Политичка каријера Френсиса Бекона

Извор: Викикњиге

Бекон се родио 22. јануара 1561. у Кући Јорк у Лондону, боравишту свога оца, сера Николе Бекона, који је у првих двадесет година Јелисаветине владавине био Чувар великога печата. »Славу очеву (каже Меколеј) засенила је слава сина. Али, сер Никола није био обичан човек«. То нас даље не изненађује, јер геније претставља врхунац до којег се једна породица успиње преко талента, и одакле се преко талента генијевих потомака по ново спушта до осредњости. Беконова мајка била је леди Ана Кук, свастика сера Виљема Сесила, лорда Берли, који је био Јелисаветин Лорд Ризничар и један од најмоћнијих људи у Енглеској. Њен отац био је главни учитељ краља Едварда VI; она сама била је лингвист и теолог, и без икакве тешкоће кореспондирала је с владикама на грчком језику. Она је сама поучавала свога сина, и није штедела никаква напора у његову васпитању. Али, стварна мајка величине Беконове била је јелисаветска Енглеска, највећи век најмоћнијег модерног народа. Откриће Америке «скренуло је трговину са Средоземног Мора на Атлантски Океан, и атлантске земље — Шпанију, Француску, Холандију и Енглеску — довело је до оне трговачке и финансиске надмоћности коју је уживала Италија кад је половина Европе одабрала њене луке за увозна места источне трговине. С овом променом преселио се Препорођај из Флоренције, Рима, Милана и Венеције у Мадрид, Париз, Амстердам и Лондон. После уништења шпанске помореке моћи год. 1588. раширила се енглеска трговина по свима морима, у енглеским градовима цвала је домаћа индустрија, енглески поморци пловили су око целе земље, и енглески капетани заузели су Америку. Енглеска литература процвала је у Спенсеровим песмама и Сиднијевој прози; на енглеској позорници приказиване су драме које су писали Шекспир, Марло, Бен Џонсон и стотина других снажних песника. У таквој земљи и у таквом времену морао је да се развије свако ко је у. себи носио и незнатне способности.
Кад је Бекон навршио дванаест година, послали су га у Колеџ Св. Тројице у Кембриџу. Ту је проборавио три године, и оставио је колеџ с јаком антипатијом према његовим уџбеницима и методама, с утврђеним непријатељством према култу Аристотела, и решио је да философију сврати на плоднији пут, и да је из схоластичког расправљања окрене на осветљавање и умножавање људских добара. Мада је још био шеснаестогодипгњи младић, понуђен му је положај у пратњи енглескога амбасадора у Француској; и после брижљивог испитивања свих за и против, он га је прихватио. У уводу у Тумачење природе, говори он о тој судбински тешкој одлуци која га је од философије одвела у политику. То је место које се не може мимоићи.
»Како сам мислио да сам рођен за службу човечанству, и у старању за заједничко добро гледао један од задатака који стварају право јавности и свакоме стоје на расположењу као мора и ваздух, питао сам се шта би највише помогло човечанству, и за какве је задатке природа мене створила. Али, кад сам о томе размишљао, нашао сам да ниједно дело не доноси већу корист него ли откривање и развијање вештина и изума који образују цивилизацију људскога живота ... Пре свега, ако би коме човеку пошло за руком не само да нешто нарочито изуме - ма како корисно — него да у природи запали буктињу која би, у почетку свога светлења, бацала нешто светлости на садање границе и ограде људских открића, и која би доцније, ако би се још више распламтела, јасно показивала сваки угао и свако скровиште таме, онда би, чини ми се, овај откривач заслужио да га зову правим проширивачем човекове власти над светом, јунаком људске слободе и ослободиоцем од притиска који човека данас држи у оковима. Осим тога, ја сам нашао да је моја сопствена природа нарочито удешена за посматрање истине. Јер мој дух био је исто тако довољно покретљив за онај најважнији предмет — мислим за опажање сличности — као и довољно поуздан и концентрисан за посматрање финих нијанса разлике. Ја сам располагао испитивачком страшћу, способношћу да свој суд стрпљиво одлажем, да размишљам с уживањем, да одобравам с обазривошћу, да са готовошћу исправљам лажне утиске, и да своје мисли уређујем са скрупулозном брижљивошћу. Ја нисам имао никакву жудњу за новинама и никакво слепо чуђење за старину. Превара ма у којем виду била ми је из основа мрска. На основу свих тих разлога мислио сам да су моја природа и моје диспозиције показиваде, тако рећи, неку врсту сродства и везе са истином. Али, моје порекло, моје васпитање и образовање нису ме упућивали на философију него на политику; ја сам од детињства био, тако рећи, натопљен политиком. И као што се то често дешава младим људима, мој дух су понекад потресала туђа мишљења. Веровао сам.и то да моја дужност према мојој отаџбини има на ме специјална права којих не би имала у другим животним дужностима. Напослетку, обзиром на моје планове, у мени се развила нада да бих за своје радове могао да добијем поуздану помоћ и потпору ако бих обављао какву високу службу у држави. На основу ових мотива окренуо сам се политици.«
Сер Никола Бекон изненада умре 1579. године. Он је имао намеру за Фрању снабде каквим имањем; али, смрт поремети његове планове, и млади дипломат, позван брзо натраг у Лондон, оста ту без оца и без средстава. Он се био навикао на раскошан живот свога времена, и тешко му је било што мора да се прилагоди једноставном животу. Био је приморан да се ода правним пословима, и стао се обраћати својој утицајној родбини многобројним молбама да му осигура какав државни положај који би га ослободио економских брига. Његова понизна и скоро сервилна писма, поред све допадљивости и снаге свога стила, и поред очевидне обдарености њихова аутора, имала су мало успеха. Можда је Берли отказивао тражену потпору баш стога што Бекон није потцењивао своје способности, и што је на своје постављање гледао као на своје преимућство; а можда су та писма наглашавала и сувшпе прошлу, садању и будућу верност према узвшпеном лорду: у политици, као и у љубави, није добро кад се човек сав предаје; требало би увек давати, али никада све. Захвалност се храни очекивањем.
Напослетку, Бекон се ипак успињао, без потпоре одозго; али, сваки корак стајао га је много година. Године 1583. био је изабран у Парламенат као посланик града Тонтона, и његови бирачи били су њиме толико задовољни да су га неколико пута поново бирали у Парламенат. Он је располагао прегнантном и живом речитошћу, и био је беседник без беседништва. »Нико (каже Бен Цонсон) није никад чистије, збијеније и садржајније говорио него ли он, и нико није мање подносио празнине и узалудност у говору. Није било ниједне речи у његовом говору која не би била без сопствене дражи. Његови слушаоци нису могли кашљуцати или на страну гледати а да нешто не изгубе. Његов говор био је наређење ... Нико није имао јачу власт над душама других. Свако ко га је слушао бојао се да не престане«. Беседник достојан зависти!
Један моћан пријатељ био је дарежљив према њему — онај лепи гроф Есекс кога је Јелисавета несрећно волела, па се научила да га мрзи. Године 1595. поклонио је Есекс Бекону имање Твикенхам да би га утешио, јер покушај да Бекону прибави какву државну службу није успео. То је био сјајан поклон, и човек је могао веровати да ће то Бекона заувек везати за Есекса; али, то се није догодило. Неколико година доцније организовао је Есекс неку заверу која је хтела Јелисавету затворити и одабрати наследника за престо. Бекон је писао једно писмо за другим своме добротвору протестујући против те издаје; и кад је Есекс продужио превратнички рад, опоменуо га је Бекон да ће он верност према краљици претпоставити благодарности према пријатељу. Есекс је покушао своју срећу, али је предузеће пропало, и он буде бачен у тамницу. Бекон га је пред краљицом тако неуморно бранио да му је она напослетку заповедила »да говори о ком другом предмету.« Кад је Есекс, за неко време ослобођен, скупио оружану снагу, умарширао у Лондон и покушао да становништво градско изазове на револуцију, Бекон се срдито окренуо против њега. Међутим, он је био добио једно место у државном правобраниоштву, и кад је Есекс, поново затворен, изишао пред суд због издаје, Бекон је активно учествовао у оптужби против човека који је био његов дарежљиви пријатељ.
Несрећни племић буде осуђен и погубљен. Због свог учешћа у процесу Бекон је за неко време изгубио популарност, и био је отада окружен непријатељима, који су само чекали прилику да га уншпте. Његово незаситно частољубље није му давало мира; био је вечито незадовољан, и у својим расходима увек за једну годину напред или још више испред својих прихода. У свом трошењу био је расипан; раскошност је била средство његове дипломатије. Кад му је било четрдесет и пет година, оженио се, и помпезна и скупа церемонија направила је дубоку рупу у миразу који је био једна од привлачних страна његове одабранице. Године 1598. буде због својих дугова затворен. Али, ипак је непрестано ишао напред. Његове многостране способности и његово скоро безгранично знање подигли су га до утледног члана свих важннх комисија; постепено је улазио у више службе: 1606. постао је Solicitor-General (главни државни правобранилац), 1613. Attorney-General (главни државни тужилац), и напослетку 1618., кад му је било педесет и Пет годива, Лорд Канцелар.