Zasnivanje biologije
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]
<< Organizacija nauke: Aristotelo kao prirodnjak | Organizacija nauke: Zasnivanje biologije| Metafizika i priroda božja >>
Dok je Aristotelo pun divljenja koračao kroz svoju zoološku baštu, došao je do uverenja da bi ce beskrajna raznolikost života mogla poređati y jedan kontinuirani niz y kojem bi ce svaki član jedva mogao razlikovati od svoga suseda. U svakom pogledu, što ce tiče strukture, ili načina života, ili reprodukcije i rastenja, ili osećaja i osećanja, postoje veoma male gradacije i progresije od najnižih do najviših organizama. Na najnižem stepenu skale jedva ce može »živo« razlikovati od »mrtvoga«; »priroda ide od oblasti neživog do oblasti živog postepeno, tako da su granične linije koje rastavljaju obe oblasti nejasne i nepouzdane«; a možda i anorgansko krije y sebi izvesnu meru života. Isto tako, mnoge specije organizama ne mogu ce s pouzdanošću nazvati biljkom ili životinjom. I kao što stvar stoji kod ovih nižih organizama koji ce zbog svoje sličnosti često ne mogu pravilno svrstati y svoj rod i vrstu, tako stvari stoje y svima oblastima života: kontinuitet preliva i razlika isto tako udara y oči kao i različnosti funkcija i oblika. Nu, usred toga bogatstva struktura, gde je veoma teško snalaziti ce, izvesne stvari stoje izvan sumnje: na primer, da je život neprestano bujao y složenosti i moći; da ce inteligencija paralelno razvijala sa progresivnom složenošću strukture i sa pokretljivošću oblika; da je specijalizacija funkcija neprestano rasla, i uvek ce vršila centralizacija fiziološke kontrole. Život je sebi postepeno stvarao nervni sistem i mozak, a duh je odlučno prelazio na osvajanje svoje okoline.
Čudnovata je činjenica da Aristotelo nije postavio nikakvu teoriju razvitka, mada su mu udarale y oči gradacije i sličnosti života. On odbacuje Empedoklovo učenje da su ce svi organi i organizmi sačuvali zato što su naročito bili sposobni za život y borbi za opstanak,24 i misao Anaksagorinu da ce razum čovekov razvio upotrebom ruku za posao mesto za pro duživanje kretanja; Aristotelo misli, baš protivno, da ce čovek služio svojim rukama pošto je postao razuman.25 Kao osnivaču biološke nauke Aristotelu su ce potkrale mnoge i mnoge zablude. On, na primer, misli da muški elemenat y reprodukciji samo potstiče i ubrzava stvar; on ne opaža (što mi danas znamo iz eksperimenata o partenogenezi) da je iajvažnija funkcija muškoga semena manje oplođavanje jajeta nego li snabdevanje začetka naslednim osobinama očevim, a time potomak postaje snažna varijanta, novo spajanje dveju predačkih linija. Kako y njegovo vreme još nije vršeno seciranje, on je y fiziološkim zabludama bio naročito produktivan. O mišićima on nije ništa znao, čak ni to da postoje; nije pravio razliku između arterija i vena; o mozgu je mislio da je to organ za hlađenje krvi; on misli, i to mu ce može oprostiti, da muška lubanja ima više šavova nego ženska; on misli i to, a to mu ce manje može oprostiti, da čovek na svakoj strani ima samo osam rebara, i naposletku, nepojmljivo i neoprostivo, on misli da žena ima manje zuba nego muškarac. A izvesno je da su njegovi odnosi prema ženama bili veoma topli.
Ipak je on izazvao veći celokupni napredak y biologiji nego li ikoji Grk pre ili posle njega. On opaža da su ptice i reptili po svojoj telesnoj strukturi usko vezani, da majmun pretstavlja prelazan oblik između četvoronožaca i čoveka, a na jednom mestu hrabro izjavljuje da čovek spada y klasu četvoronožaca koji rađaju žive mlade (naših »sisara«). On skreće pažau na to da ce duša za vreme najranijega detinjstva jedva može razlikovati od duše životinja, i pravi značajno zapažanje da hrana često određuje način života: »tako neke divlje životinje žive y stadima, druge pojedinačno, kako je već to pogodno za njihovu ishranu... da nađu sebi hranu, one žive različnim načinima života.« On anticipira znameniti Berov zakon po kojem ce obeležja roda (kao oko i uho) y razvitku organizma pokazuju pre pojave obeležja vrste (kao »formula« zuba) i ličnih obeležja (kao definitivna boja očiju), i anticipira istoriju za dve hiljade godina sve do Spenserova zakona po kojem ce jedinke i rasplođavanje menjaju y obrnutoj srazmeri, t.j. što je vrsta ili jedinka razvijenija i specijalizovanija, to ce broj podmlatka smanjuje. On beleži i objašnjava vraćanje tipu — činjenicu da izvanredna varijacija (kao genije) y sparivanju slabi i da iščezava y potonjim generacijama. On sastavlja mnoga zoološka zapažanja koja su docniji biolozi neko vreme odbacivali, ali ih je moderno izučavanje potvrdilo — na primer, ono o ribama koje grade gnezda, i o ajkulama koje ce mogu dičiti placentom.
I naposletku, on je osnovao nauku embriologije. »Ko posmatra rastenje stvari od njihova početka (piše on), imaće najbolji pogled na njih.« Hipokrat (rođen 460. pre Hr.), najveći lekar među Grcima, dao je lep obrazac eksperimentalne metode na taj način što je ispod kokošiju za vreme njihova ležanja, y raznim vremenskim razmacima, uzimao jaja i izučavao ih, i rezultate toga izučavanja iskoristio za svoju raspravu O poreklu deteta. Aristotelo ce na njega ugledao i pravio eksperimente koji su mu omogućili da razvitak pileta opiše tako da ce tome embriolozi i danas dive. On mora da je izveo nekoliko eksperimenata koji ce odnose na istoriju razvitka, jer on odbacuje teoriju po kojoj pol deteta zavisi od muda iz kojeg teče produktivna tečnost; on ce poziva na slučaj gde je desno mudo očevo bilo otsečeno pa su ce ipak rađala deca različna pola. On postavlja nekoliko veoma modernih pitanja iz oblasti nauke o nasleđu. Neka žena iz Elide udala ce za Crnca; njihova deca bila su bela, ali y sledećoj generaciji pojavila ce negroidnost; tim povodom Aristotelo pita gde je y srednjoj generaciji bio sakriven crnački elemenat. Od jednog tako važnog i inteligentnog pitanja bio je samo malen korak do epohalnih eksperimenata Gregora Mendela (1822.—1882.). Prudens quaestio dimidium scientiae — mudro pitanje jeste polovina znanja. Svakako, ovi biološki radovi, i pored zabluda koje su im smetale, čine najveći spomenik što ga je ikad mogao da podigne jedan čovek y toj nauci. Ako ce uzme na um da nam je isto tako poznato, izuzevši pojedina osamljena zapažanja, da pre Aristotela nije bilo nikakve biologije, onda ćemo shvatiti da je već sam taj rad bio dovoljan za jedan život i da obezbedi besmrtnost. A za Aristotela bio je to samo početak.
<< Organizacija nauke: Aristotelo kao prirodnjak | Organizacija nauke: Zasnivanje biologije | Metafizika i priroda božja >>