Историска позадина
Животи и мишљења великих философа | [Аристотело и грчка наука]
| Историjска позадина | Дело Аристотелово >>
Аристотело ce родио године 384. пре Хр. y Стагири, маћедонској вароши, која je била удаљена од Атине отприлике две стотине миља. Његов отац био je пријатељ и лични лекар Аминте, краља Маћедоније и деда Александрова. Чини ce да je и сам Аристотело био члан великога братства Асклепијева. И он je постао велик y области медицине, као многи доцнији философи y области светаштва; и он није само имао прилику да развије научну настројеност свога духа, него je био и охрабрен за то; од почетка он je био претходно спремљен да постане оснивач наука.
О историји његове младости постоји цео низ веома различних извештаја. Према једном приповедању, своју очевину он je потрошио y разуздану животу, потом je ступио y војску, да би ce спасао од глади, па je доцније y Стагири живео као лекар, и напослетку са тридесет година дошао je y Атину да ce прихвати философиских студија код Платона. По друтом достојнијем извештају, он je већ са осамнаест година дошао y Атину и одмах ступио y школу великога учитеља; али, и y овом вероватнијем извештају налази ce понека алузија на његово олако схватање жлвота и на неумерену и лакомислену младост. Ko овде што узима за срамоту, нека ce утеши тврђењем да je наш философ и према првом и према друтом извештају ухватио корена y тихим гајевима Академије.
Код Платона студирао je он осам (или и двадесет) година, и одиста уочљиви платонизам Аристотелових спекулација — чак и онде где су оне највише антиплатонске — говори за дуже време студирања. Ове године могу ce замишљати као нарочито срећне: сјајан ученик, под вођством неупоредивога учитеља, шеће с овим по обичају грчких љубимаца по баштама философије. Али, они обојица беху генији, a познато je да ce генији један с другим слажу онако као динамит и ватра. Готово половина века раздвајала их je; и да би један другога разумевали, морало им je тешко падати премошћивање разлике y годинама и отклањање оне нетрпељивости која je владала између душе једнога и душе другога. Платон je упознао величину овог ретког ученика са тобоже варварскога севера и назвао га једаред умом (nous) Академије, као да je хтео рећи да je Аристотело оличена интелигенција. За своје књиге (које су оно време, кад ce кљиге још нису штампале, биле рукописи) Аристотело je издао големе новце; после Еврипида, он je био први који je саставио библиотеку, и стварање принципа за уређивање библиотеке јесте један од многих прилога што их je он дао науци. Зато je Платон кућу Аристотелову назвао »кућом читалаца«, и чини ce да je тиме мислио на искрен комплименат; према античком наклапању Учитељ je овом изјавом намеравао да потајно али снажно удари на Аристотела као на црва који живи само међу књигама. Са већом поузданошћу говори ce о једној другој свађи која ce јавила при крају Платонова живота. Наш амбициозни младић, y борби за наклоност и љубав философије, чини ce да je против свога учитеља развио неки »едипски комплекс«, јер je потајно наговештавао да мудрост неће умрети са Платоном, a мудри старац назвао je свога ученика ждребетом које своју мајку удара копитом, пошто je сваку снагу из ње посисало. Учени Целер, y чијим списима Аристотело достиже готово нирвану достојанствености, све би те приче одбацио; али, одиста ce може узети да je онде где ce увек много дими било некад и мало пламена.
Други догађаји овога атинскога боравка још су проблематичнији. Неки биографи извештавају да je Аристотело y конкуренцији са Исократом основао неку школу за беседнике, и да ce међу његовим ученицима налазио богати Хермија, који je ускоро потом постао владар града државе Атарнеја. Пошто je постигао то високо место, позва он Аристотела на свој двор; и године 344. пре Хр. наградн он свога учитеља за пређашњу љубав тиме што му je своју сестру (или нећаку) дао за жену. Могло би ce сумњати y ту награду; али, историчари нам озбиљно гарантују да je Аристотело, и поред своје генијалности, одиста срећно живео са својом женом, и да јој je y свом тестаменту посветио веома љубазних речи. Тачно годину дана доцније Филип, краљ Маћедоније, позвао je Аристотела на свој двор y Пелу да узме y своје руке васпитање сина му Александра. Ta чињеница да je највећи владар свога времена, тражећи најбољега учитеља, одабрао баш Аристотела за васпитача потоњега господара света, сведочи о великој репутацији нашега философа.
Филип je хтео своме сину да пружи све користи васпитања, јер je везивао за њега безграничне планове. Кад je године 356. пре Хр. освојио Тракију, задобио je власт над златним рудницима који су му од првога тренутка доносили племенитог метала десет пута више него што je Атина могла добити из лауриских рудника који су пресушивали. Његов народ сачињавали су снажни сељаци и ратници које још није покварила варошка раскошност и неваљавство. Отуда je он располагао средствима која су му давала могућност да покори стотину градова-држава и да изврши политичко сједиљење Јеладе. У Филипа није било ннкаквих симпатија за индивидуалазам који je хранио разум и уметност Јелина, a истовремено довео до растурања њихов друштвени поредак. У свима тим главним градовима он није видео свежу културу и ненадмашну уметност, него само економску корупцију и политичку сметеност. Он je видео како су незаситни трговци и банкари исцрпљивали животне изворе нације, и како су неспособни политичари и лукави беседници један вредан народ довели y несрећне сукобе и ратове, и како je партизанство разјело поједине класе, и како су ce друге класе скамениле y касте; то није никаква нација, говорио je Филип, него гола мешавина јединки — генија и робова. И он je одлучио да са уређивачком руком уђе y тај немир и да Јеладу васпостави као јединствену и јаку земљу и као основу и политичко средиште света. У својој младости учио je y Теби код племенитог Епаминонде вештину војничке стратегије и државну организацију, па je, благодарећи својој храбрости која je исто тако била безгранична као и његова амбиција, надмашио оно што je научио. Године 338. пре Хр. победио je Атињане код Херонеје, и видео je напослетку једну Јеладу, мада je била сједињена само ланцима. A кад je после тога, ослањајући ce на ту победу, ковао планове како би он и син му ујединили сав свет и њиме завладали, уби га крвник испотаје. У време кад je Аристотело к Александру дошао, овај je био тринаестогодишњи дечак, страстан, епилептичар, и готово хроничан алкохоличар; своје време проводио je кротећи коње које нико други није могао да заузда. Философ ce трудио да расхлади овај мали вулкан; ну, то му je само мало полазило за руком; Александар je показивао бољи успех са Букефалом, него ли Аристотело са Александром. »Једно време (каже Плутарх) Александар je волео и поштовао Аристотела баш као да му je овај рођени отац, и говорио je да му je један подарио живот, a други га научио уметности живљења.« Мудра грчка пословица гласи: »Живот je дар природе; али, леп живот дар je мудрости«. »Што ce мене тиче (пише Александар y једном писму Аристотелу) ја бих ce радије истицао y сазнавању добра него ли y проширивању своје моћи и својих земаља.« Ну, то можда не значи ништа више него један краљевско-младићски комплименат; y овом занесеном ученику философије крио ce пламени син једне варварске принцезе и једнога необузданога краља. Окови ума беху сувише нежни да би везали наслеђене страсти, и после две године Александар остави философију, да би сео на престо и управљао светом. Историја нам допушта да верујемо (мада сумњамо y ту пријатну мисао) како Александрова страст за уједињавањем има за један део своје снаге и величине да заблагодари своме учитељу, најјачем синтетичком мислиоцу што га познаје_ историја духа; затим, да су две победе поретка, и то ученикова победа y политичкој области и учитељева y философиској, само две различне стране једног истог благородног и драмског плана — да два изванредна Маћедонца изврше уједињење хаотичног света.
Кад je полетео на освајање Азије, Александар je y грчким градовима оставио управе које су му биле одане, само су народне масе остале y одлучно непријатељском ставу према њему. Дуга традиција слободне и негда моћне Атине никако ce није мирила са ропством — чак ни са влашћу владаоца који осваја свет; и огорчена речитост Демостенова дражила je скупштину до граница устанка против »маћедонске партије«, која je узде градске власти држала y својим рукама. Кад ce Аристотело године 334. пре Хр., после дужег периода путовања, вратио y Атину, потражио je, разуме ce, везу са маћедонском групом, a нимало ce није трудио да сакрије своје пристајање уз Александрову владавину уједињавања. Обрати ли ce пажња на знаменити низ испитивачких радова и спекулативних напора што их je Аристотело развио за последњих дванаест година свога живота, и обрати ли ce пажња на њега самога усред његова многостранога рада, y који спада не само организација једне школе, него и сређивање тако богатога знања какво одиста никада пре није било сједињено y духу једнога јединога човека, онда нам мора бити јасно да ce он није могао мирно и спокојно посвећивати истини, него да je политичко небо сваког часа претило да ће променити своју боју и бацити олују y његов мирни философски живот. Само ако имамо на уму овај положај, разумећемо политичку философију Аристотелову и његов трагични свршетак.
Кад je полетео на освајање Азије, Александар je y грчким градовима оставио управе које су му биле одане, само су народне масе остале y одлучно непријатељском ставу према њему. Дуга традиција слободне и негда моћне Атине никако ce није мирила са ропством — чак ни са влашћу владаоца који осваја свет; и огорчена речитост Демостенова дражила je скупштину до граница устанка против »маћедонске партије«, која je узде градске власти држала y својим рукама. Кад ce Аристотело године 334. пре Хр., после дужег периода путовања, вратио y Атину, потражио je, разуме ce, везу са маћедонском групом, a нимало ce није трудио да сакрије своје пристајање уз Александрову владавину уједињавања. Обрати ли ce пажња на знаменити низ испитивачких радова и спекулативних напора што их je Аристотело развио за последњих дванаест година свога живота, и обрати ли ce пажња на њега самога усред његова многостранога рада, y који спада не само организација једне школе, него и сређивање тако богатога знања какво одиста никада пре није било сједињено y духу једнога јединога човека, онда нам мора бити јасно да ce он није могао мирно и спокојно посвећивати истини, него да je политичко небо сваког часа претило да ће променити своју боју и бацити олују y његов мирни философски живот. Само ако имамо на уму овај положај, разумећемо политичку философију Аристотелову и његов трагични свршетак.
| Историjска позадина | Дело Аристотелово >>