партен Семјонович »још од јутрос рано изишао, отпутовао је у Павловск, и данас неће кући долазити« . — Ја ћу га причекати, можда ће доћи предвече? — Можда и недељу дана неће доћи... ко би га знао! — Дакле, ипак је ноћас овде спавао? — Па јесте, спавао је ... Све то беше подозриво и сумњиво. Слуга је, врло вероватно, у овом међувремену могао добити нова упутства, јер јутрос је био чак брбљив, а сад просто леђа окреће. Али кнез одлучи да сврати још једном, кроз два сата, па чак и да стражари пред кућом, ако буде потребно. А сад се уздао још у ону Немицу, па појури у Семјоновски пук. Али код Немице га чак и не разумедоше. Према неким рецима које им се случајно омакоше, он чак могаде да види да се лепотица-Немица пре две недеље посвађала са Настасјом Филиповном, тако да за све то време о њој није ништа чула, па се сада свим силама трудила да стави на знање да њу и не занима да чује, »макар се она удавала за све кнежеве у свету«. Кнез је одмах остави. Но сад му паде на ум да је Настасја Филиповна можда отишла, као и пре једном приликом, у Москву, а Рогожин, наравно за њом, а чак можда и с њом. »Само кад бих ма какав траг пронашао!« I ту се сети да треба да узме собу у хотелу те похита у Ливничку улицу. Тамо му одмах дадоше собу. Собар га упита жели ли да се чиме прихвати. Он расејано одговори да жели, а мало затим, видевши шта је учинио, страшно се једио на себе, јер му закуска одуже пола сата више а тек се доцније сети да му нико не би бранио да остави донето јело, да га и не једе. У том ходнику, мрачном и загушљивом, обузе га чудно осећање, осећање које је болно тежило да се уобличи у некакву мисао; али он никако није могао да погоди у чему се састојала та нова мисао која је навирала. Најзад изађе скоро као ван себе из гостионице. У глави му се окретало — али куда да пође? Опет похита к Рогожину. Рогожин се не беше вратио; на кнежево звоњење нико не отвори; он зазвони код старе Рогожине; отворише му па опет рекоше да Партен Семјонович није код куће и да, можда, једно три дана неће долазити. Кнеза је бунило то што су га овде непрестано, као и пре, гледали са унезвереном радозналошћу. Слугу овог пута никако и не нађе. Он пређе, као и пре подне, на супротан тротоар, загледа се у прозоре, и ходао је по тешкој врућини једно пола часа, а можда и више. Овога пута се на прозору ништа не помаче, прозори се не отворише, беле завесе беху непомичне. У њему се коначно утврди мисао да му се поуздано и оно јутрос само причинило; да су прозори, очевидно, били тако мутни и тако давно прани да би тешко било приметити ако би чак неко збиља и погледао отуд из собе. Обрадован том мишљу, он опет пође у Измајловски пук к учитељки. Тамо су га очекивали. Учитељка је већ обишла три-четири места, чак је свраћала и до Рогожина: ни трага ни гласа. Кнез је саслуша ћутећи, уђе у собу, седе на диван па поче да и х све посматра као да не разуме о чему му говоре, чудна ствар: он би час све врло добро опажао, час би наједном постајао до крајности расејан. Цела породица је доцније причала да је тога дана он био »зачудо настран, те да се још тада све могло приметити«. Он најзад устаде па замоли да му покажу стан Настасје Филиповне. То беху две велике, светле, високе собе, елегантно намештене и прилично скупе. Те даме су доцније причале да је кнез у собама разгледао сваку ствар, спазио је на сточићу отворену књигу, из читаонице, француски роман Госпођа Бовари, превио лист на коме је књига била отворена, замолио домаће да књигу понесе са собом, па ју је одмах, не дочувши примедбу да је књига узета на читање из читаонице, ставио у џеп. Седе поред отвореног прозора и видевши расклопљен сто за картање, ишаран кредом, запита: ко се то картао? Оне му испричаше да је Настасја Филиповна свако вече са Рогожином играла дурака, преферанса, краљева, вист — све игре, и да су карте набавили тек у последње време, после преласка из Павловска у Петроград, јер се Настасја Филиповна стално тужила да јој је досадно, и да Рогожин по цело вече седи, ћути, и ни о чем не зна да говори, те би она често плакала. Наједном, идуће вечери, Рогожин извади из џепа карте; на то се Настасја Филиповна насмеја те почеше да играју. Кнез упита: где су карте са којима су играли. Али карата не беше; њих је увек доносио Рогожин у џепу, сваки дан нов шпил, а после би их односио са собом. Даме му посаветоваше да оде још једном до Рогожина па да још једном мало јаче закуца на врата, али не сад одмах, него увече: »Можда ћете га и затећи.« А учитељ ка се сама понуди да оде у Павловск к Дарји Алексејевној: можда они тамо што знају. Кнеза замолише да дође до њих око десет увече, у сваком случају, да се за сутра договоре. I поред свег умиривања и храбрења, кнежеву душу обузе најцрње очајање. Са неисказаном тугом вратио се пешице у своју гостионицу. Летњи, прашњав, загушљив Петроград стезао га је као менгеле; он се гурао кроз грубу или пијану светину, бесциљ'но се загледајући у л ица; пропешачи вероватно много више него што је било потребно. Кад дође у своју собу, беше већ мрак. Одлучи да се мало одмори па да опет оде к Рогожину, као што му је саветовано; седе на диван, подними се обема рукама о сто, па се замисли. Богзна колико и богзна о чему је тако мислио. Много чега се бојао, и болно и мучно је осећао да се страшно боји. Сети се Вере Лебедеве; затим помисли да можда Лебедев зна нешто о овоме, а ако и не зна, да би могао сазнати и брже и лакше него он. Затим се сети Иполита и како је Рогожин одлазио к Иполиту. Онда се сети и самог Рогожина: недавно на опелу, затим у парку, а тада одједном овде, у ходнику, кад се сакрио тамо у углу и чекао га с ножем. Сети се његових очију, које су га посматрале из мрака. Он уздрхта: недавна мисао која је навирала наједном му сад дође у главу. Та мисао се делимично састојала у следећем: ако је Рогожин у Петрограду, он ће, макар се извесно време и крио од њега, ипак неизоставно на крају доћи к њему, кнезу, у доброј, а можда и у каквој рђавој намери, као оно пре. У сваком случају, ако би Рогожин морао из каквих било разлога да дође, он не би и мао куда до овамо, опет у овај ходник. Он кнежеву адресу не зна, те је врло природно да ће помислити да је кнез одсео у истом хотелу; свакако ће покушати да га овде потражи... ако му баш веома затреба. А ко зна, можда ће му баш и веома затребати? Тако је мислио кнез, и та мисао, ко зна зашто, чинила му се врло вероватна. Он ни за шта на свету не би могао објаснити себи, кад би се мало задубио у своју мисао: »Због чега ће, на пример, он наједном тако затребати Рогожину, и зашто је немогућно да се они, најзад, уопште не нађу?« Али мисао беше тешка: »Ако му је добро, он неће доћи«, мислио је даље кнез, »он ће пре доћи ако му није добро; а њему јамачно није добро...« Наравно, ако је та мисао била тачна, онда је требало да чека Рогожина овде, у хотелској соби; ах он као да не издржа своју нову мисао, него скочи, зграби шешир, па потрча. У ходнику беше већ скоро сасвим мрачно. »А шта ако он сад одједном испадне иза оног угла па ме задржи код степеница?« сину кнезу кроз главу кад је прилазио познатом месту. Али нико се не појави. Он сиђе под покривену капију, изађе на тротоар, чудио се густој гомили људи која се скупљала на улици при заласку сунца (као и увек у Петрограду у летње доба), па пође према Гороховој улици. На педесет корака од хотела, на првој раскрсници, у гомили, њега наједном неко дохвати за лакат па му на по гласа рече у само уво: — Лаве Николајевичу, хајде, брате, са мном, потребан си ми. То беше Рогожин. Чудна ствар: кнез одједном поче да му, онако у првој радости, прича, замуцкујући и скоро не изговарајући речи до краја, како га је малочас очекивао у ходнику, у хотелу. — Па ја сам и био тамо — изненада му одговори Рогожин — хајдемо. Кнез се зачуди одговору, али му се зачуди најмање два минута доцније пошто је схватио у чему је ствар. Схвативши одговор, он се уплаши па поче да погледа у Рогожина. Овај је већ ишао испред њега на пола корака, гледајући право пред себе, не гледајући ни у кога од пролазника и аутоматски опрезно склањајући се свима с пута. — А зашто ме ниси потражио у соби... кад си већ био у хотелу? — запита га наједном кнез. Рогожин застаде, загледа се у њега, размисли, па као да не разумеде питање, рече му: — Знаш шта је, Лаве Николајевичу, иди ти овако право, све до моје куће, знаш? А ја ћу са оне стране. Само пази да идемо упоредо ... Рекавши то, он пређе на другу страну улице, дође до супротног тротоара, погледа иде ли кнез, па видећи да овај стоји и да га гледа раширеним очима, махну му руком према Гороховој, па пође, сваког часа се осврћући за кнезом и позивајући га за собом. Он беше, очевидно, охрабрен, видећи да га кнез разумеде те да не прелази с оног тротоара к њему. Кнезу паде на ум да је Рогожину потребно да некога види и да га не пропусти па да је због тога прешао на други тротоар. »Само, зашто ми није рекао на кога да пазим?« Тако пређоше неких пет стотина корака, кад кнез наједном због нечег поче да дрхти; Рогожин се још увек освртао, иако реде; кнез не издржа, него га позва руком. Овај одмах пређе преко улице к њему. — Зар је Настасја Филиповна код тебе? — Код мене је. — А јеси ли ме ти јутрос иза завесе гледао? — Ја... — Па како си... Али кнез није знао шта да га даље пита и како да заврши питање. Осим тога, срце му је тако јако лупало да му је тешко падало да говори. I Рогожин ућута и гледаше га као малочас, то јест некако замишљено. — Него, ја одох — рече он наједном спремајући се да пређе преко пута — а ти и даље иди. Нека смо одвојени на улици, тако је згодније... на две разне стране ... видећеш. Кад најзад скретоше, један с једног, други с другог тротоара, у Горохову улицу и кад се почеше приближавати Рогожиновој кући, кнезу опет почеше да клецају колена, тако да му је скоро тешко било ићи. Било је већ око десет часова увече. Прозори на старичиној половини беху, као и раније, отворени, а код Рогожина затворени, а у мраку као да се још јаче примећиваху беле завесе на њима. Кнез са супротног тротоара приђе кући; Рогожин са свог тротоара ступи на улазне степенице, па му махну руком. Кнез му приђе на степеницама. — За мене сад ни кућни слуга не зна да сам се вратио. Рекао сам им да идем у Павловск, исто то сам и код мајке рекао — прошапта он са лукавим и скоро задовољним осмехом. — Ући ћемо, а нико нас неће чути. Кључ му већ беше у рукама. Пењући се уза степенице, он се окрену па руком опомену кнеза да тише иде; пажљиво откључа врата од свог одељења, пропусти кнеза, опрезно уђе за њим, закључа за собом врата па кључ стави у џеп, — Хајдемо! — прошапута он. Он је још од Ливничке улице почео да говори шапатом. I мимо све своје спољашње мирноће, беше у некаквом дубоком унутрашњем узбуђењу. Кад уђоше у салу, пред самим кабинетом, он приђе прозору, па тајанствено позва кнеза себи. — Кад си оно пре звонио код мене, ја сам се овде одмах сетио да ћеш то баш ти бити; на прстима сам пришао вратима, па чујем како ти отуд са Пафнутјевном говориш, а ја сам њој јутрос зором наредио: ако ти, или ко од тебе, или уопште ма ко буде куцао код мене, да ни у ком случају не каже да сам ја ту; а нарочито ако ме ти будеш тражио, и име сам јој твоје рекао. А после, кад си изашао, мени паде на памет: а шта ако он сад ту стоји, па мотри или ако стражари на улици? Приђем овом прозору, одгурнем мало завесу, кад ... ти тамо стојиш, па право у мене гледаш ... Ето како је то било. — Али где је... Настасја Филиповна? — изговори кнез гушећи се. — Она је... ту — одговори Рогожин полако, као да је за тренутак одуговлачио да одговори. — Па где је? Рогожин диже очи према кнезу, па се пажљиво загледа у њега: — Ходи овамо! Он је непрестано говорио шапатом и не журећи се, полако, и, као и раније, некако чудновато замишљено. Чак и о завеси кад је причао, као да је својом причом нешто друго хтео да каже, и поред све живости приче. Уђоше у кабинет. У тој соби се, од последње кнежеве посете, десила извесна промена: преко целе собе била је затегнута зелена завеса од свиленог броката, са два улаза са стране. Та завеса је одвајала од кабинета ложницу у којој је била Рогожинова постеља. Тешка завеса беше сад спуштена: улази такође беху затворени. А у соби беше врло мрачно; летње, беле петроградске ноћи почињале су бивати тамније, и да није било пуног месеца, у Рогожиновим неосветљеним собама, са спуштеним завесама, тешко би се што могло видети. Истина, могла су се још разазнавати лица, али и то врло нејасно. Рогожиново лице беше, као и обично, бледо; очи му беху упрте у кнеза, необично сјајне, некако укочене. — Што не упалиш свећу? — запита га кнез. — Не, не треба — одговори Рогожин, па узевши кнеза за руку, посади га на столицу. Он, пак, седе према њему, примакнувши столицу тако да је скоро додиривао кнежева колена. Између њих, мало са стране, стајао је мали округао сточић. — Седи, да мало поседимо! — рече он као да га наговара да седи с њим. Неко време ћутаху. — А знао сам сигурно да ћеш у оном хотелу одсести — поче Рогожин, као што се често, приступајући главном разговору, почиње од споредних ствари, које немају с њим непосредне везе. — Кад уђох у ходник, ја одмах помислих: а можда, рекох, он сад седи па ме чека, исто као и ја њега, у овом истом тренутку? Јеси ли био код учитељке? — Био сам — једва изговори кнез од јаког лупања срца. — I то сам помислио. Ти ћеш, рекох, одмах тамо почети разговор ... а после опет помислих: боље да га доведем овамо да преноћи, па да ову ноћ будемо заједно... — Рогожине! Где је Настасја Филиповна? — прошапта наједном кнез па устаде. Устаде и Рогожин. — Тамо је — шапну он указавши главом према завеси! — Спава? — шапну кнез. Рогожин се опет загледа у њега, пажљиво као малочас. — Па хајдемо! Само ти... најпосле, хајдемо ... — Он придиже завесу, застаде, па се опет окрете кнезу: — Уђи! — показа он главом иза завесе позивајући га да прође напред. Кнез уђе. — Па ту је помрчина — рече он. — Види се! — промрмља Рогожин. — Једва назирем ... кревет. — Приђи ближе — тихо рече Рогожин. Кнез приђе још ближе... корак... још један, па стаде. Стајао је и разгледао минут-два ... Ни један од њих све то време поред кревета ни речи не рече. Кнежево срце је лупало тако да се готово могло чути у мртвој тишини собе. Он се већ навикао на мрак, те је могао да разазна целу постељу; на њој је неко спавао непомичан, мртвим сном. Није се чуо ни најмањи шум, ни најслабији дах. Онај који је спавао био је покривен преко главе белим чаршавом, а удови се некако нејасно оцртаваху: видело се само по узвишењу да ту I ежи човек. Унаоколо, у нереду, на постељи, код ногу, до самог кревета на наслоњачама, чак по поду, беху разбацане скинуте хаљине, богата бела свилена хаљина, цвеце, траке. На сточићу, код узглавља, сијаху поскидани и разбацани дијаманти. Код ногу беху у клупче згужване некакве чипке, а на белим чипкама, вирећи испод чаршава, оцртаваше се део обнажене ноге. Он је изгледао као у мрамору исклесан и био је стравично непомичан... Кнез се загледа и осећаше да што дуже гледа у соби бива све глубље и мртвије. Наједном зазуја пробуђена мува, прелете преко кревета, па се смири код узглавља. Кнез уздрхта ... — Хајдемо одавде — дирну он за руку Рогожина. Изађоше, па опет седоше на оне столице један спрам другог. Кнез је све јаче и јаче дрхтао, и није скидао свој упитни поглед са Рогожиновог лица. — Ја видим да ти, Лаве Николајевичу, дрхтиш — проговори најзад Рогожин — скоро онако као кад ти дође твоје растројство, сећаш се, као што ти је у Москви било? Или као што је пред нападом наједном било? Просто не знам шта бих сад с тобом радио ... Кнез је слушао напрежући сву снагу да схвати и непрестано га питајући погледом. — Јеси ли то ти? — изговори он најзад указујући главом према завеси. — То сам ја... — прошапта Рогожин оборивши поглед. Поћуташе неких пет минута. — Јер — наједном настави Рогожин као да није ни прекидао — јер ако ти сад наиђе та твоја болест, и напад, па почнеш да вичеш, онда може неко да чује са улице, или ће неко из дворишта чути, сетиће се да ноћас има некога у стану, почеће да лупају на врата, ући ће ... пошто сви мисле да ја нисам ту. Ја стога ни свећу нисам палио, да се са улице или они из дворишта не сете. Јер кад нисам ту, ја понесем и кључеве, и нико без мене по три-четири дана не улази ни да спрема, такав ми је ред. Па, ето, да не би сазнали да ћемо ноћити... — Чекај — рече кнез — ја сам данас и слугу и бабу питао је ли ноћила код тебе Настасја Филиповна. Значи, они ово већ знају? — Знам да си их питао. Ја сам Пафнутјевној рекао да је Настасја Филиповна ту јуче свраћала, али да је одмах у Павловск отпутовала и да се код мене само десет минута задржала. А да је ноћила, то нико не зна. Јуче смо ја и она исто овако ушли, сасвим нечујно, као сад ја и ти. Ја сам у себи уз пут мислио да она неће хтети да иде полако, али да си је само видео! Све шапуће, на прстима прође, подигла скуте да не шуште, рукама их прихватила, мени на степеницама прети прстом да полако идем, све се од тебе плашила. У возу је сасвим као луда била, све од страха, па је сама желела да овде код мене преноћи. Ја сам у први мах хтео да је у стан код учитељке одвезем, али она ни да чује! »Тамо ће он мене«, вели, »чим сване, одмах наћи. Ти мене са криј, па сутра, чим сване, у Москву!« А после је некуда у Орел хтела. I кад је легла, све је говорила да ћемо ићи у Орел... — Чекај; а шта ћеш сад, Партене, како мислиш? — Па, ето, бојим се за тебе, јер, ето, сав дрхтиш. Ову ноћ ћемо овде да преноћимо, заједно. Кревета, сем онога, ту нема, а ја сам смислио да са оба дивана скинемо јастуке, па да ето, ту, код завесе, прострем и теби и себи, па да смо заједно. Јер ако уђу, почеће да разгледају или да траже, па ће је одмах наћи и изнети. Почеће да ме испитују, ја ћу им рећи обично, те ће ме одмах одвести. Па нек лежи још мало ту поред нас, поред мене и тебе ... — Да, да! — ватрено потврди кнез. — Дакле, да им не признам и да не дам да је носе. — Ни-нипошто! — одлучи кнез — то никако! — Тако сам и ја смислио, побратиме, да је нипошто и никоме не дам! Ноћас ћемо преноћити на миру. Ја сам данас само на један час изашао, јутрос, иначе сам стално поред ње био. Па сам после, предвече, по тебе пошао. Него, само се још бојим што је оваква оморина, па ће да се ... осећа. Осећаш ли ти задах или не? — Можда и осећам, не знам. До ујутру ће се већ свакако осећати. — Ја сам је мушемом покрио, добром, американском мушемом, а преко мушеме чаршавом, и четири сам боце течности за дезинфекцију оставио отворене, ено их и сад тамо. — То као они тамо ... у Москви? — Па зато што се осећа. А знаш како она тамо лежи... Док сване, видецеш ... шта је? — Не можеш да се дигнеш? — запита га Рогожин уплашен и зачуђен, видећи да кнез сав тако дрхти да не може да устане. — Ноге ми отказују — промрмља — то је од страха, ја то знам. Кад ме прође страх, устаћу

— Чекај, да наместим постељу за нас, па ти лези... и ја ћу до тебе ... па да слушамо ... Јер ја, брате, још посигурно не знам... Ја још сад све не знам... па зато и теби раније кажем, да и ти све о томе раније знаш ...

Мрмљајући те нејасне речи, Рогожин поче да намешта постеље. Видело се да је он то са постељама још јутрос можда у себи смислио. Прошле ноћи је сам спавао на дивану. Али на дивану не би могла двојица да се сместе, а он је хтео да неизоставно обојици намести, па је зато са великом муком, преко целе собе, код самог улаза у ложницу, довукао јастуке разних величина, са оба дивана. Постеља би некако намештена; он приђе кнезу, нежно и усхићено га узе под руку, диже га, па га доведе до постеље; али се показа да је кнез могао и сам да иде; дакле, »страх га је пролазио«; али је још увек дрхтао. — Јер знаш, брате — поче наједном Рогожин наместивши кнеза на леви, бољи јастук, а сам се издуживши десно од њега, онако у оделу, и забацивши руке под главу — данас је врућина, па ће брзо почети да се осећа... Да отворим прозоре, бојим се; а код мајке има саксија са цвећем, много цвећа, и дивно мирише; мислио сам да пренесем, али се бојим да ће се Пафнутјевна сетити јер је радознала. — Радознала је — потврди кнез. — Или да купим... у букетима, па да је сву цвећем заспемо? Него, мислим, тужно ће бити, пријатељу, кад буде у цвећу! — Слушај ... — запита га кнез као бунећи се и као смишљајући шта би управо требало да га пита, па одмах онога часа заборављајући — слушај, реци ми како си је? Јеси ли ножем? Оним истим? — Оним истим. — Чекај још! Хоћу, Партене, да те још питам... Још ћу те много питати... о свему ... али ти ми боље одмах реци, још из почетка, те да знам: да ли си хтео пре моје свадбе да је убијеш пред венчање у паперти ножем? Јеси ли? — Не знам да ли сам хтео или нисам... — хладно му одговори Рогожин, као да се донекле чак зачудио питању, и као не схватајући га потпуно. — Јеси х доносио који пут нож са собом у Павловск? — Никад га нисам носио. За овај нож, Лаве Николајевичу, могу да ти кажем само толико — додаде обично он, поћутавши — ја сам га из закључане фиоке тек јутрос извадио, јер цела та ствар је била јутрос, око четири сата. Тај нож ми је стално у књизи лежао ... I... и... ево шта ми је још несхватљиво: нож се, рекао бих, чврсто зарио за једно седам, а можда и свих десет сантиметара ... баш испод леве дојке... а крви на кошуљу исцурило је свега, да кажем, за пола кашике, није више било ... — То је, то је, то је — диже се наједном кнез страшно узбуђен. — То, то ја знам, то сам читао... То се зове унутрашњи излив. Дешава се, па ни капи не буде. То бива кад се погоди право у срце ... — Стани... чујеш ли? — нагло га прекиде Рогожин, па уплашено седе на свом лежишту — чујеш ли? — Не! — исто тако брзо и уплашено изговори кнез загледавши се у Рогожина. — Иде! Чујеш ли? У сали... Обојица почеше да ослушкују. — Чујем — поуздано прошапта и кнез. — Је ли иде? — Иде. — Да затворим врата или не? — Затвори... Затворише врата, па опет обојица легоше. Дуго су ћутали. — Ах, да! — поче одједном да шапуће кнез пређашњим, узрујаним и убрзаним шапатом, као да је опет ухватио мисао и као да се страшно плашио да је опет не изгуби, чак подскочивши на постељи: — да ... хтео сам ... оне карте! Карте ... Јер ви сте се, рекоше ми, картали? — Картали се — рече Рогожин после дужег ћутања. — Па где су ... карте? — Карте су ту... — одговори Рогожин, још више поћутавши — ево их ... Он извади из џепа употребљаван шпил, увијен у хартију, па га пружи кнезу. Овај прими као у недоумици. Ново тужно и безнадно осећање стеже му срце; одједном схвати да у том тренутку, па већ и одавно не говори оно што треба да каже и не чини оно што би требало, па да, ето, и те карте, што их он сад држи у руци, и којима се тако обрадовао, ништа, ништа сад помоћи не могу... Он се диже па пљесну рукама. Рогожин је лежао непомично и као да није ни чуо ни видео кнежев покрет, али очи су му јасно блистале кроз мрак и биле су широм отворене и укочене. Кнез седе на столицу, па поче да га са страхом посматра. Прође око пола часа, наједном Рогожин гласно и испрекидано поче да виче и да се смеје, као да је заборавио да треба шаптати: — Али официра, официра... Сећаш ли се како је оног официра онда, на концерту у парку, ошинула, сећаш се, ха-ха-ха! А онај кадет... кадет... кадет му у помоћ прискочио... Кнез скочи са столице у новом страху. Кад се Рогожин умири (а он се одједном умири), кнез се тихо наже к њему, седе крај њега и тешко дишући и јако узнемирена срца поче да га посматра. Рогожин му се више није окретао, као и да заборави на њега. Кнез је гледао и чекао. Време је пролазило, почињало је већ да свиће. Рогожин би понекад, наједном, почињао да бунца, гласно, нагло и без везе. Почињао је да узвикује и да се смеје. Кнез би тада пружао према њему своју дрхтаву руку па би му лагано додиривао главу, косу, гладио је и миловао му образе ... Више ништа није могао учинити! Он, пак, опет поче да дрхти и опет као да му се одузеше ноге. Неко сасвим ново осећање поче да му тишти срце бескрајним болом. Уто и дан сасвим освану; најзад, он леже на јастук скоро сасвим изнемогао и страшно очајан, па се припи својим лицем уз бледо и непомично Рогожиново лице. Сузе су му текле из очију на Рогожинове образе, али он тада већ можда није осећао своје сузе, и већ ништа о њима није знао ... Најзад, кад се после много часова отворише врата и кад уђоше људи, они затекоше убицу сасвим без свести и у ватри. Кнез је седео поред њега на јастуцима, и сваки пут кад год би болесник узвикнуо или почео да бунца, он би брзо превлачио дрхтавом руком преко његове косе и образа, као милујући га и умирујући. Али он више није разумевао шта су га питали, и није распознавао људе који уђоше и који се окупише око њега. I кад би сад и сам Шнајдер дошао из Швајцарске да види свог бившег ученика и пацијента, и он би, сетивши се оног стања у коме је понекад бивао кнез прве године свог лечења у Швајцарској, одмахнуо руком и као некад рекао: »Идиот!«

ЗАВРШЕТАК

Учитељка, која дојури у Павловск, упути се право к Дарји Алексејевној, која је још од претходног дана била растројена, па је, испричавши јој све што је знала, потпуно уплаши. Обе даме одмах одлучише да се ставе у везу са Лебедевом, који је такође као пријатељ свог станара, а и као станодавац, био врло узнемирен. Вера Лебедева исприча све што је знала. Према савету Лебедевљевом, би одлучено да све троје одмах оду у Петроград како би се што пре спречило оно »што би врло лако могло да се деси«.

На тај начин се догодило да је идућег јутра око једанаест часова Рогожинов стан отворен у присуству полиције, Лебедева, дама и Рогожиновог брата, Семјона Семјоновича, који је становао у засебној кући у дворишту. Извиђању је највише припомогла слугина изјава да је уочи тога дана, увече, видео Партена Семјоновича са гостом кад су ушли на главни улаз, и то некако кришом. После те изјаве нико више није сумњао да ли треба разбити врата која се на звоњење нису отварала. Рогожин одлежа два месеца од запаљења мозга, а када оздрави — ислеђење и суђење. Он даде у сваком погледу отворене, тачне и потпуно задовољавајуће исказе, услед чега кнез још од самог почетка би ослобођен од суђења. Рогожин беше ћутљив у току претреса. Није противречио свом вештом и красноречивом адвокату, који је јасно и логично доказивао да је злочин учињен само услед запаљења мозга, које је наступило још много пре злочина, због душевних патњи оптуженог. Рогожин, са своје стране, ништа не додаде у прилог томе мишљењу, него, као и раније, јасно и одређено потврди и сети се свих, па и најмањих појединости минулог догађаја. Осудише га, с обзиром на олакшавајуће околности, на робијашке радове у Сибиру, на петнаест година, и он саслуша своју осуду озбиљно, ћутећи и замишљено. Све његово огромно имање, осим једног релативно врло малог дела потрошеног у првим теревенкама, пређе у руке његовог брата, Семјона Семјоновича, на велико задовољство овог последњег. Стара Рогожиница још увек живи на овом свету, и као да се сећа неки пут свог љубимца Партена, али нејасно; бог је спасао њено срце и ум да не схвате ужас који је наишао на њен тужни дом. Лебедев, Келер, Гања, Птицин и многа друга лица наше повести живе као и пре, мало су се што изменили, те о њима скоро немамо шта ни да причамо. Иполит је издахнуо страшно потресен, нешто раније него што је рачунао — на две недеље после смрти Настасје Филиповне. Коља је био дубоко потресен догађајима; он се коначно приближио својој мајци. Нина Александровна је брижна због њега што је за своје године сувише замишљен, али ће од њега, вероватно, испасти озбиљан човек. Између осталог је донекле његовом заслугом решена и потоња кнежева судбина. Коља ј е, наиме, већ одавно, од свих л ица која ј е у последње време упознао, нарочито издвојио Јевгенија Павловича Радомског. Он сад први оде к њему па му исприча све појединости догађаја који су се одиграли, онолико колико их је знао, и о садашњем кнежевом положају. I збиља — није се преварио: Јевгеније Павлович се врло искрено за узе за судбину несрећног »идиота«, па је, захваљујући његовом заузимању и бризи, кнез опет смештен у Шнајдеров завод у Швајцарској. Сам Јевгеније Павлович, који је такође отпутовао у иностранство, и који намерава да што дуже у Европи проведе, и отворено самог себе назива »потпуно излишним човеком у Русији« — прилично често, бар сваких неколико месеци једном — посећује свог болесног пријатеља код Шнајдера. Али Шнајдер се све више мршти и маше главом; он наговештава потпуно растројство кнежевих умних органа. Не говори, додуше, баш отворено 0 потпуној неизлечивости, али дозвољава себи најжалосније претпоставке. Јевгеније Павлович то веома прима к срцу. Он несумњиво има срца. То је доказао тиме што прима писма од Коље, па неки пут чак и одговара на њих. Али, осим тога, позната нам је још једна чудна црта његовог карактера. Пошто је та црта лепа, то ћемо похитати и њу да саопштимо: после сваке посете Шнајдеровом заводу, Јевгеније Павлович шаље, осим Кољи, још по једно писмо једној особи у Петроград, са најподробнијим и саосећајним описом кнежеве болести, у том моменту. Осим најучтивијих израза оданости у тим писмима се понекад јављају (и то све чешће) нека искрена излагања погледа, схватања и осећања — једном речи, почиње да се јавља нешто налик на пријатељска и блиска осећања. Та особа, која одржава преписку (премда још увек прилично ретку) са Јевгенијем Павловичем и која је у толикој мери заслужила његову пажњу и поштовање, то је Вера Лебедева. Ми никако нисмо могли тачно да дознамо на који начин су могли отпочети такви односи; започели су, наравно, поводом оног догађаја са кнезом, кад је Вера Лебедева била толико утучена тугом да се чак разболела. Али под каквим околностима се десило познанство 1 пријатељство, није нам познато. О тим писмима смо, пак, напоменули углавном због тога што су се у некима од њих налазиле вести о породици Јепанчиних и, углавном, о Аглаји Ивановној Јепанчиној. О њој је Јевгеније Павлович јављао у једном прилично несређеном писму из Париза да се она, после кратке и необичне привржености једном емигранту, пољском грофу, наједном удала за њега против воље својих родитеља, који иако су дали пристанак, учинили су то само зато што је претила опасност да се ствар сврши некаквим необичним скандалом. Доцније, после скоро полугодишњег ћутања, Јевгеније Павлович обавести Веру Лебедеву, једним опет дугим и исцрпним писмом, да се приликом своје последње посете професору Шнајдеру у Швајцарској нашао код њега са свима Јепанчинима (осим, наравно, са Иваном Фјодоровичем, који је послом остао у Петрограду) и са кнезом Ш. Састанак је био необичан. Јевгенија Павловича сви дочекаше с неким одушевљењем. Аделаида и Александра сматрале су се некако чак захвалне њему, због његове »анђеоске бриге око јадног кнеза«. Лизавета Прокофјевна, виде вши кнеза у болесном и јадном стању, заплака се од свег срца. Очевидно, кнезу је већ све било опроштено. Кнез Ш. при том исказа неколико згодних и паметних истина. Јевгенију Павловичу се учини да се он и Аделаида још нису сасвим сложили међусобно, али је изгледало да ће се у будућности плаховита Аделаида неминовно добровољно и од срца потчинити интелигенцији и искуству кнеза Ш. Осим тога, лекције, што их је породица имала да поднесе, страшно су утицале на њу, а нарочито последњи случај са Аглајом и емигрантом грофом. Све од чега је стрепела цела породица дајући томе грофу Аглају, све се већ за пола године обистинило, и још са додатком таквих изненађења о којима се није могло ни сањати. Показало се, наиме, да тај гроф није чак ни гроф, а ако и јесте емигрант, то је са некаквом мрачном и сумњивом прошлошћу. А Аглају је очарао необичном племенитошћу своје душе, напаћене због туге за отаџбином, и очарао ју је толико да је она, још пре него што се удала за њ, постала члан емигрантског одбора за препород Пољске. Осим тога је доспела и у католичку исповедаоницу неког чувеног патера, који је завладао њеним умом до заноса. Огромно грофово богатство, о коме је овај поднео Лизавети Прокофјевној и кнезу Ш. скоро необориве податке, показа се да никад није ни постојало. Па не само то него и гроф и његов пријатељ, чувени исповедник, за мање од пола године после свадбе успеше да потпуно заваде Аглају са њеном породицом, тако да је они већ неколико месеци нису видели... Једном речи, имало је много штошта да се прича, ах су Лизавета Прокофјевна, њене кћери, па чак и кнез Ш. били толико утучени тим »терором« да су се бојали да поједине ствари и помињу у разговору са Јевгенијем Павловичем, премда су знали да он и без њих добро зна повест последњих одушевљења Аглаје Ивановне. Јадна Лизавета Прокофјевна је жудела за Русијом и, по казивању Јевгенија Павловича, она је јетко и нетрпељиво осуђивала све што је страно: »Нико ти ту не зна ни хлеб честито да испече, а зими се као мишеви у подруму мрзну«, говорила је. — »Овде сам се бар, над овим јадником, руски исплакала«, додаде она, узбуђено указујући на кнеза, који је уопште није познао. »Доста смо се већ заносили, треба се већ једном и у памет узети. I све ово, цело то ваше иностранство, и цела та ваша Европа, све је то само једна фантазија, па и сви ми у иностранству смо само ... Сетићете се ви некад мојих речи, видећете!« — заврши она скоро љутито, растајући се са Јевгенијем Павловичем.