Пређи на садржај

Последње године живота и смрт

Извор: Викикњиге

Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]

<< Критика | Последње године живота и смрт | Бекон: Од Аристотела до Ренесансе >>


Међутим, живот нашега философа доспео je y неподносиве тешкоће. Његови односи према Александру постали су затегнути кад je подигао протест против осуде свога рођака Калистена, који ce устручавао да Александру исказује поштовање као божанству. Александар je на тај протест одговорио наговешћујући да y област његове свемоћи иде и то да и философе може осуђивати на смрт. У исто време Аристотело ce веома заузимао да одбрани Александра пред Атињанима. Патриотизму појединих градова он je претпостављао солидарност свих Грка, и био je уверења да би култура и наука више цветале кад би престала мала суверенства и ситне зађевице. У Александру он je угледао оно што je и Гете видео y Наполеону: философиско јединство хаотичног и неподносиво разноликог света. Слободе жедни Атињани гунђали су против Аристотела, и запали су y огорчење кад je Александар усред непријатељске вароши поставио једну статуу која je претстављала философа. Ta узрујања дају нам о Аристотелу утисак сасвим другачи него што нам га je дала Етика: ту не стоји никакво хладно и нељудски мирно биће, него борац који je сa свих страна изложен непријатељима и продужује рад на свом титанском делу. Платонови наследници y Академији, беседничка школа Исократова, и раздражена гомила која je ослушкивала заједљиву речитост Демостенову, све то интригирало је против Аристотела и грајом тражило његово прогонство или смрт.

Тада, 323. пре Хр., Александар нагло умре. Атина ce опи патриотским одушевљењем, маћедонска странка паде, и би извикана независност Атине. Антипатар, наследник Александров и блиски пријатељ Аристотелов, крене на устанички град. Највећи део маћедонске странке побегне, Тада ce врховни свештеник Евримедон јави тужбом против Аристотела, и изнесе како Аристотело учи да су молитва и жртва бескорисне. Аристотело виде где судбина прети да му суде судови и гомила y душманству неупоредиво већи од оних, што су убили Сократа. Мудро увиђаван, остави он град, јер Атињанима, као што рече, не хтеде дати прилике да ce и по други пут огреше о философију. У овом поступку не лежи никакво кукавиштво : оптуженику y Атини било je увек слободно да одабере прогонство. Дошавши y Халкиду, Аристотело ce разболе. Диоген Лаертије каже да ce седи философ, потпуно разочаран овим преокретом судбине, отровао кукутом. Ma какав да je био узрок, његова болест била je кобна; неколико месеци после одласка из Атине (322. пре Хр.) умире осамљени Аристотело.

Исте године, y исто доба, y шездесет и другој години, отровао ce Демостен, највећи непријатељ Александров. У једној години изгуби Јелада свога највећег владара, свога највећег беседника, и свога највећег философа. Слава која je носила име Јеладе избледела je пред изласком римскога сунца, и величина Рима пре je била парада моћи него ли светлост мисли. И овај сјај je избледео, и мала светлост готово сасвим ишчезну. За једно тисућлеће лице Европе зави ce тамом. Цео свет надао ce васкрсу философије.


<< Критика | Последње године живота и смрт | Бекон: Од Аристотела до Ренесансе >>