Novi organon

»Bekonov najveći rad (kaže njegov najoštriji kritičar) jeste prva knjiga dela Novi organon. Još niko nikad nije više života uneo u logiku, praveći od indukcije epsku pustolovinu i osvojenje. Ako logika mora da se studira, onda to treba da se počne ovom knjigom. »Ovaj deo ljudske filosofije koji se odnosi na logiku nesnosan je za ukus mnogih, jer im se čini da nije ništa drugo do mreža i zamka teškog cedidlačenja... A ako bismo ocenjivali stvari prema njihovoj pravoj vrednosti, onda bismo racionalne nauke uzeli kao ključ za sve druge.«
Filosofija je tako dugo vremena bila neplodna stoga što joj je bila potrebna nova metoda da bude oplođena. Glavna mana grčkih filosofa bila je u tome što su suviše vremena trošili na teorije, a premalo na zapažanje. A mišljenje treba da bude pomoćno sredstvo zapažanja, a ne njegova naknada. Prvi aforizam u Novom organonu baca rukavicu metafizici: »Čovek kao sluga i tumač prirode može samo onoliko da izvrši i da razume koliko mu dopuštaju njegova zapažanja prirodnoga poretka; niti on više zna, niti može više da čini«. Prethodnici Sokratovi bili su u ovom pogledu dosledniji nego njegovi naslednici; naročito je Demokrit pre imao nos za činjenice nego li pogled za nebo. Nije nikakvo čudo što je filosofija od Aristotelovih dana tako malo napredovala; ona se služila samo Aristotelovim metodama. »Hteti prevazići Aristotela pomoću Aristotelove rasvete znači misliti da pozajmljena svetlost može da pojača prvobitnu svetlost od koje vuče poreklo.« Posle dvehiljadugodišnjeg klopotanja logičkoga mlina što ga je izmislio Aristotelo, filosofija je duboko pala, te niko ne može da je poštuje. Sve te srednjovekovne teorije, učenja i disputacije moraju se odbaciti i zaboraviti; da bi se obnovila, filosofija mora iznova da počne čistim listom i očišćenim razumom.
Prvi korak za to jeste »čišćenje razuma«. Kao mala deca, koja ne znaju za izme i apstrakcije, mi se moramo oprati od predrasuda i prethodnih shvatanja. Moramo uništiti idole duha. Idol, u Bekonovu smislu (u čemu se možda ogleda protestantsko odbacivanje poštovanja slika) jeste slika koja se uzima za stvarnost, misao koja se uzima za stvar. Zablude pripadaju ovom poglavlju, i prvi zadatak logike jeste otkrivanje i uklanjanje izvora tih zabluda. Bekon prelazi dalje na opravdano znamenitu analizu lažnih zaključaka: »niko nije (kaže Kondijak) uzroke ljudskih zabluda bolje poznavao nego Bekon.«

Ove zablude su, prvo, idoli plemena, — prirodne iluzije ljudske prirode uopšte. »Jer pogrešno je uverenje da su čula čovekova merilo stvari (Protagora je rekao: čovek je merilo svih stvari); naprotiv, sva opažanja, kako čula tako i duha, izveštavaju nas o čoveku, a ne o svetu; i ljudski duh liči na ona neravna ogledala koja svoje osobitosti prenose na različne strane stvari... i ove grde i razobličuju.« Naše misli pre otslikavaju nas same nego li svoje sopstvene predmete. Na primer, »ljudski razum, na osnovu svoje posebne prirode, lako pretpostavlja veći stepen poretka i pravilnosti u stvarima nego što ga stvarno nalazn... Otuda uobražavanje da se sva nebeska tela kreću u savršenim krugovima.« I opet »čim je jednom ma koji bilo stav utvrđen (na osnovu opšteg priznanja ili zajedničkog verovanja, ili i radi zadovoljstva što ga obećava), razum ljudski primorava sve ostalo da daje nove razloge i ojačanja za taj stav; šta više, ako postoje dovoljni i jaki protivrazlozi, on ih previđa, ili ih odbacuje, ili ih se rešava radije kakvim ograničenjem pomoću nasilnih i nepravednih prethodnih shvatanja, nego što bi žrtvovao važnost svojih prvih zaključaka. Kada su jednom čoveku u nekakvu hramu pokazivali zavetne ploče ljudi što su izbegli opasnostima brodoloma, pa ga potom pitali da li je spreman da prizna moć bogova, odgovori on pravilno: »Ama, gde su ploče onih što su i pored svojih zaveta stradali?« Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji.«
»Tek pošto odgovori na jedno pitanje prema svojoj volji, obraća se čovek eksperimentu; i savijajući ga kao što se njemu svidi, vodi ga sa sobom u pobednoj povorci kao kakvog zarobljenika.« Ukratko, »ljudski razum nikako nije čista svetlost, nego dobija boju od volje i od afekata, iz kojih nastaju nauke što mogu da se nazovu naukama kako se želi... Jer čovek je spremniji da veruje u ono što bi se radije želelo da je istina. Zar stvar ne stoji tako?
Ovde Bekon daje zlatan savet. »Uopšte, svaki ispitivač prirode trebalo bi da postavi sebi kao pravilo da sve ono što njegov duh sa naročitim zadovoljavanjem osvaja i zauzima — dočekuje s nepoverenjem; i da pri obrađivanju takvih pitanja primenjuje osobitu brižljivost da razum održi miran i vedar.« Razumu ne treba dopuštati nikakvih skokova i nikakav let od pojedinosti do udaljenih aksioma najviše opštosti...; on se ne sme snabdevati krilima, nego ga pre treba tegovima sprečavati u skakanju i letenju. Imaginacija može da postane najveći neprijatelj razumu, a trebalo bi da mu bude samo potsticaj i sredstvo za ogled.

Drugu klasu zabluda zove Bekon idolima pećine: to su zablude koje su svojstvene pojedinom čoveku. »Jer svaki čovek... ima svoju sopstvenu pećinu, koja lomi i prebojava svetlost prirode«; to je njegov karakter kako je formiran prirodom i vaspitanjem, i njegovim telesnim i duhovnim načinom ili sklopom. Neki duhovi, na primer, po svojoj konstituciji nastrojeni su analitički, i oni svuda opažaju razlike; drugi su nastrojeni sintetički, i oni opažaju sličnosti; tako na jednoj strani stoje naučnici i slikari, na drugoj pesnici i filosofi. »Jedne dispozicije pokazuju se u bezgraničnom divljenju starim stvarima, a druge opet u primanju novih stvari; samo malo njih mogu da se održavaju u pravoj sredini, i oni ne ruše ono što je starina pravilno izgradila, i ne preziru donesene novine modernih vremena.« Istina ne poznaje stranaka.

Treće su mdoli trga, koji nastaju iz uzajamnoga saobraćaja i udruživanja. »Jer ljudi se sporazumevaju posredstvom jezika, a reči dolaze iz glava ljudskih. Iz reči koje su loše i neceli-shodno obrazovane izrastaju naročite teškoće za duh.« Filosofi govore o »beskrajnom« u tonu bezbrižnoga tvrđenja kao gramatičar o infinitivima; ali, zna li ko šta je »beskrajno«, ili da li je ono i samo pokušalo da postoji? Filosofi govore i o »prvim bezuzročnim uzrocima« ili o »prvim nepokretanim pokretačima«; ali, zar nisu to opet fraze koje kao smokovo lišće treba da pokriju golo neznanje i možda ukažu na zlu savest onih koji se njima služe? Svaka jasna i časna glava zna da ne može biti nikakvoga uzroka koji bi bio bez uzroka, i nikakvoga nepokretanoga pokretača. Veliko obnovljenje u filosofiji možda bi se prosto sastojalo u tome — da se prestane lagati.

»Napoposletku, ima idola koji su se ušunjali u ljudski um kroz različne dogme filosofa, a i kroz lažne zakone dokaznoga postupka. Te idole zovem ja idolima pozorišta, jer po mom shvatanju svi priznati sistemi filosofije samo su pozorišni komadi, koji na nerealan i scenski način pretstavljaju slobodno izmšiljene svetove... I u komadima ovoga filosofiskoga pozoršpta može da se posmatra ono isto što se nalazi u pozorištu pesnika: — da su priče koje su izmšpljene za pozornicu kompaktnije, elegantnije i všpe udešene prema našim željama nego li istinske priče istorije.« Svet je, kako ga Platon opisuje, samo svet što ga je Platon izmislio, i taj svet pre pretstavlja njega samoga nego li istinski svet.
U saznanju istine nećemo pokazati nikakvih velikih uspeha dokle god ovi idoli, čak i najbolje među nama, budu zavodili na svakom koraku. Nama su potrebni novi putevi za mišljenje, nova oruđa za razum. »I kao god što goleme oblasti Zapadne Indije ne bi vikad bile otkrivene da čovek prethodno nije razumevao upotrebu kompasa, tako nije čudnovato ni što otkrivanje i napredak u veštinama nisu pošli dalje dokle god ostaje nepoznata veština naučnog izumevanja i otkrivanja.« »I danas, kada su sve oblasti zemaljskoga globusa... otkrivene i sasvim otvorene, odista bi bilo sramota ako bi duhovni globus morao da ostane zatvoren u uske granice starih otkrića.«

Naposletku, sve ievolje svode se na dogme i dedukcije; mi ne nalazvmo novih istina stoga što od nekih poštovanja dostojnih ali sumnjivih stavova stvaramo svoje neprikosnoveno ishodište, i ne pada nam na pamet da same te pretpostavke podvrgnemo ispitivanju opažanjem i eksperimentovanjem. Nu, važi: »Ko počinje s izvesnostima, završiće u sumnjama; ali, ko se zadovolji sumnjanjem kao ishodšptem, završiće u izvesnostima« (to se, nažalost, ne javlja sasvim neminovno). To je opšti osnovni ton u prvo vreme svake moderne filosofije, to je kao deklaracija njene nezavisnostn; i Dekart bi u ovoj vezi odmah govorio o nužnosti »metodičkoga sumnjanja« kao o preduslovu poštenog mišljenja koji otklanja paučinu.

Bekon prelazi dalje na izvanredno prikazivanje naučnih ispitivačkih metoda. »Preostaje prosto iskustvo; ono, ako se uzima onako kako se javlja, zove se slučaj (»empirisko«), a ako se traži, eksperimenat ... Prava metoda iskustva pali najpre svetlost (hipoteza), i zatim pomoću svetlosti pokazuje put (sprema i ograničava eksperimenat); ona polazi od dobro uređenog i svarenog, a ne od oskudnog i zbuwenog iskustva, i izvodi iz njega aksiome, i od usvojenih aksioma prelazi na nove eksperimente.« (Ovo mesto — kao i jedno docnije koje govori o rezultatima uvodnih eksperimenata kao o »prvoj žetvi« za vođenje daljega ispitivanja — pokazuje izrično, mada možda nedovoljno, da je Bekon uvideo nužnost hipoteze, eksperimenta i dedukcije o kojoj neki kritičari tvrde da ju je Bekon sasvim prevideo.) Mi se moramo držati prirode, a ne knjiga, tradicija i autoriteta; mi moramo »udariti prirodu na muke i primorati je da svedoči« čak i protiv sebe, da se možemo njome služiti za svoje svrhe. Odasvud moramo pribirati gradivo za »prirodnu istoriju« sveta, na kojoj bi imalo da radi udruženo ispitivanje svih evropskih naučnika. Moramo da imamo i indukciju.

Nu, indukcija nikako ne znači »golo nabrajanje« svih činjenica; zacelo, ovo nabrajanje bilo bi beskrajno i besciljno; nikakva množina gradiva uzeta za se ne čini nauku. To bi značilo »hvatati divljač na otvorenom polju«; da svoj plen uhvatimo, moramo polje suziti i ograditi. Metoda indukcije mora sadržavati tehniku za klasifikaciju čnnjenica i eliminaciju hipoteza, tako da progresivnim uklanjanjem mogućnih objašnjavanja preostane najzad samo jedno jedino. Možda najpodesnije sredstvo ove tehnike jeste »tabla višeg i manjeg«, koja obuhvata slučajeve gde dve osobine ili dva uslova zajednički padaju ili rastu, i na taj način, po svoj prilici, otkriva uzročni odnos između fenomena koji se zajednički menjaju. Tako Bekon pri pitanju: šta je toplota? — traži nekog činioca koji sa rastenjem toplote sam raste i sa opadanjem opada; posle duge analize on nalazi egzaktnu korelaciju između toplote i kretanja, i njegov zaključak da je toplota jedan oblik kretanja čini jedan od njegovih retkih specifičkih priloga prirodnoj nauci.

Ovim stalnim pribiranjem i analizom činjenica dolazimo, kao što Bekon kaže, do oblika ispitivanog fenomena, — do njegove skrivene prirode i do njegovog unutarnjeg bića. Učenje o oblicima kod Bekona uvelike potseća na učenje o idejama kod Platona, i ono je jedna metafizika nauka. »Kad govorimo o oblicima, ne mislimo ni na što drugo nego na one zakone i regulacije proste delatnosti koji uređuju i zasnivaju elementarnu prirodu... Otuda oblik toplote ili oblik svetlosti ne znače ništa drugo nego zakon toplote i zakon svetlosti.« (U sličnom smislu rekao je docnije Spinoza da je zakon kruga njegova supstancija.) »Jer mada u prirodi nema ničega drutog do individualnih tela koja po naročitim zakonima proizvode jasne individualne efekte, ipak su u svakoj oblasti znanja baš ti zakoni — njihovo istraživanje, otkrivanje i razvitak — osnova kako teorije tako i prakse.« Teorije i prakse: jer jedna bez drute jeste nekorisna i opasna; znanje koje nije donelo nikakvih dela jeste bleda i beskrvna stvar, nedostojna čovečanstva. Mi ne težimo za saznanjem oblika stvari radi tih oblika, nego zato što poznavanjem oblika, zakona, možemo da stvari preobličavamo prema obrascu svojih želja. Matematiku izučavamo da možemo računati sa kvantitetima i graditi mostove; psihologiju studiramo da u džungli društva nađemo put. Čim nauka otkrije dovoljno oblika stvari, svet će biti čist sirov materijal za koju bilo utopiju za čije ostvarivanje treba ljudi da se reše.