Ловачки приручник

Ловна етика

Реч етика потиче од грчке речи „етикос”, што значи моралан, смеран и обухвата начела, критеријуме, мерила и правила која поставља нека заједница, група или сталеж. Ловна етика обухвата скуп (углавном неписаних) начела и правила која се постављају пред ловце као посебну и специфичну групу људи који су се добровољно удружили у организацију, чији је главни циљ, пре свега гајење и заштита дивљачи, а затим и лов као део рационалног и планског ловног газдовања. Још је мудри Сократ приметио да врлине зависе од знања да би Аристотел томе додао да је осим знања потребна и воља.

Лов данас представља у првом реду, вид рекреације и релаксације, кроз задовољење једне врсте хобија, чије упражњавање није ни мало једноставно али је интензивно и забавно. Да би се све то остваривало ловац се мора придржавати наизглед не тако битних правила, чије би непримењивање могло да утиче на расположење и осећања других ловаца или учесника у лову.

Пристојан ловац ће на позив у лов одговорити и потврдити долазак или ће га одбити и захвалити организатору. Ако је прихватио позив, трудиће се да на заказано место за почетак лова стигне на времe. Исто тако, ловац ће ако лови са својом групом или друштвом, на време доћи на место одакле редовно полазе у лов, како га другови не би чекали.

У лов се иде испаван и трезан. Неиспаваност и мамурлук могу бити узрок несреће у лову, а сигурно доводе до лошијих резултата, па тиме и до незадовољства, како самог ловца тако и других учесника. Пред полазак у лов и за време лова не пију се алкохолна пића, јер могу бити извор многих непријатности и незгода. Организатор лова или ловник, или вођа групе, не би смели да дозволе пијаном ловцу да учествује у лову, јер ће и сами сносити одговорност за евентуалне несреће које би се могле догодити. Пијаног ловца ће ловник или неко друго одговорно лице одстранити из ловишта, а његово оружје испразнити и ставити у футролу.

Ловац се за време ужине или доручка у току лова, ако је донео храну за себе, неће одвајати и јести сам. Остали учесници у лову ће у таквом случају о њему стећи слику себичњака или особењака. Лов је другарски излет у природу па се тако треба и понашати.

Пре одмора за јело ловац ће свог пса одвојити у страну, везати га, нахранити и напојити, како не би сметао осталима да се одморе и уживају у међусобним контактима. Треба се клонити неумесних прича, хвалисања и гордости због евентуалног успеха у лову. Ловац који се тако понаша неће бити примљен добро од осталих ловаца.

Ловац почетник не би требао у прво време да иде у лов са већим бројем учесника. Неопходно је да прво стекне искуство ловећи са својим ментором и два три старија ловца, који ће га обучити не само лову већ и понашању, како у току лова, тако и у време пре и после лова. Тек када они дају повољно мишљење о ловцу почетнику, може се и он укључити у веће друштвене ловове.

Уредно плаћање чланарине и испуњавање осталих материјалних и радних обавеза према ловачкој организацији - питање је ловачке части. Неиспуњавање обавеза може да угрози поједине акције друштва на унапређењу ловишта и на узгоју дивљачи. Осим тога, такве поступке ће остали ловци врло лоше оценити и такав ловац неће бити омиљен међу њима.

Друштвена заједница дајући ловцу дозволу за лов, очекују од њега да ће се увек и у свакој прилици понашати као чувар дивљачи и природе у којој она живи; очекује се да ће се ловац ангажовати у борби за очување природних услова за живот дивљачи. Зато ће он, ако примети да неко чини штету природи или дивљачи употребом недозвољених средстава за лов, или употребом таквих средстава у хемијском или неком другом штетном облику при раду у шуми, или пољу пријавити својој организацији или одговарајућим органима, како би се штеточине спречиле а штета отклонила. Исто тако, ако ловац примети ловокрађу, или угинуће, или болест дивљачи, загађење терена или неке друге негативне појаве, то треба да пријави организацији која газдује ловиштем. На тај начин ће се спречити осиромашење ловишта и допринети заштити природе и дивљачи у њој.

У току лова или дружећи се ван лова, ловци ће међусобно размењивати информације и сазнања о ловишту и дивљачи. Своја искуства преносиће на друге, а нарочито млађе ловце. При томе ће избегавати да своја сазнања проглашавају једино важећим и једино прихватљивим.

За успешно бављање ловом, заштитом и узгојем дивљачи, ловцу су неопходна основна сазнања о савременим стеченим и научним достигнућима из области лова. До тих сазнања долазиће читањем ловачких гласила и друге литературе, посећивањем предавања, семинара и изложби о ловству, заштити природе и дивљачи.

О оружју, муницији и другим средствима за лов такође има довољно литературе, чиме се понајвише бави ловачка штампа. Ловац ће зато, када му је могуће читајући ова штива, проширивати своја сазнања, како би се што успешније бавио ловом и заштитом природе и дивљачи. Уколико у томе буде имао боље резултате и његово задовољство ће бити веће и потпуније. Припадност ловачкој организацији ловац ће изражавати разним знацима и значкама, одећом и другим обележјима која се утврђују правилима или су део неписаних ловачких обичаја.

Како у лову тако и ван лова, на ловачким приредбама ловац има и право и дужност да таква обележја јавно носи и на тај начин исказује своју припадност ловачкој организацији.

Понашање и кодекс ловаца

Ловац и природа

Лов у ужем смислу понајвише представља спорт, рекреацију, хоби и разоноду савременог човека отуђеног од природе; човека кога још увек подстичу нагони и осећање да се, колико је то могуће, врати природи, у ствари, да се врати самом себи. Лов омогућава човеку да се бар привремено склони из свакодневице оптерећен бригама, радом, саобраћајем, смогом, сукобима са собом и ближњима. За време лова, ма колико он био напоран, ловац се одмара уживајући у лепоти природе и дивљачи и у дружењу са другим ловцима различитих занимања и социјалних статуса.

Дружећи се у природи и са природом, увиђајући сву лепоту биљног и животињског света, човек се оплемењује и обогаћује своја осећања и свој однос, како према природи, тако и према себи и другима који га окружују. Прави ловац све то доживљава утолико више и дубље јер је и изван ловне сезоне у контакту са дивљачи; брине се о њој, храни је и чува од грабљиваца и штеточина, невремена и глади. То што ловац одгајивач за врема ловне сезоне лови дивљач, коју иначе узгаја и чува, не умањује вредност његове интервенције у природне односе дивљачи и њене животне средине. Планско и рационално коришћење дивљачи кроз лов саставни је део савременог ловног газдовања.

Савремени еколошки услови, изградња собраћајница, насеља и индустрије и интензивна пољоприведна производња смањују просторне, прехрамбене и друге погодности за опстанак дивљачи. Ловац је ту да својом активношћу ублажи утицај тих промена које нагативно утичу на живот и размножавање дивљачи. Ако дође до наглог смањења бројности па и нестанка неких врста дивљачи, човек се мора озбиљно забринути и за свој живот, своју судбину и будућност генерација које долазе. Човек, наиме, живи у истој средини у којој живи и дивљач, једе исту храну, или храну пореклом из истог станишта, пије исту воду и дише исти ваздух. Оно што се дешава дивљчи у погоршаним еколошким условима, чека и човека у ближој или даљој будућности. Отуда је неопходно да се не само ловци већ сви љубитељи и заштитници природе, боре за побољшање услова живота животињског света и његово очување и унапређивање. Сваког ловца треба да радује када уместо „мртве природе” види да живот буја у његовој околини, да поред њега у природи има и других живих створења, да су она здрава и да се размножавају. Радост је утолико већа уколико је сам ловац томе допринео својим радом и сопственим средствима.

Стално настојање друштва да се ублаже и поправе веома поремећени природни услови животне средине, уствари је пут да му се омогући биолошки опстанак. Када се ради о дивљачи и њеним стаништима, улога ловца је скоро незаменљива. Отуда се човек који се определи за лов, који жели да постане ловац суочава са великом сопственом одговорношћу за узгој, заштиту и рационално коришћење дивљачи. Дужност ловца је пре свега да заједно са осталим сегментима друштва допринесе да се природна богатсва, па и дивљач као њихов саставни део плански и рационално користе.

Лов дивљачи је остатак праисконског нагона, атавистичко наслеђе од предака, који су од лова живели. Ловећи дивљач, хранећи се њеним месом и одевајући се крзном, човек је у историји преживео многе катаклизме, па је садашњи ловац који се бави ловом, пре свега из спорта, дужан да се о дивљачи брине да на тај начин испољава своју захвалност природи и дивљачи за све што су му пружили кроз векове битисања.

Дивљач није само предмет спорта и забаве ловца, већ представља и велико економско богатство, које се користи не само због меса и крзна већ и путем ловног туризма. Зато је пре пријема будућег младог ловца потребно проверити какви су његови погледи на изнета питања и односе, па тек онда одлучити да ли је погодан да постане ловац, са свим правима и дужностима.

Кодекс ловаца

Дивљач заузима значајно место у укупним односима друштва према природи. Савремене друштвено политичке или административне заједнице у највећем броју замаља, ове односе регулише законом, подзаконским актима, уредбама и наредбама. Ловачке организације које организовано делују у овој области, својим актима (статутима и правилницима) такође уређују велики део ове материје. Међутим, постоје сложене ситуације и прилике које се не могу регулисати законима или правним актима са императивном снагом. Ово се односи пре свега, на однос ловца према дивљачи, на држање ловца у лову, на контакте ловаца између себе, као и на друга питања из ове области. Дакле, тамо где престаје закон, делују друштвене норме засноване на свести и савести, на традицијама и обичајима. Кодекс ловаца управо о томе говори.

Добар ловац ће се старати да и сам, а и његова ловачка организација, у ловиште увек више унесе, него што из ловишта узима, и то на начин и у периоду када се популацијама дивљачи наноси најмања штета.

Ловац ће зато ловити само ону дивљач чији је одстрел дозвољен у одређено време и у одређеном броју. Неће дизати пушку на заштићену дивљач (привремено или трајно) а одустаће да пуца на сасвим младу дивљач и подмладак, без обзира на то да ли је ловна сезона или не.

Прави ловац никада не пуца на зеца у логи или на птице на земљи, на грани или на води. То је неловачки, неетички. Не пуца се, такође, око насеља, салаша па ни у пољу или шуми, ако су тамо присутни радници који обављају свој редован посао.

Никада се не пуца у дивљач која се не препознаје, или се не види добро, јер са друге стране може бити човек, или се може догодити да буде одстрељена дивљач чији је лов трајно или привремено забрањен, или није предвиђено да се лови у том лову, или њен улов није уопште планиран. У лову се пуца само онда када је дивљач на пушкомету и када је ловац сигуран да ће дивљач погодити тако да је усмрти на месту и спречи да се она мучи рањена. Није ловачки радовати се и онда када је мета погођена, али не смртно, па настави да трчи и лети.

Никада се не пуца из велике близине, јер ће дивљач или промашити или оштетити и учинити неупотребљивом. Сачмарицом се не пуца на удаљености већој од 50, а кугларом на 150 метара, јер је могућност рањавања веома велика а погодка случајна.

Ако се у лову наиђе на рањену дивљач треба пуцати и прекратити јој муке. Када је ситна дивљач погођена, ловац ће упамтити место где је пала, пронаћи је и узети је. Рањена дивљач се најбоље тражи добро обученим псом. Када пас пронађе и донесе, дивљач може да узме само власник или водич паса. Он ће је предати ловцу који је одстрелио.

У лов се не води пас који нема испит у раду, или куја у жару.

На дивљач се пуца само одговарајућом сачмом или куглом.

Пре поласка у лов треба проверити исправност оружја. Понети довољно метака и не тражити од других ловаца на зајам.

Добар ловац ће бити смиреног и уздржљивог понашања, дисциплинован и скроман.

Ако је ловац лоше среће или није имао улова неће стављати замерке ловнику, домаћину или друговима, већ се радовати ловачкој срећи осталих.

Ако је групни лов, ловац неће протествовати због места које му је одредио ловник, неће се самовољно померати са места које му је одређено, или мењати правац којим се учесници лова крећу, застајкивати и правити џеп ако је лов погоном, пригоном или у кружном лову.

У току лова обавезно је придржавати се упута ловника, знакова рога, пиштаљке или трубе којим се означава почетак лова, затварање круга или крај лова. Ако се лови кружно, после одређеног знака несме се пуцати у круг, већ само када дивљач изађе из круга; не сме се клекнути или лећи, јер је гађање из таквог положаја опасно за друге ловце и од других ловаца за онога који се тако понаша. У току лова се не пуца на дивљач која ида ка другом ловцу, пролази или лети ближе њему. Не објашњавати се око тога ко је погодио дивљач, ако је на дивљач пуцало два или више ловца. То ће одредити ловник на основу правила да је ситна дивљач одстрељена од ловца који је задњи пуцао на њу, а ако се ради о високој дивљачи онда се сматра да ју је одстрелио онај који је први пуцао, осим тога у групном лову то нема никаквог значаја, чак је боље да више ловаца мисли да су оборили дивљач. Себичност није особина доброг ловца, јер, у лов се не иде само да би се дивљач присвојила, него пре свега из задовољства, да би се разонодили и уживали у чистом ваздуху, лепој природи и пријатном друштву.

Добар ловац неће сам себе позивати у лов, или тражити да добије позив, ако се у лов иде по позиву, а такође на крају лова, ако је био групни лов, неће сам бирати улов, већ сачекати да му улов преда ловник или други организатор лова. При томе неће протестовати што је добио лошију ловину од других.

У току лова и ловац и прогоничи водиће рачуна да не праве штету у ловишту на усевима, засадима, виноградима или објектима. Ако је могуће у лову на ситну дивљач треба заобићи површину на којима се може направити штета гажењем или пуцањем.

Са пушком ловац мора бити предострожан. Пушка је, говорили су стари ловци, и муња и гром, па се тако са њом треба и понашати. Неопходно је да се строго поштују правила безбедности са оружјем и у лову и ван њега. Бити крајње опрезан у руковању оружјем - то је правило које увек важи. Према статистикама од сто несрећних случајева са оружјем, само четири настају услед непредвиђених околности, а сви остали су последица неопрезности и непоштовања правила.

Приликом доласка у ловиште, као и при повратку кући, било да се путује аутомобилом, аутобусом или возом, пушка се држи растављена у футроли. Пушка се склапа и пуни тек кад се стигне до места гда почиње лов и то непосредно пред полазак. Она се празни и пуни увек окренута ка земљи и у страну од других ловаца и људи или окренута у вис. За време лова, пушка преламача је увек отворена и држи се преко руке, а склапа се тек пред пуцање. Остале пушке се носе тако да им је цев увек окренута према земљи или у вис.

После повратка из лова оружје се очисти, спакује и остави заједно са муницијом на безбедно место, како би било недоступно укућанима а нарочито деци. Познато је да је у многим случајевима узрок несреће био што је оружје било доступно непозваним особама.

Никада, баш никада, ни у најневинијој шали пушка се не сме уперити на човека, јер је уверење да је таква ситуација безопасна ако је пушка празна, довело до многих несрећа.

Уколико настану оправдани разлози да ловац мора да напусти лов, он то може учинити тек пошто обавести остале учеснике лова. У противном они ће помислити да се ловцу нешто десило и тражиће га да би му пружили помоћ. Тиме се стварају велике непријатности и организатору, а и учесницима у лову.

Обичаји и традиција

Улога лова као људске делатности мењала се кроз историју, зависно од промена у начину живота човека. У данашње време на лов се гледа само кроз диоптрију правих ловаца. За лаике то је уништавање и убијање дивљачи. Неки ловци лов сматрају само извором свог задовољства, такмичењем са другим ловцима, разонодом и спортом. За страствене ловце то је нека врста култа и религије, али и науке о животу животиња-дивљачи, њеном узгоју, чувању и заштити.

Овде ћемо говорити о култу лова, о лову као једној врсти религије могло би се рећи, јер се заснива на култном поштовању трофеја и уловљене дивљачи. Тај култ се испољава, а неки његови облици на то и личе, као остаци паганског култа, неговањем многих обичаја и обреда насталих током вековне традиције лова.

Исказивање поштовања уловљеној дивљачи огледа се у разним церемонијама пре почетка, у току и при завршетку лова. Почетак групног лова на ситну дивљач се у многим крајевима најављује фанфарама, ловачким роговима, трубама. Ток лова се такође прати звуцима ових инструмената, а на крају лова се уловљеној дивљачи одаје посебна почаст.

Ево како се у једној публикацији описује таква церемонија у крајевима где је она уобичајена: Сва дивљач уловљена у колективном лову слаже се на гранчице или траву и то у одређеном реду. Дивљач се по врстама (зец, фазан итд.) слаже у редове тако да се сваки десети примерак извуче из реда до половине. У првим редовима се слаже четвороножна дивљач, а у осталим перната. Резултати лова се саопштавају у присуству свих учесника лова. Ако је вече онда се около пале ватре.

Руководсво лова стоји са стране највредније дивљачи. Онда долази ловник, па ловци. Постројавају се окренути лицем према дивљачи.

Са друге стране дивљачи, опет окренути лицем према њој, стоје у реду ловци са псима, трубачи, особље ловишта, а у реду иза њих су погоничи.

После сигнала „пажња” који одсвирају фанфаре, дувачи у рог или трубе, руловодилац лова прима извештај ловника. Затим се захваљује организаторима лова, гостима и погоничима. После одсвиране пригодне мелодије сви изговарају: „част лову” па се церемонија тиме и завршава.

У традиционалне обичаје у лову на крупну дивљач се убраја и предаја гранчице умочене у крв дивљачи, ловцу који ју је одстрелио. При томе постоје правила којих се у многим ловиштима придржавају. Дивљач се полаже на десни бок, а у уста ставља гранчица која је одломљена, а не одсечена. На груди дивљачи ставља се гранчица као знак да је правилно одстрејена. Крај на којем је гранчица одломљена окреће се према глави дивљачи. У саму рану ставља се још једна гранчица, а на грудима дивљачи стоји гранчица која се даје ловцу.

У току церемоније ловац стоји са стране леђа дивљачи, а ловник и остали учесници насупрот њему. Када се трубом или другим инстументом да знак „пажња”, ловци учесници лова одају пошту мртвој дивљачи скидајући шешир или капу, стојећи гологлави. Ловник затим узима гранчицу са груди дивљачи, умаче је у рану и предаје, уз поздравни говор ловцу. Звучним сигналима или одговарајућом мелодијом свечаност се завршава.

Гранчица се додељује ловцу за све врсте дивљачи папкара, затим за медведа, вука, риса, тетреба, као и за неке друге врсте високе дивљачи.

У неким крајевима обичај је да се као трофеј додељује ловцу и чекиња са врата дивље свиње, или јелена, као и неки други делови дивљачи, или перје.

Било би веома лепо и пожељно да се сви ови стари обичаји и церемоније уведу у праксу у већни ловних организација, јер би то допринело бољем расположењу ловца и у њима побудило племенита осећања.

После завршетка лова сви учесници одлазе на „последњи погон”. Обично се у ловачком дому приређије заједничко весеље, у току којег се приређују две врсте завршних церемонија, које међусобно не треба мешати јер су оне веома различите намене и различитог садржаја.

Свечана церемонија је унапређивање ловаца који су први пут уловили неку дивљач. То је „крштење” ловца.

Ловац који се унапређује јер је први пут уловио неку врсту дивљачи, клекне на колена, а ловник или неки други старији ловац му честита крштење и три пута га додирне ловачким ножем по левом рамену, након чега се унапређени ловац захвали ловнику и ловцима на другарском чину.

Други обред се битно разликује од првог и по мотиву и по садржају и има више педагошки и забавни карактер. Он се изводи онда, када је у току лова уочен неки прекршај правила лова или кодекса ловаца. У том случају по утврђеној процедури отвара се суђење кривцу.

За суђење прекршитељу присутни ловци бирају ловачки суд, тужиоца и извршитеље казне, а оптужени сам бира браниоца. Цело суђење тече по уобичајеној судској процедури. Тужилац најпре чита оптужницу па се даје реч браниоцу и окривљеном. Сви ови говори су по правилу духовито исмевање самог прекршаја како би се деловало поучно на остале ловце, али како би се и сви забавили. Након што суд донесе пресуду, а она обично гласи: неколико удараца штапом по задњици, извршитељ казне, негде га зову „кум”, извршава пресуду тако што кривац легне преко ловине, док кум не изврши казну. У неким крајевима се ово ловачко суђење, или „крштење” обавља и у случају када ловац први пут улови неку врсту дивљачи.

Успех ове церемоније зависи од духовитости тужиоца, браниоца и судија, па је то често веома леп завршетак лова, кога памте сви учесници лова и забаве, а нарочито онај који је добио батине. Од свих обичаја, традиција, церемонија и ритуала треба разликовати појаве сујеверја, којих је било и још увек их има у ловству, као и о сваком другом облику друштвеног живота. Њих је било знатно више у предходним периодима, када је људска култура била на знатно нижем степену и када су разна веровања била уопште више распрострањена. Узроци неуспеха у лову тражени су у разним појавама које нису имале никакве веза са стварношћу. Тако је, на пример, међу ловцима још увек распрострајено веровање да ће изостати успех у лову ако сретне некога који га упита „где идеш”, или му пожели „срећан лов”. Наравно, све то је без утицаја на исход лова и на стварност, али, веровања су веровања. У сваком случају најбоље је ловцима кад полазе у лов пожелети добар поглед, јер ће се тако бар спречити нерасположење ловца, ако не и неповољан ток лова и евентуално очувати „ловачка срећа”.

Прихрањивање дивљачи

Заговорници зимског прихрањивања срнеће дивљачи дају нове и нове податке који указују на значај зимског прихрањивања на одржавање и пораст популације. Заговорници зимског прихрањивања сматрају да је до пораста бројности ове дивљачи широм Европе као и побољшања вредности трофеја дошло, између осталог, и због зимског прихрањивања.

Слабо храњене кошуте доносе слабије младунце на свет, због чега чак 34% младунаца угине у првој години. Код добро ухрањених срна губитак младунаца се креће око 11%.

Разлике се не испољавају само у броју одхрањених младих, већ је добра кондиција срна важна у свим фазама размножавања. Добро развијене срне и у доброј кондицији, раније бивају оплођене те се у пролеће раније теле. И број младих код добро храњених срна је већи. Срне у доброј кондицији имају по два па и три ланета. Запажено је да и однос полова код потомака зависи од кондиције мајке. Код добро храњених срна однос је 3:1 у корист женки, док је код срна са слабом кондицијом однос супротан. Ако међу подмлатком има више срна пораст популације је бржи.

Заговорници зимског прихрањивања чак сматрају, да би због драстичних промена у природи многе врсте већ нестале из Европе без прихране током зимског периода. У зимским месецима, само зимско прихрањивање може да ублажи промене до којих је дошло у природи.

Како избећи несрећу

• НИКАДА не окрећите цев пушке према људима, чак ни када добро знате да је празна.
• НИКАДА не стављајте прст на обарач док нисте нанишанили мету, а док се крећете по шуми шаком обујмите оквир обарача како га нека грана не би повукла.
• НИКАДА не пуцајте док нисте сигурни у шта пуцате и не толеришите никакву бахатост са oружјем.
• НИКАДА не пијте алкохол за време лова, не трчите за рањеним зецом и не пуцајте на дивлљач у линији осталих ловаца.
• НИКАДА не ловите неисправном пушком.
• НИКАДА не експериментишите са муницијом и немојте се устручавати да на то упозорите и све остале учеснике у лову.
• УВЕК проверите оружје пре лова, испразните и преломите двоцевку током транспорта, доручка, одмора, прелажења из парцеле у парцелу, итд.
• УВЕК погледајте кроз цев пре него што убаците метак у њу.
• УВЕК водите рачуна о безбедности колега, чак и по цену губљења „трофеја живота” и у својим поступцима дајте пример и искуснијима од себе.
• Најзад, НИКАДА не губите из вида да вам је у рукама смртоносно оружје које УБИЈА и УВЕК се понашајте у складу са тим.

Прва помоћ

Основно је избећи панику, што је лако написати а у пракси се губи глава у шоку, док унесрећеног од смрти деле секунде и минути. Заустављање крварења је најпреча ствар, после чега на ред долази оно што је најтеже урадити: што бржи транспорт унесрећеног до адекватне здравствене установе. Управо због немогућности да се рањени колега у кратком року превезе до болнице (у недостатку превозног средства у ловишту) долази до често трагичних последица, чак и када озледе нису потенциално смртоносне.

Иако деценијама уназад није било ловачке сезоне, која је прошла без рањавања ловачким оружјем, склони смо да размишљамо како се то увек дешава „другима”. Одговорите на следеће питање и знаћете да ли је тако: имате ли у свом ранцу прибор за прву помоћ? Знајте да би озбиљно размишљање о овој теми већ за коју недељу могло да спаси живот некоме.